Преглед документа Уж-1975/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан , др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Н . из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. јуна 2024. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба З. Н . и утврђује се да су у поступ ку одлучивања о жалби изјављеној против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп.По3. 5/19 од 5. фебруара 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређена права из члана 30. став 3. Устава Републике Србије.

2. Одбија се као неоснована уставна жалба З. Н . изјављена против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп.По3. 5/19 од 5. фебруара 2019. године и решења Вишег суда у Београду Кпп.По3. 5/19 Кв. 561/19 од 14. фебруара 2019. године због истакнуте повреде права из члана 30. став 1. Устава.

3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.

1. З. Н . из Шапца , преко пуномоћника В. Х, адвоката из Шапца, поднео је Уставном суду, 25. фебруара 20 19. године, уставну жалбу против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп.По3. 5/19 од 5. фебруара 2019. године и решења Вишег суда у Београду Кпп.По3. 5/19 Кв. 561/19 од 14. фебруара 2019. године, због повреде права на слободу и безбедност, права у вези са притвором и слободе мишљења и изражавања, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 30. ст. 1. и 3. и члана 46. став 1. Устава Републике Србије.

Уставном жалбом се оспоравају решења којима је правноснажно одређен притвор према подносиоц у уставне жалбе на основу одредаба члана 498. став 1. а у вези са чланом 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку .

Подносилац уставне жалбе је повреду зајемчених права образложио, поред осталих, и следећим наводима: да је о жалби његовог браниоца, изјављеној 8. фебруара 2019. године против решења о одређивању притвора, суд донео решење којим се та жалба одбија 14. фебруара и да решење којим се жалба одбија окривљеном није уручено пре 18. фебруара; да су разлози за притвор који су дати у оспореним решењима уставноправно неприхватљиви и засновани на произвољном тумачењу одредаба закона; да ни у решењу о одређивању притвора ни у решењу којим се одбија жалба његовог браниоца није наведена ниједна особита околност која би заиста указивала на постојање притворског основа из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку; да су и судија за претходни поступак и Кв. веће Вишег суда потпуно занемарили одредбу члана 189. став 1. Законика о кривичном поступку, којом је прописана обавеза органа поступка да води рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером; да његово притварање није било неопходно и да у погледу неопходности притварања нису дати никакви разлози у оспореним решењима; да му је оспореним решењима повређена и слобода мишљења и изражавања прокламована одредбом члана 46. став 1. Устава тиме што је нешто што, само по себи, на први поглед, представља изражено мишљење и став о председнику Републике, квалификовано као радња кривичног дела.

Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд поништи оспорена решења, односно да утврди да су оспореним решењима повређена означена уставна права и утврди му право на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000,00 евра у динарској противвредности, као вид правичног задовољења.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, одговор Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак, који је Уставном суду достављен дописом тог суда Кпп.По3. 5/19 од 16. априла 2024. године и на основу свега тога утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:

Према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, поднета је кривична пријава од стране Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Управа криминалистичке полиције – Служба за борбу против организованог криминала – Одељење за борбу против високотехнолошког криминала Ку. 55/19 од 4. фебруара 2019. године због постојања основа сумње да је извршио кривично дело угрожавање сигурности из члана 138. став 3. Кривичног законика .

Више јавно тужилаштво у Београду – Посебно тужилаштво за високотехнолошки криминал је судији за претходни поступак В ишег суда у Београду поднело предлог Кт.Втк. 34/19 од 5. фебруара 2019. године за одређивање притвора у трајању од 30 дана према осумњиченом, овде подносиоцу уставне жалбе, због постојања основане сумње да је извршио наведено кривично дело угрожавање сигурности из члана 138. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика на штету председника Републике Србије А . В.

Првостепеним решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Оде љење за претходни поступак Кпп.По3. 5/19 од 5. фебруара 20 19. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, након његовог саслушања, одређен је притвор на основу одредаба члана 498. став 1. а у вези са чланом 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, који му се рачунао од 4. фебруара 20 19. године у 02.3 0 часова, када је лишен слободе и који је по овом решењу могао трајати најдуже до 2. марта 2019. године , а због постојања основане сумње да је извршио кривично дело угрожавање сигурности из члана 138. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.

Образлажући постојање притворских разлога према подносиоцу уставне жалбе, судија за претходни поступак Вишег суда у Београду је, у оспореном првостепеном решењу о одређивању притвора, између осталог, навео: да из навода кривичне пријаве и прилога уз ту кривичну пријаву, као и одбране окривљеног, коју је изнео пред јавним тужиоцем, произлази основана сумња да је окривљени извршио кривично дело угрожавање сигурности из члана 138. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, јер је окривљени признао извршење кривичног дела; да окривљени, при томе, наводи и разлоге бог чега је то учинио; да, имајући у виду доступност рачунара и интернета, која омогућава да окривљени са било ког места приступи интернету и понови кривично дело и само понашање окривљеног и његова одбрана да се не слаже са свакодневним насиљем у политици и медијима, свеукупно ове околности представљају особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду боравком на слободи поновити кривично дело.

Првостепено решење судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп.По3. 5/19 од 5. фебруара 2019. године о одређивању притвора достављено је окривљеном истог дана, у уторак 5. фебруара 2019. године, посредством Управе Окружног затвора у Београду, а његовом постављеном браниоцу по службеној дужности Н . К, адвокату из Београда, у четвртак 7. фебруара 2019. године.

Против тог решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп.По3. 5/19 од 5. фебруара 2019. године о одређивању притвора постављени бранилац по службеној дужности Н . К, адвокат из Београда, изјавио је жалбу истог дана када је и примио то решење, у четвртак 7. фебруара 2019. године, путем препоручене пош иљке, која је у Вишем суду у Београду примљена у понедељак 11. фебруара 2019. године.

Виши суд у Београду – Одељење за претходни поступак је истог дана, 11. фебруара 2019. године својим дописом Кпп.По3. 5/19 од Вишег јавног тужилаштва у Београду затражио списе предмета тог тужилаштва Кт.Втк. 34/19 ради доношења одлуке о жалби браниоца окривљеног З . Н, адвоката Н . К. Поступајући по том допису, Више јавно тужилаштво – Посебно тужилаштво за високотехнолошки криминал је својим дописом Кт.Втк. 34/19 од 13 . фебруара 2019. године доставило своје тражене списе Вишем суду у Београду, судији за претходни поступак.

Дописом Вишег суда у Београду, судије за претходни поступак Кпп.По3. од 14. фебруара 2019. године, кривичном већу Вишег суда у Београду је достављена благовремена жалба браниоца окривљеног З. Н, адвоката Н . К . изјављена против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп.По3. 5/19 од 5. фебруара 2019. године о одређивању притвора.

Другостепеним решењем Вишег суда у Београду Кпп.По3. 5/19 Кв.561/19 од 1 4. фебруара 20 19. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног З . Н, адвоката Н . К . изјављена против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп.По3. 5/19 од 5. фебруара 2019. године .

У образложењу овог другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је, по оцени већа, супротно истакнутим жалбеним наводима браниоца, правилно судија за претходни поступак према окривљеном З . Н . одредио притвор из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да из предмета произлази постојање основане сумње да је окривљени извршио кривично дело угрожавање сигурности из члан а 138. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, будући да је основано сумњив да је угрозио сигурност председника Републике Србије – А. В, на тај начин што је преко друштвене мреже „F .“ са свог профила под именом З. Н . објавио претњу у виду фотографије председника Републике Србије А. В . обешеног на вешала уз пратећи текст „В . спаси Србију и свој народ“; да, имајући у виду начин извршења кривичног дела које му се ставља на терет у вези са чињеницом доступности рачунара и интернет мреже што омогућава да се са било ког места приступи интернету и на тај начин понови кривично дело које се окривљеном ставља на терет, те природу претње за коју постоји основана сумња да их је упутио председнику Републике, а у вези са наводима окривљеног да се не слаже са свакодневним вербалним насиљем у полицији и медијима, то напред наведене околности, и по оцени већа, у својој међусобној вези представљају особите околности које указују да ће окривљени, у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега је његово задржавање у притвору по наведеном законском основу, оправдана и на закону заснована мера; да је, ценећи све напред изнето, веће закључило да се наводима жалбе браниоца окривљеног не доводи у сумњу правилност закључивања судије за претходни поступак у погледу постојања законског основа за притвор, будући да се у изјављеној жалби не указује ни на једну околност која од стране судије за претходни поступак није цењена, а која би била од утицаја на другачију одлуку о притвору ; да је суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање и за своју одлуку дао јасне, довољне и уверљиве и непротивречне разлоге, које у свему прихвата и то веће; да, како из списа предмета, за сада, не произлазе неке друге околности које указују на престанак разлога на основу којих је притвор према окривљеном одређен, то је жалба браниоца окривљеног З. Н, адвоката Н . К, одбијена као неоснована.

Ово другостепено решење Вишег суда у Београду Кпп.По3. 5/19 Кв.561/19 од 14. фебруара 2019. године достављено је окривљеном, у уторак 19. фебруара 2019. године, посредством Управе Окружног затвора у Београду, а његовом постављеном браниоцу по службеној дужности Н. К, адвокату из Београда, у среду 20. фебруара 2019. године.

Више јавно тужилаштво у Београду – Посебно тужилаштво за високотехнолошки криминал је судији за претходни поступак Вишег суда у Београду, потом, поднело предлог Кт.Втк. 34/19 од 27. фебруара 2019. године за продужење притвора у трајању од 30 дана према осумњиченом, овде подносиоцу уставне жалбе, због постојања основане сумње да је извршио наведено кривично дело угрожавање сигурности из члана 138. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.

Новим решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп.По3. 5/19 од 28. фебруара 2019. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, у ставу првом изреке тог решења, укинут је притвор који је био одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп.По3. 5/19 од 5. фебруара 2019. године, а који му се рачунао од 4. фебруара 2019. године од 02.30 часова, када је лишен слободе и одређено је да се окривље ни одмах има пустити на слободу, а у ставу другом изреке тог решења одређена је мера забране напуштања стана у Шапцу, без електронског надзора. уз забрану коришћења телефона и интернета.

Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп.По3. 5/19 од 5. априла 2019. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, укинута је и мера забране напуштања стана у Шапцу, која му је била одређена решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп.По3. 5/19 од 28. фебруара 2019. године.

Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (25. фебруара 2019. године) налазио у притвору 21 дан, рачунајући од 4. фебруара 2019. године, када је лишен слободе.

4. Одредбама Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (члан 46. став 1.).

Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19 , 27/21 – Одлука УС и 62/21 – Одлука УС ) (у даљем тексту: ЗКП) је прописано: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. став 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3)); да о одређивању притвора одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (члан 212. став 1.); да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.), да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу, да жалба не задржава извршење решења и да се одлука о жалби доноси у року од 48 часова (члан 214.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоји неки од разлога из члана 211. став 1. тач. 1) до 3) овог законика или ако је окривљеном изречена казна затвора од пет година или тежа казна и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (члан 498. став 1.).

Одредбама члана 138. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19), прописано је : да к о угрози сигурност неког лица претњом да ће напасти на живот или тело тог лица или њему блиског лица казниће се новчаном казном или затвором до једне године (став 1.); да ко дело из става 1. овог члана учини према председнику Републике, народном посланику, председнику Владе, члановима Владе, судији Уставног суда, судији, јавном тужиоцу и заменику јавног тужиоца, адвокату, полицијском службенику и лицу које обавља послове од јавног значаја у области информисања у вези са пословима које обавља казниће се затвором од шест месеци до пет година (став 3.).

5. Мериторно разматрајући, најпре, наводе уставне жалбе у односу на оспорени поступак одлучивања о жалби изјављеној против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп.По3. 5/19 од 5. фебруара 2019. године о одређивању притвора према подносиоцу уставне жалбе и истакнутој повреди права из члана 30. став 3. Устава, Уставни суд, пре свега, констатује да се одредбом члана 27. став 3. Устава јемчи лицу лишеном слободе, па тиме и притвореном лицу, поред осталог, да ће суд хитно одлучити о законитости његовог лишења слободе.

Међутим, уставотворац се није задржао на наведеној начелној гаранцији, већ је одредбом члана 30. став 3. Устава додатно зајемчио притворенику да ће о његовој жалби изјављеној против одлуке о одређивању притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.

У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је осумњичени, овде подносилац уставне жалбе, жалбу против решења којим му је одређен притвор изјавио преко постављеног браниоца по службеној дужности у четвртак 7. фебруара 2019. године, путем препоручене пошиљке, која је у надлежном Вишем суду у Београду примљена у понедељак 11. фебруара 2019. године. Поступајући по тој жалби, надлежни суд је одлучио оспореним другостепеним решењем Вишег суда у Београду Кпп.По3. 5/19 Кв. 561/19 од 14. фебруара 2019. године, дакле након три дана, и своју одлуку притворенику доставио, посредством Управе Окружног затвора у Београду, у уторак 19. фебруара 2019. године, односно 12 дана након њеног подн ошења.

Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да су у поступку одлучивања о жалби изјављеној против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп.По3. 5/19 од 5. фебруара 2019. године о одређивању притвора према подносиоцу уставне жалбе, њему повређена права из члана 30. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 - др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу, у овом делу , усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.

6. Разматрајући, такође мериторно, даље наводе уставне жалбе у односу на оспорена решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп.По3. 5/19 од 5. фебруара 2019. године и Вишег суда у Београду Кпп.По3. 5/19 Кв. 561/19 од 14. фебруара 2019. године, а у односу на истакнуте повреде права на слободу и безбедност, права у вези са притвором и слобод е мишљења и изражавања, зајемчен е одредбама члана 27. став 1 , члана 30. став 1. и члана 46. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се суштина навода, којима подносилац јединствено образлаже повреду наведених уставних права и слободе, заснива на тврдњама да су разлози за притвор према њему, који су дати у оспореним решењима уставноправно неприхватљиви и засновани на произвољном тумачењу одредаба закона, као и да ни у решењу о одређивању притвора ни у решењу којим се одбија жалба његовог браниоца није наведена ниједна особита околност која би заиста указивала на постојање притворског основа из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. С обзиром на то да п односилац уставне жалбе истиче да му је слобода мишљења и изражавања повређена у поступку за одређивање притвора, чији је примарни циљ утврђивање неопходног и довољног постојања основане сумње, односно чињеница и доказа који тај степен сумње поткрепљују, ради одлучивања о примени мере притвора или, пак, неке друге мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка из члана 188. ЗКП, то је Уставни суд истакнуту повреду ове уставне слободе мериторно ценио превасходно кроз призму права на слободу и безбедност и права у вези са притвором.

Уставни суд је, приликом доношења одлуке у овом уставносудском предмету, ценећи цитиране одредбе Устава и ЗКП, пошао од чињенице да је право на слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом и да физичка слобода има велики значај за појединца. Одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено је да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега се намећу два мерила законитости лишења слободе. Прво, да лишење слободе мора бити само из разлога предвиђених законом, и друго, у складу са законом прописаним поступком.

Из наведеног недвосмислено даље произлази и то да притвор, као законска мера којом се ускраћује основно људско право на слободу, представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну. Притвор се, наиме, одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица, тако да током трајања мере притвора у кривичном поступку који није правноснажно окончан, још увек у потпуности важи Уставом и ЗКП утврђена претпоставка невиности.

Полазећи од наведених општих принципа и примењујући их на чињенице конкретног предмета, а имајући у виду и крећући се у оквирима навода и разлога изнетих у уставној жалби, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 27. став 1. Устава ценио у оквиру такође истакнуте повреде права из члана 30. став 1. Устава.

Прелазећи на околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен на основу одредаба члана 498. став 1. а у вези са чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП, због постојања особитих околности које су указивале да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело које му се ставља на терет, а због постојања основане сумње да је извршио кривично дело угрожавање сигурности из члана 138. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, за које је законом запрећена казна затвора у трајању од шест месеци до пет година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе, по том решењу о одређивању притвора, могао трајати најдуже до 2. марта 2019. године, али је и пре тог датума притвор према њему укинут решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп.По3. 5/19 од 28. фебруара 2019. године и замењен блажом мером – мером забране напуштања стана у Шапцу, без електронског надзора, уз забрану коришћења телефона и интернета, да би, коначно, и ова мера релативно брзо била потпуно укинута решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп.По3. 5/19 од 5. априла 2019. године.

Уставни суд је утврдио да је притвор против подносиоца уставне жалбе оспореним решењима одређен од стране надлежног суда, у поступку прописаном законом, да су та решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје разлози да се подносиоцу уставне жалбе у том процесном тренутку одреди притвор по означеном законском основу. Наиме, постојање особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду подносилац поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело које му се ставља на терет је, по оцени Уставног суда, довољно образложено , из чега, последично, произлази и оправданост примене мере притвора према подносиоцу у том тренутку , као најтеже мере за обезбеђење његовог присуства ради несметаног вођења кривичног поступка.

Наиме, Уставни суд је утврдио да из достављене документације произлази да су судови размотрили све до тада прикупљене доказе, на основу којих је подносилац уставне жалбе основано сумњив да је извршио кривично дел о које му се стављало на терет. С тим у вези, Уставни суд подсећа да количина чињеница и доказа који поткрепљују основану сумњу представља нешто о чему поступајући суд води рачуна. Стога, по оцени Уставног суд а, образложења оспорених решења у погледу постојања основане сумње, односно чињеница и доказа који је поткрепљују, сама по себи не делују произвољно, а постојање основане сумње као conditio sine qua non за одређивање притвора није оспорено ни наводима подносиоца уставне жалбе, који је, штавише, суштински и признао те чињенице, већ је подносилац првенствено полемисао са контекстом из кога су, по његовом мишљењу, те чињенице и докази извучени.

Надаље, иако је Уставни суд утврдио да с е подносилац до дана подношења уставне жалбе (25. фебруара 2019. године) налазио у притвору 21 дан, рачунајући од 4. фебруара 2019. године, када је лишен слободе, што само по себи очигледно не представља прекомерно трајање ове мере, Уставни суд је ипак размотрио да ли су поступајући судови, довољно брижљиво размотрили које су то околности које би, без обзира на претпоставку невиности, претегле над принципом поштовања слободе окривљеног и оправдале и оволико трајање притвора према њему.

Уставни суд је оценио да из образложења оспорених решења не произлази да су поступајући судови, оцењујући постојање разлога за одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, очигледно произвољно закључили да начин извршења кривичног дела које му се ставља на терет, у вези са чињеницом доступности рачунара и интернет мреже што омогућава да се са било ког места приступи интернету и на тај начин понови кривично дело које се окривљеном ставља на терет, те природу претње за коју постоји основана сумња да их је упутио председнику Републике, а у вези са наводима окривљеног да се не слаже са свакодневним вербалним насиљем у политици и медијима, представљају управо такве околности које се могу сматрати особитим околностима које указују да ће подносилац уставне жалбе боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело. Уставни суд оцењује да су поступајући судови постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП довољно и аргументовано образложили и сматра да у оспореним решењима није исказан површан однос приликом одређивања притвора према подносиоцу уставне жалбе. Имајући све то у виду, Уставни суд је оценио да је одређивање притвора према подносиоцу у конкретном случају било оправдано, јер постоји такав захтев од јавног интереса, који без обзира на претпоставку невиности, претеже над правом на слободу појединца ( видети пресуду Европског суда за људска права Kudla против Пољске, број представке 30210/96, од 26. октобра 2000. године, став 110.), те да су судови у довољној мери ценили све битне и за конкретан случај специфичне околности које потврђују постојање опасности да ће у кратком временском периоду он поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело, које му се ставља на терет и тако оправдавају одређивање притвора према њему на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.

Уставни суд је , коначно, имао у виду и такође оценио неоснованим и тврдње подносиоца уставне жалбе да „су и судија за претходни поступак и Кв веће Вишег суда потпуно занемарили одредбу члана 189. став 1. Законика о кривичном поступку, којом је прописана обавеза органа поступка да води рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером“. Наиме, иако се поступајући судови у оспореним решењима нису експлицитно осврнули на могућност примене блажих мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка, из даљег тока предметног поступка јасно произлази да су судови конклудентно водили рачуна о тој могућности и, супротно тврдњама из уставне жалбе, нису пропустили могућност да промптно меру притвора замене блажом мером обезбеђења присуства окривљеног , и то пре 2. марта 2019. године, до када је одређени притвор могао најдуже трајати, укидајући ту најстрожу меру већ 28. фебруара 2019. године, односно замењујући је блажом мером – мером забране напуштања стана, без електронског надзора , уз забрану коришћења телефона и интернета, а потом потпуно укидајући и ову меру решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп.По3. 5/19 од 5. априла 2019. године.

Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу, уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 2. изреке.

7. Одлучујући о захтеву за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права из члана 30. став 3. Устава довољно правично задовољење за подносиоца уставне жалбе. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, одбио његов захтев као неоснован, одлучујући као у тачки 3. изреке.

8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.