Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. М. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Н. М. и утврђује да је решењем Првог основног суда у Београду Р4И. 274/21 од 14. јуна 2021. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Првог основног суда у Београду Р4И. 274/21 од 14. јуна 2021. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка који се водио пред Првим основним судом у Београду у предмету Ив. 974107/10.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. М. из Београда поднео је Уставном суду, 19. јула 2021. године, преко пуномоћника Д. К, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Првог основног суда у Београду Р4И. 274/21 од 14. јуна 2021. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је подносилац изјавио приговор ради убрзавања извршног поступка у предмету Првог основног суда у Београду Ив. 974107/10, у коме је за 12 година суд само једном покушао да му достави решење о извршењу; да је оспореним решењем приговор одбачен као недозвољен, са образложењем да је предметни извршни поступак окончан пред судом доношењем закључка о наставку поступка спровођења извршења пред јавним извршитељем.
Предложено је да Уставни суд утврди да су оспореним актом подносиоцу повређена означена права и наложи поновно одлучивање о приговору ради убрзавања поступка, као и да подносиоцу утврди право на накнаду трошкова на име састава уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 15. априла 2021. године, у својству предлагача, поднео Првом основном суду у Београду приговор ради убрзавања извршног поступка који се водио пред наведеним судом у предмету Ив. 974107/10.
Први основни суд у Београду је оспореним решењем Р4И. 274/21 од 14. јуна 2021. године, сагласно члану 5. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, приговор одбацио као недозвољен, констатујући да је поступак пред судом окончан доношењем закључка о наставку поступка спровођења извршења пред јавним извршитељем, у складу са одредбом члана 166. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) било је прописано: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.); да странка подноси приговор суду који води поступак или суду пред којим се води поступак ако сматра да је јавни тужилац повредио њено право (члан 7. став 1.); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак и да се приговор одбацује ако одсуство неког обавезног елемента приговора онемогућава да се по њему поступа, затим ако је приговор поднело неовлашћено лице или ако је преурањен, те да против решења о одбацивању приговора није дозвољена жалба (члан 8. ст. 1. и 2.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд најпре подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем грешка у примени права или утврђивању чињеница учињена од стране суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Великог већа Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Уставни суд констатује да је уставном жалбом оспорено решење Р4И. 274/21 од 14. јуна 2021. године, којим је Први основни суд у Београду одбацио као недозвољен приговор подносиоца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка који се пред тим судом водио у предмету Ив. 974107/10, налазећи да се поступак пред судом, након што је предмет уступљен јавном извршитељу, сматра окончаним, у смислу члана 5. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року.
Одредбом члана 75. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11, 99/11, 109/13 – Одлука УС, 55/14 и 139/14), који је меродаван у конкретном случају, било је прописано да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем. Уставни суд још једном указује да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је уставноправно неприхватљиво становиште које је заузето у оспореном решењу, па је, сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореним решењем Првог основног суда у Београду Р4И. 274/21 од 14. јуна 2021. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде наведеног уставног права, у конкретном случају, могу отклонити поништајем оспореног решења Првог основног суда у Београду Р4И. 274/21 од 14. јуна 2021. године и одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка који се водио пред наведеним судом у предмету Ив. 974107/10, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Како је Уставни суд утврдио повреду права на правично суђење и одредио отклањање штетних последица утврђене повреде права, то није посебно разматрао истакнуту повреду права из члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.