Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић,др Владан Петров, др Драгана Коларић и Гордана Ајншпилер Поповић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. О, Љ . К, Д . Н, сви х из Панчева и В . М . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седн ици Већа одржаној 11. јула 2024 . године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Р. О . и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 2670/19 од 1. августа 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништавају се решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 2670/19 од 1. августа 2019. године и Привредног суда у Панчеву Р4 Ст. 545/19 од 23. маја 2019. године.
3. Усваја се уставна жалба Љ. К . и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 3480/19 од 6. августа 2019. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
4. Поништавају се решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 3480/19 од 6. августа 2019. године и Привредног суда у Панчеву Р4 Ст. 952/19 од 28. јуна 2019. године.
5. Усваја се уставна жалба Д. Н . и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 3519/19 од 2. августа 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
6. Поништавају се решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 3519/19 од 2. августа 2019. године и Привредног суда у Панчеву Р4 Ст. 1068/19 од 24. јула 2019. године.
7. Усваја се уставна жалба В. М . и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 3532/19 од 2. августа 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
8. Поништавају се решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 3532/19 од 2. августа 2019. године и Привредног суда у Панчеву Р4 Ст. 1139/19 од 24. јула 2019. године.
9. Усваја се уставна жалба Р. О, Љ . К, Д . Н, и В . М . и утврђује да су им повређена права на суђење у разумном року и на имовину , зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11.
10. Утврђује се право Р. О, Љ . К, Д . Н . и В . М . на накнаду нематеријалне штете , сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
11. Утврђује се право Р. О, Љ . К, Д . Н . и В . М . на накнаду материјалне штете , сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
12. Одбацује се захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. О . из Панчева и друг а лица наведен а у уводу и изреци, поднели су Уставном суду, 20. септембра 2019. године, преко пуномоћника Т . В. О, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 2670/19 од 1. августа 2019. године, Рж Ст. 3480/19 од 6. августа 2019. године, Рж Ст. 3519/19 од 2. августа 2019. године и Рж Ст. 3532/19 од 2. августа 2019. године , због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете, права на једнаку заштиту права и права на правно средство, и права на имовину, зајемчен их чланом 32. став 1, чланом 35. став 2, чланом 36. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
Оспореним решењима правноснажно су одбијени приговори предлагача, овде подносилаца уставне жалбе, ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11 над стечајним дужником ДП „Х .“ Панчево.
Подносиоци уставне жалбе сматрај у да су им одбијањем приговора повређена означена уставна права. Истакли су захтев за накнаду материјалне штете, као и трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Стечајни повериоци, овде подносиоци уставне жалбе, пријавили су потраживања из радног односа у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11 над стечајним дужником ДП „Х.“ Панчево – у стечају, који је покренут 26. маја 2011. године. Потраживања подносилаца су призната закључком суда.
Подносиоци су у периоду од 19. априла до 26. јуна 2019 . године поднели приговоре ради убрзавања предметног стечајног поступка, који су решењима Привредног суда у Панчеву Р4 Ст. 545/19 од 23. маја 2019. године, Р4 Ст. 952/19 од 28. јуна 2019. године, Р4 Ст. 1068/19 од 24. јула 2019. године и Р4 Ст. 1139/19 од 24. јула 2019. године, одбијени као неосновани.
Привредни апелациони суд је оспореним решењима потврдио наведена првостепена решења.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Уставни суд најпре указује да су приговори ради убрзавања поступка поднети поводом трајања стечајног поступка који је пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11, покренут 26. маја 2011. године и још није окончан.
У вези са основаношћу навода и тврдњи подносилаца са аспекта повреде права на правично суђење, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, која је објављена на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs, а који се примењују у конкретном случају.
Наиме, Уставни суд указује да у овој врсти предмета где је стечајни дужник предузеће са већинским државним или друштвеним капиталом, сложеност поступка, али и други критеријуми из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, не могу бити искључиво релевантни, чак ни одлучујући. Наиме, Уставни суд наглашава да Европски суд за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом не разматра околности, нити критеријуме од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, већ утврђује повреду Конвенције самим тим што потраживање није намирено у одређеном временском периоду, независно од тога у ком поступку је подносилац покушао да намири своја потраживања. У складу са праксом Европског суда, Република Србија (а не стечајни дужник) непосредно одговара за дугове предузећа са већинским друштвеним, односно државним капиталом, те се у том смислу од државе првенствено очекује да своја дуговања, која су већ утврђена правноснажном судском одлуком, исплати у одређеном року директно из буџета, без обзира на природу и сложеност поступка у коме се намирење спроводи (чак и ако је у питању стечајни поступак).
Стога Уставни суд сматра да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. У предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, од 14. јануара 2021. године, став 11 .), Европски суд је констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је стечајни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао нешто више од осам година, те да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису имали у виду релевантну праксу Европског суда (која је детаљно изнета у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године), Уставни суд је оценио да је у оспореним решењима Привредног апелационог суда меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин, чиме је подносиоцима повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Уставни суд напомиње да је сличан правни став изнео у Одлуци Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. Закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу подносилаца, одлучујући као у првом делу тач. 1, 3, 5. и 7. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорена решења, одлучујући као у тач. 2, 4, 6. и 8. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, као и чињеницу да је оспорени стечајни поступак у међувремену окончан, Уставни суд није вратио предмет суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року. Из истог разлога, Уставни суд је у тач. 2, 4, 6. и 8. изреке поништио и првостепена решења, иако она нису оспорена уставном жалбом.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11, Уставни суд је, такође, пошао од праксе Европског суда у предмету Лилић и други против Србије, а имајући у виду да је оспорени стечајни поступак који се води према друштвеном предузећу, у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао преко осам година, при чему у наведеном периоду утврђена потраживања подносилаца уставне жалбе, из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подносиоцима, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 9. изреке.
8. Разматрајући тврдње подносилаца да им је у означеном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Панчеву да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са друштвеним капиталом, представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносилаца и утврдио да им је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11 повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 9. изреке.
9. Из навода уставне жалбе произлази да подносиоци захтевају накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, јер истичу да им је, услед немогућности наплате потраживања у стечајном поступку и поступцима који су му претходили, причињена како материјална, тако и нематеријална штета. Стога је Суд, на основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 10. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе, због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете и то сваком подносиоцу у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 11. изреке, утврдио право подносилаца уставне жалбе на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 246/11, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. Уставни суд указује да није посебно разматрао тврдње подносилаца којима се указује да су им оспореним решењима повређен а прав а на накнаду штете из члана 35. став 2. и на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, имајући у виду да је претходно утврдио повреде осталих уставних права и одредио начин отклањања штетних последица. Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тач. 1, 3, 5. и 7. изреке.
12. У погледу захтева подносилаца уставне жалб е за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 12. изреке.
13. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. став 1. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.