Преглед документа Уж-5425/2016 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (K orhecz Tamás) и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. М . из Петријева код Смедерева , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. септембра 2024. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Д. М . и утврђује да је пресудом Управног суда У. 12002/15 од 27. маја 2016. године повређено право подноси оца уставне жалбе на имовину, зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Управног суда У. 12002/15 од 27. маја 2016. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Републичког фонд а за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/182.6.4 1572/15 од 1. јула 2015. године .

1. Д. М . из Петријева код Смедерева поднео је, преко пуномоћника З. Т, адвоката из Смедерева, Уставном суду 11. јула 2016. године уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 12002/15 од 27. маја 2016. године, због повреде начела забране дискриминације утврђеног чланом 21. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и на правно средство, као и права на имовину, зајемчених одредбама чл. 36. и 58. Устава. Подносилац се позвао и на повреду члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом Управног суда правноснажно окончан поступак за утврђивање промена у стању инвалидности у коме је утврђено да код подносиоца уставне жалбе не постоји „ потпуни“ губитак радне способности, те му је престало право на инвалидску пензију признато правноснажним решењем од 21. јуна 2002. године донетим у складу са одредбама ранијег савезног Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања и ранијег републичког Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Истакнуто је да подносилац, сагласно одредби члана 218. став 1. важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању, има право на инвалидску пензију и после ступања на снагу тог закона, у складу са раније важећим прописима. Стога се, по мишљењу подносиоца, поступак за утврђивање промена у стању инвалидности није могао покренути, по службеној дужности, у складу са одредбом члана 96. став 1. важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању, како је то учињено у конкретном случају, већ искључиво у складу са одредбама члана 60. ст. 1. и 2. ранијег републичког Закона о пензијском и инвалидском осигурању, према којима се наведени поступак могао покренути по његовом захтеву, а по службеној дужности само уколико се запосли или почне да обавља самосталну делатности, што овде није био случај. Такође је истакнуто да се, сагласно одредбама члана 240. важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању, након 10. априла 2008. године не могу преиспитивати налази и мишљења органа вештачења и утврђивати промене у стању инвалидности код корисника права остварених по ранијим прописима. Стога, подносилац сматра да је оспорена пресуда заснована на арбитрарној примени материјалног права.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде означених уставних права , поништи оспорену пресуду Управног суда и одреди да Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда поново одлучи о жалби изјављеној против првостепеног решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање - Филијала Смедерево број 182.7-1 603/14 од 23. децембра 2014. године, као и да накнади трошкове управног спора.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3.1. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увида у списе предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање - Филијала Смедерево број Д-51494, као и у документацију приложену уз уставну жалбу , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

3.1.1. Подносилац уставне жалбе је 10. децембра 2001. године Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених - Филијала Смедерево поднео захтев за остваривање права на инвалидску пензију.

Првостепени орган вештачења је налазом, оценом и мишљењем број 2529 од 18. децембра 2001. године утврдио да код подносиоца „на дан прегледа, 18. децембра 2001. године, постоји губитак радне способности, да је потпуно и трајно неспособан за обављање свог посла млинара, пуно радно време, да се преквалификацијом или доквалификацијом не може оспособити за други одговарајући посао, пуно радно време, да је узрок инвалидности болест (хронични опструктивни бронхитис, ближе означене срчане тегобе и операција левог уха) и да контролни преглед није потребан“.

Првостепени орган је донео привремено решење број 182.0-1 02132/0 од 21. јуна 2002. године којим је подносиоцу уставне жалбе утврђен губитак радне способности од 18. децембра 2001. године и право на инвалидску пензију у опредељеном месечном новчаном износу. У образложењу тог решења је наведено да су испуњени услови за стицање права на инвалидску пензију из члана 45. став 1. тачка 2) тада важећег савезног Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања. Наведено привремено решење је постало правноснажно 17. јула 2002. године.

Након што је 10. априла 2003. године ступио на снагу важећи Закон о пензијском и инвалидском осигурању, првостепени орган је 4. априла 2005. године, на основу раније важећих прописа - савезног Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања и републичког Закона о пензијском и инвалидском осигурању, донео привремено решење број 182.5-1 00120/05 којим је замењено привремено решење од 21. јуна 2002. године, тако што је укупан пензијски стаж подносиоца утврђен у дужем трајању, те је у том смислу утврђен нови месечни износ инвалидске пензије.

3.1.2. Након што је 9. октобра 2014. године извршена контрола списа предмета Д-51494, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање - Филијала Смедерево (у даљем тексту: првостепени орган) је, по службеној дужности, на основу одредбе члана 96. став 1. важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању, покренуо поступак за утврђивање промена у стању инвалидности које су од утицаја на право подносиоца на инвалидску пензију признату правноснажним решењем.

Првостепени орган је донео решење број 182.7-1 603/14 од 23. децембра 2014. године, којим је утврђено да подносиоцу престаје право и исплата инвалидске пензије од 1. јануара 2015. године, при чему је одређено да жалба не одлаже извршење решења. У образложењу првостепеног решења је наведено да је у поступку покренутом по службеној дужности, у смислу члана 96. став 1. Закона, утврђено: да је подносиоцу решењем од 21. јуна 2002. године утврђено право на инвалидску пензију од 18. децембра 2001. године, по утврђеном губитку радне способности; да је према налазу, мишљењу и оцени Комисије за утврђивање промена у стању инвалидности по службеној дужности у првостепеном поступку број 243 од 2. децембра 2014. године утврђено да на дан прегледа 2. децембра 2014. године, код подносиоца „не постоји губитак радне способности“. Првостепени орган је оценио да су по обављеном прегледу код подносиоца наступиле промене у стању инвалидности које су од утицаја на утврђено право, због чега, сагласно одредби члана 115. тачка 3) Закона, престаје право на инвалидску пензију од првог дана наредног месеца по доношењу првостепеног решења.

Подносилац је у жалби изјављеној 14. јануара 2015. године против првостепеног решења навео : да је побијано решење донето противно прелазним одредбама члана 218. став 1. и члана 240. важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању ; да важећи Закон не садрж и одредбе о губитку радне способности , па тако ни о условима за постојање и престанак губитка радне способности; да сходно томе ни Правилник о образовању и начину рада органа вештачења Фонда не садржи правила о вештачењу губитка радне способности, већ искључиво о вештачењу потпуног губитка радне способности; да је Комисија за утврђивање промена у стању инвалидности образована ради вештачења потпуног губитка радне способности у складу са важећим Законом о пензијском и инвалидском осигурању и наведеним правилником.

Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда (у даљем тексту: другостепени орган) је решењем број 01-02/182.6.4 1572/15 од 1. јула 2015. године одбио наведену жалбу подносиоца. У образложењу другостепеног решења је наведено: да се Комисија за утврђивање промена у стању инвалидности по службеној дужности у другостепеном поступку налазом, мишљењем и оценом број 335 од 9. јуна 2015. године, датим на основу медицинске документације и личног прегледа подносиоца, сагласила са налазом, мишљењем и оценом првостепене Комисије, да код подносиоца на дан доношења оцене, 2. децембра 2014. године, „не постоји губитак радне способности“; да су цењени сви наводи жалбе, налази, мишљења и оцене органа вештачења и целокупна медицинска документација, те је констатовано да нису потврђене болести због којих је подносилац оглашен радно неспособним 2001. године; да су функционални тестови плућа уредни, глобална срчана функција очувана, без значајних компликација хипертензије; да је подносилац приложио извештај ОРЛ, без процента оштећења слуха по ФС, а при прегледу у другом степену комуникација се одвијала уредно; да је налаз, мишљење и оцена органа вештачења медицински документовано и довољно образложено, у смислу члана 10. став 2. Правилника о образовању и начину рада органа вештачења, те да као такво, у потпуности може да послужи као пуноважно мишљење вештака, у смислу члана 149. раније важећег Закона о општем управном поступку; да подносилац почев од 2. децембра 2014. године не испуњава законом прописане услове за стицање права из инвалидског осигурања, како је то правилно утврђено у првостепеном поступку; да су неосновани наводи жалбе да не постоји правни основ за спровођење поступка и поновно одлучивање о праву на инвалидску пензију, имајући у виду да је из свих доказа у списима предмета установљено да је поступак правилно спроведен , у смислу одредбе члана 96. став 1. Закона.

Подносилац је у тужби против наведеног другостепеног решења додатно истакао да није обавезно осигуран као запослени, нити по основу обављања самосталне делатности, па, у смислу члана 60. ст. 1. и 2. ранијег републичког Закона о пензијском и инвалидском осигурању н ије било места покретању по службеној дужности поступка за утврђива ње промена у стању инвалидности.

Оспореном пресудом Управног суда У. 12002/15 од 27. маја 2016. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. Полазећи од чињеничног стања утврђеног у управном поступку и одредаба члана 25, члана 96. став 1. и члана 115. тачка 3) важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању , Управни суд је нашао да је тужени орган правилно одбио жалбу подносиоца изјављену против првостепеног решења, будући да је у спроведеном поступку утврђено да код подносиоца не постоји „потпуни“ губитак радне способности на дан прегледа 2. децембра 2014. године, па не испуњава услове за остваривање права на инвалидску пензију из члана 25. Закона. У образложењу оспорене пресуде је, такође, наведено да није основан навод тужбе да се не види применом ког ванредног правног средства је првостепени орган ставио ван снаге правноснажно решење којим је подносиоцу признато право на инвалидску пензију, из разлога што је поступак правилно спроведен на основу одредбе члана 96. став 1. Закона, у коме је правилно утврђено да подносилац нема „потпуни“ губитак радне способности, те му је правилно престало право на инвалидску пензију.

Управни суд је, поступајући по захтевима подносиоца уставне жалбе, решењима Уо. 63/15 од 14. априла 2015. године и У. 12002/15 од 19. августа 2015. године одл агао извршење решења првостепеног органа од 23. децембра 2014. године, до окончања поступака по жалби и тужби. Подносиоцу је по том основу исплаћивана инвалидска пензије у периоду од 1. јануара 2015. до 15. маја 2017. године.

Првостепени орган је решењем број 182.7-1 448/17 од 23. октобра 2017. године утврдио износ више исплаћене инвалидске пензије подносиоцу у висини од 626.076,28 динара, за период од 1. јануара 2015. до 15. маја 2017. године (док је било одложено извршење првостепеног решења), одредио да ће се повраћај више исплаћених износа решити у посебном поступку, сагласно члану 208. ст. 1. до 3. Закона, и да ће, ако се то питање не реши у посебном поступку или корисник не изврши своју обавезу, Фонд заштиту својих интереса остварити у судском поступку.

3.1.3. По захтеву подносиоца уставне жалбе од 17. марта 2020. године, првостепени орган је привременим решењем број 181.1-1 00495/20 од 18. јуна 2020. године утврдио право подносиоца на старосну пензију од 25. марта 2020. године, у опредељеном месечном новчаном износу.

3.2. Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда – Сектор за остваривање права из пензијског и инвалидског осигурања – Одељење за унапређење и развој система ПИО и судску праксу је дописом 02/4 број 182-577/24 од 24. јануара 2024. године обавестио Уставни суд о следећим чињеницама : да је у Филијали Смедерево почев од 2013. године покренуто 316 поступака за утврђивање промена у стању инвалидности, на основу одредбе члана 96. став 1. важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању , у односу на кориснике инвалидских пензија стечених пре ступања на снагу наведеног закона, 10. априла 2003. године; да су решењима о престанку права и исплати инвалидс ке пензије правноснажно окончана 22 поступка; да је решењима о обустављању и успостављању исплате инвалидске пензије правноснажно окончано пет поступака; да поступци нису правноснажно окончан и у пет предмета ; да су многи корисници, након престанка права и исплате инвалидске пензије, остварили право на старосну пензију; да је подносиоцу уставне жалбе утврђено право на старосну пензију почев од 25. марта 2020. године.

Када су у питању предмети у којима су правноснажно обустављен и поступ ци за утврђивање промена у стању инвалидности покренути по службеној дужности , на основу одредб е члана 96. став 1. Закона, у односу на кориснике инвалидских пензија остварених по раније важећим прописима, Уставни суд је утврдио следеће:

Решењем првостепеног органа број 182.7.1 213/15 од 9. јуна 2015. године Р. М . из Смедерева престало је право и исплата инвалидске пензије признато решењем број 45240 од 4. септембра 2000. године. Пресудом Управног суда У. 16185/17 од 9. септембра 2019. године уважена је тужба наведеног лица, поништено коначно решење и предмет враћен на поновно одлучивање, између осталог, због тога што разлози туженог органа за примену члана 96. став 1. Закона не дају одговор на основу чега је примењена та законска одредба, будући да ниједном одредбом наведеног закона није прописано да се примењује и на кориснике инвалидских пензија који су та права стекли по ранијим прописима. У поступку извршења наведене пресуде Управног суда, другостепени орган је поништио првостепено решење од 9. јуна 2015. године. Првостепени орган је у поновном поступку донео решење број 182.6-3 25/23 од 30. августа 2023. године којим је обуставио поступак за утврђивање промена у стању инвалидности наведеног лица.

Решењем првостепеног органа број 182.7-1 260/169 од 13. јула 2016. године М. Н . из Смедерева престало је право и исплата инвалидске пензије признато решењем број 50942 од 5. фебруара 2002. године. Наведено првостепено решење од 13. јула 2016. године је поништено у поступку по жалби, јер не садржи разлоге за примену члана 96. Закона, који није важио у време када је наведеном лицу утврђено право на инвалидску пензију. Првостепени орган је у поновном поступку донео решење број 182.6-3 33/20 од 7. септембра 2020. године којим је обуставио поступак за утврђивање промена у стању инвалидности наведеног лица.

Решењем првостепеног органа број 182.7-1 490/14 од 24. новембра 2014. године М. Б . из Смедерева престало је право и исплата инвалидске пензије признат о решењима број 50775 од 22. фебруара и 9. августа 2002. године. Пресудом Управног суда У. 1420/19 од 15. августа 2022. године уважена је тужба наведеног лица, поништено коначно решење и предмет враћен на поновно одлучивање, између осталог, због тога што је тужиоцу инвалидска пензија призната 2002. године, а Фонд је покренуо поступак по службеној дужности позивајући се на одредбу члана 96. став 1. Закона, не водећи рачуна о року из става 2. истог члана, нити је утврдио да је реч о случају предвиђен oм општим актом Фонда. У поступку извршења наведене пресуде Управног суда, другостепени орган је поништио првостепено решење од 24. новембра 2014. године. Првостепени орган је у поновном поступку донео решење број 182.6-3 8/23 од 29. маја 2023. године, којим је обуставио поступак за утврђивање промена у стању инвалидности наведеног лица, оставио на снази решење о инвалидској пензији од 9. августа 2002. године и поново успоставио исплату те пензије почев од 1. децембра 2014. године.

Решењем првостепеног органа број 182.7-1 605/14 од 29. децембра 2014. године З. З . из Смедерева престала је исплата инвалидске пензије призната решењем број 51814 од 17. јуна 2002. године. Пресудом Управног суда У. 3905/15 од 4. фебруара 2019. године уважена је тужба наведеног лица, поништено коначно решење и предмет враћен на поновно одлучивање, између осталог, због тога што је тужени орган пропустио да цени и одредбу члана 240. став 2. Закона. У поступку извршења наведене пресуде Управног суда, другостепени орган је поништио првостепено решење од 29. децембра 2014. године. Првостепени орган је у поновном поступку донео решење број 182.6-3 59/19 од 24. септембра 2020. године којим је обуставио поступак за утврђивање промена у стању инвалидности наведеног лица.

Решењем првостепеног органа број 182.7-1 159/15 од 28. априла 2015. године С. Л . из Сараораца престало је право и исплата инвалидске пензије признато решењем број 21076 од 12. априла 2006. године. Наведено првостепено решење од 28. априла 2015. године је поништено у поступку по жалби, након чега је утврђено да више не постоје разлози за покретање односно вођење поступка по службеној дужности. Првостепени орган је у поновном поступку донео решење број 182.6-3 250/20 од 7. септембра 2020. године којим је обуставио поступак за утврђивање промена у стању инвалидности наведеног лица.

3.3. Уставни суд је утврдио да је Управни суд у више пресуда (У. 16184/17 од 11. фебруара 2022. године, У. 7967/18 од 23. фебруара 2022. године, У. 11204/18 од 8. јуна 2022. године и У. 6234/19 од 1. септембра 2022. године, објављене на сајту тог суда www.up.sud.rs), којима је уважио тужбе, поништио коначна решења донета у поступцима за утврђивање промена у стању инвалидности покренутим по службеној дужности и предмете вратио на поновно одлучивање, указао на то да ниједном одредбом важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању није прописано да се одредба члана 96. став 1. тог закона п римењује на кориснике инвалидских пензија који су та права стекли по ранијим прописима .

Исти суд је и у пресуди У. 4848/15 од 26. маја 2016. године, која је достављена уз уставну жалбу као доказ о различитом поступању у истој правној ситуацији, оценио да се, имајући у виду одредбу члана 218. став 1. важећег Закона, доводи у питање постојање законског основа да се применом одредбе члана 96. став 1. тог закона, по службеној дужности, покрене поступак ради утврђивања промена у стању инвалидности код корисника који је право на инвалидску пензију остварио по одредбама раније важећих прописа, као и да се тај корисник позове на преглед код органа вештачења ради поновног утврђивања инвалидности.

3.4. Решењем Уставног суда IУ-347/2009 од 8. септембра 2011. године није прихваћена иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 96. важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Суд је оценио да оспорене одредбе члана 96. Закона нису у супротности са одредбама чл. 68. и 70. Устава. При томе се посебно изјаснио о одредби члана 96. став 2. Закона, позивајући се на раније заузети став у Решењу IУ-229/2003 од 2. октобра 2003. године, према коме је том одредбом створен правни основ за ревидирање права на инвалидску пензију признатог правноснажним решењем путем ванредних правних средстава .

Решењем Уставног суда IУ-109/2004 од 17. јула 2004. године није прихваћена иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 218. став 1. важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Суд је указао на то: да је тим законом уређен правни режим за већ остварена права и прелазни режим за случајеве када су новим законом поједина права уређена на другачији начин него што је било уређено до тада важећим законом; да се оспореном одредбом члана 218. став 1. Закона обезбеђује заштита тзв. стечених права и то оних која су остварена по прописима о пензијском и инвалидском осигурању до дана ступања на снагу овог Закона, а која су и њиме утврђена; да се с тога права остварена до дана ступања на снагу важећег Закона, а која су утврђена и тим Законом, обезбеђују и после тог дана и то у обиму и на начин који је био утврђен прописима који су важили до почетка примене овог Закона, чиме се обезбеђује пуна заштита тако остварених права; да се остваривање права утврђених оспореном одредбом односи једнако на све грађане који се налазе у истој правној ситуацији.

Решењем Уставног суда IУ-153/2003 од 11. септембра 2003. године није прихваћена иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 240. важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Суд је оценио да су оспореним одредбама прописана ванредна правна средства која надлежни орган може користити по службеној дужности у одређеном року – укидање по праву надзора решења , односно преиспитивање налаза и мишљења органа вештачења на основу којих су, до ступања на снагу Закона, призната права из пензијског и инвалидског осигурања.

4. Одредбама члана 58. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.) и утврђује да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.), као и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.).

Наведене одредбе члана 58. Устава садржински одговарају одредбама члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Законом о основама пензијског и инвалидског осигурања („Службени лист СРЈ“, бр. 30/96, 58/98, 70/01, 3/02, 39/02 и 5/03), који је био на снази у време стицања права на инвалидску пензију подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да је право на инвалидску пензију право из пензијског и инвалидског осигурања за случај инвалидности (члан 21. тачка 2) алинеја 1); да инвалидност постоји кад код осигураника настане трајно смањење или губитак способности за рад на свом послу због промена у здравственом стању проузрокованих повредом на раду, професионалном болешћу, повредом ван рада или болешћу, које се не могу отклонити лечењем или медицинском рехабилитацијом (члан 36.); да се својим послом сматра посао који је осигураник обављао, односно на основу кога је био обавезно осигуран непосредно пре настанка инвалидности (члан 37. став 1.); да губитак радне способности код осигураника - запосленог, односно осигураника самосталних делатности постоји ако је потпуно и трајно неспособан за обављање свог, односно другог одговарајућег посла и ако се преквалификацијом или доквалификацијом не може оспособити за други одговарајући посао с пуним радним временом (члан 39. став 1.); да осигураник код кога настане губитак радне способности (…) стиче право на инвалидску пензију ако је инвалидност проузрокована повредом ван рада или болешћу - под условом да је губитак радне способности настао пре навршења година живота прописаних за стицање права на старосну пензију и да је имао навршен пензијски стаж који му покрива најмање једну трећину радног века (члан 45. став 1. тачка 2)); да је корисник права дужан да организацији за осигурање благовремено пријави промену која је од утицаја на право, односно обим коришћења тог права (члан 107. став 3.); да права из пензијског и инвалидског осигурања престају када, у току њиховог коришћења, престану да постоје услови за стицање и остваривање тих права (члан 111. став 1.).

Законом о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, бр. 52/96, 46/98, 29/01 и 80/02), који је био на снази у време стицања права на инвалидску пензију подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да промене у стању инвалидности које су од утицаја на право на инвалидску пензију признато правоснажним решењем, могу да се утврђују само у поступку покренутом на захтев осигураника (члан 60. став 1.); да ће изузетно од става 1. овог члана, када се корисник инвалидске пензије запосли, односно обавља самосталну делатност по основу које је обавезно осигуран, орган надлежан за решавање о правима из пензијског и инвалидског осигурања по сопственој иницијативи или иницијативи органа вештачења, одредити поновни преглед корисника права (став 2.).

Законом о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 и 142/14 ), који је ступио на снагу 10. априла 2003. године, у тексту који је важио у време престанка права подносиоца на инвалидску пензију, било је прописано: да осигураник код кога настане потпуни губитак радне способности, стиче право на инвалидску пензију ако је инвалидност проузрокована повредом на раду или професионалном болешћу и ако је инвалидност проузрокована повредом ван рада или болешћу - под условом да је губитак радне способности настао пре навршења година живота прописаних за стицање права на старосну пензију утврђених у члану 19. тачка 1) овог закона и да има навршених пет година стажа осигурања (члан 25.); да се промене у стању инвалидности које су од утицаја на право на инвалидску пензију признату правоснажним решењем, утврђују у поступку покренутом на захтев осигураника, односно по службеној дужности (члан 96. став 1.); да ф онд одређује обавезан контролни преглед корисника права, најкасније у року од три године од дана утврђивања инвалидности, осим у случајевима предвиђеним општим актом фонда ( члан 96. став 2.); да на акт из става 2. овог члана сагласност споразумно дају министар надлежан за послове пензијског и инвалидског осигурања и министар надлежан за послове здравља (став 3.); да права из пензијског и инвалидског осигурања престају када, у току њиховог коришћења, престану да постоје услови за стицање и остваривање тих права (члан 110. став 1.); да ако у стању инвалидности, односно степену телесног оштећења наступе промене које су од утицаја на утврђена права, та права престају, мењају се односно стичу се нова права, и то ако је промена утврђена по службеној дужности од првог дана наредног месеца по доношењу првостепеног решења о одређивању права по основу утврђене промене (члан 115. тачка 3)); да к орисници права из пензијског и инвалидског осигурања који су, до дана ступања на снагу овог закона, та права остварили по прописима који су били на снази до тог дана а која су утврђена овим законом, имају та права и после тог дана, у складу са прописима који су важили до почетка примене овог закона (члан 218. став 1.); да Република обезбеђује средства за права из пензијског и инвалидског осигурања која су остварена под повољнијим условима у односу на услове утврђене овим законом, а која су остварена по прописима Републике који су били на снази до дана почетка примене овог закона (члан 235. став 1.); да се решења којима су, до дана ступања на снагу овог закона, призната права из пензијског и инвалидског осигурања или којима је утврђен пензијски стаж, а којима је очигледно повређен материјални закон, могу укинути по праву надзора и по протеку рока утврђеног законом којим је уређен општи управни поступак, у року од пет година од дана ступања на снагу овог закона (члан 240. став 1.); да се н алази и мишљења органа вештачења на основу којих су, до дана ступања на снагу овог закона, призната права из пензијског и инвалидског осигурања по основу инвалидности, могу преиспитивати по службеној дужности у року од пет година од дана ступања на снагу овог закона ( члан 240. став 2.).

Одредбом члана 10. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, бр. 73/18) измењена је одредба члана 96. став 1. тако да гласи: „Промене у стању инвалидности, потребе за помоћи и негом другог лица и телесног оштећења које су од утицаја на право признато правноснажним решењем, утврђују се у поступку покренутом на захтев осигураника, корисника права, односно по службеној дужности, у складу са општим актом Фонда“ (став 1.), док су ст. 2. и 3. члана 96. брисани (став 2.).

5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је право на имовину из члана 58. Устава повређено тиме што му је право на инвалидску пензиј у, стечен о по раније важећим прописима, престало у поступку који је спроведен у складу са чланом 96. став 1. важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању , за који тврди да није меродаван за одлучивање о правима оствареним по ранијим прописима. По његовом мишљењу, одредба члана 218. став 1. важећег Закона упућује на примену одредаба раније важећих прописа када је у питању остваривање права признатих по тим прописима.

Уставни суд је у оцени навода уставне жалбе пошао од тога да корисник пензије има имовинско право, у смислу члана 58. став 1. Устава, чије умањење или престанак може да представља мешање у мирно уживање имовине, које се мора оправдати (пресудe Европског суда за људска права, Kjartan Ásmundsson против Исланда, број представке 60669/00, од 12. октобра 2004. године, став 40; Грудић против Србије, број представке 31925/08, од 17. априла 2012. године, став 72. ).

Подносиоцу уставне жалбе је правноснажним решењем од 21. јуна 2002. године признато право на инвалидску пензију, на основу одред аба тада меродавних прописа, савезног Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања и републичког Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Наведеним правноснажним решењем подносилац је стекао имовинско право у складу са законом, у смислу члана 58. став 1. Устава.

У октобру 2014. године је, по службеној дужности, покренут поступак за утврђивање промена у стању инвалидности код подносиоца уставне жалбе, на основу одредбе члана 96. став 1. важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању, у коме је донето решење од 23. децембра 2014. године о престанку права и исплате инвалидске пензије, због тога што је утврђено да код подносиоца више не постоји инвалидност која је била основ за стицање тог права. Наведено решење, које је постало правноснажно доношењем оспорене пресуде Управног суда, представља мешање у мирно уживање имовине подносиоца стечене на основу закона.

Уставни суд указује на то да је први и најважнији захтев из члана 58. Устава, као и члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију, да свако мешање јавне власти у мирно уживање имовине треба да буде законито односно да је утврђено законом, јер се тако обезбеђује владавина права. Законитост првенствено захтева постојање адекватно доступних и довољно прецизних законских одредаба и усаглашеност са њима. Уколико се утврди да је мешање задовољило услов законитости и да није било произвољно, испитује се да ли је оно учињено ради постизања легитимног циља и да ли је постигнута правична равнотежа између потреба од општег интереса заједнице и захтева за заштиту основних права појединца (пресуде ЕСЉП, Бивши краљ Грчке и други против Грчке, Велико веће, број представке 25701/94, од 23. новембра 2000. године, ст. 79. и 82; Malone против Уједињеног Краљевства, серија А број 82, од 2. августа 1984. године, ст. 66. до 68.; горе цитирана пресуда , Грудић против Србије, ст. 73, 74. и 76.).

Оцењујући да ли је наведена мера јавне власти у складу са законом, Уставни суд наглашава да законом морају бити прописане претпоставке под којима је, у складу са Уставом, допуштено у управним и судским поступцима одлучивати о умањењу или престанку имовинског права у конкретним правним стварима.

Подносиоцу уставне жалбе је инвалидност утврђена почев од 18. децембра 2001. године , као последица болести, у складу са чланом 36. и чланом 39. став 1. ранијег савезног Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања. Под инвалидношћу се у смислу наведених законских одредаба сматрало трајно смањење или губитак способности за рад на свом или другом одговарајућем послу. Конкретно, утврђено је да је подносилац потпуно и трајно неспособан за обављање свог посла – млинара и да се преквалификацијом или доквалификацијом не може оспособити за други одговарајући поса о. Међутим, 10. априла 2003. године је ступио на снагу важећи Закон о пензијском и инвалидском осигурању , којим су пооштрени услови за стицање права на инвалидску пензију, те је за утврђивање инвалидности, према члану 21. тог закона, неопходно да постоји потпу ни губитак радне способности, односно неспособност за обављање било ког посла, а не као до тада само свог или другог одговарајућег посла. Дакле, инвалидност по основу које је подносилац остварио право на инвалидску пензију није више основ за стицање т ог права према важећем Закону о пензијском и инвалидском осигурању . Подносилац је, на основу одредбе члана 218. став 1. важећег Закона, задржао тако остварено право и после ступања на снагу тог закона, све до момента када је у конкретном поступку утврђено да код њега више не постоји она инвалидност која је по старом закону била неопходна за признавање права на инвалидску пензију. Уставни суд примећује да је у оспореној пресуд и Управног суда дата произвољна оцен а да подносилац не испуњава услов у погледу потпуног губитка радне способности за остваривање права на инвалидску пензију из члана 25. важећег Закона, имајући у виду да то у поступку пред управним органима уопште није утврђивано, већ је цењено да ли подносилац и даље испуњава услов у погледу губитка радне способности за остваривање инвалидске пензије из члана 45. став 1. тачка 2) ранијег савезног Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања.

Уставни суд констатује да је прелазном одредбом члана 218. став 1. Закона уређен правни режим већ остварених права из пензијског и инвалидског осигурања после ступања на снагу тог закона, а која су и њиме утврђена, у које спада и право на инвалидску пензију. Према наведеној одредби Закона, корисници права остварених по раније важећим прописима имају та права и после ступања на снагу овог закона управо у складу са раније важећим прописима. Из тога следи да наведени корисници не губе стечена права и у случају када их по одредбама важећег Закона не би могли остварити, а у циљу заштите тих права је предвиђено да их остварују у складу са прописима који су важили до почетка примене важећег Закона. У том смислу је одредбом члана 235. став 1. Закона прописано да Република обезбеђује средства за права из пензијског и инвалидског осигурања која су по раније важећим прописима остварена под повољнијим условима у односу на услове утврђене овим законом.

Уставни суд је даље констатовао да је остваривање и коришћење права из пензијског и инвалидског осигурања, пре ступања на снагу важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању, било прописано одредбама ранијег савезног Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања ( чл. 101. до 111а) и ранијег републичког Закона о пензијском и инвалидском осигурању ( чл. 52. до 93.). Наведеним одредбама ранијег републичког Закона био је прописан , као што је прописан и важећим Законом, институт утврђивања промена у стању инвалидности, као посебно ванредно правно средство које се у складу са правилима управног поступка могло примењивати у односу на правноснажно решењ е којим је признато право на инвалидску пензију, с тим што су се услови за његово коришћење разликовали у овим законима.

Промене у стању инвалидности које су од утицаја на право на инвалидску пензију признато правноснажним решењем, у складу са одредбама ранијег савезног Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања (губитак радне способности) , утврђивале су се у поступку који је био прописан одредбама члана 60. ст. 1. и 2. ранијег републичког Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Према тим законским одредбама, промене у стању тако одређене инвалидности могле су се утврђивати само у поступку покренутом на захтев осигураника, а изузетно од тога, надлежни орган је одређивао поновни преглед корисника права, по сопственој иницијативи или иницијативи органа вештачења, у случају када се корисник инвалидске пензије запосли, односно обавља самосталну делатност по основу које је обавезно осигуран.

Са друге стране, промене у стању инвалидности које су од утицаја на право на инвалидску пензију признато правноснажним решењем , у складу са одредбама важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању (потпуни губитак радне способност) , утврђују се у поступку који је прописан одредбом члана 96. став 1. тог закона, који се покреће на захтев осигураника или по службеној дужности. При томе, одредбе важећег Закона не прописују, нити упућују на то да се поступак из члана 96. став 1. односи и на инвалидност утврђену у складу са раније важећим прописима.

По оцени Уставног суда, из наведених одредаба закона произлази да су за утврђивање промена у стању инвалидности од утицаја на право на инвалидску пензију остварено по прописима који су били на снази до ступања на снагу важећег Закона, меродавне одредбе раније важећих прописа. Стога су се промене у стању инвалидности код корисника инвалидс ке пензије по ранијим прописима могле утврђивати у поступку који је покренут на начин прописан одредбама члана 60. ст. 1. и 2. ранијег републичког Закона о пензијском и инвалидском осигурању, на чију примену упућује одредба члана 218. став 1. важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању, односно по захтеву осигураника, а по службеној дужности само ако се корисник запосли или почне да обавља самосталну делатност по основу које је обавезно осигуран. Уставни суд истиче да се одредба члана 218. став 1. важећег Закона мора тумачити и примењивати тако да корисници остварују права у обиму и на начин који су били утврђени прописима који су важил и до почетка примене тог закона, чиме се обезбеђује пуна заштит а тако остварених права, на шта је овај суд претходно указао у Решењу IУ-109/2004 од 17. јула 2004. године, којим није прихваћена иницијатива за утврђивање неуставности те законске одредбе .

Уставни суд је имао у виду да је исти првостепени орган обуставио одређени број поступака, покренутих по службеној дужности, за утврђивање промена у стању инвалидности код корисника инвалидских пензија остварених по раније важећим прописима, иако је претходно утврдио да код њих више не постоји инвалидност на основу које су стекли право, из разлога што је оцењено да се одредба члана 96. став 1. важећег Закона не може применити на наведену категорију корисника. Исти став је заузет и у одређеним пресудама Управног суда . С тим у вези, Уставни суд истиче да је претходно у поменутом Решењу IУ-109/2004 од 17. јула 2004. године указао на то да се остваривање права утврђених одредбом члана 218. став 1. важећег Закона односи једнако на све грађане који се налазе у истој правној ситуацији. Такође, Европски суд за људска права је истакао да свака мера на основу које се ограничавају или престају права из пензијског и инвалидског осигурања мора да се спроведе на начин који није дискриминаторан ( mutatis mutandis, пресуда Великог већа, Carson и други против Уједињеног Краљевства, број представке 42184/05, од 16. марта 2010. године, ст. 61. и 62.). Уставни суд стога наглашава да сви корисници инвалидских пензија стечених пре ступања на снагу важећег Закона, који се налазе у истој правној ситуацији, остварују и користе права под истим условима и на исти начин, у складу са раније важећим прописима.

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је нашао да су решења управних органа и оспорена пресуда Управног суда донети искључиво применом одредаба важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању, које нису биле меродавне за одлучивање, што је имало за последицу да подносиоцу престане право на инвалидску пензију признато правноснажним решењем. Стога је Суд оценио да мешање у право подносиоца уставне жалбе на мирно уживање имовине у виду престанка његовог права на инвалидску пензију, није било у складу са законом. Из тог разлога није потребно утврђивати да ли је постигнута правична равнотежа између потреба јавног интереса и захтева заштите имовинских права подносиоца (пресуда Великог већа, Iatridis против Грчке, број 31107/96, од 25. марта 1999. године, став 58.). Уставни суд је , следом изнетог, утврдио да је оспореном пресудом подносиоцу повређено право на мирно уживање имовине зајемчено чланом 58. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23 ), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се отклањање штетних последица подносиоцу уставне жалбе у овом уставносудском поступку може остварити једино поништавањем пресуде Управног суда У. 12002/15 од 27. маја 2016. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука по тужби подносиоца поднетој против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/182.6.4 1572/15 од 1. јула 2015. године , одлучујући као у тачки 2. изреке.

7. Уставни суд је додатно нашао да није релевантно позивање уставне жалбе на то да су се промене у стању инвалидности подносиоца уставне жалбе могле утврђивати, сагласно одредбама члана 240. важећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању, у року од пет година од дана ступања на снагу тог закона. Наиме, наведеним одредбама члана 240. Закона је била уведена могућност укидања правноснажног решења због очигледне повреде материјалног закона (став 1.) и могућност преиспитивања налаза и мишљења органа вештачења (став 2.), на основу којих су до дана ступања на снагу тог закона призната права из пензијског и осигурања, и то у року од пет година од дана ступања на снагу тог закона. Међутим, у конкретном случају, није преиспитивана законитост правноснажног решења од 21. јуна 2002. године, којим је подносиоцу уставне жалбе признато право на инвалидску пензију, нити правилност налаза и мишљења органа вештачења од 18. децембра 2001. године, којим је код подносиоца утврђена инвалидност, него је цењено да ли је накнадно, у току коришћења већ признатог права, на дан прегледа, 2. децембра 2014. године, дошло до промена у стању његове инвалидности. Стога се наведене одредбе Закона нису могле приме нити у предметном поступку.

С обзиром на то да је утврдио повреду права на имовину и поништио оспорену пресуду, Уставни суд није разматрао наводе уставне жалбе о повреди начела забране дискриминације утврђеног чланом 21. Устава и права на једнаку заштиту права и на правно средство зајемчених чланом 36. Устава , нити је разматрао захтев за накнаду трошкова управног спора, који ће поново бити вођен у извршењу ове одлуке Уставног суда.

8. Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.

9. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.