Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан , др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. Ц . из Лесковца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. јуна 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. Ц . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету К. 254/19 (раније у предмету истог суда К. 89/15), док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Ц . из Лесковца , поднео је Уставном суду, 12. фебруара 2021. године, преко пуномоћника В. П , адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Основног суда у Лесковцу К. 254/19 од 10. септембра 2020. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Кж.1. 895/20 од 23. децембра 2020. године, због повреде права из члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, као и права из члана 6. став 1. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода . Такође, подносилац сматра да му је повређено и право на су ђење у разумном року, зајемчено чланом 32. с тав 1. Устава, у поступку који је вођен у предмету К. 254/19 Основног суда у Лесковцу (раније у предмету истог суда К. 89/15).
Како се права гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције садржински не разликује од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да су оспорене пресуде донете уз битну повреду одредаба кривичног поступка; да је изрека пресуде противречна разлозима пресуде; да „окривљени, овде подносилац уставне жалбе, не може одговарати за тежу последицу, односно за наступање смрти пацијента, јер не постоји неспорна узрочно-последична веза између његове радње, односно евентуалног пропуста у лечењу и теже последице, односно смрти пацијента“; да је у конкретном случају погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање; да Апелациони суд у Нишу није ценио најважније жалбене наводе подносиоца, чиме је подносилац лишен права на делотворан правни лек; да је суђење подносиоцу трајало непримерено дуго.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, затим да утврди да су оспореним пресудама подносиоцу повређена означена уставна права, те да поништи пресуду Апелационог суда у Нишу Кж.1. 895/20 од 23. децембра 2020. године и наложи том суду да поново одлучи о жалби подносиоца изјављеној против првостепене оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из списа предмета К. 254/19 Основног суда у Лесковцу, утврдио да су оштећени Д.М. и М.М. 20. новембра 2013. године поднели кривичну пријаву против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, и М.П.
Поступак предузимања доказних радњи против окривљених се водио пред Основним јавним тужилаштвом у Лесковцу у предмету Кт. 2772/13. У том поступку, саслушани су окривљени, испитано је више сведока, обављено је вештачење, а Завод за судску медицину је дао и допунски налаз вештачења поступка лечења покојне А.М.
Основно јавно тужилаштво у Лесковцу је 11. фебруара 2015. године поднело оптужни предлог Кт. 2772/13 Основном суду у Лесковцу против окривљеног А. Ц . и окривљеног М.П, због постојања оправдане сумње да су учинили по једно кривично дело тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези члана 251. став 3. у вези става 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09).
Поступак се водио у предмету К. 89/15 Основног суда у Лесковцу. Наредбом истог суда К. 89/15 од 14. јуна 2016. године одређено је допунско вештачење узрока смрти покојне А.М.
До доношења наредбе К. 89/15 од 21. децембра 2017. године, а којом је одређено вештачење узрока смрти покојне А.М, главни претрес је одржан пет пута, док је одложен 11 пута. М. факултет У . у Београду је 20. августа 2018. године доставио налаз и мишљење поступајућем суду.
До доношења пресуде Основног суда у Лесковцу К. 89/15 од 4. децембра 2018. године главни претрес је једном одржан док је једном одложен. Наведеном пресудом, ставом првим изреке, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим да је учинио кривично дело тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези члана 251. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда; ставом другим изреке окривљени М.П. је ослобођен од оптужбе да је учинио кривично дело које му је стављено на терет.
Пресудом Апелационог суда у Нишу Кж.1. 222/19 од 9. априла 2019. године одбијена је као неоснована жалба Основног јавног тужиоца у Лесковцу, а пресуда Основног суда у Лесковцу К. 89/15 од 4. децембра 2018. године је у ставу другом изреке потврђена. Такође, другостепеном пресудом је усвојена жалба окривљеног А . Ц, те је укинута првостепена пресуда у ставу првом изреке.
Кривични поступак против окривљеног се наставио у предмету К. 254/19 пред Основним судом у Лесковцу. Наведени суд је 13. фебруара 2020. године донео наредбу К. 254/19 којом је одредио допунско вештачење узрока смрти покојне А.М. До доношења наредбе главни претрес је одржан три пута, док је одложен четири пута. М. факултет У . у Београду је 8. јуна 2020. године доставио допунски налаз. Након тога, главни претрес је једном одржан, док је једном одложен.
Оспореном пресудом Основног суда у Лесковцу К. 524/19 од 10. септембра 2020. године окривљени је оглашен кривим за дело које му је оптужним актом стављено на терет и изречена му је условна осуда.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Кж.1. 895/20 од 23. децембра 2020. године усвојена је жалба Основног јавног тужиоца у Лесковцу, те је преиначена првостепена пресуда само у делу одлуке о кривичној санкцији, тако што је Апелациони суд подносиоца осудио на казну затвора у трајању од осам месеци, а коју ће издржавати у просторијама у којима станује, без примене електронског надзора, док је у преосталом делу жалба браниоца окривљеног одбијена као неоснована, а првостепена пресуда је потврђена у непреиначеном делу.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац, је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.), као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је: да лекар који при пружању лекарске помоћи примени очигледно неподобно средство или очигледно неподобан начин лечења или не примени одговарајуће хигијенске мере или уопште очигледно несавесно поступа и тиме проузрокује погоршање здравственог стања неког лица, казниће се затвором од три месеца до три године (члан 251. став 1.); да ако је дело из ст. 1. и 2. овог члана учињено из нехата, учинилац ће се казнити новчаном казном или затвором до једне године (члан 251. став 3.), као и да ако је услед дела из члана 251. став 3, 255. став 2, 256. став 3, 257. став 2. и 258. став 2. овог законика наступила смрт, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година (члан 259. став 4.).
5. У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспорени кривични поступак трајао пет година и 10 месеци, рачунајући од 11. фебруара 2015. године, када је подношењем оптужног предлога Кт. 2772/13 надлежном суду кривични поступак покренут, до 23. децембра 2020. године , када је Апелациони суд у Нишу донео о спорену пресуду Кж.1. 895/20 којом је поступак правноснажно окончан. Наведено трајање поступка може указивати да исти није окончан у разумном року.
Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.
Уставни суд је утврдио да је кривични поступак чије се трајање оспорава, првобитно вођен против подносиоца уставне жалбе и окривљеног М.П . Поступак се водио због кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези члана 251. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, које по својој правној природи спада у тежа кривична дела и захтева спровођење одређеног доказног поступка. У току поступка обављена су два вештачења и више допуна вештачења узрока смрти покојне А.М. Од укупно 27 пута заказаног главн ог претреса , исти није одржан 17 пута. Уставни суд примећује да подносилац и његов бранилац нису допринели трајању оспореног кривичног поступка. Такође, поступајући суд својим радњама није допринео трајању оспореног поступка. Уставни суд је нарочито имао у виду чињеницу да је Основни суд у Лесковцу два пута мериторно пресудио, при чему је Апелациони суд у Нишу својом одлуком Кж.1. 222/19 од 9. априла 2019. године укинуо пресуду К. 89/15 од 4. децембра 2018. године у ставу првом изреке, а предмет вратио на поновно суђење. По оцени Уставног суда, све напред наведено указује да су чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори у оспореном поступку такве природе да указују на сложеност конкретног кривичног предмета, те да представљају оправдани разлог за дуже трајање овог поступка.
Полазећи од напред наведеног, Уставни суд је оценио да укупна дужина трајања поступка, као јединствена целина, не излази из оквира разумног рока, имајући у виду све околности конкретног случаја.
С обзиром на напред изложено, Уставни суд је оценио да у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету К. 254/19 (раније пред истим суд ом у предмету К. 89/15) није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Подносилац сматра да су му оспореним пресудама Основног суда у Лесковцу К. 254/19 од 10. септембра 2020. године и Апелационог суда у Нишу Кж.1. 895/20 од 23. децембра 2020. године повређена права из члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава. Уставни суд је утврдио да уставну жалбу у овом делу треба одбацити.
Прво, у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Суд најпре констатује да се у уставној жалби истичу у основи идентични чињенични и правни разлози које је подносилац истицао у кривичном поступку у коме су донете оспорене пресуде , а који су били предмет садржајне и веома детаљне оцене у оспореним пресудама.
Стога је Уставни суд, полазећи од претходно наведеног, односно чињенице да су сва указивања подносиоца о повреди процесних гаранција права из члана 32. став 1. Устава, већ јасно, прецизно и разумљиво образложена и оцењена као неоснована од стране првостепеног и жалбеног суда, нашао да се наводи подносиоца не могу прихватити као релевантни и утемељени уставноправни разлози за тврдње о повреди означеног права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост ос порених пресуда.
Друго, Уставни суд је оценио да се тврдње подносиоца уставне жалбе у вези истакнуте повреде права из члана 36. став 2. Устава, искључиво заснивају на истакнутој повреди права на правично суђење. С тим у вези, Уставни суд указује да формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.