Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Б. и Т. Б, обојице из Бачког Градишта код Бечеја, на на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. октобра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н. Б. и Т. Б. изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Новoм Саду У. 8530/18 од 10. фебруара 2022. године због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. Б. и Т. Б, обојица из Бачког Градишта код Бечеја, поднели су Уставном суду, 31. марта 2022. године, преко пуномоћника С. С, адвоката из Бечеја, уставну жалбу против пресуде Управног суда - Одељење у Новом Саду У. 8530/18 од 10. фебруара 2022. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. ст. 1. и 2 Устава Републике Србије и права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да се из закључка Среског суда у Бечеју Вп. 391/46 од 21. септембра 1946. године види да се бивша власница М. Д. спомиње као удовица народног непријатеља Л. Д. и да она није осуђена, нити је било којим актом проглашена народним непријатељем, па „не мора, нити може бити лице коме је нужна рехабилитација“.
Подносиоци су, такође, навели да се из ЗКУЛ број … Чуруг види да су предметна кућа и двориште представљали заједничку имовину бивше власнице и њеног супруга, за кога је поднет захтев за рехабилитацију, те је Агенција за реституцију „у најгорем случају“ била дужна да прекине поступак до правноснажног окончања поступка рехабилитације тог лица. По мишљењу подносилаца, у том поступку би се решавало и о правним последицама рехабилитације по чланове његове уже породице, па и бивше власнице М. Д.
Уставном жалбом је, поред осталог, предложено да Уставни суд утврди повреду означених права и поништи оспорени акт.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку, на основу садржине оспореног акта, списа предмета број 46-035486/2014 Агенције за реституцију – Подручна јединица Нови Сад и достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Нови Сад број 46-035486/2014 од 22. фебруара 2017. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца уставне жалбе за враћање имовине, односно обештећење за кућу и двориште у Чуругу, који су одузети од М. Д. из Чуруга. У образложењу предметног решења је констатовано: да је увидом у одлуку Среског народног суда у Жабљу Вп. 292/45 од 21. новембра 1945. године, записник о спровођењу конфискације од 17. марта 1945. године и решење Вп. 292/45 од 11. фебруара 1946. године утврђено да је на основу „Закона о конфискацији“ Л. Д. и М. Д. конфискована имовина уписана у ЗКУЛ број … КО Чуруг, и то кућа и земљиште у Чуругу (даље у тексту: предметна имовина); да су подносиоци на расправи изјавили да нису поднели захтев за рехабилитацију бивше власнице, јер она није била проглашена за државног непријатеља, већ је у одлуци о конфискацији имовине наведена као супруга осуђеног. Агенција за реституцију је одлуку о одбијању захтева образложила тиме да подносиоци нису поднели захтев за рехабилитацију бивше власнице, којој је имовина одузета на основу „Закона о конфискацији имовине“, а да је истекао рок за подношење тог захтева прописан законом.
Решењем Министарства финансија број 46-00-00457/2017-13 од 2. априла 2018. године одбијена је жалба подносилаца уставне жалбе изјављена против предметног решења првостепеног органа. Другостепени орган је у образложењу решења навео: да је увидом у одлуку Среског народног суда у Жабљу Вп. 292/45 од 21. новембра 1945. године утврђено да се у смислу члана 28. „Закона о конфискацији“ („Службени лист ДФЈ“, број 40/45) одређује конфискација целокупне имовине Л. Д. и М. Д; да су неосновани наводи жалбе да се из закључка Среског суда у Бечеју Вп. 391/46 од 21. септембра 1946. године види да се бивша власница М. Д. спомиње као удовица народног непријатеља Л. Д. и да она није никад била проглашена народним непријатељем, будући да се из одлуке Среског народног суда у Жабљу Вп. 292/45 од 21. новембра 1945. године види да се конфискација односи на Л. Д. и М. Д, у смислу члана 28. „Закона о конфискацији“; да из наведене одлуке произлази да је и М. Д. оглашена за народног непријатеља, те је и за то лице било потребно покренути поступак рехабилитације.
Оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Новом Саду У. 8530/18 од 10. фебруара 2022. године одбијена је као неоснована тужба којом су подносиоци уставне жалбе побијали законитост наведеног коначног управног акта. Управни суд је у образложењу оспорене пресуде оценио правилним побијано решење туженог органа, налазећи да је у поступку који је претходио доношењу тог решења правилно утврђено да није испуњен услов из члана 6. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу за примену тог закона, јер није поднет захтев за рехабилитацију бивше власнице, а рок за подношење тог захтева је истекао 15. децембра 2016. године.
3.2. Закључком Среског суда у Бечеју Вп. 391/46 од 21. септембра 1946. године исправљен је закључак тог суда Вп. 391/46 од 17. јула 1946. године, утолико што се некретнине народног непријатеља Л. Д. уписане у ЗКУЛ број … КО Бечеј – шума у Риту изузимају од конфискације у смислу члана 4. став 3. Закона о конфискацији и остављају у својини уже породице, и то „удв. М. Д.“. У образложењу закључка је наведено да је закључком тог суда Вп. 391/46 од 21. септембра 1946. године конфискована имовина народног непријатеља Л. Д. без примене члана 4. Закона о конфискацији на чланове његове уже породице, а именована је поднела предлог за исправку, доказала да станује у Бачком Градишту и да нема другог иметка, те је закључак исправљен на основу члана 26. наведеног закона.
Подносиоци уставне жалбе су Вишем суду у Зрењанину поднели 27. фебруара 2014. године захтев за рехабилитацију пок. Л. Д. „идентичног са Л. Д.“, у коме су навели да је Л. Д. проглашен народним непријатељем колективно са мањом групом грађана, о чему нема писаних података, те се о томе зна…на основу закључка Среског суда у Бечеју Вп. 391/46 од 21. септембра 1946. године.
Решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Нови Сад број 46-035401/2014 од 9. јануара 2015. године одбијен као неоснован захтев подносилаца уставне жалбе за враћање имовине, односно обештећење за имовину одузету од бившег власника Л. Д, јер је утврђено да подносиоци нису законски наследници бившег власника, већ његови тазбински сродници – братанци његове супруге. Решењем Министарства финансија број 46-00-00168/2015-13 од 14. августа 2015. године одбијена је жалба подносилаца уставне жалбе изјављена против наведеног првостепеног решења, а Управни суд - Одељење у Новом Саду је пресудом У. 13733/15 од 10. новембра 2016. године одбио као неосновану тужбу којом су подносиоци уставне жалбе побијали законитост тог управног акта. Уставни суд је Решењем Уж-9896/2016 од 21. марта 2018. године одбацио као очигледно неосновану уставну жалбу изјављену против наведене пресуде Управног суда.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведене одредбе Устава, релевантне су и одредбе следећих прописа:
Чланом 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник PC“, бр. 72/11, 108/13 и 142/14) предвиђено је да се право на враћање имовине по одредбама тог закона може остварити за имовину одузету применом прописа наведених у тачкама 1) до 41) наведеног члана, међу којима су Закон о конфискацији имовине и о извршењу конфискације, „Службени лист ДФЈ“, број 40/45 (тачка 10)) и Закон о потврди и изменама и допунама Закона о конфискацији имовине и о извршењу конфискације, „Службени лист ФНРЈ“, бр. 61/46 и 74/46 (тачка 11)).
Одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу је, такође, прописано: да се под „подржављеном имовином“ подразумева имовина која је на основу прописа из члана 2. овог закона одузета и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (члан 3. тачка 2)); да се под "актом о подржављењу" подразумева правни акт који је имао непосредно дејство, као што је пресуда, одлука, решење и други правни акт државног, односно другог надлежног органа, којим је извршено подржављење имовине (члан 3. тачка 3)); да се под појмом „бивши власник“ подразумева физичко или правно лице које је било власник одузете имовине у моменту подржављења (члан 3. тачка 10)); да се одредбе овог закона примењују и на имовину која је конфискована после 9. марта 1945. године, под условом да је бивши власник рехабилитован до дана ступања на снагу овог закона, или буде рехабилитован на основу захтева за рехабилитацију из члана 42. став 6. овог закона, у складу са посебним законом (члан 6. став 1.); да је лице из члана 6. став 1. овог закона у обавези да уз захтев приложи и правноснажну судску одлуку о рехабилитацији, односно доказ да је поднело захтев за рехабилитацију (члан 42. став 6.); да ће Агенција прекинути поступак до окончања поступка легализације, рехабилитације, или када се као претходно питање појави питање чије решавање спада у искључиву надлежност суда, као и у случају прописаном у члану 23. ст. 4. и 5. овог закона (члан 45.).
Одредбама Закона о конфискацији имовине и о извршењу конфискације („Службени лист ДФЈ“, број 40/45) било је прописано: да конфискација имовине јесте принудно одузимање без накнаде у корист државе целокупне имовине или тачно одређеног дела која је лична својина, или лични удео у заједничкој имовини са другим лицима (члан 1. став 1.); да ће о захтевима трећих лица у погледу конфисковане имовине који се ставе у току поступка или у року од осам дана по спроведеној конфискацији, суд у што краћем року одлучити пресудом по саслушању странака и извођењу потребних доказа (члан 23. став 1.); да уколико лице које има право излучивања буде услед несавладљивих запрека спречено да постави захтев у предвиђеном року, не губи право на излучивање или накнаду вредности ако га постави у року од годину дана од дана правоснажности пресуде (члан 23. став 3.).
Сагласно одредбама члана 28. став 1. наведеног закона, срески народни одбори су били дужни да доставе народном среском суду тачан попис непокретне имовине оних ратних злочинаца и народних непријатеља који су у току рата стрељани, убијени, погинули или побегли, а којима имовина или уопште није била конфискована јер се није до ње могло доћи или је била конфискована само покретна имовина или само део те имовине. У свим таквим случајевима народни срески суд је имао обавезу да, без обзира да ли располаже или не пресудом по којој су таква лица била осуђена, сматра пресуду извршном у целини као и у изрицању конфискације и формулише одлуку о конфискацији целокупне имовине, покретне и непокретне, саобразно том закону и исту до краја спроведе и изврши прелаз конфисковане имовине и упис права државе на конфисковану непокретну имовину (члан 28. став 1.).
Одредбама Закона о потврди и изменама и допунама Закона о конфискацији имовине и о извршењу конфискације („Службени лист ФНРЈ“, бр. 61/46 и 74/46), који је ступио на снагу 7. августа 1946. године, било је предвиђено: да се од конфискације изузимају, поред осталог, окућница, минимум земљишног поседа и живог и мртвог инвентара са зградама за становање и привреду, неопходним осуђеноме и његовој ужој породици за одржавање ситног сељачког газдинства без употребе туђе радне снаге (члан 4. став 1. тачка 3)); да уколико је при спроведеној конфискацији пре ступања на снагу овог закона поступљено противно члану 4. овог закона, срески суд, на захтев осуђеног, чланова његове уже породице или лица које је осуђени дужан издржавати, доноси одлуку о односним исправкама и ту одлуку спроводи (члан 26. став 1.).
Одредбама члана 1. став 1. Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) прописано је да се тим законом уређују рехабилитација и правне последице рехабилитације лица која су из политичких, верских, националних или идеолошких разлога, лишена живота, слободе или других права до дана ступања на снагу овог закона – на територији Републике Србије без судске или административне одлуке (тачка 1)); судском или административном одлуком органа Републике Србије (тачка 3)).
Одредбама наведеног закона је, такође, прописано: да је рехабилитација утврђивање ништавости, односно непуноважности аката и радњи којима су лица из члана 1. став 1. овог закона лишена живота, слободе или других права из политичких, верских, националних или идеолошких разлога (члан 3. став 1.); да су правне последице рехабилитације за рехабилитовано лице и за друга лица одређена овим законом мере уклањања и ублажавања последица ништавих, односно непуноважних аката и радњи из става 1. овог члана и обухватају, између осталог, право на враћање конфисковане имовине, односно обештећење за ту имовину (члан 3. став 2.); да право на подношење захтева за рехабилитацију због повреде права из члана 1. став 1. овог закона престаје протеком пет година од дана ступања на снагу овог закона (члан 9.); да право на враћање конфисковане имовине, односно обештећење за ту имовину имају наследници рехабилитованог лица, у складу са законом (члан 21. став 3.).
5. Подносиоци уставне жалбе истичу да бивша власница М. Д. није требало да буде рехабилитована, јер није осуђено лице, нити је проглашена народним непријатељем, већ јој је део заједничке имовине конфискован као супрузи осуђеног лица. По мишљењу подносилаца, предметни захтев за реституцију није могао бити одбијен због тога што није поднет захтев за рехабилитацију бивше власнице, већ је Агенција за реституцију, евентуално, могла да прекине поступак до правноснажног окончања поступка по захтеву за рехабилитацију Л. Д, будући да би његовом рехабилитацијом престале све правне последице осуде тог лица, па и конфискација заједничке имовине.
Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење, Уставни суд је констатовао да се означеним правом, гарантованим одредбом члана 32. став 1. Устава, поред осталог, јемчи заштита од арбитрерности у одлучивању судова и других државних органа и организација. Наиме, образложења судских одлука, односно одлука других надлежних органа, која не садрже озбиљне, релевантне и довољне разлоге за оцену каква је одлуком дата, упућују на закључак о арбитрерности у процесном и/или материјалноправном смислу.
Полазећи од чињеница утврђених у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, Уставни суд је оценио уставноправно прихватљивим закључак другостепеног органа, који је прихватио Управни суд, да је било потребно покренути поступак рехабилитације и за бившу власницу М. Д. Наиме, из наведених одредаба Закона о рехабилитацији, по налажењу Суда, произлази да се рехабилитују, поред осталих, лица која су судском или административном одлуком органа Републике Србије лишена живота, слободе или других права из политичких, верских, националних или идеолошких разлога, да се рехабилитацијом утврђује ништавост таквих аката, а да правне последице рехабилитације обухватају и право на враћање конфисковане имовине, односно обештећење за ту имовину. Уставни суд је констатовао да је предметна имовина одузета одлуком Среског народног суда у Жабљу Вп. 292/45 од 21. новембра 1945. године, на основу одредаба Закона о конфискацији имовине и извршењу конфискације којима је било уређено поступање суда у случају конфискације имовине ратних злочинаца и народних непријатеља. Будући да је конфискација предметне имовине извршена на основу акта о подржављењу донетог после 9. марта 1945. године, да подносиоци уставне жалбе нису поднели захтев за рехабилитацију бивше власнице М. Д, а да је рок за подношење тог захтева истекао пре доношења предметног решења Агенције за реституцију, Уставни суд је оценио да није испуњен услов из члана 6. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу за примену одредаба тог закона на имовину која је предмет захтева подносилаца уставне жалбе.
Оцењујући наводе уставне жалбе да из закључка Среског суда у Бечеју Вп. 391/46 од 21. септембра 1946. године произлази да бивша власница М. Д. није осуђено лице, већ јој је удео у заједничкој имовини конфискован као супрузи осуђеног лица, Уставни суд је констатовао да наведени закључак није донет на основу акта о конфискацији имовине бивше власнице, већ искључиво имовине Л. Д, за кога се у уставној жалби наводи да је „идентичан Л. Д“. Тим закључком су остављене у својини бивше власнице шума и рит у КО Нови Бечеј, на основу одредаба Закона о потврди и изменама и допунама Закона о конфискацији имовине и о извршењу конфискације („Службени лист ФНРЈ“, бр. 61/46 и 74/46) о изузимању од конфискације непокретности неопходних осуђеном и његовој ужој породици за одржавање домаћинства. Међутим, имајући у виду да је предметна имовина конфискована не само Л. Д, већ и бившој власници М. Д, и то на основу одлуке Среског народног суда у Жабљу Вп. 292/45 од 21. новембра 1945. године, Уставни суд сматра да наведени закључак није од значаја за одлучивање о захтеву за враћање предметне имовине.
Уставни суд је даље констатовао да из наведених одредаба Закона о конфискацији имовине и извршењу конфискације произлази да се конфискацијом принудно одузимала без накнаде у корист државе целокупна имовина или лични удео у заједничкој имовини, те да су трећа лица имала право да, у роковима одређеним законом, ставе излучни захтев у погледу конфисковане имовине. По оцени Уставног суда, уколико такав захтев није постављен, конфискована имовина постала је власништво државе и конфискација је произвела правно дејство и на имовину тог лица. Уставни суд сматра да некоришћење тог правног средства није било сметња за остваривање права на реституцију по одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, ако је имовина конфискована после 9. марта 1945. године применом прописа наведених у члану 2. тог закона, под условом да бивши власник конфисковане имовине буде рехабилитован, у складу са законом. У конкретном случају, међутим, тај услов није испуњен, због чега подносиоци уставне жалбе као законски наследници бивше власнице М. Д. нису могли остварити право на реституцију имовине која је конфискована од бивше власнице, без обзира на то да ли је она осуђена као ратни злочинац или народни непријатељ.
Испитујући наводе уставне жалбе да је Агенција за реституцију требало да прекине предметни поступак до правноснажног окончања поступка по захтеву за рехабилитацију Л. Д, Уставни суд је оценио да ови наводи немају уставноправног утемељења, јер би рехабилитацијом тог лица био оглашен ништавим закључак Среског суда у Новом Бечеју Вп. 391/46 од 17. јула 1946. године о конфискацији његове имовине. Уколико би се утврдило да су Л. Д. и Л. Д. иста особа, спорна одлука Среског народног суда у Жабљу Вп. 292/45 од 21. новембра 1945. године била би оглашена ништавом само у делу који се односи на то лице, а не и на бившу власницу М. Д, јер за њу није поднет захтев за рехабилитацију.
У вези са наводима уставне жалбе да за бившу власницу М. Д. није било потребно подносити захтев за рехабилитацију…јер је она рехабилитована по самом закону, Уставни суд указује да је одредбама члана 5. ст. 2. до 5. Закона о рехабилитацији прописано која лица и под којим условима се рехабилитују по сили закона. Сагласно члану 6. наведеног закона, поступак за рехабилитацију покреће се захтевом, а одредбама члана 17. ст. 1. и 2. тог закона одређена је садржина решења којим се усваја захтев за законску рехабилитацију. Из наведених одредаба Закона произлази да се поступак законске рехабилитације, такође, покреће захтевом и да се у поступку пред надлежним судом утврђује испуњеност услова за законску рехабилитацију.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да подносиоцима уставне жалбе оспореним актом није повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучио као у првом делу изреке.
6. У вези са истакнутом повредом права на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд указује да се гаранције означеног права односе на заштиту постојеће имовине, односно потраживања у вези са којима подносилац има барем легитимна очекивања да ће стећи делотворно уживање имовинског права. Међутим, нада да ће се признати имовинско право које до тада није било могуће применити у пракси не може се сматрати имовином (видети, нпр. пресуде Европског суда за људска права Prince Hans-Adam II of Liechtenstein против Немачке број 42527/98, ст. 82 и 83, 2001-VIII и Gratzinger and Gratzingerova против Чешке број 39794/98, ст. 69, 2002-VII, као и Одлуку Уставног суда Уж-4596/2011 од 20. новембра 2013. године). Такође, право на имовину се не може тумачити као наметање било какве опште обавезе државама које су ратификовале Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода у погледу враћања имовине која им је пренета пре но што су ратификовале Конвенцију, нити ограничења у погледу обима реституције имовине и услова под којима пристају да успоставе имовинска права пређашњих власника (пресуда Европског суда за људска права Kopecky против Словачке број 44912/98 од 28. септембра 2004. године, став 35д).
Полазећи од наведеног, а имајући у виду оцену о истакнутој повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да подносиоци уставне жалбе нису имали легитимно очекивање да ће бити удовољено њиховом захтеву за реституцију предметне имовине.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у преосталом делу одбацио, због непостојања претпоставки утврђених Уставом и Законом за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.