Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Петра Шијана из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Петра Шијана изјављена против решења Министарства унутрашњих послова Републике Србије – Дирекција полиције 03/1 број 210-1562/07 од 12. јула 2007. године и решења Министарства унутрашњих послова Републике Србије 01 број 210-1562/07-1 од 25. децембра 2007. године.
2. Одбацује се предлог Петра Шијана за одлагање извршења решења Министарства унутрашњих послова Републике Србије 01 број 210-1562/07-1 од 25. децембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Петар Шијан из Београда поднео је Уставном суду 5. фебруара 2008. године уставну жалбу против решења Министарства унутрашњих послова Републике Србије – Дирекција полиције 03/1 број 210-1562/07 од 12. јула 2007. године и решења Министарства унутрашњих послова Републике Србије 01 број 210-1562/07-1 од 25. децембра 2007. године, због повреде одредаба чл. 3. и 18, члана 20. став 2, чл. 21, 24, 27. и 36. Устава Републике Србије и повреде одредабавчлана 5. став 1, чл. 13. и 14. и члана 1. Протокола 12 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе је навео да му је оспореним решењима ускраћено право на поседовање дозволе за ношење оружја и тиме повређена основна људска права и слободе. Тврди да оспорено другостепено решење не садржи одговоре на жалбене наводе подносиоца. Стога предлаже да Уставни суд донесе решење којим ће се подносиоцу уставне жалбе ''омогућити да продужи дозволу за ношење оружја''. Предложио је и да Суд, до доношења коначне одлуке, наложи Министарству унутрашњих послова да му врати дозволу за ношење оружја.
У одговору Министарства унутрашњих послова – Дирекције полиције, Управе за управне послове 03/10 број 210-1562/07 од 14. јула 2008. године, наводи се да је Министарство унутрашњих послова своје одлуке донело у складу са чланом 11а и 11б Закона о оружју и муницији („Службени гласник РС“, бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98 и 93/03), јер је у законито спроведеном поступку утврдило да на страни подносиоца уставне жалбе не постоје изузетно оправдани разлози за заштиту његове личне безбедности. Како орган управе сматра да оспореним одлукама подносиоцу уставне жалбе нису повређена, односно ускраћена људска права и слободе зајемчене Уставом, предлаже да Суд уставну жалбу одбије као неосновану.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Одредба члана 82. става 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) по својој садржини истоветна је члану 170. Устава.
Одредбама члана 86. ст. 1. и 2. Закона прописано је да уставна жалба, по правилу, не спречава примену појединачног акта или радње против кога је изјављена, као и да на предлог подносиоца уставне жалбе, Уставни суд може одложити извршење појединачног акта или радње из става 1. овог члана, ако би извршење проузроковало ненадокнадиву штету подносиоцу, а одлагање није супротно јавном интересу, нити би се одлагањем нанела већа штета трећем лицу.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у првостепено решење Министарства унутрашњих послова Републике Србије – Дирекција полиције 03/1 број 210-1562/07 од 12. јула 2007. године и другостепено решење Министарства унутрашњих послова Републике Србије 01 број 210-1562/07-1 од 25. децембра 2007. године, као и другу достављену документацију, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Оспореним решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекцијa Полиције 03/1 број 210-1562/07 од 12. јула 2007. године одбијен је захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио продужење дозволе за ношење оружја за личну безбедност, и то пиштоља марке ''ЦЗ'' М-99, калибра 9 мм, фаб. бр. 29760, за који је поседовао дозволу за ношење број СР 00006788. У образложењу решења је наведено да је првостепени управни орган у спроведеном поступку утврдио да не постоје изузетно оправдани разлози за заштиту личне безбедности подносиоца захтева из члана 11а ст. 3. и 4. Закона о оружју и муницији.
Решавајући о жалби у другостепеном поступку, Министарство унутрашњих послова Републике Србије је оспореним решењем 01 број 210-1562/07-1 од 25. децембра 2007. године одбило као неосновану жалбу овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против решења Министарства унутрашњих послова – Дирекцијa Полиције 03/1 број 210-1562/07 од 12. јула 2007. године. У образложењу је наведено да је првостепени орган правилно утврдио чињенично стање када је подносиоцу уставне жалбе одбио захтев за продужење важности дозволе за ношење оружја услед непостојања изузетно оправданих разлога за заштиту његове личне безбедности.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом позива је утврђено: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, и да се остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3. ст. 1. и 2.); да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, као и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. ст. 1. и 2.); да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати (члан 20. став 2.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право на личну слободу и безбедност, да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Уставни суд констатује да се одредбе члана 5. став 1, чл. 13. и 14. и члана 1. Протокола 12 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, на које се позива у уставној жалби, садржински не разликују од права зајемчених Уставом Републике Србије. Стога је Уставни суд постојање наведених повреда права ценио у односу на одредбу члана 27. став 1. Устава којом се јемчи право на личну слободу и безбедност, одредбу члана 36. став 2. Устава којом се јемчи право на правно средство и начело забране дискриминације из члана 21. Устава.
Законом о оружју и муницији („Службени гласник РС“, бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98 и 93/03) прописано је: да лице које жели да носи оружје за личну безбедност подноси писмени образложени захтев надлежном органу, да на основу претходно поменутог захтева руководилац организационе јединице кога овласти министар унутрашњих послова решењем одобрава ношење оружја за личну безбедност ако утврди да постоје изузетно оправдани разлози за заштиту личне безбедности подносиоца захтева, да се на решење којим се одбија захтев за ношење оружја за личну безбедност може изјавити жалба министру унутрашњих послова у року од 15 дана од дана уручења решења (члан 11а ст. 2, 3. и 4.); да надлежни орган издаје дозволу за ношење оружја за личну безбедност на основу решења којим је ношење тог оружја одобрено, да дозвола за ношење оружја важи пет година од дана издавања и може се, на захтев лица које је поседује, поднетог најкасније 30 дана пре истека рока важења, продужавати на исти рок ако надлежни орган утврди да и даље постоје разлози због којих је ношење оружја за личну безбедност одобрено, да ако надлежни орган нађе, у поступку из става 2. овог члана, да су престали разлози због којих је ношење оружја одобрено, предложиће овлашћеном руководиоцу да донесе решење којим се ношење оружја забрањује, да ако овлашћени руководилац утврди да су престали разлози због којих је подносиоцу захтева за продужење дозволе одобрено ношење оружја, донеће решење којим се ношење оружја забрањује, да овлашћени руководилац доноси решење којим се ношење оружја забрањује и дозвола за ношење оружја одузима и кад надлежни орган пре истека важења дозволе нађе да су престали разлози због којих је ношење оружја одобрено, да се на решење из ст. 3. и 4. овог члана може изјавити жалба министру унутрашњих послова у року од 15 дана од дана уручења решења (члан 11б ст. 1. до 5.).
Одредбом члана 196. став 3. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01) прописано је: да писмено решење садржи увод, диспозитив (изреку), образложење, упутство о правном средству, назив органа са бројем и датумом решења, потпис службеног лица и печат органа, да у случајевима предвиђеним законом или другим прописом, решење не мора садржавати поједине од тих делова и да ако се решење обрађује механографски, уместо потписа и печата може да садржи факсимил.
5. Из садржине предметне уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносилац указује да му је оспореним актима у суштини повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство зајемчено одредбама члана 36. Устава, право на личну слободу и безбедност гарантовано одредбом члана 27. став 1. Устава, као и начело забране смањења достигнутог нивоа људских и мањинских права зајемчено одредбом члана 20. став 2. Устава. Зато су и наводи уставне жалбе цењени у односу на поменуте уставне одредбе.
Подносилац уставне жалбе истиче да му је право на правно средство повређено тако што другостепено решење није лично потписао министар унутрашњих послова, већ је на исто стављен факсимил министра. Закон о општем управном поступку даје овлашћење надлежном органу да на решење које доноси стави факсимил уместо потписа службеног лица. То овлашћење је надлежни министар искористио у конкретном случају. У складу са наведеним, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним другостепеним решењем није могло бити повређено право на правно средство зајемчено одредбама члана 36. Устава. Напротив, побијана одлука је донета по изјављеној жалби подносиоца уставне жалбе на првостепено решење.
Уставни суд наглашава да појам ''делотворни правни лек'' не значи да коришћење одређеног правног средства мора да резултира позитивним исходом за онога ко га користи, већ се, између осталог, захтева да надлежни органи имају овлашћења да, уколико прихвате подносиочеве суштинске аргументе, измене у његову корист одлуку коју оспорава. У конкретном случају, чињеница да правно средство које је подносилац користио није довело до позитивног исхода за њега, сама по себи не представља кршење права на делотворан правни лек.
Уставном жалбом се такође истиче да је одлуком органа управе повређено подносиочево право на безбедност из члана 27. Устава. Уставни суд указује да наведена уставна одредба свакоме јемчи личну слободу и безбедност, коју сваком грађанину обезбеђује држава преко надлежних органа. У том смислу, по оцени Уставног суда, право из члана 27. Устава не значи право грађанина на држање и ношење оружја, те се стога наводи уставне жалбе не могу довести у везу са садржином зајемченог права на чију се повреду подносилац позива. У том смислу ни одбијање органа унутрашњих послова да подносиоцу уставне жалбе продуже дозволу за ношење оружја не може представљати смањење достигнутог нивоа људских и мањинских права из члана 20. став 2. Устава.
Наводе подносиоца уставне жалбе да су поступајући органи управе оспорена решења донели на основу слободне процене Уставни суд није ценио. Ово из разлога што подносилац није навео право или слободу зајемчену Уставом за које сматра да су му повређена дискреционим поступањем надлежних органа. Уставни суд констатује да је управо Закон о оружју и муницији дао надлежним органима управе овлашћење да, када одлучују о издавању или продужењу дозволе физичком лицу за држање и ношење оружја, на основу слободне процене закључе да ли је оправдано и целисходно физичком лицу наведена права и дати.
Како је Уставни суд мериторно одлучио о предметној уставној жалби, престали су да постоје процесни услови за одлагање извршења оспореног другостепеног решења, те је у овом делу уставна жалба одбачена, сагласно одредбама члана 56. став 3. и члана 86. став 2. Закона о Уставном суду.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио.
На основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 3) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Боса Ненадић