Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Мирослав Николић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. К . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јула 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. К . и утврђује да је решењем Прекршајног апелационог суда - Одељење у Крагујевцу Прж. 21874/20 од 30. новембра 2020. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда - Одељење у Крагујевцу Прж. 21874/20 од 30. новембра 2020. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе – адвоката Д. М . изјављеној против решења Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 7. октобра 2020. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. К . из Београда поднео је Уставном суду, 12. јануара 2021 . године, преко пуномоћника Д. М , адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења Прекршајног апелационог суда - Одељење у Крагујевцу Прж. 21874/20 од 30. новембра 2020. године , због повреде права из члана 32. став 1. и 36. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је првостепени прекршајни суд одбацио као неуредну жалбу браниоца изјављену против пресуде Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 10. јула 2020. године; да „Прекршајни суд у Краљеву у решењу Пр. 5109/18 од 7. октобра 2020. године на води да је браниоцу окривљеног наложио да у року од пет дана жалбу потпише, што једноставно није тачно, јер суд браниоцу није дао никакав налог, а најмање налог да потпише жалбу по којој је могуће поступати. У списима предмета не може постојати такав налог, јер га суд није дао браниоцу. У прилог овоме говори и чињеница да суд у побијаном решењу не наводи када је тај фантомски налог дао браниоцу, када га је бранилац примио, нити када је истекао наводни рок од пет дана, што образложење чини контрадикторним изреци и истовремено противречи само себи“; да је „суд учинио битну повреду одредаба прекршајног поступка тиме што је жалбу одбацио као неуредну у складу са чланом 129. став 5. Закона о прекршајима; да пошто жалба од 23. јула 2020. године изјављена против пресуде Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 10. јула 2020. године садржи све законом прописане елементе осим потписа подносиоца уставне жалбе, те се неспорно могло утврдити на коју се пресуду односи, то није било законског основа да суд одбаци жалбу; да је „Прекршајни апелациони суд оспореним решењем одбио жалбу браниоца поднету против решења Пр. 5109/18 од 7. октобра 2020. године. У образложењу суд наводи да у жалбеном предлогу није наведено да се жалба улаже против пресуде Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 10. јула 2020. године, већ је наведено да се жалба улаже против ’пресуде Прекршајног суда у Београду Пр. 90195/17 од 7. септембра 2018. године’, и да због омашке у писању суд није могао са сигурношћу да утврди на коју се пресуду жалба односи. Овакви наводи другостепеног суда су неосновани. Наиме, тачно је да је у последњем пасусу жалбе на предметну пресуду дошло до техничке грешке у погледу навођења пресуде, али је другостепени суд пропустио да наведе да је у првом пасусу жалбе на пресуду јасно и прецизно одређено да се жалба подноси против пресуде Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 10. јула 2020. године, а у наслову жалбе се јасно наводи да се ради о предмету Пр. 5109/18 и да је адресирана на Прекршајни суд у Краљеву“.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, да утврди повреде означених уставних права, те да поништи оспорено другостепено решење и да наложи Прекршајном апелационом суду – Одељење у Крагујевцу да поново одлучи о жалби против решења Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 7. октобра 2020. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд, пре свега, напомиње да списи предмета Пр. 5109/18 Прекршајног суда у Краљеву нису комплетни, те да делови списа који су важни за одлучивање у овој уставносудској ствари недостају. Стога је Суд чињеничну грађу за одлучивање у овој ствари утврдио из списа предмета, достављене документације уз уставну жалбу и садржине аката донетих у прекршајном поступку.
Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
- да се пред Прекршајним судом у Краљеву у предмету Пр. 5109/18 водио поступак против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, због прекршаја из члана 331. став 1. тачка 10. Закона о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“, бр. 41/09, 53/10, 101/11, 32/13 и 55/14);
- да је пресудом Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 10. јула 2020. године окривљени оглашен одговорним за прекршај из члана 331. став 1. тачка 10) Закона о безбедности саобраћаја на путевима и осуђен је на новчану казну у износу од 20.000 динара, а изречена му је и заштитна мера забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од три месеца, као и шест казнених поена;
- да је бранилац окривљеног – адвокат Душан Мрдаковић 27. јула 2020. године изјавио жалбу. На првој страни јасно назначено да се жалба подноси против пресуде Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5 109/18 од 10. јула 2020. године. Такође, у образложењу жалбе се помиње напред наведена пресуда. На последњој страни жалбе је наведено да „Из свега горе наведеног, бранилац окривљеног предлаже да Прекршајни апелациони суд у Београду усвоји жалбу окривљеног и да пресуду Прекршајног суда у Београду Пр. 90195/17 од 7. септембра 2018. године преиначи и окривљеног ослободи од кривице или да исту укине и предмет врати првостепеном органу на поновно одлучивање“;
- да је решењем Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 7. октобра 2020. године одбачена као неуредна жалба окривљеног.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да је „бранилац окривљеног дана 27. јула 2020. године уложио жалбу на пресуду Пр. 5109/18 од 10. јула 2020. године која није потписана од стране окривљеног, па му је судија наложио да у року од пет дана од дана пријема дописа жалбу потпише. Окривљени је дана 28. септембра 2020. године примио допис од суда, жалбу није потписао, па је судија сходно члану 129. став 5. Закона о прекршајима одлучио као у изреци овог решења“;
- да је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда - Одељење у Крагујевцу Прж. 21874/20 од 30. новембра 2020. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног, а решење Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 7. октобра 2020. године је потврђено.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да је „пресуда уручена браниоцу окривљеног на коју је исти изјавио жалбу приспелу у суд 27. јула 2020. године. Првостепени суд је у вези исте службеним путем утврдио да је жалба непотписана, па је од браниоца писмено захтевао да жалбу потпише о чему постоји доказ о уручењу повратница број RS195045651RS послата на примаоца адвоката Д. М . (…) која је уредно потписана од стране примаоца и достављача и у том смислу је веродостојна исправа којим се доказује уредност уручења. Дана 23. септембра 2020. године суд је и окривљеном доставио допис којим је указао да бранилац није потписао жалбу и да је потребно да у року од пет дана од дана пријема дописа потпише жалбу уз упозорење да ће у супротном иста бити одбачена као неуредна. Дана 25. септембра 2020. године браниоцу, а дана 28. септембра 2020. године окривљеном суд поново уредно доставља жалбу на потпис која достава је уредно извршена, а по коме нису поступили. Због изнетог Прекршајни апелациони суд налази да је првостепени суд правилно донео решење којим је одбачена као неуредна жалба на пресуду у предмету истог суда Пр. 5109/18. Прекршајни суд не може одбацити жалбу изјављену у корист оптуженог који има браниоца, а која не садржи све обавезне елементе, међу којима и потпис лица које изјављује жалбу, већ жалбу доставља другостепеном суду када се из исте неспорно може утврдити на коју се пресуду жалба односи. У конкретном случају, жалба није садржавала све потребне услове да би се по њој могло поступати, сем недостатка потписа подносиоца жалбе у жалбеном предлогу жалилац захтева да се ’пресуда Прекршајног апелационог суда у Београду Пр. 90195/17 од 7. септембра 2018. године преиначи и окривљени ослободи или укине и врати на поновни поступак и одлуку’, а конкретно жалба је поднета поводом пресуде Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 10. јула 2020. године. Стога, због изнетог, првостепени суд је основано жалбу одбацио као неуредну, јер је претходно од стране суда у више наврата наложено њено уређење, а жалбени предлог жалиоца се односио на пресуду другог прекршајног суда, другог броја и другог датума доношења (…). Како првостепени прекршајни суд у конкретном случају није могао са сигурношћу утврдити на коју се пресуду односи, то је правилно одлучио да исту одбаци као неуредну. С обзиром на наведено, те чињеницу да жалба браниоца окривљеног не садржи све законом прописане елементе, осим што нема потписа подносиоца жалбе, из садржаја жалбе се неспорно не може утврдити н а коју се пресуду односи, овај суд је оценио да је било законског основа да се жалба одбаци као неуредна“;
- да је решењем Врховног касационог суда Кзз. Пр. 4/21 од 23. фебруара 2021. године одбачен као недозвољен захтев за заштиту законитости окривљеног поднет против решења Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 7. октобра 2020. године и Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 21874/20 од 30. новембра 2020. године.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.), као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2. ).
Одредбама Закона о прекршајима („Службени гласник РС, број 65/13, 13/16 и 98/16 - Одлука УС) (у даљем тексту: ЗОП) прописано је: да је суд дужан да се стара да незнање или неукост странака не буде на штету њихових права (члан 90.); да окривљени може узети за браниоца адвоката, а њега може, у складу са законом, заменити адвокатски приправник (члан 119. став 1.); да је бранилац овлашћен да у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени (члан 119. став 3.); да је бранилац дужан да поднесе писано пуномоћје суду (члан 119. став 4.); да права и дужности браниоца престају када откаже пуномоћје или када окривљени опозове пуномоћје (члан 119. став 6.); да ако је поднесак неразумљив или не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступити, судија који води прекршајни поступак наложиће подносиоцу поднеска да у одређеном року, а најкасније у року од петнаест дана, поднесак исправи односно допуни, а ако то не учини, поднесак ће се одбацити као неуредан (члан 129. став 5.); да жалба треба да садржи означење одлуке против које се жалба изјављује, наводе у чему је подносилац жалбе незадовољан одлуком, као и потпис подносиоца жалбе (члан 262. став 1. тач. 1), 2) и 3)); да другостепени прекршајни суд одлуке доноси у форми пресуде или решења (члан 269. став 1.); да се решењем одбацује жалба изјављена на пресуду или решење, одлучује по жалби на решење или укида пресуда прекршајног суда (члан 269. став 3.); да решавајући по жалби на пресуду или решење прекршајног суда другостепени прекршајни суд може жалбу одбацити, жалбу одбити као неосновану и потврдити првостепену одлуку, жалбу усвојити, а првостепену одлуку преиначити или укинути (члан 270.); да ће другостепени суд одбацити жалбу решењем као неблаговремену, недозвољену или изјављену од стране неовлашћеног лица, ако утврди да је суд који је водио поступак пропустио да то учини (члан 271.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП), које се сходно примењују на прекршајни поступак сагласно одредби члана 99. ЗОП, прописано је да жалба треба да садржи: означење пресуде против које се изјављује жалба, основ за изјављивање жалбе, образложење жалбе, предлог да се побијана пресуда потпуно или делимично укине или преиначи и потпис лица које изјављује жалбу (члан 435.), као и да ако је жалбу изјавио овлашћени тужилац или оштећени који има пуномоћника, а жалба је нечитка или на садржи елементе из члана 435. овог законика, суд ће одбацити жалбу као неуредну, те да ће жалбу са овим недостацима изјављену у корист оптуженог који има браниоца суд доставити другостепеном суду ако се може утврдити на коју се пресуду односи, а одбациће је ако се то не може утврдити (члан 436. став 3.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда - Одељење у Крагујевцу Прж. 21874/20 од 30. новембра 2020. године повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава. При томе, наводи да пошто жалба од 23. јула 2020. године изјављена против пресуде Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 10. јула 2020. године садржи све законом прописане елементе осим потписа подносиоца уставне жалбе, то није било законског основа да суд одбаци жалбу.
Уставни суд је оценио да су ови наводи подносиоца о повреди права на правно средство основани. Наиме, Уставни суд констатује да су одредбама члана 262. ЗОП прописани обавезни елементи жалбе. Такође, одредбама чл. 270. и 271. ЗОП прописано је да ће другостепени суд одбацити жалбу решењем као неблаговремену, недозвољену или изјављену од стране неовлашћеног лица, ако утврди да је суд који је водио поступак пропустио да то учини. Имајући у виду да одредбама ЗОП није уређена ситуација када је изјављена жалба на првостепену одлуку неуредна, односно када не садржи све елементе из члана 262. став 1. тач. 1), 2) и 3) ЗОП, Уставни суд указује да се у таквом случају, сагласно одредби члана 99. ЗОП, примењују одредбе члана 436. ЗКП, из којих произлази да ће жалбу која не садржи све обавезне елементе (међу којима је и потпис лица које изјављује жалбу) изјављену у корист оптуженог који има браниоца суд доставити другостепеном суду ако се може утврдити на коју се пресуду односи.
У конкретном случају је спорно правно питање и да ли је поступајући суд могао са сигурношћу утврдити на коју пресуду се жалба односи. Дакле, подносилац наводи да му је право из члана 36. став 2. Устава повређено и тиме што је „Прекршајни апелациони суд оспореним решењем одбио жалбу браниоца поднету против решења Пр. 5109/18 од 7. октобра 2020. године. У образложењу суд наводи да у жалбеном предлогу није наведено да се жалба улаже против пресуде Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 10. јула 2020. године, већ је наведено да се жалба улаже против ’пресуде Прекршајног суда у Београду Пр. 90195/17 од 7. септембра 2018. године преиначи ’, и да због омашке у писању суд није могао са сигурношћу да утврди на коју се пресуду жалба односи. Овакви наводи другостепеног суда су неосновани. Наиме, тачно је да је у последњем пасусу жалбе на предметну пресуду дошло до техничке грешке у погледу навођења пресуде, али је другостепени суд пропустио да наведе да је у првом пасусу жалбе на пресуду јасно и прецизно одређено да се жалба подноси против пресуде Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 10. јула 2020. године, а у наслову жалбе се јасно наводи да се ради о предмету Пр. 5109/18 и да је адресирана на Прекршајни суд у Краљеву“.
Уставни суд је увидом у жалбу против пресуд е Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 10. јула 2020. године, коју је подносилац доставио уз уставну жалбу, као и увидом у исту жалбу која је као доказ тврдњи подносиоца достављена уз жалбу против решењ а истог суда Пр. 5109/18 од 7. октобра 2020. године (а која жалба је запримљена у поступајућ ем суд у 26. октобра 2020. године), утврдио да је на првој страни јасно означено да се жалба односи на пресуду Пр. 5109/18 од 10. јула 2020. године. Такође, у самом образложењу жалбе је наведено да је „пресудом Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 10. јула 2020. године окривљени оглашен одговорним за наводно учињени прекршај из члана 331. став 1. тачка 10. Закона о безбедности саобраћаја на путевима“ . Чињеница је да је на крају жалбе наведено да „пресуду Прекршајног суда у Београду Пр. 90195/17 од 7. септембра 2018. године преиначи“, међутим, Уставни суд сматра да је реч о очигледно техничкој омашци браниоца окривљеног К. М, те да је неспорно да се жалбом оспорава пресуда Пр. 5108/19 од 10. јула 2020. године, а имајући у виду садржину саме жалбе и изнете жалбене наводе.
С обзиром на наведено, те чињеницу да жалба браниоца окривљеног садржи све законом прописане елементе, осим потписа подносиоца жалбе, а неспорно се може утврдити на коју се пресуду односи, Уставни суд је оценио да није било законског основа да се жалба одбаци као неуредна. Такође, Уставни суд је свестан и контрадикторности између образложења решења Пр. 5109/18 од 7. октобра 2020. године где није наведено да се жалба одбацује из разлога што се не може са сигурношћу утврдити на коју пресуду се односи и оспореног решења где је то наведено и штавише изнето да „како првостепени прекршајни суд у конкретном случају није могао са сигурношћу утврдити на коју се пресуду односи, то је правилно одлучио да исту одбаци као неуредну“. Суд констатује и да из првостепеног решења произлази да је судија наложио да у року од пет дана окривљени потпише жалбу, а да је у другостепеном решењу изнета тврдња да је жалба слата на уређење два пута окривљеном и два пута његовом браниоцу. Уставни суд није могао са сигурношћу утврдити све чињенице сем да констатује постојање нелогичности и контрадикторности два решења којима је жалба браниоца одбачена као неуредна, будући да списи предмета нису комплетни, те да недостаје део списа који би јасно указао на тачно чињенично стање и омогућио Уставном суду да отклони контрадикторности. Међутим, све то није од значаја за другачије одлучивање Суда у овој уставносудској ствари, јер је чињеница да је жалба одбачена као неуредна услед недостатка потписа и да је Прекршајни апелациони суд – Одељење у Крагујевцу навео да се из жалбе не може са сигурношћу утврдити на коју се пресуду односи, иако је то могло да се јасно утврди.
Полазећи од свега напред наведено г, Уставни суд је оценио да су основане тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењем повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду природу утврђене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење и одредио да Прекршајни апелациони суд - Одељење у Крагујевцу поново одлучи о жалби браниоца окривљеног М. К . - адвоката Д . М . изјављеној против решења Прекршајног суда у Краљеву Пр. 5109/18 од 7. октобра 2020. године , одлучујући као у тачки 2. изреке.
6. С обзиром на то да подносилац истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава заснива на истим разлозима којима образлаже и повреду права на правно средство, а коју повреду је Уставни суд утврдио, Суд налази да није нужно посебно испитивати основаност навода уст авне жалбе у односу на истакнуту повреду тог уставног права.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.