Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. С. из Врања, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. октобра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба А. С. и утврђује да су у парничном поступку пред Основним судом у Врању у предмету П2. 42/16 подноситељки уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава Републике Србије, док се уставна жалба у преосталом делу одбацује.
2. Oдређује се правично задовољење А. С. због утврђене повреде права исплатом у износу од 3.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. С. из Врања је 30. новембра 2021. године, преко пуномоћника Р. Ф, адвоката из Врања, Уставном суду изјавила уставну жалбу против пресуде Основног суда у Врању П2. 42/16 од 30. октобра 2020. године, пресуде Апелационог суда у Нишу Гж2. 70/21 од 2. марта 2021. године и пресуде Врховног касационог суда Рев. 4408/21 од 31. августа 2021. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку пред Основним судом у Врању у предмету П2. 42/16.
Подноситељка у уставној жалби истиче: да је оспореним пресудама малолетни М.Ђ. правноснажно поверен на самостално вршење родитељског права оцу Д.Ђ., док је подноситељка, као мајка, обавезана да доприноси издржавању детета; да нижестепени судови погрешно оцењују извештај Центра за социјални рад од 7. априла 2016. године; да је 8. децембра 2016. године, по захтеву подноситељке, извршено вештачење од стране Тима дечјих доктора специјалиста и судских вештака у Врању, којим је исказано мишљење да дете треба поверити мајци на вршење родитељског права; да је Центар за социјални рад накнадно у потпуности усагласио своје мишљење са претходно наведеним вештачењем, да малолетно дете треба поверити мајци на вршење родитељског права; да је тужени отац, без одобрења мајке, преузео малолетног М.Ђ. и у потпуности ускратио виђање детета са мајком почев од 25. фебруара 2016. године до октобра 2019. године, те да је након тога дозвољавао виђање детета са мајком само повремено; да је извршним решењем од 16. августа 2017. године одређена привремена мера, тако што је наложено туженом да преда дете мајци на самостално вршење родитељског права до правноснажног окончања спора; да је подноситељка писала више ургенција за спровођење привремене мере, те да је покретала извршни поступак пред истим судом и да је извршни суд одбио предлог са образложењем да меру треба да спроведе судећи судија у парничном поступку, али да судећи судија није предузео законске мере за спровођење одобрене привремене мере; да оспорава налаз и мишљење Комисије вештака из Ниша од 20. фебруара 2019. године у целости, између осталог, јер комисија не узима у обзир да је отац тај који је довео до удаљења детета од мајке, већ погрешно оцењује да је протеком времена изграђен однос оца и сина чији би прекид измештањем сина у мајчину породицу довео до негативних психолошких последица по развој детета.
Подноситељка је захтевала да Уставни суд утврди да су јој оспореним пресудама повређена права на правично суђење и на једнаку заштиту права и на правно средство, као и да се утврди повреда права на суђење у разумном року. Поред тога, она је захтевала накнаду нематеријалне штете у износу од 100.000 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Основног суда у Врању П2. 78/21 (раније П2. 42/16) и утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе је 9. фебруара 2016. године поднела тужбу Основном суду у Врању ради самосталног вршења родитељског права и издржавања. Тужени је, затим, поднео противтужбу са истим тужбеним захтевом.
Тужиља је 29. фебруара 2016. године поднела захтев за издавање привремене мере којом би се наложило туженом да одмах по пријему решења врати малолетног М.Ђ. тужиљи на самостално вршење родитељског права до правноснажног окончања поступка. У захтеву је наведено да је 25. фебруара 2016. године тужени преузео дете без одобрења тужиље и да је од тата дете код њега.
Поступајући по захтеву суда, Центар за социјални рад Врање (у даљем тексту: „ЦСР Врање“) је 11. маја 2016. године доставио извештај у коме је наведено да би дете требало поверити оцу на даљу негу и старатељство, јер има све компетенције и родитељске ресурсе, почев од емотивних, стамбених и материјалних, при чему је наведено да би се на тај начин мајка растеретила, јер има троје деце из претходног брака која живе са њом (полубраћа и полусестре малолетног М.Ђ.).
Полазећи од наведеног извештаја, Основни суд у Врању је правноснажним решењем од 13. маја 2016. године одбио захтев за издавање привремене мере подноситељке.
Решењем Основног суда у Врању од 25. октобра 2016. године одобрена је привремена мера по захтеву тужиље, тако што је привремено уређено виђање и контактирање између тужиље и детета. Ова одлука је укинута другостепеним решењем од 16. јануара 2017. године, а предмет је враћен на поновно одлучивање, међутим, нова одлука никада није донета.
Дом здравља Врање, Развојно саветовалиште је 8. децембра 2016. године доставило налаз и мишљење у коме је у закључку наведено да дете треба поверити мајци на даљу бригу, негу и васпитавање. У налазу је, поред осталог, наведено: да дете од 25. фебруара 2016. године живи са оцем и да од тада он не дозвољава мајци да виђа дете; да је одлучено да је мајка адекватнији старатељ, јер има доста искуства у чувању деце, с обзиром на то да је старатељ још троје деце из првог брака; да је породична средина код мајке стимулативнија, иако отац има боље стамбене услове; да би дете код мајке расло и развијало се са својим полубратом и својим полусестрама који га воле и који су га и раније чували; да мајка има изграђене васпитне и стимулативне ставове о чему сведочи чињеница да је, док је био код мајке, редовно ишао у вртић и редовно посећивао оца; да отац, такође, воли свог сина, али да нема изграђене васпитне ставове, да дете борави са њим по кафанама, да не иде у вртић, не посећује мајку и да време углавном проводи у друштву одраслих.
ЦСР Врање је 14. јуна 2017. године, поступајући по налогу суда, доставио извештај у коме је, између осталог, наведено: да је мајка топла родитељска фигура и да има богато искуство у одгајању троје деце из претходне заједнице; да мајка има изграђене васпитне и стимулативне ставове и да разуме значај другог родитеља за правилан раст и развој малолетног детета, што поткрепљује чињеница да је дечак имао континуиране личне контакте са оцем док је живео у мајчином домаћинству; да отац не разуме значај другог родитеља за правилан раст и развој малолетног детета; да је отац онемогућио детету контакт са вршњацима, јер га није водио у вртић који је похађао од своје друге године; да је отац својим понашањем ускратио основно право детета на лични контакт са другим родитељем са којим не живи, да му је онемогућио контакте са сестрама и братом по мајци за које је емотивно везан и да је на тај начин угрозио нормалан интелектуални, емоционални и социјални развој детета.
Закључком ЦСР Врање број 56099-767 од 19. јуна 2017. године уважен је захтев тужиље за изузеће социјалног радника Д.П., водитеља случаја у Служби за заштиту деце и младих.
ЦСР Врање је, затим, 8. августа 2017. године, доставио извештај у коме је наведено: да отац не препознаје развојне потребе детета, да дете са мајком нема контакта од фебруара 2016. године, те да би дете требало поверити мајци на даљу бригу и старање, а да дете са оцем остварује редовне контакте; да је мајка од рођења детета била доминантни родитељ, односно да је детету пружала основну негу – облачење, исхрану, задовољење основних емоционалних и развојних потреба; да време које дете проводи са оцем није усклађено са потребама и узрастом детета, јер отац дете води на службена путовања, на састанке са својим другарима (а некада га и оставља у колима да спава док он иде да се види са пријатељима); да дете нема активности васпитно-едукативног карактера, јер је у друштву одраслих и прилагођава се очевом начину живота.
Тужиља је 15. августа 2017. године поднела нови захтев за издавање привремене мере којом би се наложило оцу да дете преда њој на самостално вршење родитељског права до правноснажног окончања поступка.
Правноснажним решењем Основног суда у Врању П2. 42/16 од 16. августа 2017. године одобрена је предложена привремена мера поднета од стране тужиље, а туженом је наложено да дете преда тужиљи на самостално вршење родитељског права до правноснажног окончања поступка, те је уређено привремено виђање и контактирање између туженог и детета. Истим решењем је наложено туженом да се придржава одобрене мере, под претњом новчане казне. Решење је засновано на извештајима ЦСР Врање од 14. јуна и 8. августа 2017. године и налазу и мишљењу Дома здравља Врање, Развојно саветовалиште од 8. децембра 2016. године у којима је изведен идентичан закључак да је у најбољем интересу детета да живи са мајком.
ЦСР Врање је 19. октобра 2017. године суду доставио обавештење да је у претходном периоду покушавао да успостави контакт са туженим, али да је он избегавао контакт са стручним лицима Центра.
На главној расправи од 24. новембра 2017. године суд је наложио туженом да се у року од пет дана јави ЦСР Врање ради посредовања у предаји детета тужиљи, а све под претњом новчаног кажњавања туженог.
ЦСР Врање је 25. јануара 2018. године доставио суду извештај у коме је наведено да се тужени у разговору код овог Центра изјаснио да не жели да преда дете мајци по решењу суда, јер сматра да би то било лоше по здравствено стање детета. Наведено је још да је на питање водитељице случаја да ли је припремао дете за прелазак код мајке, тужени изјавио: „што би га ја припремао, он није глуп“. У извештају је, такође, наведено да је отац онемогућавањем контакта детета са мајком занемарио емоционалне потребе детета, што може оставити последице на свеукупни развој детета, те да отац опструише извршење правноснажног решења којим је дете поверено мајци на вршење родитељског права.
На главној расправи од 26. јануара 2018. године, суд је наложио туженом да се у року од пет радних дана јави ЦСР Врање ради договора у погледу виђања детета са мајком.
Тужиља је у периоду након доношења решења о привременој мери од 16. августа 2017. године па до краја првостепеног поступка, у десет наврата подносила суду ургенцију ради хитног спровођења тог решења, са предлогом за принудно спровођење решења уз учешће стручних лица и изрицање новчане казне туженом.
Основни суд у Врању је 4. априла 2018. године затражио од ЦСР Врање да достави извешатај о томе да ли се тужени, након последњег извештаја од 25. јануара 2018. године, обраћао Центру ради посредовања у добровољном извршењу решења по коме је дете поверено мајци на старање.
ЦСР Врање се у извештају од 7. маја 2018. године изјаснио да се тужени није обраћао Центру ради добровољне предаје детета мајци.
Основни суд у Врању је 21. маја 2018. године поново затражио исти извештај од ЦСР Врање, са питањем да ли се тужени, након последњег извештаја, обраћао Центру ради посредовања у добровољном извршењу решења по коме је дете поверено мајци на старање.
У извештају ЦСР Врање од 14. августа 2018. године наведено је да је 17. маја 2018. године у просторијама Центра тужиља остварила контакт са дететом.
Поступајући по захтеву суда од 26. октобра 2018. године, ЦСР Врање је доставио извештај 21. новембра 2018. године у коме је наведено да су решењем о изрицању мере корективног надзора оба родитеља упућена на разговоре код психолога, али да корективни надзор није дао ефекте због опструкције од стране оца, јер се исти није одазивао на заказане разговоре, при чему ниједном није довео дете, док се мајка редовно одазивала.
На главном претресу од 7. децембра 2018. године, суд је на предлог туженог одредио ново вештачење на околност поверавања детета на даљу бригу, негу и васпитавање једном од родитеља или на заједничко вршење родитељског права. Вештачење је поверено Клиничком центру Ниш, Клиника за Ментало здравље (у даљем тексту: „КЦ Ниш“).
Правноснажним решењем Основног суда у Врању И. 980/18 од 18. децембра 2018. године одбијен је као неоснован предлог за извршење овде подноситељке уставне жалбе, поднет ради извршена решења о привременој мери П2. 42/16 од 16. августа 2017. године. У образложењу решења је наведено да означено решење не може представљати основ за подношење предлога за извршење, већ да је предлагач требало да тражи од поступајућег парничног суда да спроведе предметно решење о привременој мери.
У налазу и мишљењу „КЦ Ниш“ од 19. фебруара 2019. године наведено је: да је протеком времена изграђен однос оца и сина чији би прекид измештањем сина у мајчину породицу довео до негативних психолошких последица по развој детета; да је отац преузео дете пре три године, да без обзира на судске одлуке и предлоге центра за социјални рад, није омогућавао редовне контакте мајке и детета и да је тиме допринео њиховом удаљавању и страху детета да ће га мајка „украсти“; да је дуготрајни процес око старатељства довео до тога да је дете у емотивном конфликту, психолошки окренуто ка оцу и истовремено наглашено дистанцирано од мајке; да је за даље нормално одрастање детета потребно постепено успостављање односа са мајком, односно успостављање редовног виђања мајке и детета.
У мишљењу од 12. марта 2019. године, ЦСР Врање је оспорио закључке које је „КЦ Ниш“ изнео у налазу и мишљењу од 19. фебруара 2019. године.
Дописом од 29. марта 2019. године, Основни суд у Врању је захтевао од ЦСР Врање да предложи модел виђања тужиље са дететом који би се спроводио до правноснажног окончања овог поступка.
У одговору на захтев суда од 29. марта 2019. године, ЦСР Врање је 10. маја 2019. године изразио своје мишљење да је у најбољем интересу детета да се оно повери мајци на самостално вршење родитељског права, а да се са оцем уреди модел виђања.
На главној расправи од 6. јуна 2019. године, суд је донео решење да се застаје са спровођењем решења П2. 42/16 од 16. августа 2017. године у погледу предаје детета од стране туженог тужиљи.
На поновљени захтев суда, ЦСР Врање је 24. јула 2019. године доставио изјашњење у погледу модела виђања детета са родитељима, као и привремени модел виђања детета са мајком до правноснажног окончања поступка.
Основни суд у Врању je, због протека времена од последњег изјашњења ЦСР Врање, захтевом од 17. августа 2020. године тражио ново изјашњење од ЦСР Врање у погледу модела виђања детета са родитељима.
У извештају од 5. октобра 2020. године, ЦСР Врање је обавестио суд да не може доставити коначан модел виђања, јер тужени није довео дете на разговор.
Оспореном пресудом Основног суда у Врању П2. 42/16 од 30. октобра 2020. године, у ставу првом изреке, усвојен је противтужбени захтев туженог у погледу поверавања детета, док је у том делу одбијен тужбени захтев тужиље, тако да је дете поверено на самостално вршење родитељског права туженом. У ставу другом изреке, делимично је усвојен, а делимично одбијен, тужбени захтев туженог противтужиоца за издржавање детета, док је у ставу трећем изреке исти захтев тужиље одбијен у целости. Ставом четвртим изреке одређен је начин одржавања личних односа између тужиље противтужене и детета, док је ставом петим одређено да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж2. 70/21 од 2. марта 2021. године, у ставу првом, одбијена је као неоснована жалба тужиље противтужене и потврђена првостепена пресуда у ставу првом, трећем и четвртом изреке. Ставом другим изреке оспорене другостепене пресуде укинута је првостепена пресуда у ставу другом и петом изреке (одлука о издржавању детета и одлука о трошковима поступка) и предмет је у том делу враћен на поновно суђење.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 4408/21 од 31. августа 2021. године одбијена је као неоснована ревизија тужиље противтужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж2. 70/21 од 2. марта 2021. године.
У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено: да је између тужиље и туженог постојала заједница живота у току које су добили сина М.Ђ., рођеног 10. јануара 2012. године, који последњих неколико година живи са оцем, овде туженим; да је приликом напуштања заједнице живота тужиља са собом повела дете, али да је тужени, након неколико месеци, након што је дете преузео ради виђања, дете задржао код себе, тако да последњих неколико година дете живи са оцем; да су судови ценили мишљења ЦСР Врање, тима вештака Развојног саветовалишта Дома здравља Врање и мишљење Клинике за ментално здравље Клиничког центра Ниш; да је одлука о самосталном вршењу родитељског права донета на основу исцрпног налаза тима вештака Клинике за ментално здравље Клиничког центра Ниш; да су судови имали у виду најбољи интерес малолетног детета; да је у поступку прибављено и мишљење детета које је изразило жељу да и убудуће живи са оцем.
У делу одлуке о доприносу тужиље противтужене за издржавање детета и одлуке о трошковима поступка, у коме је предмет враћен на поновно одлучивање, првостепена пресуда је донета 27. маја 2022. године. Ова пресуда је потврђена пресудом Апелационог суда у Нишу од 7. септембра 2022. године, а ревизија туженог изјављена против ове пресуде, одбијена је пресудом Врховног касационог суда од 1. марта 2023. године.
4. Одредбом члана 65. Устава утврђено је да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом.
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ“ - Међународни уговори, бр. 4/96 и 2/97) је прописано: да у свим активностима које се тичу деце од примарног је значаја интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице поштују право детета које је одвојено од једног или оба родитеља да одржава личне односе и непосредне контакте са оба родитеља на сталној основи, осим ако је то у супротности са најбољим интересима детета (члан 9. став 3.).
Одредбама члана 373. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 – aутентично тумачење, 113/17 – aутентично тумачење, 54/19 и 9/20 – аутентично тумачење), којима је уређено извршење одлука у вези са породичним односима, прописано је да пошто процени околности, суд у решењу о извршењу одређује следећа средства извршења: 1) принудно одузимање и предају детета; 2) новчану казну; 3) казну затвора (став 1); да ова средства извршења могу да се одреде и спроведу према лицу које противно налогу суда одбија да преда дете, лицу које отежава или спречава предају детета, лицу код кога се дете налази или лицу од чије воље зависи предаја детета (став 2.); да суд може мењати средства извршења док се извршење не оконча (став 3).
Одредбом члана 414. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је да су средства обезбеђења стицање заложног права на непокретности и покретној ствари по споразуму странака, стицање заложног права на непокретности и покретној ствари, претходне мере и привремене мере. Одредбом члана 422. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је да решење о обезбеђењу има дејство решења о извршењу и да се извршава пре његове правноснажности.
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др.закон и 6/15) је прописано: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета (члан 61. ст. 1. и 2.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.).
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да подноситељка у уставној жалби, између осталог, истиче да је тужени, без њеног одобрења, преузео малолетног М.Ђ. и у потпуности ускратио виђање детета са подноситељком почев од 25. фебруара 2016. године до октобра 2019. године, те да је након тога дозвољавао виђање детета са мајком само повремено. Поред тога, подноситељка указује да је извршним решењем од 16. августа 2017. године одређена привремена мера, тако што је наложено туженом да преда дете мајци на самостално вршење родитељског права до правноснажног окончања спора, али да предметна привремена мера никада није извршена и поред бројних ургенција подноситељке, односно да судећи судија није предузео законске мере за спровођење одобрене привремене мере.
Имајући у виду озбиљност навода подноситељке уставне жалбе којима се суштински истиче повреда права родитеља из члана 65. Устава, те да у конкретном случају нису испуњени услови за разматрање тврдње о повреди права на суђење у разумном року, Уставни суд је предметне наводе уставне жалбе разматрао са аспекта права из члана 65. Устава. У том смислу, Уставни суд указује на свој став да у изузетним ситуацијама не мора бити везан правном карактеризацијом чињеничног стања коју је дао подносилац уставне жалбе (видети пресуду Европског суда за људска права Guerra and Others v.Italy, број 116/1996/735/932, од 19. фебруара 1998. године, став 44.).
Уставни суд подсећа да је у својој пракси више пута исказао став да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године). Уставни суд даље указује да је Европски суд за људска права, примењујући и тумачећи садржину права на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, установио да уживање родитеља и детета у заједничком друштву представља основни елемент породичног живота, чак и када је дошло до раскида односа између родитеља (видети пресуде Diamante и Pelliccioni против Сан Марина, број представке 32250/08, од 27. септембра 2011. године, став 170, Keegan против Ирске, број представке 16969/90, од 26. маја 1994. године, став 50. и Цветковић против Србије, број представке 42707/10, од 7. фебруара 2017. године, став 52.). У ситуацији када је породична веза између детета и родитеља већ успостављена, држава и њени органи морају бити усмерени на очување те везе, посебно када је заједница живота између родитеља престала. Реч је, дакле, о позитивној обавези државе да омогући делотворно поштовање породичног живота, усвајањем адекватних мера, као што су креирање правног оквира за пресуђење и механизма за принудно извршење, а онда када је то примерено и предузимање специфичних корака (видети пресуду у предмету Moog против Немачке, представке бр. 23280/08 и 2334/10, од 6. октобра 2016. године, ст. 53. и 54.).
Уставни суд констатује да из утврђеног чињеничног стања произлази да је након прекида заједнице живота подноситељке уставне жалбе и туженог, малолетни М.Ђ. неколико месеци живео са мајком и са своје две полусестре и полубратом (деца подноситељке из првог брака), али да је отац самоиницијативно преузео дете у фебруару 2016. године и да почевши од тада дете живи са оцем, при чему из бројних налаза и мишљења достављених у току поступка произлази да отац није дозвољавао подноситељки да виђа дете.
У извештајима ЦСР Врање од 14. јуна и 8. августа 2017. године и налазу и мишљењу Дома здравља Врање, Развојно саветовалиште од 8. децембра 2016. године, који су достављени у току поступка, наведено је: да дете од 25. фебруара 2016. године живи са оцем и да од тада отац не дозвољава мајци да виђа дете; да отац не разуме значај другог родитеља за правилан раст и развој малолетног детета; да је отац онемогућио детету контакт са вршњацима, са мајком и са сестрама и братом по мајци за које је емотивно везан и да је на тај начин отац угрозио нормалан интелектуални, емоционални и социјални развој детета; да време које дете проводи са оцем није усклађено са потребама и узрастом детета; да је мајка адекватнији старатељ; да је породична средина код мајке стимулативнија; да би дете код мајке расло и развијало се са својим полубратом и својим полусестрама који га воле и који су га и раније чували; да мајка има изграђене васпитне и стимулативне ставове о чему сведочи чињеница да је, док је био код мајке, редовно ишао у вртић и редовно посећивао оца. На основу наведеног, ЦСР Врање и Дом здравља Врање, Развојно саветовалиште предложили су да дете буде поверено мајци на даљу бригу и старање, а да дете са оцем остварује редовне контакте.
На основу наведених усклађених мишљења ЦСР Врање и Дома здравља Врање, Развојно саветовалиште, Основни суд у Врању је донео решење П2. 42/16 од 16. августа 2017. године којим је одобрена предложена привремена мера којом је туженом наложено да дете преда подноситељки уставне жалбе на самостално вршење родитељског права до правноснажног окончања поступка, те је уређено привремено виђање и контактирање између туженог и детета. Истим решењем је наложено туженом да се придржава одобрене мере, под претњом новчане казне.
Уставни суд, међутим, констатује да наведена привремена мера никада није извршена, нити је поступајући суд предузео било коју меру у циљу извршења исте, и поред бројних ургенција тужиље, овде подноситељке уставне жалбе. Из извештаја Центра за социјални рад од 19. октобра 2017. године, 25. јануара 2018. године, 7. маја 2018. године и 26. октобра 2018. године произлази да је тужени одбијао да доведе дете у просторије Центра ради договора и припремања детета за предају мајци, да је јасно изјавио да не жели да поступи по привременој мери, те да је на различите начине вршио опструкцију поступка за извршење предметне одлуке. Штавише, из утврђеног чињеничног стања произлази да тужени у релевантном периоду уопште није дозвољавао подоситељки уставне жалбе да виђа дете.
Међутим, и поред оваквих извештаја, суд није предузео ниједну од мера за извршење одлука у вези са породичним односима прописаних одредбом члана 373. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу – новчана казна, казна затвора и принудно одузимање и предаја детета, већ је само у два наврата наложио туженом да поступи по привременој мери од 16. августа 2017. године и да сарађује са центром за социјални рад (налози са главне расправе од 24. новембра 2017. године и 26. јануара 2018. године). С обзиром на то да привремена мера није извршена након скоро две године од доношења, суд је 6. јуна 2019. године донео решење да застаје са поступком извршења привремене мере због промењених околности.
Уставни суд указује да је Европски суд истицао да у ситуацији када дође до потешкоћа са извршењем одлуке којом се налаже враћање детета, углавном услед одбијања једног родитеља да изврши одлуку, да је на надлежним органима да изрекну одговарајуће санкције, чак и по службеној дужности. Такође, у оваквим случајевима, приликом оцене адекватности предузете мере узима се у обзир брзина имплементације исте. Наиме, према ставу Европског суда, поступци који се тичу вршења родитељског права, укључујући и поступке за извршење такве одлуке, захтевају хитно поступање, јер протек времена може имати неотклоњиве последице на односе детета са родитељем са којим не живи (видети пресуде Maumousseau and Washington против Француске, број представке 39388/05, од 6. децембра 2007. године, став 83. и Tzioumaka против Грчке, број представке 31022/20, од 9. априла 2024. године, став 86). Европски суд је у том смислу истицао и да се вероватноћа да ће доћи до поновног спајања родитеља са дететом постепено смањује и коначно нестаје уколико родитељ и дете нису у могућности да се уопште виђају или то чине толико ретко да постане извесно да до њиховог природног зближавања неће доћи (видети пресуду у предмету Рибић против Хрватске, број представке 27148/12, од 2. априла 2015. године, став 99.).
Полазећи од наведене праксе Европског суда, коју прихвата и овај Суд, Уставни суд оцењује да је Основни суд у Врању пропустио да хитно спроведе извршење своје привремене мере од 16. августа 2017. године, што се не може оправдати околностима конкретног случаја, имајући у виду да суд није применио ниједну од мера које су му биле на располагању у складу са одредбама члана 373. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу. Наведени пропуст суда има посебну тежину у околностима конкретног случаја због тога што је тужени, без оправданог разлога, почевши од фебруара 2016. године, одбијао да дозволи виђање подноситељке и детета, што је неминовно довело до нарушавања односа подноситељке и детета. Ово јасно произлази из налаза и мишљења „КЦ Ниш“ од 19. фебруара 2019. године у коме је наведено да је дуготрајни процес око старатељства довео до тога да је дете у емотивном конфликту, да је психолошки окренуто ка оцу и да је истовремено наглашено дистанцирано од мајке.
Имајући све наведено у виду, те уважавајући нарочити значај који је предметни поступак имао за подноситељку као родитеља, Уставни суд сматра да су услед пасивности поступајућег суда, односно пропуста суда да предузме мере ради извршења привремене мере од 16. августа 2017. године повређена права подноситељке из члана 65. Устава. Уставни суд, при томе, не може а да не примети да такво поступање суда није било у складу са обавезом органа поступка да води рачуна о најбољем интересу детета, имајући у виду да дете у дужем временском периоду није имало контакт са мајком, као ни са сестрама и братом по мајци.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подноситељке и утврдио да су у парничном поступку пред Основним судом у Врању у предмету П2. 42/16 подноситељки уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Имајући у виду тежину утврђене повреде права, а полазећи од тога да је предметна повреда права утврђена у односу на парнични поступак, а не у односу на судску одлуку којом је поступак правноснажно окончан, због чега није ни било могуће одредити да се штетне последице повреде права отклоне поништајем оспорене судске одлуке, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, као начин правичног задовољења подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права одредио исплату у износу од 3.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
7. Разматрајући уставну жалбу подноситељке уставне жалбе у делу у коме је иста изјављена против пресуде Основног суда у Врању П2. 42/16 од 30. октобра 2020. године, пресуде Апелационог суда у Нишу Гж2. 70/21 од 2. марта 2021. године и пресуде Врховног касационог суда Рев. 4408/21 од 31. августа 2021. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање судова у оспореним судским одлукама било очигледно произвољно, а што у овом предмету није случај.
Уставни суд констатује да је у току поступка у три наврата спроведено вештачење на околност питања којем родитељу треба поверити дете на самостално вршење родитељског права, и то од стране ЦСР Врање, Дома здравља Врање, Развојно саветовалиште и „КЦ Ниш“, те да су судови имали у виду сва три налаза и мишљења, с тим да су одлуке засноване на налазу „КЦ Ниш“ од 19. фебруара 2019. године, у коме је као главни закључак наведено да је протеком времена изграђен однос оца и сина чији би прекид измештањем сина у мајчину породицу довео до негативних психолошких последица по развој детета. Имајући у виду да је вештачење од стране „КЦ Ниш“ спроведено последње у низу, те да је као такво свакако било најактуелније у смислу заштите најбољег интереса детета, Уставни суд сматра да закључивање судова у оспореним судским одлукама није било очигледно произвољно.
Имајући наведено у виду, Уставни суд је оценио да се наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд оцени законитост оспорених пресуда.
У односу на тврдњу о повреди права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд и овом приликом понавља да се правом на једнаку заштиту права јемчи једнако одлучивање надлежних органа у истим чињеничним и правним ситуацијама, из чега следи да се повреда овог права може аргументовано истаћи само достављањем различитих судских одлука донетих у идентичној чињеничној и правној ситуацији, а што подноситељка уставне жалбе није учинила, док је у односу на зајемчено право на правно средство неспорно да га је подноситељка имала и да га је искористила, при чему Уставни суд понавља да се правом из члана 36. став 2. Устава не јемчи позитиван исход поступка по изјављеном правном средству.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у другом делу тачке 1. изреке, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
8. У односу на тврдњу о повреди права на суђење у разумном року у оспореном парничном поступку, Уставни суд указује да је 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), којим је предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Имајући у виду да оспорени парнични поступак у тренутку изјављивања уставне жалбе није био правноснажно окончан у погледу свих захтева странака (одлука по захтеву за издржавање детета и одлука о трошковима поступка), Уставни суд констатује да у конкретном случају нису испуњени Уставом и законом утврђени услови за одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.