Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М. из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. октобра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. М. изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал К.По1. 158/19-Кв.По1. 78/20 од 26. фебруара 2020. године, решења Апелационог суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Кж2.По1. 75/20 од 20. марта 2020. године и решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1. 15/19-Кв.По1. 148/20 од 10. априла 2020. године, у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М. из Крагујевца поднео је Уставном суду, 29. априла 2020. године, преко пуномоћника М. Б, адвоката из Крагујевца, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 31. ст. 1. и 3. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава другостепено решење којим је правноснажно одбијен предлог за укидање притвора према подносиоцу уставне жалбе (К.По1. 15/19-Кв.По1. 148/20 од 10. априла 2020. године), као и правноснажна решења којима је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор у фази главног претреса по оптужници Тужилаштва за организовани криминал КТО 85/19 од 14. новембра 2019. године, на основу одредби члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку (К.По1. 158/19-Кв.По1. 78/20 од 26. фебруара 2020. године и Кж2.По1. 75/20 од 20. марта 2020. године).
У уставној жалби је наведено да су оспорена решења заснована на правним конструкцијама и да су донета без сагледавања постојања пре свега основане сумње, а затим и постојања и утврђивања посебних услова за притвор; да су наредба за спровођење истраге и оптужница засноване на некритичној оцени изнетих чињеничних навода. Оспоравајући постојање притворских разлога подносилац је у односу на тачку 1) члана 211. став 1. ЗКП навео да су судови потпуно игнорисали да он има уредно пријављено пребивалиште у Крагујевцу, где му живи породица, да је ожењен и отац једног малолетног детета, те да су сви његови животни и пословни интереси везани за државу Србију и за место његовог пребивалишта. Подносилац је оспоравајући постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП навео да је суд игнорисао чињеницу да он до сада није осуђиван, као и да су као основ за продужење притвора према њему послужили елементи бића кривичног дела за које је оптужен.
Предложено је да Уставни суд уставну жалбу усвоји и утврди повреду означених права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Београду, Посебно одељење за организовани криминал у предмету К.По1. 158/19 је у време подношења уставне жалбе био је у току кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још седам лица по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кто. 85/19 од 14. новембра 2019. године, којом је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет извршење кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. у вези става 4. Кривичног законика, као и извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези става 1. Кривичног законика и кривично дело недозвољене трговине из члана 235. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду, Посебно одељење Кпп.По1. 21/19 од 23. маја 2019. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 и др.), по којем је лишен слободе 21. маја 2019. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1. 15/19-Кв.По1. 148/20 од 10. априла 2020. године одбијен је као неоснован предлог браниоца подносиоца уставне жалбе за укидање притвора који му је одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду, Посебно одељење Кпп.По1. 21/19 од 23. маја 2019. године, а последњи пут продужен овде оспореним решењима Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал К.По1. 158/19-Кв.По1. 78/20 од 26. фебруара 2020. године и Апелационог суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Кж2.По1. 75/20 од 20. марта 2020. године.
У образложењу оспореног решења о одбијању предлога за укидање притвора поред осталог наведено је да по оцени ванпретресног већа и даље стоје разлози за даље задржавање окривљеног у притвору с обзиром на то да из списа предмета произлазе чињенице које указују да је окривљени М. М. оправдано сумњив да је као припадник организоване криминалне групе у оквиру које је имао унапред одређену улогу и задатак, у циљу стицања незаконите финансијске користи предузимањем радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. Кривичног законика, те чињеницу да постоји сумња да организована криминална група располаже знатним финансијским средствима која би окривљени могли искористити у циљу бекства, на шта указује чињеница да су за предузимање инкриминисаних активности у континуитету обезбеђивали знатна новчана средства претходно за куповину опојне дроге, у већим количинама од скоро 600.000,00 таблета, а затим и за њихово складиштење, изнајмљивање већег броја станова на територији Београда и на крају за обезбеђивање камиона за транспорт наведених количина опојне дроге од Републике Србије до Краљевине Шведске, као и да су за предузимање њихових криминалних активности прибавили већи број путничких моторних возила веће вредности, са плановима за неометан транспорт поменутих опојних дрога преко територија више држава, а које околности у међусобној повезаности указују на оправдану бојазан да ће се окривљени боравком на слободи дати у бекство, због чега суд сматра да је притвор према њему оправдан на основу члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП.
У односу на постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП у образложењу оспореног решења је наведено да постојање оправдане сумње да је ова организована криминална група деловала на територији Републике Србије и Краљевине Шведске у дужем временском периоду и то од почетка 2019. године па до 17. маја 2019. године, те да постоји оправдана сумња да су ови окривљени предузимајући извршење кривичног дела за које се терете исказали нарочиту истрајност, упорност и крајњу опрезност, која се огледала у великом степену координације њихових међусобних активности током транспорта напред наведених количина психоактивних супстанци које су проглашене за опојну дрогу, претходном складиштењу на скривеним местима, а затим и њихове примопредаје у ноћним условима на напред договореним паркинг просторима и континуираног обавештавања о међусобним дуговањима, као последице предузетих активности од продаје одређених количина предметне опојне дроге, а да њихово деловање није било усмерено на једну радњу указује и то да активност ове организоване криминалне групе није престајала упркос пресретању камиона у којима се налазила предметна опојна дрога, па је конкретно деловање настављено и након 2. марта 2019. године, када је ухапшен Д.К. и после 5. априла 2019. године, када је ухапшен И.Р. као и након заплене опојне дроге приликом претреса куће окривљеног Д.Д. и његовог хапшења. Суд је потом навео и да је од значаја и чињеница да сви чланови ове организоване криминалне групе још увек нису откривени, јер су поједини њени припадници ухапшени приликом транспорта наведене количине опојне дроге пре него што су доспели на унапред договорену локацију у Краљевини Шведској, где је требало доћи до примопредаје другим припадницима ове организоване криминалне групе, а које околности представљају особите околности које указују на то да ће окривљени у кратком временском периоду у случају пуштања на слободу поновити кривично дело, због чега је нужно и оправдано његово даље задржавање у притвору по овом законском основу, чија се сврха не може остварити ниједном блажом мером.
Увидом у оспорена решења о продужењу притвора према подносиоцу уставне жалбе утврђено је да је у односу на постојање оправдане сумње, као и притворских разлога из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП образложење у битном идентично образложењу оспореног решења о одбијању предлога за укидање притвора, које је у претходна два става детаљно наведено, те стога Уставни суд сматра да није неопходно поново наводити разлоге због којих су судови оценили да је притвор према подносиоцу уставне жалбе на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП нужна мера ради несметаног вођења кривичног поступка, чија се сврха не може остварити ниједном другом, за подносиоца уставне жалбе блажом мером.
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (29. априла 2020. године) налазио у притвору једанаест месеци, рачунајући од 21. маја 2019. године, када је лишен слободе.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. (члан 36. став 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 – Одлука УС и 62/21 Одлука УС) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. став 1. до 3.).
Одредбама члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)) и – ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Одредбама члана 364. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19), прописано је да ко организује групу која има за циљ вршење кривичних дела за које се може изрећи казна затвора од три године или тежа казна, ако законом за такво организовање није предвиђена тежа казна, казниће се затвором од шест месеци до пет година (став 1.); да ће се припадник организоване криминалне групе из става 2. овог члана, казнити затвором од шест месеци до пет година (став 4.); да ако се дело из ст. 1. и 2. овог члана односи на групу или организовану криминалну групу, која има за циљ вршење кривичних дела за које се може изрећи казна затвора од двадесет година или доживотни затвор, организатор групе или организоване криминалне групе ће се казнити затвором најмање десет година или доживотним затвором, а припадник групе или организоване криминалне групе затвором од шест месеци до пет година (став 5.).
Одредбом члана 246. ст. 1. и 4. Кривичног законика прописано је: да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од три до дванаест година (став 1.); да ће се казном од пет до петнаест година казнити онај ко продаје, нуди на продају или без накнаде ради даљег стављања у промет даје опојне дроге малолетном лицу, душевно болесном лицу, лицу које је привремено душевно поремећено, лицу које је теже душевно заостало или лицу које се лечи од зависности од опојних дрога, или ко ставља у промет опојну дрогу помешану са супстанцом која може довести до тешког нарушавања здравља, или ко изврши дело из става 1. овог члана у установи образовања и васпитања или у њеној непосредној близини или установи за извршење кривичних санкција или у јавном локалу или на јавној приредби, или ако дело из ст. 1. и 2. овог члана учини службено лице, лекар, социјални радник, свештеник или лице запослено у установи образовања и васпитања, искоришћавањем свог положаја или ко за извршење тог дела користи малолетно лице (став 4.).
Одредбама члана 235. Кривичног законика прописано је да ко немајући овлашћење за трговину, набави робу или друге предмете у већој вредности у сврху продаје, или ко се неовлашћено и у већем обиму бави трговином или посредовањем у трговини или се бави заступањем организација у унутрашњем или спољнотрговинском промету робе и услуга, казниће се новчаном казном или затвором до две године (став 1.); да ће се казном три месеца до три године казнити и ко неовлашћено продаје, купује или врши размену робе или предмета чији је промет забрањен или ограничен (став 3.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава Уставни суд је, приликом доношења одлуке у овом уставносудском предмету, ценећи цитиране одредбе Устава и ЗКП, најпре указује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка главног претреса Уставом и ЗКП није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. Устава и члана 216. став 3. ЗКП, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, те да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности, и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, те се уколико и даље разлози постоје притвор решењем продужава до даље одлуке суда. После ступања оптужнице на правну снагу, рок за испитивање разлога за притвор је по истеку свака два месеца од ступања оптужнице на правну снагу. Из наведеног произлази да уколико суд оцени да и даље постоје разлози за притвор и с тим у вези не донесе одлуку о његовом укидању, притвор као мера и даље траје све до доношења одлуке којом се притвор укида.
Из наведеног недвосмислено произлази да притвор, као законска мера којом се одузима основно људско право на слободу, представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну. Притвор се, наиме, одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица, тако да током трајања мере притвора у кривичном поступку који није правноснажно окончан, још увек у потпуности важи Уставом и ЗКП утврђена претпоставка невиности.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Применом наведених критеријума на конкретан случај Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужен због постојања основане а потом и оправдане сумње да је извршио три кривична дела од којих је за кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези става 1. Кривичног законика, законом запрећена казна затвора у трајању од најмање 5 до 15 година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства и опасности да ће боравком на слободи поновити кривично дело.
Уставни суд је утврдио да је притвор против подносиоца уставне жалбе одређен и продужен од стране надлежног суда, у поступку прописаном законом, да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, довољно образложено, након што су судови и након готово три године од лишења слободе пажљиво испитали оправданост даљег трајања притвора према подносиоцу, као најтеже мере за обезбеђење његовог присуства ради несметаног вођења кривичног поступка.
Наиме, Уставни суд је утврдио да из достављене документације произлази да су судови размотрили све до тада прикупљене доказе, на основу којих је подносилац уставне жалбе оправдано сумњив да је извршио напред наведена кривична дела. С тим у вези, Уставни суд подсећа да количина чињеница и доказа који поткрепљују основану сумњу представља нешто о чему надлежни суд води рачуна, а имајући у виду да је против подносиоца и још седморице окривљених, након спроведене истраге подигнута оптужница, која је потврђена и по којој се спроводи доказни поступак, Уставни суд је утврдио да образложење оспорених решења у погледу постојања основане сумње, само по себи не делује произвољно, а постојање основане сумње као conditio sine qua non за продужење притвора није оспорено ни наводима уставне жалбе.
Надаље, с обзиром на то да је Уставни суд утврдио да је до дана подношења уставне жалбе (29. априла 2020. године) притвор према подносиоцу уставне жалбе трајао 11 месеци, рачунајући од 21. маја 2019. године, када је лишен слободе, неопходно је размотрити да ли су судови, иако су у скоро једногодишњем периоду разлоге за трајање притвора заснивали на потпуно идентичним разлозима који су постојали у време његовог одређивања, довољно брижљиво размотрили које су то околности које би, без обзира на претпоставку невиности, претегле над принципом поштовања слободе окривљеног и оправдале једанестомесечно трајање притвора према њему.
Стога је Уставни суд утврдио да из образложења оспорених решења произлази да су судови оцењујући постојање разлога за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, поред чињенице да се подносилац уставне жалбе оправдано сумњичи да је као припадник добро организоване криминалне групе за коју постоји сумња да располаже знатним финансијским средствима која би окривљени могли искористити у циљу бекства, ценили и чињенице да су окривљени, међу њима и подносилац уставне жалбе оправдано сумњиви да су за предузимање инкриминисаних активности у континуитету обезбеђивали знатна новчана средства претходно за куповину опојне дроге, у већим количинама од скоро 600.000,00 таблета, а затим и за њихово складиштење, изнајмљивање већег броја станова на територији Београда и на крају за обезбеђивање камиона за транспорт наведених количина опојне дроге од Републике Србије до Краљевине Шведске, као и да су за предузимање њихових криминалних активности прибавили већи број путничких моторних возила веће вредности, са плановима за неометан транспорт поменутих опојних дрога преко територија више држава, те су по оцени Уставног суда довољно јасно образложили да из наведених околности узетих у њиховој међусобној повезаности произлази основана бојазан да ће се подносилац уставне жалбе уколико се нађе на слободи дати у бекство и тако постати недоступан органима кривичног гоњења.
Уставни суд такође сматра да чињеница да се подносиоцу ставља на терет да је извршио три кривична дела, од којих му се за кривично дело из члана 246. став 4. Кривичног законика, у случају осуде може изрећи казна затвора до петнаест година затвора, која чињеница га, објективно посматрано, по оцени Уставног суда, не може оставити равнодушним у односу према органима кривичног гоњења и обавези да се одазове на позив суда. Када се наведено доведе у везу са чињеницом да је подносилац уставне жалбе оправдано сумњив да је кривична дела вршио као припадник добро организоване криминалне групе за коју постоји сумња да располаже значајним финансијским средствима која се могу искористити за бекство и скривање њених чланова, као и да располаже већим бројем превозних средстава са плановима за неометан транспорт преко територија више држава, Уставни суд сматра да су Виши и Апелациони суд у Београду довољно јасно и аргументовано образложили све битне разлоге из којих несумњиво произлази закључак да се и после 11 месеци од лишења слободе чињенице да је подносилац држављанин Републике Србије где има пријављено пребивалиште, нису довољна гаранција да се он пуштањем на слободу не би дао у бекство и тако постао недоступан органима кривичног гоњења, јер напред наведено указује да постоји веза подносиоца уставне жалбе, као припадника наведене криминалне групе са другим државама, а што би могло да му олакша бекство, уколико би се нашао на слободи, због чега се не може оценити као очигледно произвољан ни став суда да примена блаже мере не би била целисходна, јер интезитет тих околности није умањен.
Поред наведеног Уставни суд је оценио да се не може сматрати очигледно произвољним закључак кривичног суда изражен у оспореним решењима да се, у околностима конкретног случаја, постојање оправдане сумње да је организована криминална група деловала у временском периоду дужем од пет месеци, у међусобној повезаности са чињеницом да постоји оправдана сумња да су сви окривљени у извршењу предметних кривичних дела показали нарочиту истрајност, упорност и крајњу опрезност, те начином извршења предметних кривичних дела, које је несумњиво указивало на то да је деловање те групе било усмерено на континуирано и временски неограничено предузимање криминалних радњи, а које околности, по оцени Уставног суда, насупрот мишљењу подносиоца уставне жалбе знатно превазилазе оквире правних квалификација предметних кривичних дела, те се могу сматрати особитим околностима које указују да ће подносилац уставне жалбе боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Уставни суд стога оцењује да су надлежни судови постојање притворских разлога из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП довољно и аргументовано образложили и сматра да надлежни судови нису исказали површан однос према притвору подносиоца уставне жалбе, иако су у дужем временском периоду понављали исте разлоге за продужење притвора који су послужили као почетни основ за његово одређивање, без измењених околности које би могле да се узму у обзир, јер такве околности очигледно нису ни постојале. Уставни суд указује на то да надлежни судови код продужења притвора морају водити рачуна о динамичном приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се морају узети у обзир и накнадно измењене околности, а нарочито оне које се односе на сам ток кривичног поступка. Међутим, у конкретном случају, полазећи од наведеног, а имајући у виду и тежину запрећених санкција за кривична дела која су окривљеном стављена на терет (пет до петнаест година), Уставни суд сматра да је продужење притвора према подносиоцу и после 11 месеци оправдано, јер постоји такав захтев од јавног интереса, који без обзира на претпоставку невиности, претеже над правом на слободу појединца (Kudla против Пољске, број 30210/96, од 26. октобра 2000. године, став 110.), те да су судови у довољној мери ценили све битне и за конкретан случај специфичне околности које потврђују постојање опасности од бекства и поновног вршења кривичних дела подносиоца уставне жалбе и тако оправдавају продужење притвора према њему на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП.
Уставни суд надаље констатује да је за оцену основаности навода којима се указује на повреду права на ограничено трајање притвора од значаја и то да ли је суд показао потребну хитност у вођењу кривичног поступка.
С тим у вези Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (29. априла 2020. године) налазио у притвору 11 месеци (рачунајући од 21. маја 2019. године када је лишен слободе), за које време је завршена истрага, подигнута и потврђена оптужница против осам окривљених лица, као припадника организоване криминалне групе, због више кривичних дела, одржано припремно рочиште, те је у току веома обиман доказни поступка, из чега се може закључити да се предметни поступак води задовољавајућом динамиком.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 31. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу, одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
8. Што се тиче истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право на преиспитивање законитости првостепеног решења о продужењу притвора, те како је о основаности његове жалбе суд одлучио, дајући уставноправно прихватљиво образложење свих битних разлога због којих је поднету жалбу оценио неоснованом, Уставни суд је утврдио да уставна жалба ни у овом делу не испуњава претпоставке за мериторно одлучивање, с обзиром на то да се правом на правно средство из члана 36. став 2. Устава јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа.
Када је реч о оспореном решењу о одбијању предлога за укидање притвора Уставни суд указује да остваривање права на правно средство из члана 36.став 2. Устава подразумева коришћење оних правних средстава која се одговарајућим законом, у конкретном случају, прописана, то се тврдње о повреди или ускраћивању означеног уставног права не могу односити на ситуације у којима је коришћено правно средство које није прописано, Уставни суд је, утврдивши да одредбама ЗКП није прописана обавеза суда да одлучи о поднетом предлогу за укидање притвора, оценио да ни у овом делу нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за одлучивање о основаности навода уставне жалбе о повреди права из члана 36.став 2. Устава, те је у односу на истакнуту повреду права на правно средство уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7. Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
9. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.