Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás) и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. М, С . М . и Р . М, свих из Бадњевца код Житорађе, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. септембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. М, С . М . и Р . М . изјављена против пресуде Вишег суда у Прокупљу Кж.1. 234/19 од 2. децембра 2019. године и пресуде Врховног касационог суда Кзз. 365/20 од 21. маја 2020. године, због повреде права на непристрасан суд као елемента права на правично суђење из члана 32. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. М, С . М . и Р . М, сви из Бадњевца код Житорађе поднели су Уставном суду, 3. јануара 2020. године, уставну жалбу допуњену поднеском од 13. јула 2020. године, против пресуде Вишег суда у Прокупљу Кж.1. 234/19 од 2. децембра 2019. године и пресуде Врховног касационог суда Кзз. 365/20 од 21. маја 2020. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је на главном претресу одржаном 26. септембра 2019. године бранилац овде подносилаца уставне жалбе, затражио изузеће судије И.Н; да судија И.Н. није могла сама да одбаци захтев за своје изузеће; да је председник суда одлуку о захтеву за изузеће донео 2. октобра 2019. године, па су све одлуке судије И.Н. које је у међувремену донела ништаве; да је првостепена, осуђујућа, пресуда донета након подношења захтева за изузеће, на главном претресу одржаном 26. септембра 2019. године, на који окривљени нису позвани, а првостепени суд није образложио зашто њихово присуство није било нужно; да је првостепеном пресудом прекорачена оптужба; да понашање судије И.Н. указује на то да са њене стране постоји лични анимозитет према окривљенима и њиховом браниоцу; да је бранилац окривљених новчано кажњен јер је изјавио да одлуку о захтеву за изузеће може донети искључиво председник суда, и то новчаном казном у максималном износу од 150.000,00 динара, коју одлуку је потврдио другостепени суд; да је председник већа које је одлучивало по жалби против решењ а о новчаном кажњавању била судија Г.Ђ, рођена Н, сестра од рођеног стрица судије И.Н; да је председник већа које је одлучивало по жалби браниоца окривљених против првостепен е пресуд е била, такође, судија Г.Ђ, рођена Н. и да је о истој одлучено у року од пет дана.
Подносиоци су предложили да Уставни суд поништи оспорене пресуде и „предмет упути Основном суду у Прокупљу на поновно одлучивање“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, увидом у достављену документацију и списе предмета Основног суда у Прокупљу К. 264/19, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Основног суда у Прокупљу К. 264/19 од 26. септембра 2019. године окривљени, овде подносиоци уставне жалбе, оглашени су кривим због кривичног дела учествовање у тучи из члана 123. став 1. тачка 33. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), извршеног у саизвршилаштву, те осуђени на казне затвора, и то окривљени Ве. М . – на казну затвора у трајању од четири месе ца, а окривљени С. М . и Р . М . – на казне затвора у трајању од по три месеца. Наведену пресуду је донела судија појединац И.Н.
Оспореном пресудом Вишег суда у Прокупљу Кж.1. 234/19 од 2. децембра 2019. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљених, а пресуда Основног суда у Прокупљу К. 264/19 од 26. септембра 2019. године је потврђена. Наведену другостепену пресуду је донело веће састављено од председника суда, судије Г.Ђ, као председника већа, и судија Н.М. и Д.Т, као чланова већа.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз. 365/20 од 21. маја 2020. године одбијен је као неоснован захтев за заштиту законитости браниоца окривљених поднет против правноснажних пресуда Основног суда у Прокупљу К. 264/19 од 26. септембра 2019. године и Вишег суда у Прокупљу Кж.1. 234/19 од 2. децембра 2019. године, у односу на повреду закона из члана 438. став 1. тачка 4) и члана 438. став 1. тачка 9) Законика о кривичном поступку, док је у односу на преостале повреде захтев одбачен.
Подносиоци уставне жалбе у захтеву за заштиту законитости нису истицали то да су судије И.Н. и Г.Ђ. у родбинском односу.
Увидом у допис Основног суда у Прокупљу Су. VIII-VIII-476/2022 од 12. децембра 2022. године, достављен на захтев Уставног суда, наведено је да судија Г.Ђ. јесте сестра од рођеног стрица судије И.Н.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се подносиоци позивају у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП), између осталог, прописано је да ће судија или судија – поротник бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету ако му је окривљени, његов бранилац, тужилац, оштећени, њихов законски заступник или пуномоћник, брачни друг или лице са којим живи у ванбрачној или другој трајној заједници живота или сродник по крви у правој линији до било ког степена, у побочној линији до четвртог степена, а по тазбини до другог степена (члан 37. став 1. тачка 2.); да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је на главном претресу учествовао судија или судија – поротник који се морао изузети (члан 438. став 1. тачка 4.).
5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је оспореном пресудом Вишег суда у Прокупљу Кж.1. 234/19 од 2. децембра 2019. године повређено право на непристрасан суд, као елемент права на правично суђење, јер је судија Г.Ђ, која је као председник већа одлучивала по жалби против првостепен е пресуд е, сестра од стрица судије И.Н, која је донела ожалбену пресуду.
Уставни суд, оцењујући ове наводе уставне жалбе, најпре указује на досадашњу праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), према којој је ЕСЉП прешао пут од чисто објективне концепције засноване на строгој раздвојености функције гоњења, истраге и суђења, до концепције која је више субјективна, јер претпоставља анализу околности конкретног случаја у којем судија није поштовао раздвојеност наведених функција. Основна карактеристика првог периода јесте настојање ЕСЉП да применом строге дефиниције објективне непристрасности отклони било какав ризик који би, услед претходног вршења функције гоњења или спровођења истраге, довео у питање пристрасност судије у фази суђења. На другој страни, садашње поступање ЕСЉП одликује захтев да објективна повреда начела раздвојености функција гоњења, спровођења истраге и суђења морају бити праћена пристрасним понашањем судије. При томе је неопходно испитати да ли се субјективне бојазни окривљеног могу прихватити као објективно оправдане, будући да је то одлучујући елеменат приликом оцене о непристрасности (видети пресуду у предмету Hauschildt против Данске , представка бр. 10486/83 од 24. маја 1989. године, став 50. и пресуду Ferrantelli и Santangelo против Италије, представка бр. 19874/92 од 7. августа 1996. године, став 58.). Другим речима, некадашња апстрактна оцена замењена је оценом околности конкретног случаја, при чему се узима у обзир становиште окривљеног, али оно нема одлучујући значај (видети пресуду у предмету Perote Pellon против Шпаније, представка бр. 45238/99 од 25. јула 2002. године, став 44.).
Такође, Уставни суд констатује да је одредбом члана 32. став 1. Устава, поред осталог, окривљеном у кривичном поступку гарантовано и право на непристрасан суд, односно право да непристрасан суд одлучи о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против окривљеног. Ова уставна гаранција је уређена Главом III (чл. 37-42.) ЗКП-а, као посебан институт кривичног процесног права – изузеће судија.
Уставни суд истиче да ratio legis института изузећа судије јесте да обезбеди да судија, који је иначе апстрактно способан да врши судијску функцију у било ком кривичном поступку, не учествује у поступку поводом одређене кривичне ствари због постојања одређеног разлога који доводи у сумњу његову непристрасност. То може да буде одређени лични интерес судије у самој ствари, постојање одређеног односа са странкама и другим учесницима кривичног поступка или вршење у истом кривичном поступку судијских или несудијских функција. Наведени разлози за изузеће судије су предвиђени у члану 37. ЗКП-а.
Уставни суд је, из дописа Основног суда у Прокупљу Су. VIII-VIII-476/2022 од 12. децембра 2022. године, утврдио да је судија Г.Ђ. сестра од рођеног стрица судије И.Н, односно да су сродници по крви у побочној линији четвртог степена сродства. У конкретном случају реч је о разлогу за факултативно изузеће, а чији су основи релативно мањег значаја и нису набројани у ЗКП, већ су дати паушално, за разлику од основа прописаних чланом 37. став 1. тач. 1. до 4. који представљају основе за обавезно изузеће, односно искључење поступајућег судије. Околности за факултативно изузеће су све оне околности које изазивају сумњу у објективност судије (имовински интерес, велико пријатељство, дужнички или поверилачки односи и др.).
Имајући у виду да, у конкретном случају , није реч о разлогу за обавезно изузеће поступајућег судије, Уставни суд је утврдио да приликом доношења оспорене другостепене пресуде није дошло до повреде одредбе члана 37. став 1. тачка 2. ЗКП-а, а последично ни до повреде права на непристрасан суд као елемента права на правично суђење. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15. 10/23 и 92/23), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење, Уставни суд најпре констатује да се у уставној жалби истичу у основи идентични разлози које су подносиоци истицали у кривичном поступку у коме су донете оспорене пресуде, а који су били предмет садржајне и веома детаљне оцене у оспореним пресудама Вишег суда у Прокупљу Кж.1. 234/19 од 2. децембра 2019. године и Врховног касационог суда Кзз. 365/20 од 21. маја 2020. године.
Уставни суд је, полазећи од чињенице да су сва указивања подносилаца о повреди процесних гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава већ јасно, прецизно и разумљиво образложена и оцењена као неоснована од стране и другостепеног и Врховног касационог суда, нашао да се наводи подносилаца не могу прихватити као релевантни и утемељени уставноправни разлози за тврдње о повреди означеног права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд оцени законитост оспорених пресуда.
Уставни суд и у овом предмету указује на то да није овлашћен да уместо и након редовних судова оцењује изведене доказе у кривичном поступку и да тиме преузима судску надлежност, нити да утврђује чињенично стање, да се изјашњава о постојању кривичног дела и кривице окривљеног, као и о целисходности врсте и висине изречене казне, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је доказни поступак спроведен, односно да су докази цењени на очигледну штету неке од странака у поступку, што у конкретном предмету није случај. Уставни суд није надлежан ни да оцењује законитост судских одлука које су оспорене уставном жалбом, већ само да испита да ли је поступак у коме су те одлуке донете био у целини правичан, односно да ли је обезбедио подносиоцу процесне гаранције зајемчене Уставом.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', број 103/13) донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.