Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. П. из Сићева код Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. октобра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. П. изјављена против решења Вишег суда у Нишу Кв. 510/18 од 28. децембра 2018. године и решења Апелационог суда у Нишу Кж.2. 11/19 од 11. јануара 2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. П. из Сићева код Ниша поднео је 12. фебруара 2019. године, преко пуномоћника Д. К, адвоката из Ниша, Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Нишу Кв. 510/18 од 28. децембра 2018. године и решења Апелационог суда у Нишу Кж.2. 11/19 од 11. јануара 2019. године, због повреде права у вези са притвором, права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају решења којимa је подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен притвор на основу одредаба члана 216. став 1. у вези са чланом 211. став 1. тач. 3) и 4) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19 и 27/21 - Одлука УС), након подизања оптужнице, а пре њеног потврђивања, због кривичног дела силовање из члана 178. став 1. Кривичног законика.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора јер је суд једнострано и само на основу изјаве оштећене, без упуштања у аргументе који у потпуности демантују њене тврдње, одлучио да продужи притвор према подносиоцу уставне жалбе, иако објективно нису постојали разлози за продужење притвора; да подносилац оспорава постојање основане сумње да је извршио кривично дело силовања, те додатно оспорава постојање сваког од притворских разлога посебно; да оштећена живи у стану чији је власник подносилац уставне жалбе, али да они не живе у заједничком домаћинству, јер окривљени живи на другој адреси - у кући, као и да није јасно какав је то страх осећала оштећена, када сви докази, нарочито њихова преписка преко „вибера“ показују да је однос окривљеног и оштећене присан, а никако однос у којем постоји страх на страни оштећене; да не стоји ни закључак суда да је предметни догађај, због тога што се десио у малој сеоској средини, проузроковао висок степен узнемирења грађана, с обзиром на то да оштећена нема пребивалиште нити боравиште у том селу, те тако ни та средина не може бити непосредно заинтересована за предметно суђење; да, у односу на истакнуту повреду права на правну сигурност у казненом праву, чињеница да је окривљени раније више пута осуђиван сама по себи не представља околност која указује на то да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, те да је образложењем које је дато у оспореним решењима повређена „презумпција“ невиности подносиоца.
Подносилац уставне жалбе је истакао захтев да Уставни суд поништи оспорене акте.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и на основу тога утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе иницијално одређен решењем Вишег суда у Нишу Кпп. 46/18 од 6. октобра 2018. године, а који му се рачунао од 4. октобра 2018. године у 14,00 часова, када је лишен слободе.
Пре доношења оспорених решења, притвор према подносиоцу је последњи пут продужен решењем Вишег суда у Нишу Кпп. 46/18 од 30. новембра 2018. године, на основу члана 211. став 1. тач. 3) и 4) Законика о кривичном поступку.
Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Нишу Кт. 175/18 Кти. 91/18 од 28. децембра 2018. године подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дела силовање из члана 178. став 1. Кривичног законика.
Оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Нишу Кв. 510/18 од 28. децембра 2018. године суд је, одлучујући по службеној дужности да ли још постоје разлози за притвор против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, према окривљеном продужио притвор због постојања притворских разлога из члана 211. став 1. тач. 3) и 4) Законика о кривичном поступку, за још 30 дана, тако да је притвор окривљеном по том решењу могао трајати најдуже до 27. јануара 2019. године.
У образложењу овог оспореног првостепеног решења, између осталог, је наведено: да веће сматра да у конкретном случају постоје особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити дело уколико се буде нашао на слободи, с обзиром на то да постоји основана сумња да је окривљени у дужем временском периоду од више година вршио принудну обљубу над оштећеном Д.С, користећи страх и подређени положај оштећене, како то произлази из њеног исказа, те да уколико се нађе на слободи постоји опасност да такав однос може даље искоришћавати; да је, осим тога, психолошком експертизом у односу на окривљеног констатован низак праг фрустрационе толеранције, спремност ка импулсивнијем реаговању, егоцентризам, као и непосредни покушај да показује своју жељу ка доминацији и моћ, што све указује на могућност понављања кривичног дела; да чињеница да је окривљени лице које је до сада више пута осуђивано, између осталог и за кривично дело насиље у породици, указује на склоност окривљеног ка вршењу кривичних дела са елементима насиља према члановима породице, при чему је суд имао у виду да је оштећена живела у стану са окривљеним; да све наведене околности имају карактер особитих и указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело уколико се буде нашао на слободи, те је против окривљеног оправдано и нужно продужити притвор на основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку; да се окривљеном ставља на терет извршење кривичног дела силовање из члана 178. став 1. Кривичног законика за које дело је прописана казна затвора преко 10 година, чиме је испуњен објективни услов за продужење притвора по овом основу; да, даље, постоји и субјективни основ за продужење притвора који се огледа у тежини последице и начину извршења кривичног дела које се окривљеном ставља на терет, имајући у виду да постоји основана сумња да је окривљени извршио кривично дело силовање из члана 178. став 1. Кривичног законика користећи дугорочни однос подређености оштећене, која је живела у породичној заједници са окривљеним као његова пасторка, као и посебну тежину последице дела за које се сумњичи, с обзиром да је тај однос подређености трајао дужи низ година, као и да је изазвао психичке последице по оштећену у дужем периоду у виду страха и несигурности, што произлази из исказа оштећене и сведока – мајке и сестре оштећене; да је, имајући у виду све околности предметног кривичног дела које се окривљеном ставља на терет, као и чињеницу да се критични догађај одиграо у мањој сеоској средини, каква је село С, где овакви догађаји проузрокују нарочито висок степен узнемирења грађана, оцена већа да су овакве тешке последице и начин извршења дела изазвале узнемирење јавности таквог интензитета, да би, уколико се окривљени нађе на слободи, то могло угрозити правично и несметано вођење кривичног поступка, због чега је оправдано, али и нужно, притвор продужити против окривљеног и на основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Нишу Кж.2. 11/19 од 11. јануара 2019. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Вишег суда у Нишу Кв. 510/18 од 28. децембра 2018. године.
У образложењу овог оспореног решења, између осталог, је наведено: да је правилно првостепени суд, применом члана 334. став 2. Законика о кривичном поступку, продужио притвор против окривљеног због постојања разлога прописаних чланом 211. став 1. тач. 3) и 4) Законика о кривичном поступку, о чему побијано решење садржи довољне и јасне разлоге који се жалбеним наводима не доводе у сумњу; да, иако бранилац окривљеног у жалби као основ побијања првостепеног решења наводи битне повреде одредаба кривичног поступка, он исту не конкретизује, те тај суд налази да се решење по овом жалбеном основу не оспорава; да, побијајући првостепено решење због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, бранилац окривљеног у жалби наводи да не стоје разлози за продужење притвора према његовом брањенику по основу из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, јер не постоји основана сумња да је окривљени принудио на обљубу оштећену Д.С, те да чињеница да је окривљени раније осуђиван није довољан разлог за притвор по наведеном законском основу; да се жалбом, поред тога, указује да не постоје конкретне околности које су довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, те да околности за које је првостепени суд нашао да притвор против окривљеног треба продужити по основу члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку не оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору по наведеном законском основу; да, супротно изнетим жалбеним наводима браниоца окривљеног, Апелациони суд налази да је правилан закључак првостепеног суда да и даље стоје разлози за продужење притвора према окривљеном предвиђени одредбом члана 211. став 1. тач. 3) и 4) Законика о кривичном поступку, имајући у виду стање ствари у списима предмета и разлоге побијаног решења; да, околности да је окривљени, према изјави оштећене Д.С, која му је пасторка и са којом је живео у истом породичном домаћинству исту и пре критичног догађаја принуђивао на обљубу, као и да је основано сумњив да је оштећену критичном приликом употребом силе и претњом да ће напасти на њен живот и тело принудио на обљубу, при чему је психолошком експертизом код окривљеног констатован низак праг фрустрационе толеранције, спремност ка импулсивном реаговању, егоцентризам и непосредни покушај да показује своју жељу ка доминацији и моћи, уз околност да је раније више пута осуђиван, између осталог и за кривично дело са елементима насиља, представљају и по оцени тог суда особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, што оправдава његово даље задржавање у притвору по основу из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку; да је, поред тога, првостепени суд приликом одлучивања о притвору имао у виду да је за кривично дело силовање из члана 178. став 1. Кривичног законика, које се окривљеном ставља на терет, прописана казна затвора преко десет година, те да постоји основана сумња да је окривљени критичном приликом, у својој кући у селу С, употребом силе и то ударцима, конкретно једном отвореном шаком у пределу десне стране лица и два пута ногом у пределу десне потколенице и леве бутине принудио оштећену на обљубу; да, како се догађај одиграо у малој сеоској средини у којој такви догађаји изазивају згражавање и осуду, то су, по налажењу тог суда, начин извршења и тежина последица кривичног дела, за које је окривљени основано сумњив, довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, па је задржавање окривљеног у притвору и по основу из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку оправдано; да је, према налажењу тог суда, узнемирење јавности и даље таквог интензитета које оправдава даље задржавање окривљеног у притвору, јер би пуштањем окривљеног да се брани са слободе, било угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка, при чему је првостепени суд, супротно жалбеним наводима, дао довољне и јасне разлоге о томе да је јачи јавни интерес да окривљени буде у притвору од његовог права да се брани са слободе; да су жалбени наводи браниоца окривљеног којима се указује да из прикупљених доказа у досадашњем поступку не произлази основана сумња да је његов брањеник учинио кривично дело које му се оптужницом јавног тужиоца ставља на терет, без утицаја на правилност закључака првостепеног суда у погледу постојања разлога за притвор, с обзиром да основана сумња произлази из поднетог оптужног акта, а основаност оптужнице ће бити предмет оцене суда у даљем току овог кривичног поступка.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 - Одлука УС и 62/21 – Одлука УС) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се свако сматра невиним све док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном одлуком суда, а да су државни и други органи и организације, средства јавног обавештавања, удружења и јавне личности дужни да се придржавају правила из става 1. овог члана и да својим јавним изјавама о окривљеном, кривичном делу и поступку не повређују права окривљеног (члан 3.); да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да је суд дужан да кривични поступак спроведе без одуговлачења и да онемогући сваку злоупотребу права усмерену на одуговлачење поступка, као и да је кривични поступак против окривљеног који је у притвору је хитан (члан 14.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка: 1) позив; 2) довођење; 3) забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места; 4) забрана напуштања боравишта; 5) јемство; 6) забрана напуштања стана; 7) притвор (члан 188.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 210. став 1.); да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 210. став 2.); да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. став 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (члан 211. став 1. тачка 4).
Одредбом члана 178. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 - исправка, 107/05 исправка, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19), који је важио у време извршења кривичног дела, било је прописано да ће се казнити затвором од пет до дванаест година онај ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог или њему блиског лица.
5. Мериторно разматрајући наводе уставне жалбе у односу на оспорена решења о продужењу притвора према подносиоцу уставне жалбе и истакнутим повредама означених уставних права, Уставни суд, пре свега, констатује да подносилац уставне жалбе, у суштини, повреду означених уставних права заснива на тврдњама да у време доношења оспорених решења нису постојали законом прописани разлози за продужење притвора и да судови у оспореним решењима нису дали ваљано образложење и индивидуализоване разлоге за продужење притвора. Подносилац, такође, у уставној жалби детаљно образлаже зашто, по његовом мишљењу, у време доношења оспорених решења нису били испуњени притворски разлози прописани одредбом члана 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП.
Уставни суд, најпре, констатује да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, у конкретном случају не може поставити питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 1. Устава, с обзиром да су том одредбом утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривично - процесна мера лишења слободе, тако да се ова одредба односи на доношење решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору (видети Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године). Стога, Суд сматра да су за оцену навода уставне жалбе релевантне одредба члана 31. став 1. Устава, у делу којим се јемчи да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, као и одредба члана 31. став 3. Устава, којом се гарантује да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен. Уставни суд је у више својих одлука (видети Одлуку Уж - 265/2008 од 22. децембра 2009. године) исказао становиште да се евентуална повреда права на трајање притвора после подизања оптужнице не може посматрати независно од права на правично суђење којим се јемчи, поред осталог, и суђење у разумном року гарантовано одредбом члана 32. став 1, чију повреду подносилац уставне жалбе такође истиче. Стога је Суд повреду права из члана 32. став 1. Устава ценио превасходно у оквиру истакнуте повреде права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност. Надлежни суд је дужан да не само у разумном року, већ и са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом мером.
6. Примењујући напред изнете начелне ставове на конкретни уставносудски предмет и разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. ст. 1. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да је против подносиоца уставне жалбе, након спроведене истраге, подигнута оптужница због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело силовање. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен како би се обезбедило несметано вођење кривичног поступка, а из разлога што су, по оцени поступајућих судова, постојале особите околности које указују на опасност да ће окривљени боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело, а које произлазе из чињенице да је подносилац уставне жалбе раније вишеструко осуђиван, између осталог и због кривичног дела насиља у породици, те како је психолошком експертизом окривљеног констатован низак праг фрустрационе толеранције, спремност ка импулсивном реаговању и егоцентризам, а имајући у виду да из исказа оштећене произлази да је окривљени у периоду од више година, вршио принудну обљубу над њом, користећи страх и подређени положај оштећене, као његове пасторке, то су ти судови оценили да наведене околности указују на његову склоност ка вршењу кривичних дела са елементима насиља према подређеним члановима породице. Поред наведеног поступајући судови су утврдили да су начин извршења и тежина последице кривичног дела, за које је прописана казна затвора преко 10 година, довели до таквог узнемирења јавности да оно може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, а које се огледају у чињеници да је предметно дело извршено у мањој сеоској средини, која бурно реагује на такве догађаје, које протеком времена није изгубило на свом интензитету, нарочито имајући у виду да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да је окривљени користио дугорочан однос подређености оштећене која му је пасторка и са којом је живео у истом породичном домаћинству, што је изазвало психичке последице по оштећену у виду страха и несигурности.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је о постојању услова за продужење притвора одлучивао надлежни суд, који је при томе, полазећи од конкретних чињеница, ценио како постојање особитих околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, односно одређени степен узнемирења јавности, тако и оправданост продужења мере притвора због њиховог постојања. Како је правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе била подвргнута контроли и у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора, Уставни суд је оценио да су оспорена решења донета у законито спроведеном поступку, да су у њима цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање и да су заснована на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор.
Надаље, за оцену навода уставне жалбе о истакнутој повреди права на ограничено трајање притвора нужно је испитати и то да ли је предметни кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је утврдио да се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе води због кривичног дела силовање, које, по правилу, због природе дела, носи тешкоће у прикупљању чињеничне грађе, као и да се подносилац до дана подношења уставне жалбе 12. фебруара 2019. године налазио у притвору четири месеца и осам дана, рачунајући од 4. октобра 2018. године, када је лишен слободе, за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница, што по оцени Уставног суда, само по себи, указује да је предметни кривични поступак вођен са задовољавајућом хитношћу. Уставни суд сматра да су надлежни органи са посебном пажњом приступали вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана и у оспореним решењима подробно образложена, због чега Уставни суд налази да се наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на ограничено трајање притвора не могу сматрати нити прихватити као основани.
Уставни суд је, такође, као неосноване оценио и наводе подносиоца да му је повређена претпоставка невиности, као једно од права којима се, сагласно одредби члана 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву. Наиме, Уставни суд је, насупрот тврдњама подносиоца уставне жалбе, утврдио да из садржине оспорених решења несумњиво произлази да ни Виши ни Апелациони суд у Нишу, ни у једном делу оспорених решења, нису изнели тврдњу да је подносилац крив за извршење кривичног дела које је предмет кривичног поступка у којем је одлучивано о неопходности даљег продужења притвора према њему. Образлажући постојање законских разлога за продужење притвора и првостепени и другостепени суд су се кретали искључиво у границама постојања оправдане сумње и адекватно су се дистанцирали од изражавања ставова који би указивали да окривљеног сматрају кривим за кривично дело које му је стављено на терет пре него што се његова евентуална кривица утврди правноснажном пресудом.
7. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одбио уставну жалбу као неосновану.
8. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.