Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Николе Радмановића из Велебита, Република Хрватска, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. маја 2010. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Николе Радмановића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 953/07 од 6. марта 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Никола Радмановић из Велебита, Република Хрватска, је 5. маја 2008. године, преко пуномоћника, адвоката Оливере Јованић из Суботице, поднео Уставном суду уставну жалбу против радњи припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије из 1995. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 953/07 од 6. марта 2008. године, због повреде права из чл. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. и 57. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је 8. октобра 2004. године подносилац уставне жалбе поднео Општинском суду у Суботици тужбу против Републике Србије за накнаду нематеријалне и материјалне штете, коју је претрпео јер су га припадници МУП РС незаконито лишили слободе; да је због тога 19. новембра 2004. године подносилац уставне жалбе поднео кривичну пријаву против НН лица; да су поступајући судови (па и Врховни суд Србије у поступку по ревизији) погрешно применили материјално право на штету подносиоца уставне жалбе, када су нашли да је потраживање накнаде нематеријалне штете застарело; да је Врховни суд Србије “изгубио из вида чињеницу да је штета проузрокована извршењем кривичног дела“ и да је у конкретном случају требало применити одредбу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима; да су оспореном пресудом Врховног суда Србије повређена наведена начела и права подносиоца уставне жалбе зајемчена Уставом; да је ревизијски суд превидео да постоји битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) ЗПП, јер је тужену “неовлашћено“ заступао заменик Републичког јавног правобраниоца. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу, поништи оспорену пресуду и “досуди подносиоцу трошкове ове уставне жалбе у износу од 50.000,00 динара“.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 953/07 од 6. марта 2008. године је одбијена ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 1016/06 од 26. септембра 2006. године. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да је пресудом Општинског суда у Суботици П. 1754/04 од 29. јуна 2006. године одбијен тужбени захтев тужиоца да му тужена Република Србија накнади нематеријалну и материјалну штету; да је пресудом Окружног суда у Суботици Гж. 1016/06 од 26. септембра 2006. године делимично усвојена жалба тужиоца и првостепена пресуда укинута у делу којим је одбијен тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете за умањење животне активности и у делу којим је одлучено о накнади трошкова парничног поступка, док је у преосталом делу првостепена пресуда потврђена; да је ревизијски суд нашао да у овој правној ствари није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) ЗПП; да су нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев тужиоца за накнаду материјалне штете и нематеријалне штете за претрпљени страх, повреду угледа, части, слободе и права личности; да потраживање накнаде штете услед незаконитог лишења слободе застарева у роковима прописаним одредбом члана 376. Закона о облигационим односима и да је тужилац поднео тужбу након истека рока прописаног наведеном одредбом; да се ревизијом неосновано истиче да је требало применити рок застарелости из одредбе члана 377. Закона о облигационим односима, јер тај рок тече искључиво према учиниоцу кривичног дела којим је штета проузрокована, а не и према туженој држави која одговара за штету проузроковану неправилним и незаконитим радом органа те државе; да није од значаја што је тужилац након тужбе поднео кривичну пријаву против НН лица због незаконитог лишења слободе.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки; да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације; да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета; да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале и да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да нико не може бити држан у ропству или у положају сличном ропству; да је сваки облик трговине људима забрањен; да је забрањен принудни рад и да се сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра принудним радом; да се принудним радом не сматра рад или служба лица на издржавању казне лишења слободе, ако је њихов рад заснован на принципу добровољности, уз новчану надокнаду, рад или служба лица на војној служби, као ни рад или служба за време ратног или ванредног стања у складу са мерама прописаним приликом проглашења ратног или ванредног стања (члан 26.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом; да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору; да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито; да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27.); да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности и да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе и изнуђивање исказа (члан 28.); да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати и да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка; да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору; да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега; да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем; да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (члан 32.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом; да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе; да закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (члан 35.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати; да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије; да се улазак странаца у Републику Србију и боравак у њој уређује законом и да странац може бити протеран само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку и ако му је обезбеђено право жалбе и то само тамо где му не прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи, политичког мишљења или где му не прети озбиљно кршење права зајемчених овим уставом (члан 39.); да странац који основано страхује од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења, има право на уточиште у Републици Србији и да се поступак за стицање уточишта уређује законом (члан 57.).
Одредбама Закона о облигационим односима (“Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и “Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) је прописано: да кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено и да одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено (члан 12.); да је суд у парничном поступку у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим (члан 13.); да битна повреда одредаба парничног поступка, поред осталог, увек постоји ако је у поступку као тужилац или тужени учествовало лице које не може бити странка у поступку, или ако странку која је правно лице није заступало овлашћено лице, или ако парнично неспособну странку није заступао законски заступник, или ако законски заступник, односно пуномоћник странке није имао потребно овлашћење за вођење парнице или за поједине радње у поступку, уколико вођење парнице, односно вршење појединих радњи у поступку није било накнадно одобрено, ако се ови недостаци односе на странку која је изјавила жалбу (члан 361. став 2. тачка 9)); да ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном делу у коме се она побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на битну повреду одредаба парничног поступака из члана 361. став 2. тачка 9) овог закона и на правилну примену материјалног права (члан 399.).
Одредбама Закона о јавном правобранилаштву (“Службени гласник РС“, број 43/91) је прописано: да послове правне заштите имовинских права и интереса Републике Србије обавља Републичко јавно правобранилаштво (члан 2. став 1.); да функцију Републичког јавног правобранилаштва врши Републички јавни правобранилац, којег поставља Влада на четири године и може бити поново постављен, а Републички јавни правобранилац има заменике које поставља Влада и који послове заменика врше као сталну дужност (члан 3.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног суда Србије, донетом у поступку по ревизији изјављеној против правоснажне парничне пресуде, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и право на рехабилитацију и накнаду штете.
Испитујући основаност уставне жалбе, Уставни суд је најпре имао у виду да је Уставом сваком зајемчено право на личну слободу и безбедност и да нико не може бити лишен слободе нечијом самовољом с обзиром на то да је лишавање слободе дозвољено само у случајевима и на начин предвиђен законом. Сагласно одредби члана 172. став 1. ЗОО, постоји одговорност државе за штету коју проузрокује њен орган (или службено лице) у вршењу или у вези са вршењем својих функција, те по мишљењу Уставног суда, Република Србија одговара у потпуности и за штету насталу услед незаконитог лишења слободе лица извршеног од стране органа Министарства унутрашњих послова, па чак и када су штетне последице наступиле изван њене територије.
Из изнетих разлога, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе неспорно имао правни основ да захтева накнаду штете услед незаконитог лишења слободе од Републике Србије, па се једино поставило питање који се рок застарелости имао применити на наведено потраживање. По оцени Уставног суда, потраживање накнаде штете по основу одговорности државе за штету коју проузрокује њен орган незаконитим лишењем слободе застарева у роковима прописаним одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО, а посебни рокови застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. наведеног Закона се примењују само у споровима који се воде против учиниоца кривичног дела, којим је штета проузрокована. У том смислу, Уставни суд сматра да се привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом из члана 377. став 1. ЗОО примењује у парничном поступку само у случајевима када је правоснажном осуђујућом пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела и одговорност лица за учињено кривично дело. Изузетно, ако постоје процесне сметње због којих је апсолутно немогуће покренути, односно окончати кривични поступак против учиниоца кривичног дела - нпр. смрт учиниоца штете или његова недоступност органима гоњења, парнични суд је овлашћен да, као претходно питање, утврди да ли је штета проузрокована таквом радњом која у себи садржи елементе кривичног дела (кривична одговорност се утврђује искључиво у кривичном поступку), а све у циљу стварања претпоставки за примену дужег рока застарелости потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом, прописаног одредбом члана 377. став 1. ЗОО. Полазећи од свега наведеног, а имајући у виду да је у предметном парничном поступку једино тужена Република Србија и да је подносилац уставне жалбе само поднео кривичну пријаву против НН лица након подношења предметне тужбе, те чињеницу да кривични поступак против евентуалних учинилаца кривичног дела није покренут, Уставни суд је нашао да је Врховни суд Србије извео уставноправно прихватљив закључак када је оценио да се, у конкретном случају, на потраживање подносиоца има применити редовни рок застарелости из члана 376. Закона о облигационим односима.
С обзиром на то да, у смислу одредаба члана 3. Закона о јавном правобранилаштву, заменици Републичког јавног правобраниоца имају овлашћење да обављају све послове и дужности које су законом поверене Републичком јавном правобраниоцу, Уставни суд сматра да они не морају да имају посебно овлашћење или пуномоћје за заступање имовинских права и интереса Републике Србије пред државним органима, па је закључио да је Врховни суд Србије дао уставноправно прихватљиве разлоге када је нашао да у овој правној ствари није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да је оспорену пресуду донео Уставом и законом установљен суд, у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским прописима. По оцени Уставног суда, оспорена пресуда је заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, Врховни суд Србије је образложио своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења од стране суда и неприхватљиве примене материјалног права. Стога, Уставни суд сматра да оспореном пресудом Врховног суда Србије, у конкретном случају, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и право на рехабилитацију и накнаду штете из члана 35. ст. 1. и 2. Устава.
Уставни суд констатује да право на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава представља један од елемената права на правично суђење, тј. да се одредбом члана 32. став 1. Устава свакоме гарантује, поред осталог, право на покретање поступка пред судом и право на коначно решење спора, тј. на одлуку суда о грађанским правима и обавезама лица које је покренуло поступак (право на приступ суду). Будући да је у овом уставносудском поступку утврђено да оспореном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, то је Уставни суд нашао да подносиоцу није повређено ни право зајемчено чланом 22. став 1. Устава.
Испитујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство. Наиме, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду утврдио да је Врховни суд Србије нашао да у другостепеном парничном поступку нису учињене битне повреде поступка на које суд пази по службеној дужности и повреде на које се у ревизији указује, као и да је другостепени суд правилно применио материјално право када је одбио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, а подносилац уставне жалбе је у овом парничном поступку користио сва законом дозвољена редовна и ванредна правна средства, што потврђује сама чињеица да је оспорена пресуда донета по ревизији као ванредном правном леку. Стога је, по оцени Уставног суда, у поступку по ревизији обезбеђено право подносиоца уставне жалбе зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Такође, Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали да су оспореном пресудом Врховног суда Србије повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена чл. 21, 23, 25. до 29, члана 36. став 1, чл. 39. и 57. Устава, што је неопходна претпоставка за испитивање основаности тврдњи подносиоца.
6. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. у вези одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић