Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Стојадина Миленковића из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаој 16. јула 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Стојадина Миленковића изјављена против решења Општинског суда у Зрењанину П. 1679/07 од 22. априла 2008. године и решења Окружног суда у Зрењанину Гж. 1000/2008 од 3. септембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Стојадин Миленковић из Зрењанина, преко пуномоћника Милослава Ђурчока, адвоката из Зрењанина, поднео је Уставном суду 2. октобра 2008. године благовремену уставну жалбу против решења Општинског суда у Зрењанину П. 1679/07 од 22. априла 2008. године и решења Окружног суда у Зрењанину Гж. 1000/2008 од 3. септембра 2008. године.
Уставном жалбом се оспорава решење Окружног суда којим је одбијена као неоснована жалба пуномоћника подносиоца уставне жалбе и потврђено решење Општинског суда у Зрењанину П.1679/07, а којим је одбачена тужба коју је поднео подносилац уставне жалбе, те укинуте све спроведене парничне радње. На овај начин је, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, повређено његово право из члана 6. став 1, чл. 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Подносилац наводи да му је у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Зрењанину у предмету П1. 2190/98 од 23. децембра 2004. године, одбијен као неоснован предлог за понављање поступка правоснажно окончаног пресудом тог суда П1. 2190/98 од 21. јануара 1999. године, које је потврђено решењем Окружног суда у Зрењанину Гж. 129/2005 од 10 маја 2005. године, против којег је подносилац изјавио ревизију, која је такође одбијена као неоснована решењем Врховног суда Србије Рев. 1407/05 од 15. марта 2006. године. С обзиром да у време доношења наведеног ревизијског решења у пракси није постојала уставна жалба, подносиоцу је било једино могуће да се тужбом обрати редовном суду ради утврђења да је повређено његово право на правично суђење у судском предмету Општинског суда у Зрењанину П1. 2190/98 и то од стране редовног суда, који је у конкретном судском поступку поступао у свим инстанцама. Одлучујући о његовом захтеву, првостепени суд је тужбу одбацио и донео оспорено решење П. 1679/07 од 22. априла 2008. године, које је Окружни суд потврдио оспореним решењем Гж. 1000/2008 од 3. септембра 2008. године и одбио жалбу подносиоца као неосновану. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорена решења Општинског и Окружног суда у Зрењанину.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредбама члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносилац уставне жалбе је у својству тужиоца поднео Општинском суду у Зрењанину тужбу ради утврђења, због повреде права из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у судском поступку вођеним пред Општинским судом у Зрењанину П1. 2190/98, Окружним судом у Зрењанину у предмету Гж. 129/2005 и Врховним судом Србије у предмету Рев. 1407/05. Првостепени суд је оспореним решењем П. 1679/07 од 22. априла 2009. године тужбу одбацио и укинуо све спроведене парничне радње, са образложењем да општински суд не може расправљати о тужбеном захтеву који је опредељен у тужби, уз указивање на институт уставне жалбе из члана 170. Устава и надлежност Уставног суда да поступа по уставној жалби на начин регулисан одредбама чл. 82. до 92. Закона о Уставном суду.
Тужилац је изјавио жалбу против решења Општинског суда у Зрењанину П. 1679/07 од 22. априла 2008. године, због битних повреда одредаба парничног поступка и предложио да се решење укине, а предмет врати првостепеном суду на поновни поступак, док је у допуни жалбе предложио суду да побијано решење преиначи, тако што ће донети пресуду због изостанка, којом ће тужбени захтев усвојити, с обзиром на то да се ради о спору мале вредности, а заступник тужене није приступио на прво рочиште. У жалби је истакао да је наведена правна ствар у искључивој надлежности редовног суда који треба да утврди да ли су у предмету П1. 2190/98 повређена и која људска права и слободе.
Окружни суд у Зрењанину донео је оспорено решење Гж. 1000/2008 од 3. септембра 2008. године којим је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио оспорено првостепено решење Општинског суда у Зрењанину П. 1679/07 од 22. априла 2008. године. У образложењу је наведено: да решење првостепеног суда није захваћено битним повредама поступка из члана 361. Закона о парничном поступку, нити погрешном применом материјалног права, на које суд пази по службеној дужности; да суд током целог поступка по службеној дужности, у смислу члана 16. став 1. Закона о парничном поступку, пази да ли решавање спора спада у судску надлежност; да се тужба одбацује због апсолутне ненадлежности редовног суда. С обзиром на то да је тужилац поднео тужбу за утврђење повреде права на правично суђење 18. јула 2007. године, другостепени суд сматра да се његов захтев исцрпљује у тражењу утврђења постојања повреде права на правично суђење у раније вођеном и окончаном судском поступку против АД "Бегеј" из Зрењанина, те да без постављања кондемнаторног захтева, таква тужба у поступку пред редовним судом није дозвољена, у смислу члана 188. Закона о парничном поступку. Окружни суд истиче да не постоји надлежност редовног суда за решавање по тужби за утврђење повреде права на правично суђење у другом раније вођеном и окончаном судском поступку. Стога је суд, тужбу са таквим тужбеним захтевом одбацио због непостојања процесних претпоставки за вођење поступка пред редовним судом у смислу одредбе члана 279. ст. 1. тач. 1. Закона о парничном поступку.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1.и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Како се уставном жалбом указује и на повреду права из члана 6. став 1. и чл. 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд констатује да одредбе Устава Републике Србије на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе гарантују права која су по својој садржини истоветна означеним правима Европске конвенције, те се оценом да ли су повређена права из члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава истовремено врши и оцена повреде права гарантованих овом конвенцијом.
Одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) прописано је: да суд у току целог поступка по службеној дужности пази да ли решавање спора спада у судску надлежност, да кад у току поступка утврди да за решавање спора није надлежан суд него неки други домаћи орган, огласиће се ненадлежним, укинуће спроведене радње у поступку и одбациће тужбу (члан 16. ст. 1. и 2.); да тужилац може у тужби тражити да суд само утврди постојање, односно непостојање неког права или правног односа, или истинитости, односно неистинитости неке исправе, да се оваква тужба може подићи када је то посебним прописима предвиђено, кад тужилац има правни интерес да суд утврди постојање, односно непостојање неког спорног права или правног односа, пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа или истинитост односно неистинитост неке исправе, или кад тужилац има неки други правни интерес (члан 188.); да суд по претходном испитивању тужбе доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да одлучивање о тужбеном захтеву не спада у судску надлежност (члан 279. ст.1. тач.1)).
Одредбама Закона о судовима ("Службени гласник РС", бр. 46/91, 60/91, 18/92, 71/92 ), који се примењивао у време доношења оспорених решења, било је прописано да је oпштински суд у првом степену надлежан да суди у грађанским предметима и то спорове таксативно наведене овим законом, да у првом степену суди у области рада и то спорове о заснивању и престанку радног односа, спорове о закључењу и примени колективних уговора, као и све спорове између послодаваца и синдиката, спорове о примени прописа о штрајку, да решава спорове о избору и разрешењу органа у предузећима и другим правним субјектима, да у осталим предметима у првом степену, решава ванпарничне предмете, да решава извршне ствари и спорове који настану у току или поводом извршног поступка, уколико овим законом није другачије одређено, да решава земљишнокњижне ствари, да одлучује о споровима за накнаду штете лицима неоправдано осуђеним и неосновано лишеним слободе, да спроводи поступак и ставља предлог по молби за брисање осуде и по молби за престанак мера безбедности или за престанак правних последица осуде и одлучује у тим стварима када је ту осуду или меру изрекао, да врши послове међународне правне помоћи и врши послове правне помоћи (члан 12. тач. 2), 3) и 4)); да је окружни суд надлежан да одлучује о жалбама против одлука општинских судова донетих у првом степену, да суди спорове из ауторског права, као и спорове који се односе на заштиту или употребу проналазака узорака и модела или жигова или права на употребу фирме, да одлучује о споровима, ради исправке информација објављених у средствима јавног информисања, да одлучује о забрани растурања штампаних ствари, да одлучује о законитости коначних управних аката Републичке заједнице пензијско-инвалидског осигурања према пребивалишту осигураника, односно корисника права, као и о законитости коначних управних аката за које није надлежан други суд, да одлучује о предлогу за заштиту слобода и права утврђених Уставом ако су такве слободе и права повређене радњом службеног лица у органу управе, односно одговорног лица у предузећу, кад није обезбеђена друга судска заштита, да одлучује о признавању и извршавању страних судских одлука осим оних за које је надлежан привредни суд, да одлучује о захтеву за брисање осуде на основу судске одлуке и по молби за престанак мера безбедности или за престанак правне последице осуде која се односи на забрану стицања одређеног права, ако је осуду или меру изрекао, да спроводи поступак и одлучује о молби за издавање окривљених и осуђених лица, да решава сукобе надлежности између општинских судова на свом подручју, као и да одлучује о другим стварима и врши друге послове одређене законом (члан 14. став 1. тач. 1), 5), 6), 7), 8), 9), 10), 11), 12), 13) и 14)).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и Закона, Уставни суд је оценио да је у парничном поступку подносиоцу уставне жалбе било обезбеђено правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, јер су оспоренa решења донели законом установљени судови у границама своје надлежности и у поступку спроведеном на основу закона, у коме је подносиоцу уставне жалбе било омогућено предузимање законом прописаних процесних радњи и изјављивање правних средстава. Првостепени и другостепени судови су у оспореним решењима образложили своје правно становиште и дали уставноправно прихватљиве разлоге, тако да се не може сматрати да су та правна становишта последица произвољног тумачења и уставноправно неприхватљиве примене Закона од стране судова, нити указују на повреду права подносиоца уставне жалбе на правично суђење. Првостепени суд је, у складу са својим овлашћењима из Закона о парничном поступку, одбацио тужбу због ненадлежности и укинуо све спроведене радње. Одлуку првостепеног суда је потврдио и другостепени суд доношењем оспореног решења, решавајући по жалби подносиоца, такође у складу са својим овлашћењима из поменутог закона, нарочито имајући у виду чињеницу да судови током целог поступка по службеној дужности пазе да ли решавање спора спада у судску надлежност. Стога је, по оцени Уставног суда, таква судска одлука уставноправно прихватљива, и супротно наводима подносиоца уставне жалбе, донета у складу са процесним овлашћенима суда заснованим на примени важећег меродавног права. Ово из разлога што је одлучивање о повреди или ускраћивању права и слобода грађана зајемчених Уставом, односно људских права гарантованих потврђеним међународним уговорима, а које су учињене појединачним актом државног органа, дакле и одлукама редовних судова, према Уставу Републике Србије обезбеђено у поступку по уставној жалби, који је у надлежности Уставног суда. Како је према одредбама Закона о парничном поступку суд обавезан да одбаци тужбу и укине све спроведене парничне радње у поступку када утврди да за решавање спора није надлежан суд него неки други орган, то Уставни суд налази да нема основа за тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењима повређено право на правично суђење.
С обзиром на то да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права предузима законом допуштене радње и изјави жалбу, Уставни суд је утврдио да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да је у спроведеном поступку дошло до повреде зајемчених права на правно средство. Наиме, право на жалбу или друго правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава подразумева право сваког лица да одлуку суда којом је одлучено о праву, обавези или на закону заснованом интересу тог лица преиспита виши суд. Такво своје право је подносилац искористио, подношењем жалбе Окружном суду у Зрењанину као непосредно вишем суду. Такође, према оцени Уставног суда, увидом у оспорена решења и приложену документацију нема основа за тврдње да је оспореним решењима у односу на подносиоца уставне жалбе повређено начело забране дискриминације утврђено чланом 21. Устава, нити уставна жалба садржи уставноправне разлоге којима се ове тврдње могу аргументовати.
6. На основу изложеног, Уставни суд је, у складу са одредбом члана 89. став 1. Закона о Уставном суду («Службени гласник РС», број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
Полазећи од наведеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |