Преглед документа Уж-4183/2017

  • Уж-4183/2017
  • 17.10.2024.
  • Одлука о одбијању
  • Кривично право
  • Члан 32.Став 1
  • С, "Б".
  • -нема повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава (у преосталом делу одбацивање)

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. „Б.“ Кањижа, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. октобра 2024. године, донео је

 

О Д Л У К У

 

                         Одбија се као неоснована уставна жалба С. „Б.“ Кањижа изјављена против пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3201/14 од 11. јуна 2015. године и Врховног касационог суда Рев. 2020/15 од 21. децембра 2016. године, због повреде права на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

1. С. „Б.“ Кањижа поднела је 16. маја 2017. године, преко пуномоћника Д. У, адвоката из Новог Сада, Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије. Подносилац уставне жалбе се истовремено позвао и на повреду члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију. Уставни суд указује да се означеним одредбама Конвенције гарантују права чију заштиту пружа и Устав Републике Србије, те се оцена евентуалне повреде или ускраћивања ових права врши у односу на одговарајуће одредбе Устава.

                        Подносилац уставне жалбе, поред осталог, наводи: да је Апелациони суд у Новом Саду оспореном пресудом поступио супротно одредби члана 387. став 3. ЗПП, будући да првостепена пресуда након поновљеног првостепеног поступка није могла бити укинута; да није јасно на основу ког преиначеног захтева Апелациони суд пресуђује, када ни првостепени ни другостепени суд нису донели одлуку којом се прихвата преиначење тужбеног захтева; да првотужена није могла бити пасивно легитимисана, јер није била титулар права својине ниједне предметне непокретности, већ само корисник; да је тужена у овом поступку морала бити Аутономна покрајина Војводина као титулар права својине на предметним објектима. Подносилац предлаже да се утврди повреда означених права, да се поништи оспорена ревизијска пресуда, као и да му се одреди накнада штете и трошкови за састав уставне жалбе.

                        2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

                        У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

                        3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:

                        Пресудом Вишег суда у Суботици П. 8/13 од 13. маја 2014. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање да се утврди да је тужилац на основу новчаних улагања у изградњу непокретности С. „Б.“ Кањижа, стекао право сусвојине на објектима првотужене – С. „Б.“ Кањижа саграђеним на кат. парцелама …/1, …/2 …/3 и …/1 које су уписане у лист непокретности број … КО Кањижа и то изражено у идеалним деловима у корист Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање у висини од 88,4%, односно …/1000 дела, а у висини од 2%, односно …/1000 дела у корист Републике Србије, као и права коришћења припадајућег земљишта, што би тужени С. „Б.“ Кањижа, Републички завод за здравствено осигурање, и Република Србија били дужни признати и трпети, као и захтев за упис права својине на наведеним непокретностима и захтев за накнаду трошкова. Ставом другим изреке, обавезан је тужилац да С. „Б.“ Кањижа накнади трошкове парничног поступка. У образложењу те пресуде је, поред осталог, наведено да је тужилац у овој правној ствари тужбу поднео дана 7. априла 2009. године.

                        Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3201/14 од 11. јуна 2015. године, ставом првим изреке, жалба тужиоца је усвојена и наведена првостепена пресуда је укинута. Ставом другим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев, па је утврђено да тужилац  на основу новчаних улагања у изградњу непокретности С. „Б.“ Кањижа, има право сусвојине на објектима првотужене – С. „Б.“ Кањижа и то: на згради туризма – нова Б, зграда број 1, под називом „А.“ … бб, на парцели број … КО Кањижа уписаној у ЛН … и на помоћној згради у природи зграда за бунаре која се налази у … бб у Кањижи на парцели број … КО Кањижа, уписаној у исти лист непокретности са 21,34%, односно …/1000 дела, као и право коришћења припадајућег земљишта што су тужени дужни признати и трпети. Ставом трећим изреке, тужени су обавезани да тужиоцу накнаде трошкове поступка. Ставом четвртим изреке, одбијен је као неоснован преостали део тужбеног захтева.

                        Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 2020/15 од 21. децембра 2016. године одбијене су као неосноване ревизије тужиоца и првотужене – С. „Б.“ Кањижа изјављене против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3201/14 од 11. јуна 2015. године. У образложењу, ове пресуде, је поред осталог, наведено: да није основан ревизијски навод првотужене да је доношењем побијане пресуде другостепени суд учинио битну повреду поступка из члана 374. став 1. у вези члана 387. став 3. ЗПП јер је противно овој одредби, побијаном пресудом по други пут укинуо првостепену пресуду, с обзиром на то да ова законска одредба прописује да другостепени суд не може поново да укине пресуду и упути предмет првостепеном суду на поновно суђење, што значи да је могао да поступи као у конкретном случају када је укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака; да према утврђеном чињеничном стању С. чини комплекс већег броја објеката са земљиштем и опремом саграђених на одређеном броју парцела у различитим периодима почев од 1913. године; да су у изградњи предметних објеката од 1977. године учествовали правни претходници тужиоца и туженог РЗЗО, Општина Кањижа и АП Војводина; да је на основу налаза и мишљења судског вештака економско- финансијске струке утврђено да је правни претходник тужиоца учествовао у финансирању изградње предметних објеката са износом од 33.309.895,00 динара, што одговара учешћу од 21.34%; да су предметни објекти уписани у ЛН број … КО Кањижа од 11. септембра 2013. године као јавна својина АП Војводина на 1/1 дела са правом коришћења првотужене С, а да су пре тога, у време подношења тужбе, ове непокретности биле уписане као државна својина са правом коришћења првотужене С; да је, полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд одбио тужбени захтев сматрајући да не постоји потпуна пасивна легитимација свих учесника овог материјално - правног односа јер је током овог спора дошло до промене носиоца права својине на предметним непокретностима, тако што је након ступања на снагу Закона о јавној својини из 2011. године као њихов носилац уписана АП Војводина, која није обухваћена тужбом; да је другостепени суд побијаном пресудом делимично усвојио тужбени захтев тужиоца, налазећи да је у конкретном случају реч о процесној ситуацији из члана 204. став 1. ЗПП, која не спречава да се парница доврши међу истим странкама, будући да је током овог парничног поступка ступањем на снагу Закона о јавној својини, по сили закона дошло до промене титулара јавне својине на предметним непокретностима, а што прихвата и ревизијски суд, имајући при том, такође, у виду да током спора није мењан носилац права коришћења на предметним непокретностима – овде првотужена; да је, по становишту ревизијског суда, другостепени суд правилно применио материјално право, закључивши да је тужилац стекао право сусвојине на предметним непокретностима, на основу члана 21. Закона о основама својинско правних односа  учешћем у њиховој изградњи са утврђеним делом од 21,34%, односно …/1000 делова; да нису основани ревизијски наводи првотужене о погрешној примени материјалног права зато што је доношењем побијане пресуде АП Војводина као титулар јавне својине лишен уживања предметних непокретности, будући да се, на основу члана 3. став 2. Закона о јавној својини из 2011. године, под јавном својином не сматрају ствари организација обавезног социјалног осигурања , о којима је реч у конкретном случају.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.

                        Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) прописано је: да ако странка отуђи ствар или право о коме тече парница, то не спречава да се парница међу истим странкама доврши (члан 204. став 1.); да нужно супарничарство постоји ако по закону или због природе правног односа тужбом морају да се обухвате сва лица која су учесници материјалноправног односа, да ако сва лица из става 1. овог члана нису обухваћена тужбом као странке, суд ће да одбије тужбени захтев као неоснован, да о нужном супарничарству суд води рачуна по службеној дужности (члан 211.); да другостепени суд може у седници већа или на основу одржане расправе да укине пресуду и упути предмет првостепеном суду на поновно суђење (члан 387. тачка 3)).

                        Законом о јавној својини („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 88/11 и 105/14), поред осталог, прописано је: да јавну својину чини право својине Републике Србије - државна својина, право својине аутономне покрајине - покрајинска својина и право својине јединице локалне самоуправе - општинска, односно градска својина (члан 2.); да су у јавној својини природна богатства, добра од општег интереса и добра у општој употреби, за која је законом утврђено да су у јавној својини, ствари које користе органи и организације Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, установе, јавне агенције и друге организације чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе и друге ствари које су, у складу са законом, у јавној својини, да се под јавном својином из става 1. овог члана не сматрају се ствари организација обавезног социјалног осигурања (члан 3.).

            Законом о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05) прописано је: да више лица имају право сусвојине на неподељеној ствари када је део сваког од њих одређен сразмерно према целини (идеални део) (члан 13. став 1.); да се право својине стиче се по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем, као и да се право својине стиче и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом (члан 20.); да се по самом закону право својине стиче стварањем нове ствари, спајањем, мешањем, грађењем на туђем земљишту, одвајањем плодова, одржајем, стицањем својине од невласника, окупацијом и у другим случајевима одређеним законом (члан 21.).

                        5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд и у овој уставносудској ствари најпре указује да приликом одлучивања о уставној жалби не може оцењивати правилност закључака редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су судови применили меродавно право, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање судова у оспореној судској одлуци било очигледно произвољно. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.

            Уставни суд, најпре, указује да према утврђеном чињеничном стању произлази: да је тужилац Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање поднео тужбу против С. „Б.“ Кањижа, Републичког завода за здравствено осигурање и Републике Србије, ради утврђења права својине на предметним објектима; да су у листу непокретности предметни објекти уписани од 11. септембра 2013. године као јавна својина АП Војводина на 1/1 дела са правом коришћења првотужене С, а да су пре тога, у време подношења тужбе, ове непокретности биле уписане као државна својина са правом коришћења првотужене С.

            С тим у вези, Уставни суд напомиње да је, сагласно одредби члана 211. Закона о парничном поступку, обавеза поступајућег суда да по службеној дужности води рачуна о томе да ли је тужилац обухватио тужбом сва лица која се по одредбама закона сматрају нужним супарничарима.

            Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом преиначио првостепену пресуду и делимично усвојио тужбени захтев тужиоца са образложењем да је, у конкретном случају, реч о процесној ситуацији из члана 204. став 1. ЗПП, која не спречава да се парница доврши међу истим странкама, будући да је током овог парничног поступка ступањем на снагу Закона о јавној својини, по сили закона дошло до промене титулара јавне својине на предметним непокретностима, а што прихвата и ревизијски суд, имајући при том, такође, у виду да током спора није мењан носилац права коришћења на предметним непокретностима – овде првотужена.

            У конкретном случају је несумњиво утврђено да су промене кроз јавну евиденцију резултат примене императивних прописа којим је мењан режим својине на наведеним непокретностима, односно да упис права својине АП Војводина има за основ регулативу Закона о јавној својини који је ступио на снагу 6. октобра 2011. године, дакле после покретања спорног парничног поступка извршена је промена титулара на предметним непокретностима. Самим тим, Уставни суд сматра да је уставноправно аргументован закључак другостепеног и ревизијског суда да је у конкретном случају реч о процесној ситуацији из члана 204. став 1. ЗПП, која не спречава да се парница доврши међу истим странкама.

            Такође, Уставни суд сматра да је на уставноправно прихватљив начин оспореним пресудама образложено да је тужилац Републички фонд за пензијско инвалидско осигурање стекао право сусвојине на предметним непокретностима, на основу члана 21. Закона о основама својинско правних односа учешћем у њиховој изградњи са утврђеним делом од 21,34%, односно …/1000 делова. Ово стога што је у спроведеном поступку утврђено да је реч о објектима који су наменски финансирани и изграђени из доприноса и прихода осигураника правног претходника тужиоца, због чега тужиоцу припада право сусвојине на утврђеном делу, по основу заједничког учешћа у изградњи предметних непокретности, а не и право сусвојине у већем траженом уделу.

            Поред тога, став ревизијског суда да доношењем оспорене пресуде другостепени суд није учинио битну повреду поступка из члана 374. став 1. у вези члана 387. став 3. ЗПП, Уставни суд не сматра произвољним, с обзиром на то да ова законска одредба прописује да другостепени суд не може поново да укине пресуду и упути предмет првостепеном суду на поновно суђење, што значи да је могао да поступи као у конкретном случају када је укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака. У вези тврдње подносиоца да није јасно на основу ког преиначеног захтева Апелациони суд пресуђује, када ни првостепени ни другостепени суд нису донели одлуку којом се прихвата преиначење тужбеног захтева, Уставни суд указује да из образложења оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3201/14 од 11. јуна 2015. године, несумњиво произлази да је поднеском од 17. децембра 2013. године дошло до преиначења тужбе, те је стога Апелациони суд, у складу са одредбом члана 383. став 3. ЗПП заказао расправу, одржао рочиште и отклонио битну повреду учињену у првостепеном поступку, која је била од утицаја на правилност и законитост првостепене одлуке.

            Коначно, у вези навода подносиоца да није могао бити пасивно легитимисан, јер није био титулар права својине ниједне предметне непокретности, већ само корисник, а имајући у виду да у конкретном случају у спроведеном поступку подносилац уставне жалбе није истицао приговор недостатка пасивне легитимације, Уставни суд указује да те наводе није ни разматрао.

                        6. Имајући у виду све наведено, Уставни суд налази да су Апелациони суд у Новом Саду и Врховни касациони суд у оспореним пресудама дали правно - логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду(„Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 - др. Закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу, у делу којим се указује на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.

            7. Такође, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца, да повреда права на имовину из члана 58. Устава постоји на штету Аутономне покрајине Војводина као титулара права својине на предметним непокретностима, не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди означеног права, будући да подносилац није овлашћен да у туђе име и за туђ рачун истиче повреду Уставног права, а при том Аутономна покрајина Војводина није била ни учесник предметног парничног поступка.

            С тим у вези, ни тврдња подносиоца да је њему посредно повређено право на имовину, јер ће тужилац кроз закуп да стекне одређени приход чиме се умањује имовина подносиоца уставне жалбе, нема правног утемељења, имајући у виду да одредбом члана 58. став 1. Устава није гарантовано право на стицање имовине, већ да се овим чланом Устава штити постојећа имовина (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Kopecký против Словачке, представка број 44912/98, од 28. септембра 2004. године, став 35(б)), те да су ти наводи о повреди права на имовину ratione materiae неспојиви са садржином права из члана 58. став 1. Устава.

Полазећи од свега наведеног, Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у том делу одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.     

8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

 

 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић