Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. Ђ . из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. јуна 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. Ђ . изјављена против решења Основног суда у Суботици К. 629/20 од 9. фебруара 2021. године и Вишег суда у Суботици Кж2. 51/21 од 12. фебруара 2021. године због повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. став 2. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Ђ . из Суботице је поднео Уставном суду, 9. марта 2021. године , и допунио 15. јуна 2021. године, преко пуномоћника Д. П , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења означених у изреци , због повреде начела и права из чл . 22, 27, 31, 32. и 36. Устава Републике Србије .
Подносилац је истакао и повреду права из члана 5. тачка 4. Европске конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је, на основу члана 425а Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС", број 72/11 и др), након доношења и јавног изрицања првостепене пресуде, којом је подносилац уставне жалбе неправноснажно оглашен кривим због учињеног кривичног дела недозвољен промет акцизних производа из члана 176. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији и осуђен на казну затвора у трајању од једне године и шест месеци, према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен притвор због постојања притворск ог разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је наведено да суд приликом одлучивања о притвору није дао јасне и индивидуализоване разло ге о постојању битних околности које би оправдале продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, након завршеног главног претреса и изрицања санкције.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду истакнутих права и да наложи Вишем суду у Суботици да подносиоца одмах пусти на слободу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Решењем Основног суда у Суботици К. 629/20 од 17. септембра 2020. године према подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор на основу одредбе члана 498. став 1. у вези члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, који му се има рачунати од 15. септембра 2020. године у 16.00 сати, када је лишен слободе. Подносилац се до подношења уставне жалбе налазио у притвору непуних шест месеци.
Оспореним решењем Основног суда у Суботици К. 629/20 од 9. фебруара 2021. године, након доношења и јавног објављивања првостепене пресуде, према подносиоцу уставне жалбе је продужен притвор на основу истог законског разлога.
У образложењу оспореног првостепеног решења наведено је да особите околности да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело произлазе из његове раније вишеструке осуђиваности (наведене су четири правноснажне пресуде којима је подносилац уставне жалбе осуђиван због кривичних дела: из члана 168. Кривичног закона Републике Србије (разбојништво), из члана 195. став 3. Кривичног закона Републике Србије (угрожавање јавног саобраћаја) и два кривична дела из члана 176. став 1. закона о пореском поступку и пореској администрацији), и то два пута због истоврсног кривичног дела, од којих му је за једно изречена условна осуда са роком проверавања који још увек траје (до 31. октобра 2021. године) , што указује да се ради о специјалном повратнику. Поред тога суд је навео и да је имао у виду околност да је окривљени лице без имовине и сталног запослења, због чега је нашао да постоји оправдана бојазан да пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Оспореним другостепеним решењем Вишег суда у Суботици Кж2. 51/21 од 12. фебруара 2021. године одбијена је жалба браниоца осумњиченог као неоснована и потврђено оспорено првостепено решење.
У образложењу оспореног другостепеног решења наведено је да је првостепени суд правилно продужио притвор према окривљеном, због постојања особитих околности које указују на то да би осумњичени у кратком временском року поновио кривично дело, довођењем у међусобну повезаност чињеницу његове вишеструке раније осуђиваности, између осталог и због истоврсних кривичних дела, са имовинским приликама окривљеног, који је незапослено лице, без имовине и сталног извора прихода. Другостепени суд је посебно навео да је окривљени пресудом Основног суда у Суботици К. 624/18 од 31. октобра 2018. године кажњен условно, са утврђеном казном затвора у трајању од 10 месеци са роком проверавања од три године, а он не само да је поновио исто дело за које је раније осуђен, већ је то урадио у року проверавања по претходној осуди, а која чињеница у међусобној повезаности са чињеницом да се кривично дело за које се терети у предметном поступку врши ради стицања имовинске користи, као и са његовим имовним стањем, представљају особите околности које указују на конкретну опасност од понављања кривичног дела.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност, а да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члана 27. став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и др.) (у даљем тексту: ЗКП), прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоји неки од разлога из члана 211. став 1. тач. 1) до 3) овог законика или ако је окривљеном изречена казна затвора од пет година или тежа казна и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (члан 489. став 1.); да се у погледу притвора од подношења оптужбе до изрицања првостепене пресуде, примењују сходно одредбе члана 216. овог законика, с тим што је веће (члан 21. став 4.) дужно да сваких 30 дана испита да ли постоје разлози за притвор (члан 489. став 3.); да када изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (члан 425а став 1.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана, може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (члан 425а став 6.).
Одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују на то да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано или учинити дело којим прети.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе повреду права из члана 27 . став 1. и члана 31. став 2. Устава заснива на тврдњи да у време доношења оспорен их решења нису постојали притворски разлози прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Уставни суд је, приликом доношења одлуке у овом уставносудском предмету, ценећи цитиране одредбе Устава и ЗКП, пошао од чињенице да је право на слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом и да физичка слобода има велики значај за појединца. Из цитиране одредбе члана 27. став 1. Устава произлази да је, како за лишење слободе, тако и за одређивање и продужење притвора, неопходно кумулативно испуњење следећих услова: да се притвор према неком лицу може одредити (и продужити) само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело; да је лишење слободе допуштено само у законито спроведеном поступку; да лишење слободе, као и продужавање трајања те мере, мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду наводе подносиоца који се односе на образложење оспорен их решења у погледу постојања притворског разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП , Уставни суд је, увидом у достављену документацију, утврдио да су надлежни суд ови управо супротно тврдњама подносиоца изне ли врло јасне и конкретне чињенице које представљају разлоге за продужење притвора по основу одре даба члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, чиме је продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе образложено на уставноправно прихватљив начин.
Наиме, о постојању услова за продужење притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање (и продужење) притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је против подносиоца уставне жалбе спроведен првостсепени кривични поступак по оптужном предлогу Основног јавног тужилаштва у Суботици Кто. 510/20 (Кт. 1223/20) од 13. октобра 20 20. године због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело недозвољен промет акцизних производа из члана 176. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији; да је подносилац уставне жалбе неправноснажно осуђен пресудом Основног суда у Суботици К. 629/20 од 9. фебруара 2021. године на казну затвора због извршења наведеног кривичног дела и након јавног објављивања пресуде, оспореним решењима му је продужен притвор јер је суд оценио да још постоје разлози за притвор прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, који може трајати до његовог упућивања на издржавање казне.
Поред наведеног Уставни суд је оценио да заузети став кривичн ог суда изражен кроз оспорена решења не може се сматрати произвољним поступањем суда, с обзиром да постојање оправдане сумње да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело недозвољен промет акцизних производа произлази из доказа изведених у току првостепеног поступка, те имајући у виду да су суд ови поред околности које се тичу чињенице да се подносилац уставне жалбе може сматрати специјалним повратником, јер се у предметном поступку терети да је, као вишеструко осуђивано лице, (од чега је два пута осуђиван за кривична дела истоветна са делом које је предмет поступка), извршио кривично дело у време проверавања по претходној осуди за истоветно кривично дело, додатно ценио и чињеницу да се ради о незапосленом лицу, без сталних прихода, које је неправноснажно оглашено кривим да је предметно кривично дело извршио ради стицања имовинске користи, те тако оценио и уставноправно прихватљиво образложио постојање особитих околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљени пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Полазећи од свега наведеног Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у законито спроведеном поступку, да су заснована на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји оправдана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор.
Надаље, за оцену навода уставне жалбе о истакнутој повреди права на ограничено трајање притвора нужно је испитати и то да ли је предметни кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је увидом у достављену документацију утврдио да се подносилац уставне жалбе до њеног подношења (9. марта 20 21. године) у притвору налазио непуних шест месеци, рачунајући од 15. септембра 20 20. године, када је лишен слободе , а за које време је против подносиоца уставне жалбе спроведен целокупан доказни поступак и донета осуђујућа првост епена пресуда.
По оцени Уставног суда наведено, само по себи, указује на то да су надлежни органи поступали са задовољавајућом хитнош ћу у вођењу кривичног поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Стога је Уставни суд оценио да су неосновани наводи уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 27 . став 1. и члана 31. став 2. Устава Републике Србије, па је у том делу уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у првом делу изреке.
Уставни суд је имао у виду чињеницу да је подносилац у допуни уставне жалбе од 15. јуна 2021. године указао да је пресуда Основног суда у Суботици К. 629/20 од 9. фебруара 2021. године укинута решењем Вишег суда у Суботици Кж1. 41/21 од 14. маја 2021. године, којим је такође, притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен по истом законском основу, те је утврђено да по том решењу може трајати најдуже 60 дана, односно најдуже до 13. јула 2021. године.
Међутим, наведено ни на који начин нема утицаја на одлуку Уставног суда у погледу основаности навода уставне жалбе од 9. марта 2021. године, јер је предмет уставне жалбе и њене допуне решење Вишег суда у Суботици Кж2. 51/21 од 12. фебруара 2021. године, којим је потврђено решење Основног суда у Суботици К. 629/20 од 9. фебруара 2021. године, а које према свим расположивим доказима није формалноправно укло њено из правног поретка, већ је као и свако друго притворско решење по својој природи темпоралног карактера, које је, у конкретном случају престало да производи правно дејство доношењем решења Вишег суда у Суботици Кж1. 41/21 од 14. маја 2021. године.
Поред наведеног, Уставни суд констатује да допуном уставне жалбе није оспорен други став решења Вишег суда у Суботици Кж1. 41/21 од 14. маја 2021. године, којим је према подносиоцу продужен притвор, те стога наведено решење не представља предмет уставне жалбе.
6. Суд, надаље, констатује да подносилац ниједним наводом нити достављеним доказом није поткрепио истакнуту повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, до које може доћи само неједнаким одлучивањем суда последње инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама.
Уставни суд је, затим, утврдио да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право на преиспитивање законитости првостепене одлуке, те како је о основаности његове жалбе надлежан суд одлучио, дајући уставноправно прихватљиво образложење свих битних разлога због којих је поднету жалбу оценио неоснованом, Уставни суд је утврдио да уставна жалба ни у овом делу не испуњава претпоставке за мериторно одлучивање, с обзиром на то да се правом на правно средство из члана 36. став 2. Устава јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа.
Када је реч о истакнутој повреди права из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац није навео ниједан навод који би се могао довести у везу са садржином наведеног права, већ повреду права из члана 27. став 3. Устава, заснива на повреди права на правно средство из члана 36. став 2. Устава. С тим у вези Уставни суд констатује да формално позивање на повреду Уставом гарантованог права, без навођења уставноправних разлога којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању, уставну жалбу не чини допуштеном.
Уставни суд напомиње, у односу на истакнуту повреду члана 22. Устава односно заштиту људских и мањинских права, да наведени члан припада категорији основних начела у материји људских и мањинских права. Како се означеном уставном нормом не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђује начело у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, повреда овог начела може бити предмет разматрања у уставносудском поступку покренутом уставном жалбом само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког конкретног људског права или слободе.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.