Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставнoj жалби Ф. С. из Фекетића код Малог Иђоша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. октобра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ф. С. и утврђује се да је подносиоцу уставне жалбе решењима Основног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 1046/20 од 30. маја 2022. године и Вишег јавног тужилаштва у Суботици Ктпо. 17/22 од 23. јуна 2022. године повређено право на неповредивост физичког и психичког интегритета, зајемченo чланoм 25. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Ф. С. на накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права зајемченог чланом 25. Устава у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ф. С. из Фекетића код Малог Иђоша поднео је Уставном суду, 1. августа 2020. године, преко пуномоћника В. Ј. Ђ, адвоката из Суботице, уставну жалбу против радњи полицијских службеника Полицијске станице Мали Иђош дана 9. јула 2020. године, због повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета и посебних права лица лишених слободе, зајемчених одредбама чл. 25. и 28. Устава Републике Србије, поводом које је формиран предмет Уж-7688/2020.
Подносилац уставне жалбе је, преко истог пуномоћника, 7. јула 2022. године поднео нову уставну жалбу против решења Основног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 1046/20 од 30. маја 2022. године и Вишег јавног тужилаштва у Суботици Ктпо. 17/22 од 23. јуна 2022. године због повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета и посебних права лица лишених слободе, зајемчених одредбама чл. 25. и 28. Устава Републике Србије, поводом које је формиран предмет Уж-7977/2022.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 43. став 3. у вези са ставом 1. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), спојио предмете Уж-7688/2020 и Уж-7977/2022 ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке, тако што је предмет Уж-7977/2022 припојио раније формираном предмету Уж-7688/2020.
У уставним жалбама је наведено да су дана 9. јула 2020. године полицијски службеници Полицијске станице Мали Иђош Б.Б. и Д.Ђ. задавали ударце подносиоцу уставне жалбе за које није било правног основа, и то приликом „вађења из возила“, а затим и у станици полиције када су му говорили: „Зашто си то урадио?“ ударавши га неколико пута у главу слабијим ударцима који нису оставили видљиве повреде. Подносилац је, такође, навео да су му полицијски службеници ускратили пружање благовремене медицинске помоћи, јер су га тако повређеног задржали читаву ноћ у просторијама за задржавање, те су га у таквом стању извели пред судију Прекршајног суда у Суботици, те му је медицинска помоћ пружена након што је осуђен прекршајном пресудом на казну затвора, јер управа затвора није хтела да га прими, пре него што лекар констатује повреде које има. У уставној жалби је наведено да је подносилац уставне жалбе против истих полицијских службеника поднео кривичну пријаву 31. јула 2020. године, али да уставну жалбу подноси пре окончања поступка по тој кривичној пријави, јер се рок за подношење уставне жалбе због повреде материјалног аспекта забране злостављања рачуна од дана предузимања радње злостављања.
Подносилац уставне жалбе је 7. августа 2020. године допунио уставну жалбу од 1. августа 2020. године, достављајући доказе из којих произлази да полицијски службеници Полицијске станице Мали Иђош негирају употребу физичке силе према подносиоцу уставне жалбе и постојање повреда на његовом телу дана 9. јула 2020. године, а из којих, такође, произлази да подносилац уставне жалбе није пружао никакав отпор полицијским службеницима, од тренутка заустављања његовог возила док се налазио под надзором полицијских службеника ПС Мали Иђош (односно до упућивања на издржавање казне затвора на коју је осуђен у прекршајном поступку – напомена УС).
У уставној жалби од 7. јула 2022. године подносилац је додатно истакао повреду процесног аспекта права из члана 25. Устава и, оспоравајући решења којима је одбачена његова кривична пријава поднета против полицијских службеника поводом критичног догађаја од 9. јула 2020. године, додатно је навео да истрага против пријављених није испунила захтев хитности, јер је обавеза државних органа да спроведу истрагу поводом критичног догађаја настала најкасније 10. јула 2020. године, када је сачињен лекарски извештај о повредама, а јавно тужилаштво тек 28. јуна 2021. године испитује оштећеног, а потом предузима и остале доказне радње, чиме је полицијским службеницима пружена могућност да се као сведоци договоре какве ће исказе дати, чиме је дошло до повреде процесног аспекта, јер истрага није била делотворна због одуговлачења, а јавно тужилаштво није предузело хитне мере да се обезбеде докази и испитају сведоци одмах после 10. јула 2020. године. Подносилац сматра да јавно тужилаштво није предузело све расположиве мере како би се утврдило како су настале повреде на телу подносиоца уставне жалбе које су констатоване, изражавајући додатно сумњу у истинитост лекарског извештаја др С.А. који је подносиоца уставне жалбе први прегледао у полицијској станици 9. јула 2020. године.
У уставним жалбама су истакнути захтеви да се утврди повреда означених права и да се подносиоцу уставне жалбе накнади нематеријална штета у износу од по 3.000 евра за учињену повреду материјалног и процесног аспекта права из члана 25. Устава и материјалне штете на име трошкова заступања подносиоца уставне жалбе у поступку пред јавним тужилаштвом у износу од 144.000,00 динара. Трошкове уставносудског поступка тражио је у износу од 90.000,00 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку Уставни суд је, из навода уставне жалбе, достављене документације и одговора Основног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 1046/20 од 12. јануара и 1. фебруара 2023. године утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Прекршајног суда у Суботици Пр. 3565/20 од 10. јула 2020. године подносилац уставне жалбе је оглашен одговорним што је дана 9. јула 2020. године у 10,40 и 10,50 часова као учесник у саобраћају - возач путничког моторног возила крећући се из правца Малог Иђоша ка Бачкој Тополи, управљао тим возилом, иако не поседује возачку дозволу, као и због тога што није поступио по светлосно-звучном сигналу полицијског возила датом од стране овлашћених службених лица Полицијске станице Мали Иђош и Бачка Топола да заустави своје возило, већ је наставио кретање, чиме је поступио противно одредби члана 166. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима и учинио прекршај у продуженом трајању из члана 331. став 1. тачка 47) истог закона за који је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 45 дана.
У записнику о саслушању окривљеног састављеном пред Прекршајним судом у Суботици, Одељење у Малом Иђошу Пр. 3565/20 од 10. јула 2020. године констатовано је да је подносилац уставне жалбе изјавио да је тачно да се критичног дана кретао старим аутопутем од правца Малог Иђоша у правцу Бачке Тополе и да је, када је видео патролно возило полиције које је почело да га прати са упаљеним ротационим светлима на возилу и звучним сигналом – сиреном, скренуо са тог пута на атарски пут, како би избегао полицијску патролу, јер није поседовао возачку дозволу, а у току вожње није био везан сигурносним појасем, те је користио и мобилни телефон, што су полицијски службеници видели, па је повећавајући брзину покушавао да избегне да га полицијска патрола заустави и идентификује, и тако је успевао да избегне патролу полиције два пута, крећући се атарским путевима док га друга полицијска патрола није зауставила.
Уз уставну жалбу је достављен извештај лекара Опште болнице у Суботици, Одељење за пријем и збрињавање ургентних стања број протокола 9015 од 10. јула 2020. године у којем је констатовано да је подносилац уставне жалбе тог дана доведен на лекарски преглед од стране полицијских службеника, те да су том приликом констатоване повреде у пределу леве зигоматичне (јабучна) кости у виду више мањих екскоријација (огреботина) покривених крустом и нагњечење; да је присутан мањи оток у пределу левог ручног зглоба као и мање тачкасте екскоријације, те да се у пределу левог кука види неколико огуљотина.
У службеној белешци Полицијске станице Мали Иђош, Полицијска испостава Мали Иђош 03.38.8.1 од 9. јула 2020. године, сачињеној од стране начелника Полицијске станице Мали Иђош, капетана полиције А.Б., наведено је да је дана 8. јула 2020. године (дан пре критичног догађаја) око 22,00 часа у улици 2Р.Ф. приликом мимоилажења са путничким моторним возилом BČ 003 HG, којим је управљао подносилац уставне жалбе полицијски службеник А.Б. уочио да Ф. С. користи мобилни телефон док управља возилом и да није везан сигурносним појасом, због чега је полицијски службеник А.Б. окренуо своје службено возило, укључио светлосне и звучне сигнале и кренуо за возилом којим је управљао подносилац уставне жалбе у намери да га заустави, али подносилац уставне жалбе је тада убрзао своје возило удаљавајући се од службеног полицијског возила, док није изгубио контролу над возилом и предњим точком упао у јарак. У службеној белешци је даље наведено да је тада полицијски службеник А.Б. изашао из свог возила и прилазивши возилу подносиоца уставне жалбе показао своју службену легитимацију, након чега је Ф. С. успео да изађе из јарка и поново покрене своје возило којим се великом брзином удаљавао, док је полицијски службеник А.Б. покушавао да га сустигне опет са укљученом светлосном и звучном сигнализацијом, међутим подносилац уставне жалбе се удаљио „летњим путем“ у непознатом правцу.
Поводом догађаја од 9. јула 2020. године у службеној белешци капетана полиције А.Б. Полицијске станице Мали Иђош 03.38.8.1 од 9. јула 2020. године наведено је да је тог дана, враћајући се из Бачке Тополе уочио путничко моторно возило BČ 003 HG (које претходне вечери није успео да сустигне), те је поново покушао најпре да га претекне и заустави, али у томе није успео, јер је возач возио средином пута, због чега се обратио за помоћ полицијским службеницима полицијске станице у Бачкој Тополи, који су уз употребу светлосне и звучне сигнализације и препречивши паркираним службеним возилом пут којим се кретао возач возила BČ 003 HG покушали да зауставе предметно возило, међутим у томе нису успели јер је он скренуо са пута, те је започела потера за тим возилом у којој је учествовало шест службених возила Министарства унутрашњих послова, а потера је трајала око сат времена, по атарским путевима док возило, којим је управљао подносилац уставне жалбе, није заустављено.
Из службене белешке командира Полицијске испоставе Мали Иђош и његовог заменика, пријављених полицијских службеника Б.Б. и Д.Ђ. од 9. јула 2020. године произлази да су ти полицијски службеници учествовали у потери путничког моторног возила BČ 003 HG 9. јула 2020. године и да су они успели да сустигну наведено возило када је оно прешло са главног пута и зауставило се стигавши до краја парцеле по којој се кретало, те су легитимисали возача и утврдили да се ради о Ф. С, овде подносиоцу уставне жалбе, након чега су позвали патролу Полицијске станице Мали Иђош коју су чинили полицијски службеници С.Н. и Д.М. који су наставили даљи рад.
Увидом у одговоре Основног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 1046/20 од 12. јануара 2023. године и 1. фебруара 2023. године Уставни суд је утврдио да је поводом кривичне пријаве подносиоца уставне жалбе против полицијских службеника Полицијске станице Мали Иђош поводом догађаја од 9. јула 2020. године, формиран предмет Кт. 1046/20, те да је након спроведених одређених доказних радњи то тужилаштво одбацило кривичну пријаву подносиоца уставне жалбе решењем од 30. маја 2022. године, које је потврђено, одбијањем као неоснованог приговора пуномоћника подносиоца уставне жалбе, решењем Вишег јавног тужилаштва у Суботици Ктпо. 17/22 од 23. јуна 2022. године.
Пуномоћник подносиоца уставне жалбе је првостепено решење Основног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 1046/20 од 30. маја 2022. године примио 11. јуна 2022. године, а другостепено решење Вишег јавног тужилаштва у Суботици Ктпо. 17/22 од 23. јуна 2022. године достављено је пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 5. јула 2022. године.
Из образложења решења Основног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 1046/20 од 30. маја 2022. године и документације достављене уз одговор тог јавног тужилаштва Кт. 1046/20 од 1. фебруара 2023. године произлази да је након пријема кривичне пријаве (31. јула 2020. године) коју је поднео пуномоћник подносиоца уставне жалбе поводом догађаја од 9. јула 2020. године против полицијских службеника ПС Мали Иђош због кривичног дела злостављање и мучење из члана 137. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у Основном јавном тужилаштву у Суботици формиран предмет Кт. 1046/20, те су предузете следеће истражне радње:
Сектор унутрашње контроле Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Одсек Центар Нови Сад је Основном јавном тужилаштву у Суботици доставио извештај од 13. октобра 2020. године о извршеним проверама, са службеним белешкама полицијских службеника Полицијске станице Мали Иђош - А.Б. и пријављених Б.Б. и Д.Ђ. у којима је констатовано да је дана 9. јула 2020. године око 10,40 сати подносилац уставне жалбе управљао путничким моторним возилом; да је у вожњи користио мобилни телефон и да није користио сигурносни појас; да је покушано заустављање истог од стране више полицијских службеника употребом светлосних и звучних сигнала, без успеха и да је био заустављен након што је кренуо земљаним путем и то од стране пријављених Б.Б. и Д.Ђ; да је након провере идентитета подносиоца уставне жалбе рад у вези са предметним догађајем преузела патрола Полицијске испоставе Мали Иђош у саставу полицијских службеника С.Н. и Д.М, те да је увидом у извештај о употреби средстава везивања утврђено да је полицијски службеник С.Н. након доласка на лице места над подносиоцем уставне жалбе употребио средства везивања – лисице; да је подносилац уставне жалбе истог дана службеним возилом доведен у просторије ПС Мали Иђош где су му уручена права доведеног лица у којима је у тачки 10. наведено да доведено лице има право да га у свако доба и без одлагања прегледа лекар, те је тог дана (9. јула 2020. године) у 11.42 сати донето решење о задржавању подносиоца уставне жалбе, због опасности да ће побећи и поновити извршење прекршаја и уручено му је обавештење о правима задржаног лица у којем у тачки 7. стоји и право да га прегледа лекар; да је истог дана подносилац уставне жалбе прегледан од стране лекара Дома здравља Мали Иђош - др С.А, који је у извештају број 14/20 од 9. јула 2020. године констатовао да је приведено лице, овде подносилац уставне жалбе, лице без повреда, свесно, субјективно без тегоба и у алкохолисаном стању; да су подносиоца уставне жалбе потом, полицијски службеници С.Н. и Д.М. спровели у просторије за задржавање Полицијске управе у Суботици дана 9. јула 2020. године у 16.40 сати, где се налазио до 10. јула 2020. године у 11.00 сати, када је подносилац уставне жалбе у пратњи полицијских службеника ПС Мали Иђош – Р.И. и П.Р. доведен у просторије Прекршајног суда у Суботици где је осуђен на казну затвора у трајању од 45 дана и спроведен у Окружни затвор у Суботици на издржавање те казне, али није примљен јер се жалио на повреде, због чега су га полицијски службеници одвели на лекарски преглед у Општу болницу у Суботици, Одељење за пријем и збрињавање ургентних стања где је дежурни лекар др Г.Б. утврдио телесне повреде које је констатовао у извештају број протокола 9015, те су полицијски службеници, са наведеним лекарским извештајем спровели подносиоца уставне жалбе на издржавање казне затвора по прекршајној пресуди у Окружни затвор у Суботици, где је примљен 10. јула 2020. године у 15.30 сати. У извештају Сектора унутрашње контроле наведено је да је обављен разговор са пријављеним полицијским службеницима Б.Б. и Д.Ђ. који су изјавили да 9. јула 2020. године према подносиоцу уставне жалбе нису примењивали физичку снагу, а да су средства за везивање употребљена од стране друге полицијске патроле која је дошла на лице места након заустављања спорног возила и идентификације возача.
У извештају лекара хитне медицинске помоћи др С.А. број протокола 14/20 од 9. јула 2020. године констатовано је да је на основу извршеног лекарског прегледа Ф. С. који је обављен у 15.00 сати у службеним просторијама ПУ у Суботици утврђено да повреде на задржаном лицу нису утврђене, да је у разговору са задржаним лицем утврђено да је свестан, оријентисан, субјективно без тегоба, да није предложена никаква терапија и да се дозвољава да лице буде задржано у полицији.
Основно јавно тужилаштво у Суботици је потом испитало подносиоца уставне жалбе 28. јуна 2021. године, пријављене полицијске службенике Б.Б. и Д.Ђ. дана 7. јула 2021. године, полицијске службенике С.Н, Д.М. и А.Б, као и супругу подносиоца уставне жалбе Х.С. дана 25. октобра 2021. године, те спровело судско-медицинско вештачење на околност механизма настанка повреда код подносиоца уставне жалбе и испитало судске вештаке др А.С. и др М.С, те прибавило обавештење од Дома здравља Мали Иђош и утврдило следеће чињенице:
Подносилац уставне жалбе је у свом исказу тврдио да је критичном приликом дана 9. јула 2020. године са њим у возилу била његова трудна супруга која је била пред порођајем, због чега је он журио да је одвезе у болницу. Ову чињеницу, да критичном приликом подносилац уставне жалбе није био сам у возилу, потврдила је једино његова супруга Х.С, док су сви остали саслушани сведоци, који су се налазили на месту догађаја критичног дана, тврдили да критичном приликом осим подносиоца уставне жалбе никога није било у возилу. Поред наведеног, подносилац уставне жалбе је у свом исказу навео да су накнадно пристигли полицајци његову трудну жену одвезли у Дом здравља на преглед. Међутим, провером ових тврдњи, Основно јавно тужилаштво у Суботици је утврдило да у извештају Дома здравља „М.Ш.“ у Малом Иђошу не постоји податак да је Х.С. дана 9. јула 2020. године била прегледана од стране лекара.
Уставни суд је даље утврдио да из исказа подносиоца уставне жалбе, као оштећеног и сведока Х.С. – његове супруге произлази да је она критичном приликом била у возилу са својим супругом и да је била очевидац критичног догађаја. Супруга подносиоца уставне жалбе Х.С. је у свом исказу у просторијама Основног јавног тужилаштва у Суботици 25. октобра 2021. године навела да се критичном приликом налазила у возилу са својим супругом, јер су ишли у Мађарску где је требало да се породи; да се у једном тренутку испред њих испречило полицијско возило из којег је изашао пријављени Б.Б. који је извукао из возила њеног супруга и почео да га туче у пределу стомака, тј. шутнуо га је у стомак, те му је он ставио и лисице. Сведок је изјавила и да је њеног супруга једино тукао полицајац Б.Б, као и да су њу други полицајци одвезли до амбуланте у Малом Иђошу, а потом је одвезена у болницу у Врбасу, где није задржана, а колима хитне помоћи је враћена кући.
Што се тиче поступања полицијских службеника према подносиоцу уставне жалбе критичном приликом – 9. јула 2020. године, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе за кривично дело злостављања теретио искључиво два полицијска службеника Б.Б. и Д.Ђ, које није од раније познавао, а чија је имена видео на њиховим значкама на униформи, те је у свим својим наводима, како у кривичној пријави и исказу пред јавним тужилаштвом у предмету Кт. 1046/20, тако и у уставној жалби, тврдио да су сви остали полицијски службеници (од којих од раније познаје једино полицијског службеника А.Б.) према њему поступали законито и коректно, наводећи да га, осим двојице пријављених, више нико од полицијских службеника „није дирао“. Подносилац је приликом испитивања пред надлежним јавним тужилаштвом изјавио да, када је заустављено његово возило, „хтео је да изађе из аута али му је овлашћено службено лице Б.Б. говорио да остане унутра, да би исти у једном тренутку пришао до возачевих врата, отворио их и уперио пиштољ у њега. Када је изашао из аута Б.Б. му је, држећи пиштољ у руци, наредио да легне на стомак на земљу и да стави руке на леђа, те му је ставио лисице….у једном тренутку га је Б.Б. шутнуо у пределу левог кука, а док му је стављао лисице клекнуо му је на главу и од тога му је настала масница на левој страни у пределу јагодичне кости“. Подносилац је у свом исказу пред јавним тужилаштвом теретио и полицијског службеника Д.Ђ. да га је једанпут шутнуо у пределу левог кука.
Уставни суд је утврдио да осим подносиоца уставне жалбе и његове супруге (за коју није до краја несумњиво утврђено да ли је била очевидац критичног догађаја) ниједан испитани сведок није потврдио чињеницу да су полицијски службеници Б.Б. и Д.Ђ. везали лисицама подносиоца уставне жалбе, нити да се подносилац приликом везивања налазио на земљи (подносилац тврди да је био у лежећем положају на стомаку, његова супруга тврди да је седео на земљи, а полицијски службеници тврде да је стајао поред возила и да га је у стојећем положају полицијски службеник Н.С. прегледао и везао лисицама, као и да на његовој одећи није било трагова прљавштине, која би указивала да је пре њиховог доласка био на земљи, на коју је, по исказу оштећеног, бачен када је насилно извучен из аутомобила) већ су сви полицијски службеници, као и пријављени Б.Б. и Д.Ђ. тврдили да полицијски службеници Б.Б. и Д.Ђ. нису имали средства за везивање, нити пиштољ, те да је средства за везивање употребио полицијски службеник С.Н. који је са осталим полицијским службеницима дошао на место догађаја након што је подносилац уставне жалбе заустављен и након што је извршена његова идентификација од стране полицијских службеника Б.Б. и Д.Ђ, те да су му након прегледа лисице стављене док је био у стојећем положају, и да је тако и затечен, без трагова прашине - прљавштине на одећи и без видљивих повреда.
Уставни суд је, затим, из кривичне пријаве пуномоћника подносиоца уставне жалбе поводом које је формиран предмет Кт. 1046/20 у Основном јавном тужилаштву у Суботици утврдио да подносилац уставне жалбе тврди да је приликом заустављања његовог возила од стране полицијских службеника Б.Б. тај полицијски службеник отворио врата возила и десном руком га ухватио за мајицу на леђима иза врата и тако га извукао из возила и оборио на земљу. Овакве тврдње, које се у битном разликују од његовог исказа датог пред јавним тужилаштвом, подносилац је поновио и у уставној жалби. Подносилац је даље у свом исказу датом пред јавним тужилаштвом навео и да га нико од полицијских службеника, када је одведен у полицијску станицу „није више дирао“. Уставни суд је, из достављене документације утврдио да је подносилац уставне жалбе два пута лекарски прегледан и то: први пут 9. јула 2020. године, одмах по довођењу у просторије Полицијске станице Мали Иђош од стране дежурног лекара Дома здравља „Др М. Ш.“ у Малом Иђошу, др А.С., и други пут 10. јула 2020. године, пре пријема на издржавање казне затвора на коју је осуђен у прекршајном поступку, од стране лекара Опште болнице у Суботици, др Г.Б.
У свом исказу датом пред Основним јавним тужилаштвом у Суботици подносилац уставне жалбе је изјавио да су, након што је доведен у просторије Полицијске станице Мали Иђош, полицијски службеници позвали лекара који га је прегледао и који је, иако се он жалио на болове у куку, „говорио да то није ништа“, док је у уставној жалби навео да су му пријављени полицијски службеници и у полицијској станици задали још два или три блажа ударца у задњи део главе, који нису оставили повреде говорећи му: „Зашто си то урадио?“.
Што се тиче чињенице у каквом је стању и положају подносилац уставне жалбе затечен након његовог заустављања и идентификације од стране пријављених, односно приликом доласка осталих полицијских службеника С.Н, Д.М. и А.Б. (на чије поступање подносилац уставне жалбе није имао примедби и од којих од раније познаје само А.Б.), Уставни суд је утврдио да су сви полицијски службеници сагласни у исказима да је подносилац стајао поред возила, да није био везан, већ је средства везивања применио тек полицијски службеник С.Н; да на подносиоцу уставне жалбе том приликом нису уочене повреде, нити се подносилац уставне жалбе жалио на било какве неправилности у поступању полиције, а гардероба коју је носио није била прљава.
Уставни суд, такође, констатује да су сви испитани полицијски службеници били сагласни у томе да подносилац уставне жалбе критичном приликом није пружао отпор, да полицијски службеници према њему нису употребили физичку силу, као и да на подносиоцу уставне жалбе није било видљивих повреда како у тренутку његовог заустављања и идентификовања, тако ни касније када је доведен у просторије полицијске станице, а што је констатовано и првим лекарским прегледом.
Основно јавно тужилаштво у Суботици је, поред наведених истражних радњи, спровело и судско-медицинско вештачење, те је испитало у својству сведока лекара опште праксе др С.А. који је, као дежурни лекар Дома здравља „М.Ш.“ у Малом Иђошу, прегледао подносиоца уставне жалбе одмах након довођења у Полицијску станицу Мали Иђош 9. јула 2020. године у чијем извештају стоји да нису уочене никакве повреде, наводећи у свом исказу пред јавним тужилаштвом: „Стојим иза свега што је наведено у мом извештају…. категорички тврдим да повреде које су описане у налазу и мишљењу др М.С. нисам видео у току прегледа, можда су исте настале после, приликом његовог транспортовања даље и због лисица, које је носио на рукама (…) мање повреде у виду отока нису видљиве одмах, него тек након 2-3 дана (…) именовани није имао субјективних тегоба, што значи да се није жалио да је повређен, нити је лекару рекао да су га полицајци тукли“, као и да је уобичајена пракса, која је примењена и у конкретном случају, да свако лице лишено слободе, по позиву полиције буде прегледано од стране дежурног лекара, што је критичног дана 9. јула 2020. године био он, те је навео да не постоји лекар који ради за Министарство унутрашњих послова, већ је лекар који се затекне на дежурству дужан да се одазове позиву полиције и да прегледа ухапшено лице.
Из исказа судског вештака др М.С. и његовог налаза и мишљења произлази да повреде које су констатоване у извештају лекара Опште болнице у Суботици од 10. јула 2020. године „настају деловањем тупине замахнутог механичког оруђа или сударом замахнутог тела са неком чврстом препреком; да је могућ начин повређивања како га је оштећени описао, али у том случају би наведене повреде морале бити виђене на прегледу 9. јула 2020. године који је извршен први пут у просторијама Полицијске станице Мали Иђош“, као и да су утврђене повреде могле да настану и на други начин, односно могле су да настану у току вожње „уколико је успут ударио у нешто, тј. ако је возило левом бочном страном ударило у неку препреку“. Из исказа именованог лекара судског вештака произлази да он сматра да су повреде које су констатоване у лекарском извештају 10. јула 2020. године морале да буду видљиве одмах, те уколико нису биле видљиве приликом првог прегледа, могле су да настану само између два прегледа. Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе не терети ниједног полицијског службеника осим пријављених Б.Б. и Д.Ђ. и то само за радње непосредно након заустављања његовог возила у атару, те ниједним наводом није указао на то да су полицијски службеници након његовог одвожења са места догађаја, где је заустављен, или у просторијама полицијске станице, односно између два лекарска прегледа, према њему примењивали силу.
Налаз и мишљење судског вештака медицинске струке др М.С. достављен је пуномоћнику подносиоца уставне жалбе, на које је он изнео своје примедбе поднеском од 7. децембра 2021. године.
У образложењу првостепеног решења о одбачају кривичне пријаве подносиоца уставне жалбе против полицијских службеника поводом догађаја од 9. јула 2020. године, поред напред изнетог, наведено је да имајући у виду исказе свих лица од којих су прикупљена обавештења, а посебно исказе лекара С.А и М.С. као и судско-медицинско вештачење и извештај Дома здравља у Малом Иђошу, који су у супротности са наводима кривичне пријаве и исказом оштећеног и његове супруге, Основно јавно тужилаштво не може ван разумне сумње утврдити да су осумњичени извршили кривично дело злостављање и мучење нити било које друго дело за које се гони по службеној дужности.
Оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Суботици Ктпо. 17/22 од 23. јуна 2022. године одбијен је као неоснован приговор пуномоћника оштећеног као тужиоца С. Ф, адвоката В. Ј. Ђ, поднет против решења Основног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 1046/20 од 30. маја 2022. године, са образложењем да се имајући у виду исказе свих лица од којих су прикупљена обавештења, посебно исказ др С.А, налаз и мишљење вештака судско-медицинске струке др М.С, те његов исказ из записника од дана 21. марта 2022. године као и извештаја Дома здравља „М.Ш.“ у Малом Иђошу, који су у супротности са наводима из поднете кривичне пријаве и исказа оштећеног Ф. С. и његове супруге, не може ван разумне сумње утврдити да су осумњичени извршили кривично дело злостављање и мучење из члана 137. став 3. у вези става 1. Кривичног законика. Наиме, са једне стране постоје искази полицијских службеника, који су поткрепљени службеним извештајима, исказима лекара и извештајем дома здравља, док са друге стране исказ Ф. С. и његове супруге који су у супротности са свим осталим прикупљеним доказима, то нема основа сумње да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности.
Решење о задржавању Полицијске испоставе Мали Иђош број 08/20 од 9. јула 2020. године донето је на основу члана 283. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, члана 86. став 1. Закона о полицији, члана 193. став 1. Закона о прекршајима и члана 30. став 3. Правилника о полицијским овлашћењима, са образложењем да је подносилац уставне жалбе затечен у вршењу прекршаја и да се не може одмах привести у суд, а постоје основи сумње да ће побећи или опасност да ће наставити са вршењем прекршаја, те је одређено да се задржавање подносиоца уставне жалбе има рачунати од 9. јула 2020. године у 11.42 сати и да по том решењу може трајати најдуже 24 сата.
Из извештаја Сектора унутрашње контроле, Одељење за координацију рада центара, Одсек – Центар Нови Сад 06.3 број 6386/С20 од 9. октобра 2020. године произлази да је Сектору унутрашње контроле достављен захтев за прикупљање потребних обавештења Основног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 1046/20 од 16. септембра 2020. године, као и да су поводом тог захтева извршене тражене провере и извештај, са пратећим доказима, достављен је Основном јавном тужилаштву у Суботици 13. октобра 2020. године.
4. Одредбама члана 25. Устава је утврђено: да је физички и психички интегритет неповредив (став 1.); да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (став 2.).
Одредбама члана 28. Устава гарантује се: да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности (став 1.); да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе (став 2.); да је забрањено изнуђивање исказа (став 3.).
Одредбама Закона о полицији („Службени гласник РС“, бр. 6/16, 24/18 и 87/18 ), које су од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету, прописано је да су полицијски послови, у смислу овог закона: превенција криминала и унапређење безбедности у заједници; откривање и расветљавање кривичних дела, обезбеђивање доказа, њихова анализа, криминалистичко форензичко вештачење употребом савремених форензичких метода и евиденција и откривање имовине проистекле из кривичног дела; откривање и расветљавање прекршаја и привредних преступа; откривање и хапшење учинилаца кривичних дела, прекршаја и других лица за којима се трага и привођење надлежним органима (члан 30. став 3. тач. 1)-4)); да приликом обављања полицијских послова из става 3. овог члана, полицијски службеници примењују и овлашћења, мере и радње прописане Закоником о кривичном поступку, Законом о прекршајима и другим законима (члан 30. став 4.); да се обављање полицијских послова заснива на начелима професионализма, деполитизације, сарадње, економичности и ефикасности, законитости у раду и сразмерности у примени полицијских овлашћења, као и других начела којима је уређено деловање органа државне управе, деловање државних службеника и поступање у управним стварима, а у обављању полицијских послова дозвољено је примењивати само мере и средства принуде која су утврђена законом и којима се резултат постиже без или са што мање штетних последица по лице према коме се мере предузимају (члан 32.); да се при обављању полицијских послова, Полиција придржава утврђених и достигнутих стандарда полицијског поступања, узимајући у обзир међународно опште прихваћене стандарде поступања који се односе на забрану мучења и примене нечовечних и понижавајућих поступака (члан 33. став 1. тачка 7)); да су полицијска овлашћења:1) упозорење и наређење; 2) провера и утврђивање идентитета лица и идентификација предмета; 3) позивање; 4) довођење; 5) задржавање лица и привремено ограничење слободе кретања; 6) прикупљање обавештења; 7) привремено одузимање предмета; 8) преглед простора, објеката, документације и контрадиверзиони преглед; 9) заустављање и прегледање лица, предмета и саобраћајних средстава; 10) обезбеђење и преглед места догађаја; 11) употреба туђег саобраћајног средства и средства везе; 12) утврђивање присуства алкохола и/или психоактивних супстанци; 13) вршење безбедносних провера; 14) пријем нађених ствари; 15) употреба средстава принуде; 16) друга овлашћења предвиђена законом (члан 64.); да пре примене полицијског овлашћења полицијски службеник дужан је да се увери да су испуњени сви законски услови за примену овлашћења и одговоран је за ту процену (члан 65. став 1.); да полицијски службеник у примени полицијских овлашћења поступа непристрасно, пружајући свакоме једнаку законску заштиту и поступајући без дискриминације лица по било којем основу (члан 67. став 1.); да у примени полицијских овлашћења полицијски службеник поступа хумано и поштује достојанство, углед и част сваког лица и друга људска и мањинска права и слободе грађана дајући предност правима угроженог у односу на иста права лица које та права угрожава и водећи рачуна о правима трећих лица (члан 67. став 2.); да ће полицијски службеник приликом примене полицијских овлашћења, на захтев лица према коме се овлашћење примењује, омогућити пружање медицинске помоћи од стране здравствене установе (члан 67. став 3.).
Чланом 68. Закона о полицији прописно је да примена полицијског овлашћења мора бити сразмерна потреби због које се предузима (став 1.); да примена полицијског овлашћења не сме изазвати веће штетне последице од оних које би наступиле да полицијско овлашћење није примењено (став 2.); да између више полицијских овлашћења примениће се оно којим се задатак може извршити са најмање штетних последица и за најкраће време (став 3.); да приликом примене средстава принуде настојаће се да њихова употреба буде поступна, односно од најлакшег према тежем средству принуде и, у сваком случају, уз минимум неопходне силе (став 4.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава и права на човечно поступање са лицем лишеним слободе гарантованог одредбама члана 28. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе повреду наведених права заснива на тврдњи да је дана 9. јула 2020. године био изложен физичком малтретирању од стране полицијских службеника Полицијске станице Мали Иђош – Б.Б. и Д.Ђ. указујући на повреду материјалног аспекта права из члана 25. Устава, као и да Основно јавно тужилаштво није спровело делотворну истрагу поводом критичног догађаја, јер истрага, најпре, није задовољила захтев хитности, нити је дала одговор на питање како су настале повреде на телу подносиоца уставне жалбе које он није имао пре лишавања слободе, чиме указује на повреду процесног аспекта права из члана 25. Устава.
Стога је Уставни суд наводе подносиоца уставне жалбе у односу на истакнуту повреду забране злостављања из члана 28. Устава ценио у оквиру права на неповредивост психичког и физичког интегритета из члана 25. Устава.
5.1. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на процесни аспект права на неповредивост психичког и физичког интегритета Уставни суд указује на то да постоји позитивна обавеза надлежних државних органа да поштују и заштите процесни аспект члана 25. Устава, а који подразумева обавезу да се спроведе делотворна званична истрага у случају када појединац изнесе поткрепљену тврдњу да је од стране службених лица претрпео неки од облика злостављања. Иако обавеза истраге није обавеза постизања резултата, већ обавеза средства, постоји неколико критеријума које истрага треба да испуни у сврху процесне обавезе из члана 25. Устава.
Прво, делотворна истрага је она која је адекватна, односно истрага која може да омогући идентификацију и кажњавање одговорних (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Labita против Италије, број представке 26772/95, од 6. априла 2000. године, став 131.).
Друго, да би се истрага могла сматрати делотворном, генерално се може сматрати неопходним да особе надлежне за спровођење истраге и особе које је спроводе буду независне од особа које су учествовале у догађајима, што значи не само непостојање хијерархијске или институционалне везе, већ и практичну независност (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ramsahai и други против Холандије, број представке 52391/99, од 15. маја 2007. године, став 325.)
Треће, истрага мора бити темељна, што значи да надлежни државни органи морају увек озбиљно настојати да утврде шта се десило и не треба да се ослоне на брзе или неосноване закључке ради завршетка истраге или као основу за њихове одлуке (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Assenov и други против Бугарске, број представке 90/1997/874/1086, од 28. октобра 1998. године, став 103.).
Четврто, постоји обавеза да се одмах реагује и предузму мере чим се поднесе званична притужба. Чак и ако, стриктно говорећи, није поднета никаква притужба, истрага мора почети ако постоје довољно јасне индикације да се догодило злостављање (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Станимировић против Србије, број представке 26088/06 од 18. октобра 2011. године, став 39.). Наиме, брз одговор надлежних власти суштински је важан за одржавање поверења јавности у њихово поштовање владавине права, као и за спречавање било каквог утиска о постојању неког договора или толеранције према незаконитим радњама (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Шилих против Словеније, број представке 71463/01, од 9. априла 2009. године, став 195. )
Пето, делотворна истрага је она која има довољан елемент јавног испитивања да би се осигурала одговорност. Иако степен јавног испитивања може варирати, подносиоцу притужбе се мора омогућити делотворан приступ поступку истраге у свим случајевима (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ђекић и други против Србије, бр. 32277/07, од 29. априла 2014. године, став 33.).
5.1.1. Применом наведених општих принципа на конкретан случај, Уставни суд констатује да су повреде на телу подносиоца уставне жалбе први пут констатоване приликом лекарског прегледа 10. јула 2020. године у Општој болници у Суботици где је подносилац доведен из притворских просторија Полицијске управе Суботица, уз пратњу полицијских службеника, под чијим је константним и непрестаним надзором био од критичног догађаја од 9. јула 2020. године; да су том приликом уочене вишеструке површинске огреботине у левом јагодичном пределу, око левог ручног зглоба и неколико огуљотина левог кука, као и нагњечење у пределу леве јабучне кости и мањи оток у пределу левог ручног зглоба, које су појединачно и у свом збиру представљале лаке телесне повреде; да је пуномоћник подносиоца уставне жалбе Основном јавном тужилаштву у Суботици 31. јула 2020. године поднео кривичну пријаву против полицијских службеника Б.Б. и Д.Ђ. због кривичног дела злостављање и мучење из члана 137. став 3. Кривичног законика, као и да се у списима предмета Основног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 1046/20 налази „Тужба“ коју је подносилац уставне жалбе написао руком после лекарског прегледа од 10. јула 2020. године и у којој је поред пријављених Б.Б. и Д.Ђ. за наношење повреда теретио и полицијског службеника А.Б. Полазећи од тога да је подносилац уставне жалбе упућен на лекарски преглед са пријемног одељења Окружног затвора у Суботици, где је доведен у пратњи полицијских службеника Полицијске станице Мали Иђош где је био приведен након критичног догађаја и задржан по решењу о задржавању од 9. јула 2020. године, те имајући у виду да је приликом тог прегледа констатовано постојање повреда које нису констатоване дан раније у лекарском прегледу приликом пријема и одређивања задржавања у Полицијској станици Мали Иђош, Уставни суд сматра да су тврдње подносиоца уставне жалбе, праћене телесним повредама које су констатоване лекарским прегледом, биле довољно озбиљне да су захтевале ефикасну званичну истрагу.
Уставни суд је, такође, утврдио да је Основно јавно тужилаштво у Суботици тек 16. септембра 2020. године поднело захтев за прикупљање потребних обавештења поводом критичног догађаја од 9. јула 2020. године које је поверило Сектору унутрашње контроле Министарства унутрашњих послова, Одсек – Центар Нови Сад, који је извршио тражене провере у року краћем од месец дана (9. октобра 2020. године) и Основном јавном тужилаштву у Суботици доставио извештај 13. октобра 2020. године.
Уставни суд је, затим, утврдио да је након пријема извештаја Сектора унутрашње контроле (13. октобра 2020. године) Основно јавно тужилаштво у Суботици прву истражну радњу предузело тек 28. јуна 2021. године, када је испитан оштећени, те су потом саслушани пријављени полицијски службеници и још троје полицијских службеника који су учествовали у лишавању слободе подносиоца уставне жалбе (из достављене документације произлази да је у потери против подносиоца уставне жалбе 9. јула 2020. године учествовало шест службених возила), спроведено је судско-медицинско вештачење и испитан судски вештак којем је било поверено вештачење, а лекар који је први пут прегледао подносиоца уставне жалбе, одмах након довођења у полицијску станицу, у својству сведока испитан је тек 1. фебруара 2022. године, те су тако изведени сви докази које је надлежно јавно тужилаштво сматрало неопходним.
С обзиром на наведено, а имајући у виду да Основно јавно тужилаштво у Суботици у свом одговору Уставном суду није дало никакве разлоге, нити је из достављене документације могуће уочити постојање објективних околности које су ометале званичну истрагу, односно околности због којих то тужилаштво из оправданих разлога није започело и спровело истрагу у краћем року, нарочито имајући у виду да је извештај Сектора унутрашње контроле достављен осам месеци пре предузимања прве истражне радње од стране тужилаштва, а да је од критичног догађаја, односно до констатовања повреда приликом пријема на издржавање казне (9, односно 10. јула 2020. године) до правноснажног окончања предметног предистражног поступка (23. јуна 2022. године) протекло скоро пуне две године, Уставни суд сматра да подносилац уставне жалбе основано указује на то да спроведена истрага, није задовољила захтев хитности.
Разматрајући остале аспекте делотворности спроведене истраге, те испитујући да ли је предметна истрага била темељна и да ли је задовољила захтев адекватности, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 9. јула 2020. године након што је после једночасовне полицијске потере (у којој је према достављеним доказима учествовало шест службених возила) заустављено његово путничко моторно возило од стране полицијских службеника Полицијске станице Мали Иђош – Б.Б. и Д.Ђ. који су идентификовали подносиоца уставне жалбе и задржали га до доласка преосталих полицијских службеника који су учествовали у потери, а након чега су подносиоцу уставне жалбе на руке стављене лисице и он је службеним полицијским возилом одведен у Полицијску станицу Мали Иђош где је донето решење о његовом задржавању, које му се рачуна од 11.42 сати и по том решењу може трајати најдуже 24 сата; да је подносиоца уставне жалбе одмах након лишења слободе (око 15.00 сати истог дана) прегледао лекар дежурне хитне помоћи који је констатовао да на телу подносиоца уставне жалбе нису уочене повреде, да је свестан, орјентисан, субјективно без тегоба, да није предложена терапија и да се дозвољава да буде задржано у полицији; да је подносилац уставне жалбе од стране полицијских службеника Полицијске станице Мали Иђош – С.Н. и Д.М. спроведен до просторија за задржавање дежурне службе Полицијске управе Суботица 9. јула 2010. године у 16.40 сати, као и да су полицијски службеници ПС Мали Иђош – И.Р. и П.Р. дана 10. јула 2020. године око 11.00 сати спровели подносиоца уставне жалбе из просторија дежурне службе Полицијске управе Суботица за задржавање до Прекршајног суда у Суботици, јер је против подносиоца уставне жалбе поводом критичног догађаја од 9. јула 2020. године покренут прекршајни поступак у којем је подносилац уставне жалбе пред Прекршајним судом у Суботици саслушан 10. јула 2020. године у 12,00 сати и оглашен одговорним због више саобраћајних прекршаја, те осуђен на казну затвора у трајању од 45 дана; да је након доношења првостепене пресуде Пр. 3565/20 од 10. јула 2020. године, на основу члана 308. Закона о прекршајима, подносилац уставне жалбе спроведен на издржавање казне затвора пре правноснажности пресуде. Како се приликом доласка у Окружни затвор у Суботици подносилац уставне жалбе жалио на телесне повреде, његов пријем је одложен док се не обави лекарски преглед, те је одмах у пратњи полиције одведен на лекарски преглед у Општу болницу у Суботици, где је 10. јула 2020. године у 14.28 сати прегледан и констатоване су код њега телесне повреде на левом ручном зглобу, левој јабучној кости лица и левом куку, те је уз наведени лекарски извештај Опште болнице у Суботици предат Окружном затвору у Суботици у 15.30 на издржавање казне затвора по прекршајној пресуди у трајању од 45 дана.
Уставни суд констатује да међу супротстављеним странама предметног случаја није било спорно да подносилац уставне жалбе није имао видљиве повреде 9. јула 2020. године у тренутку заустављања његовог возила од стране полицијских службеника Полицијске испоставе Мали Иђош – Б.Б. и Д.Ђ. Чак напротив, сви полицијски службеници који су испитани, дакле и они који су пристигли касније на место догађаја, у свим својим исказима тврде да подносилац уставне жалбе није имао никакве повреде, неки су се изјаснили и да му одећа није била запрљана, што је узето као доказ који оповргава тврдње подносиоца уставне жалбе да је бачен на земљу приликом стављања лисица и да је док је био на земљи шутиран и да му је полицијски службеник клекнуо, односно згазио на главу, нити је дежурни лекар Дома здравља у Малом Иђошу – др А.С, који је подносиоца прегледао 9. јула 2020. године након довођења подносиоца уставне жалбе у просторије Полицијске станице Мали Иђош уочио телесне повреде код подносиоца уставне жалбе, већ је констатовано да код прегледаног лица нису присутне повреде и да је у разговору са задржаним лицем утврдио да је „субјективно без тегоба“, појашњавајући у свом исказу пред јавним тужилаштвом да то значи да се подносилац уставне жалбе њему није жалио на болове. Уставни суд потом констатује да се подносилац уставне жалбе први пут пожалио на постојање повреда приликом спровођења на издржавање казне затвора, а да су потом 10. јула 2020. године у лекарском прегледу утврђене повреде за које је надлежно јавно тужилаштво оценило да не одговарају механизму повређивања како је то описао подносилац уставне жалбе.
Овакав закључак надлежног јавног тужилаштва, по оцени Уставног суда не може се сматрати уставноправно неприхватљивим, имајући у виду да у околностима конкретног случаја, када подносилац уставне жалбе као оштећени, у својим изјавама није доследан у тврдњама које се односе на начин поступања полицијских службеника према њему, те своје исказе драстично мења, како у погледу начина на који је изашао из возила након заустављања од стране полиције (једанпут тврди да је сам изашао, други пут да је насилно „извучен“ и бачен на земљу), тако и у погледу поступања полицијских службеника према њему након довођења у просторије Полицијске станице Мали Иђош (најпре тврди да су једино полицијски службеници који су га лишили слободе над њим примењивали силу и само приликом лишавања слободе поред возила којим је управљао, а да га након лишавања слободе, како у полицијској станици, тако ни у току трајања задржавања или спровођења до суда и на издржавање казне, нико „није дирао“, да би касније тврдио да је и у полицијској станици задобио неколико блажих удараца), док из свих осталих изведених доказа произлази да до примене физичке снаге према подносиоцу уставне жалбе приликом лишавања слободе, као ни касније у току боравка у просторијама Полицијске станице Мали Иђош, односно приликом његовог спровођења до суда и на издржавање казне није било.
Уставни суд додатно указује и на то да из налаза и мишљења судског вештака др М.С. произлази да постоји више могућих механизама настанка телесних повреда код подносиоца уставне жалбе, да „начин повређивања, како га оштећени описује, подобан је за настанак нађених повреда, само у том случају оне би морале бити виђене и на прегледу извршеном у Полицијској станици Мали Иђош“, а које, према извештају дежурног лекара хитне помоћи који је подносиоца прегледао након лишења слободе, нису уочене, те имајући у виду да је судски вештак у свом мишљењу и приликом испитивања изнео као могуће, да је до повређивања подносиоца уставне жалбе дошло приликом вожње, док је бежао од полиције крећући се неравним атарским путем, којом приликом је упао у јарак, као и да постоји могућност да су повреде, уколико нису биле видљиве приликом првог прегледа, могле настати између два лекарска прегледа (сударом тела са зидом или падом на земљу), Уставни суд је утврдио да је надлежно јавно тужилаштво предузело све расположиве неопходне мере како би се свеобухватно прикупила и обезбедила доказна грађе и како би се на несумњив начин утврдило да ли има елемената за покретање и вођење кривичног поступка чија је сврха, са једне стране, да нико невин не буде осуђен, али, са друге стране, и да се обезбеди да свако сноси адекватне последице за своје противзаконите поступке, те да се оштећеном пружи одговарајућа заштита како од насиља и осталих неприхватљивих поступака предузетих од стране појединаца, тако, а свакако превасходно и од самовоље органа државног репресивног апарата, детаљно размотривши све битне наводе поднете кривичне пријаве, те да су озбиљно настојали да утврде шта се десило конкретном приликом дајући за своје закључке уставнопрано прихватљиво образложење.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд сматра да се могу сматрати уставноправно прихватљивим образложења оспорених решења Основног и Вишег суда у Суботици Кт. 1046/20 од 30. маја 2020. године и Ктпо. 17/22 од 23. јуна 2022. године, којима је правноснажно одбачена кривична пријава подносиоца уставне жалбе, у којима се наводи да се не може ван разумне сумње утврдити да су осумњичени извршили кривично дело које им се ставља на терет нити било које друго дело за које се гони по службеној дужности.
Уставни суд стога оцењује да је оспореним решењима дошло до повреде процесног аспекта права из члана 25. Устава, јер истрага конкретног случаја, иако је задовољила захтев адекватности и темељности, није задовољила захтев хитности.
На темељу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је решењима Основног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 1046/20 од 30. маја 2020. године и Вишег јавног тужилаштва у Суботици Ктпо. 17/22 од 23. јуна 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређен процесни аспект права на неповредивост физичког и психичког интегритета гарантован чланом 25. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде подносиочевог права и правичном задовољењу, Уставни суд сматра да ће се штетне последице отклонити и правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде процесно аспекта права из члана 25. Устава оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од достављања ове одлуке Министарству, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због утврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно чињеницу да је истрага поводом критичног догађаја трајала непуне две године. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду сопствену праксу, праксу Европског суда за људска права, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење повреде права које је претрпео.
7. Када је реч о материјалном аспекту права на неповредивост физичког и психичког интегритета утврђеног одредбама члана 25. Устава, Уставни суд указује на то да ово право јесте једна од темељних вредности демократског друштва, те представља забрану апсолутног карактера и не допушта никакво одступање, па чак ни у време рата или другог ванредног стања које угрожава опстанак становништва. Стога, када се говори о поступању са лицем лишеним слободе, Уставни суд додатно указује на то да је сваки облик злостављања забрањен, независно од околности и понашања жртве. Такође, Уставни суд указује и на то да захтеви истраге и несумњиво велике потешкоће које носи борба против криминала, те природа кривичног дела за које постоји сумња да је одређено лице извршило кривично дело не могу бити оправдање за поступање којим се вређа физички и психички интегритет одређене особе.
Уставни суд даље констатује да приликом поступања са лицем лишеним слободе надлежни државни органи морају водити рачуна о томе да свако прибегавање физичкој сили која није неопходна због његовог понашања (активног, односно пасивног отпора) у начелу може довести до угрожавања или повреде његовог физичког и психичког интегритета. Што се тиче употребе силе од стране полиције, у ситуацијама одржавања реда, спречавања извршења кривичних дела, хватања наводних извршилаца казнених дела и заштите себе и других појединаца, полицијски службеници имају право употребити одговарајућа средства принуде, укључујући и силу. Ипак, таква сила се сме употребити само ако је неопходна и не сме бити прекомерна (видети одлуку Европског суда за људска права у предмету Иван Василев против Бугарске, број представке 48130/99, од 12. априла 2007. године, став 63.). Прибегавање сили, које појединац није учинио нужним својим понашањем, умањује људско достојанство, те у начелу представља повреду забране злостављања (видети одлуку Европског суда за људска права у предмету Кузменко против Русије, број представке 18541/04, од 21. децембра 2010. године, став 41.).
Уставни суд констатује да наводи о злостављању морају бити поткрепљени одговарајућим доказима, с обзиром на то да терет доказивања, као и у случају тврдњи о повреди других права, првенствено лежи на подносиоцу уставне жалбе, наводној жртви злостављања. Европски суд за људска права је у својој пракси генерално примењивао доказни стандард „ван разумне сумње“ (видети пресуду Ирска против Уједињеног Краљевства, од 18. јануара 1978, серија А бр. 25, стр. 64–65, став 161.). Међутим, такав доказ може произлазити из коегзистенције довољно снажних, јасних и непротивречних закључака или сличних неоспорених чињеничних претпоставки (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Салман против Турске, број представке 21986/93, од 27 јуна 2000. године, став 100.). Такође, у случају када се спорни догађај о наводном злостављању у потпуности или претежно десио док се лице налазило под надзором надлежних државних органа, као што је случај са лицима која су у притвору или затвору, може постојати јака претпоставка да је до повреда дошло током трајања притвора или на издржавању казне затвора. У том случају, обавеза доказивања се, једним делом, мора пребацити на надлежне државне органе, који морају пружити и обезбедити „задовољавајуће и убедљиво објашњење“ за настанак таквих повреда (видети: пресуде Европског суда за људска права у предметима: Salman против Турске, став 100. и Sunal против Турске, представка број 43918/98, од 25. јануара 2005. године, став 41.).
7. Примењујући наведене опште принципе на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 9. јула 2020. године након једночасовне полицијске потере за њим, док је управљао путничким моторним возилом; да је у потери учествовало шест полицијских возила; да је возило подносиоца уставне жалбе заустављено од стране полицијских службеника Полицијске станице Мали Иђош – Б.Б. и Д.Ђ. који су извршили његову идентификацију, да су на место догађаја након тога пристигли и остали полицијски службеници који су учествовали у потери; да су сви испитани полицијски службеници у својим исказима били сагласни да подносилац уставне жалбе приликом заустављања његовог возила није имао повреде, нити су постојали трагови да је тучен и бацан на земљу у временском периоду који је претходио доласку преосталих полицијских службеника, након заустављања возила којим је управљао подносилац уставне жалбе, јер су сви тврдили да је затечен у стојећем положају поред возила и да му је одећа била чиста и да није имао повреде; да је потом подносилац уставне жалбе лишен слободе и везан лисицама од стране полицијских службеника С.Н. и Д.М. и спроведен у просторије Полицијске станице Мали Иђош где је, најпре прегледан од стране дежурног лекара Дома здравља „М.Ш“ у Малом Иђошу, др С.А, који је утврдио да код лица лишеног слободе не постоје телесне повреде, да је свестан и оријентисан и субјективно без тегоба, те да је према његовом здравственом стању дозвољено његово задржавање, те је подносиоцу уставне жалбе одређено задржавање које му се има рачунати од 11.40 сати 9. јула 2020. године и поднет предлог за покретање прекршајног поступка; да је подносилац уставне жалбе од стране полицијских службеника Пполицијске станице Мали Иђош – С.Н. и Д.М. спроведен до просторија за задржавање дежурне службе Полицијске управе Суботица 9. јула 2010. године у 16.40 сати, као и да су полицијски службеници ПС Мали Иђош – И.Р. и П.Р. дана 10. јула 2020. године око 11.00 сати спровели подносиоца уставне жалбе из просторија дежурне службе Полицијске управе Суботица за задржавање до Прекршајног суда у Суботици где је у својству окривљеног саслушан 10. јула 2020. године у 12,00 сати и оглашен одговорним због више саобраћајних прекршаја, те осуђен на казну затвора у трајању од 45 дана; да је након доношења првостепене пресуде Пр. 3565/20 од 10. јула 2020. године, на основу члана 308. Закона о прекршајима, подносилац уставне жалбе из просторија Прекршајног суда у Суботици спроведен на издржавање казне затвора пре правноснажности пресуде, такође у пратњи полицијских службеника; да се приликом доласка у Окружни затвор у Суботици подносилац уставне жалбе први пут жалио на телесне повреде, због чега је његов пријем одложен док се не обави лекарски преглед, те је одмах у пратњи полиције одведен на лекарски преглед у Општу болницу у Суботици, где је 10. јула 2020. године у 14.28 сати прегледан и констатоване су код њега телесне повреде на левом ручном зглобу, левој (јабучној кости) страни лица и левом куку, те је уз наведени лекарски извештај Опште болнице у Суботици предат Окружном затвору у Суботици у 15.30 на издржавање казне затвора по прекршајној пресуди у трајању од 45 дана.
Уставни суд је увидом у свеобухватну документацију утврдио да осим тврдњи подносиоца уставне жалбе, које је он у току поступка у битном мењао, ниједан доказ не указује на то да су полицијски службеници према подносиоцу уставне жалбе прекорачили службена овлашћења и да су према њему употребљавали физичку силу дана 9. и 10. јула 2020. године. Наиме, сви полицијски службеници били сагласни у својим исказима да према подносиоцу уставне жалбе није примењена физичка сила, јер за тим није било никакве потребе, јер он није пружао било какав отпор нити из изведених доказа произлази да је ометао рад полицијских службеника у току и након лишења слободе, као и чињеницу да је и лекар приликом првог лекарског прегледа у Полицијској станици Мали Иђош био категоричан да, не само да није уочио повреде код подносиоца уставне жалбе, већ да се он није ни жалио на болове, а како из судско медицинског вештачења телесних повреда које су констатоване следећег дана (10. јула 2020. године) приликом другог лекарског прегледа у Општој болници у Суботици, произлази да уколико су повреде нанете на начин како оштећени описује, оне су у том случају морале бити виђене и на прегледу извршеном у Полицијској станици Мали Иђош“, а што у конкретном није био случај. Стога Уставни суд оцењује да се не може утврдити „изван разумне сумње“ да су повреде које су констатоване приликом другог лекарског прегледа 10. јула 2020. године подносиоцу уставне жалбе нанете употребом силе од стране полицијских службеника, нити да су полицијски службеници могли да спрече њихов настанак док се он налазио под њиховим непосредним надзором. Наведено, најпре, због тога што подносилац уставне жалбе није био доследан у својим исказима у погледу чињеница које се односе на поступање полицијских службеника према њему, а и поред тих измена у својим исказима подносилац уставне жалбе ниједанпут није указао да су повреде евентуално настале радњама неког од притвореника које полицијски службеници нису спречили, а потом и због тога што из исказа лекара и судског вештака произлази да је подносилац уставне жалбе критичног дана био у алкохолисаном стању, те да су спорне повреде на зглобовима могле настати од лисица које су подносиоцу уставне жалбе морале бити стављане приликом спровођења до полицијске станице, суда односно на издржавање казне, а остале повреде које су у свом укупном збиру представљале лаке телесне повреде, могле су настати и у току транспорта, те евентуалног пада, односно ненамерног самоповређивања, док се налазио у алкохолисаном стању.
Приликом оцене основаности навода о истакнутој повреди материјалног аспекта права на неповредивост психичког и физичког интегритета, зајемченог одредбама члана 25. Устава подносиоца уставне жалбе, поред свега напред наведеног, Уставни суд је, нарочито, имао у виду да су подносилац уставне жалбе и његова супруга, у својству сведока наводили контрадикторне тврдње о критичном догађају, што, по оцени Суда, умањује веру у истинитост свих његових оптужби против полицијских службеника на које указује у уставној жалби.
Уставни суд је оценио да из свих прибављених доказа не произлази постојање потребно степена разумне сумње да је подносилац уставне жалбе телесне повреде задобио услед примене силе или немаром показаним од стране полицијских службеника под чијим се непосредним надзором налазио од 9. до 10. јула 2020. године, због чега је утврдио да у том периоду радњама полицијских службеника Полицијске станице Мали Иђош подносиоцу није повређен материјални аспект права из члана 25. Устава, те је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 4. изреке.
9. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.