Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. З. из Куле, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ј. З. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Сомбору Гжрр. 743/20 од 5. августа 2021. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Ј. З. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуде Вишег суда у Сомбору Гжрр. 743/20 од 5. августа 2021. године, као и за остале износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 36/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. З. из Куле поднео је Уставном суду, 4. октобра 2021. године, преко пуномоћника М. Ј, адвоката из Куле, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Сомбору Гжрр. 743/20 од 5. августа 2021. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
Оспореном пресудом Вишег суда у Сомбору је правноснажно одлучено о тужби подносиоца уставне жалбе ради исплате новчаног обештећења за нематеријалну штету због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 36/10, а која је против Републике Србије поднета у складу са одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), и то досуђивањем новчаног обештећења у износу од 400 евра, а све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Уставном жалбом се истиче да новчани износ досуђен оспореном пресудом као новчано обештећење због повреде права подносиоца на суђење у разумном року не може представљати адекватну накнаду за повреду наведеног права, те је подносилац и даље задржао статус жртве повреде права на суђење у разумном року. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су оспореном пресудом Вишег суда у Сомбору повређена права подносиоца из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава и утврди му право на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.600 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, накнаду материјалне штете на име адвокатских трошкова који подносиоцу нису признати у поступку по приговору ради убрзања поступка и другостепеном парничном поступку у износу од 50.400,00 динара, све са затезном каматом од дана подношења уставне жалбе па до коначне исплате, као и на накнаду трошкова на име састава уставне жалбе у износу од 108.000,00 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Сомбору Р4 Ст. 250/19 од 16. априла 2019. године усвојен је приговор предлагача, овде подносиоца уставне жалбе, те је утврђено да му је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се код тог суда води над стечајним дужником „К.“ а.д. Кула у предмету Ст. 36/10, а у коме је подносилац пријавио своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, која су му у том поступку призната.
У поступку по тужби подносиоца уставне жалбе ради новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, оспореном пресудом Вишег суда у Сомбору правноснажно је делимично усвојен тужбени захтев подносиоца, те је обавезана тужена Република Србија – Привредни суд у Сомбору да му исплати износ од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије, док је део његовог тужбеног захтева за исплату износа од још 2.600 евра одбијен као неоснован.
4. Одлучујући о уставној жалби у делу у коме је иста изјављена против оспорене пресуде Вишег суда у Сомбору, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се тврдња подносиоца о учињеној повреди означеног уставног права заснива на наводу да је висина новчаног обештећења која му је досуђена због утврђене повреде права на суђење у разумном року недовољна и неправична, односно да није адекватна.
У вези са основаношћу ових навода подносиоца, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују у конкретном случају.
Уставни суд налази да су у конкретном случају од значаја ставови Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године).
Наиме, Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране „редовних“ судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подносиоцу представке нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Уставни суд налази да се, у ситуацији када се уставном жалбом, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, оспорава пресуда којом је подносиоцу правноснажно досуђено новчано обештећење за нематеријалну штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности да у примереном року наплати своје правноснажно досуђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, истакнута повреда зајемченог права мора испитивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, у овом уставносудском предмету оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда као међународне институције која надзире њихово спровођење. Уставни суд истиче да је у циљу усклађивања своје праксе са јединственим приступом Европског суда у решавању овог спорног питања, на седници одржаној 4. јуна 2020. године, донео Одлуку Уж-277/2017 (објављена на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs и у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 104/20), којом је усвојио уставне жалбе М. К, Д. М. и С. Ј. и утврдио да је подносиоцима оспореним решењима, којима им је, применом одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, досуђена накнада на име нематеријалне штете, повређено право на суђење у разумном року, јер досуђена висина не представља довољну и адекватну накнаду за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те се не може сматрати да су њеним досуђивањем подносиоци изгубили статус „жртве“. Истом одлуком подносиоцима је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра, у динарској противвредности, умањеном за износе који су им већ исплаћени по истом основу.
Примењујући претходно изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подносиоцу уставне жалбе повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплати своја потраживања из радног односа од послодавца – стечајног дужника који је привредно друштво са већинским државним, односно друштвеним капиталом, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу оспореном пресудом Вишег суда у Сомбору Гжрр. 743/20 од 5. августа 2021. године, којом му је на име новчаног обештећења за нематеријалну штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Сомбору Ст. 36/10 правноснажно досуђен износ од 400 евра, повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
5. Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд се такође позива на образложење Одлуке Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године.
Уставни суд је оценио да је утврђивање права подносица уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износe исплаћенe по основу пресуде Вишег суда у Сомбору Гжрр. 743/20 од 5. августа 2021. године, као и за све остале износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 36/10. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Након што је подносиоцу утврдио повреду права на правично суђење и утврдио право на накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је нашао да је беспредметно разматрање уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 58. став 1. Устава, те је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
У вези са захтевом за накнаду материјалне штете на име адвокатских трошкова који подносиоцу нису признати током поступака који су вођени ради заштите права на суђење у разумном року, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.