Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. С. из Чачка и Ј. С. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба А. С. и Ј. С. и утврђује да је решењем Вишег суда у Чачку Ржг. 25/21 од 18. јуна 2021. године и решењем Основног суда у Чачку Р4И. 14/21 од 21. маја 2021. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Вишег суда у Чачку Ржг. 25/21 од 18. јуна 2021. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Чачку Р4И. 14/21 од 21. маја 2021. године.
3. Одбацује се захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
4. Одбацује се захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. С. из Чачка и Ј. С. из Београда поднели су Уставном суду, 29. јула 2021. године, преко пуномоћника С. П, адвоката из Чачка, уставну жалбу против решења Вишег суда у Чачку Ржг. 25/21 од 18. јуна 2021. године и Основног суда у Чачку Р4И. 14/21 од 21. маја 2021. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених истим одредбама Устава, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Чачку у предмету И. 3989/10. Подносиоци уставне жалбе, такође, истичу повреду права из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, које Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Подносиоци у уставној жалби, поред осталог, наводе: да је оспореним решењима правноснажно одбијен као неоснован њихов приговор ради убрзавања извршног поступка који је њихова мајка покренула још 24. августа 1999. године, а они касније преузели као правни следбеници; да је без правног основа оцена судова да се у поступку по наведеном приговору не може ценити поступање јавног извршитеља, коме је предмет уступљен ради даљег спровођења извршења.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорена решења и подносиоцима, због повреде права на суђење у разумном року, утврди право на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра. Истакнут је и захтев за накнаду трошкова поступка по уставној жалби, као и трошкова поступка по приговору ради убрзавања поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подносиоци уставне жалбе су 5. априла 2021. године, у својству предлагача, поднели Основном суду у Чачку приговор ради убрзавања извршног поступка који се води пред тим судом у предмету И. 3989/10.
Oсновни суд у Чачку је оспореним решењем Р4И. 14/21 од 21. маја 2021. године одбио приговор као неоснован. У образложењу оспореног првостепеног решења је, поред детаљно и хронолошки описаног тока предметног извршног поступка, наведено: да је закључком председника Основног суда у Чачку од 30. децембра 2020. године одређено да се извршење даље спроводи пред јавним извршитељем, те је предмет 19. јануара 2021. године достављен јавном извршитељу Александру Крџићу из Чачка; да поступак спровођења извршења не води више државни орган, већ јавни извршитељ, као лице које врши јавна овлашћења која су му поверена законом; да се поступање јавног извршитеља не може ценити према мерилима прописаним чланом 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, нити се јавном извршитељу од стране суда може наложити предузимање одређених радњи у циљу убрзања поступка извршења.
Одлучујући о жалби предлагача, Виши суд у Чачку је оспореним решењем Ржг. 25/21 од 18. јуна 2021. године одбио жалбу као неосновану, прихватајући у целини изложено правно становиште првостепеног суда.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем грешка у примени права или утврђивању чињеница учињена од стране суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Великог већа Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Уставни суд, пре свега, констатује да је оспореним решењима правноснажно одбијен као неоснован приговор подносилаца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка који се до 30. децембра 2020. године водио пред Основним судом у Чачку у предмету И. 3989/10, након чега је уступљен јавном извршитељу именованом за подручје тог суда. Оспорени акти, суштински, засновани су на оцени да суд, у смислу одредаба Закона о заштити права на суђење у разумном, не може да цени разумност дужине трајања извршног поступка када се предмет налази у фази спровођења извршења пред јавним извршитељем.
С тим у вези, Уставни суд напомиње да је oдредбом члана 75. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11, 99/11, 109/13 – Одлука УС, 55/14 и 139/14), који се примењује на предметни извршни поступак, било прописано да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем. Из садржине оспорених решења произлази да предметни извршни поступак није окончан ни на један од наведена два законом прописана начина. Уставни суд и у овом предмету указује на то да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs). Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су Основни суд у Чачку и Виши суд у Чачку извели уставноправно неприхватљив закључак да се приговором ради убрзавања не може оспоравати дужина трајања извршног поступка који се води пред јавним извршитељем. Стога је Суд оценио да је оспореним решењима повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Уставни суд налази да се штетне последице настале повредом права на правично суђење могу отклонити једино поништајем оспореног решења Вишег суда у Чачку Ржг. 25/21 од 18. јуна 2021. године и одређивањем да тај суд донесе нову одлуку о жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против оспореног решења Основног суда у Чачку Р4И. 14/21 од 21. маја 2021. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Како је Уставни суд утврдио повреду права на правично суђење и одредио начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, то није посебно разматрао истакнуту повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
7. Што се тиче истакнуте повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је Законом о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), који је почео да се примењује од 1. јануара 2016. године, предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су у току пружа надлежни редовни суд, а не Уставни суд. Према томе, Уставни суд указује да више не постоји његова надлежност да одлучује о уставним жалбама у којима се истиче повреда права на суђење у разумном року у поступцима који нису окончани, што је овде случај.
Када је реч о истакнутој повреди права на имовину из члана 58. став 1. Устава у оспореном извршном поступку, Уставни суд подсећа на свој став да је утврђена повреда права на суђење у разумном року, а за чије утврђивање је до окончања поступка овде искључиво надлежан суд, предуслов за истицање повреде права на имовину.
Следом изложеног, Уставни суд је, применом члана 36. став 1. тачка 1. Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у односу на оспорени извршни поступак, због ненадлежности да по њој поступа, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У вези са захтевом подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова које су имали поводом поднетог приговора ради убрзавања поступка, који Уставни суд сматра захтевом за накнаду материјалне штете због утврђене повреде права, Уставни суд оцењује да је овакав захтев преурањен, јер ће о жалби подносилаца бити поново одлучивано, те је овај захтев одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 4. изреке.
10. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.