Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . П . из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. јуна 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба М. П . изјављена због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Сомбору у предмету К. 12/14.
2. Одбацује се уставна жалба М. П . изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 755/19 од 30. октобра 2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. П . из Новог Сада је поднео Уставном суду, 3. јануара 2020. године, преко пуномоћника Ж. Г, адвоката из Сомбора, уставну жалбу против пресуде означене у тачки 2. изреке због повреде права на правично суђење, права на суђење у разумном року, посебних права окривљеног и права на правну сигурност у казненом праву, гарантованих одредбама члана 32. став 1, члана 33. став 6. и члана 34. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава другостепена пресуда којом је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим због учињеног кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву и осуђен на казну затвора у трајању од једне године, као и трајање кривичног поступка који је правноснажно окончан оспореном пресудом.
У уставној жалби је, у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. и члана 34. ст. 1. и 2. Устава, наведено да је подносиоцу уставне жалбе оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Кт. 42/11 од 8. јула 2011. године стављено на терет да је у периоду од 23. фебруара 2009. године до 5. фебруара 2010. године извршио кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. став 2. у вези става 1. тачка 4) Кривичног законика, а да је оспореном пресудом правноснажно оглашен кривим за извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика које у време извршења законом није било нормирано као кривично дело, већ је први пут уведено у кривично законодавство 2013. године. Подносилац уставне жалбе је навео да је у жалби против првостепене пресуде навео да у није било места примени блажег закона из члана 5. став 2. Кривичног законика, јер дело за које је оглашен кривим у време извршења није постојало, али да се суд у оспореној пресуди о томе није изјаснио.
Образлажући повреду права на суђење у разумном року и права на суђење без одуговлачења, гарантованих одредбама 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава подносилац је навео да је предметни поступак очигледно одуговлачен јер је истрага против подносиоца уставне жалбе спроведена у току 2011. године и оптужница подигнута 8. јула 2011. године, а суђење је трајало потпуно неразумно дуго, тако да је поступак вођен више од 9 година.
Подносилац је истакао захтев да Уставни суд утврди повреду истакнутих права и да поништи оспорену пресуду.
2. Из одредбе члана 170. Устава Републике Србије којом је установљена уставна жалба као изузетно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода следи да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта који је донет на штету лица које подноси уставну жалбу, јер само таквим актом може доћи до повреде уставних права. Такође, наводи уставне жалбе се морају заснивати на уставноправним разлозима којима се поткрепљују тврдње о повреди означеног права.
3. У спроведеном претходном поступку, из навода уставне жалбе, достављене документације, те увидом у списе предмета Вишег суда у Сомбору К. 12/14, Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање ове уставносудске ствари:
Решењем истражног судије Вишег суда у Сомбору Ки. 38/11 од 14. априла 2011. године отворена је истрага против подносиоца уставне жалбе и још шесторо осумњичених лица због основане сумње да су извршили кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. став 3. у вези става 1. тачка 4) Кривичног законика и кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.
Решењем Вишег суда у Сомбору Ки. 38/11 од 14. априла 2011. године према подносиоцу уставне жалбе и још петоро осумњичених лица је одређен притвор, на основу члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку, који се подносиоцу уставне жалбе рачуна од 14. априла 2011. године, као дана лишења слободе.
Подносилац уставне жалбе се у предметном кривичном поступку налазио у притвору у периоду од 14. априла 2011. године до 25. новембра 2011. године.
Oптужницом Вишег јавног тужиоца у Сомбору Кт. 42/11 од 8. јула 2011. године подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дела злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. став 2. у вези става 1. тачка 4) и члана 33. Кривичног законика и кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. у вези члана 35. Кривичног законика. Истом оптужницом, поред подносиоца уставне жалбе оптужено је још два лица због кривичног дела из члана 238. став 2. у вези става 1. тачка 4) Кривичног законика.
Решењем Вишег суда у Сомбору Кв. 220/11 од 5. септембра 2011. године одбијени су приговори бранилаца окривљених, међу њима и подносиоца уставне жалбе изјављени против наведене оптужнице, док је према једном од окривљених одлучено да нема места оптужбе.
Решењем Вишег суда у Сомбору Кв. 305/11 од 25. новембра 2011. године према подносиоцу уставне жалбе је укинут притвор.
Оптужницу Вишег јавног тужиоца у Сомбору Кт. 42/11 од 8. јула 2011. године преузело је Тужилаштво за организовани криминал под бројем Кт. 3/12 од 10. фебруара 2012. године, при чему је оптужни акт прецизиран па је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет извршење кривичног дела злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. став 2. у вези става 1. тачка 4) и члана 33. Кривичног законика и кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. у вези члана 35. Кривичног законика, а окривљенима Р.Ц. и З.Р. стављено је на терет извршење кривичног дела из члана 238. став 2. у вези става 1. тачка 4) Кривичног законика.
Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1. 94/11, Кв.По1. 179/12 од 26. марта 2012. године тај суд се огласио стварно ненадлежним за поступање по оптужници Вишег јавног тужиоца у Сомбору Кт. 42/11 од 8. јула 2011. године прихваћеном од стране Тужилаштво за организовани криминал актом Кт. 3/12 од 10. фебруара 2012. године и предмет је, након правноснажности (24. априла 2012. године) наведеног решења достављен Вишем суду у Сомбору као стварно и месно надлежном.
У току 2012. године измењена оптужница Тужилаштва за организовани криминал Кт. 3/12 од 10. фебруара 2012. године достављена је окривљенима и њиховим браниоцима.
Решењем Вишег суда у Сомбору Кв. 129/13 од 3. јуна 2013. године тај суд се огласио стварно ненадлежним за поступање по оптужници Вишег јавног тужиоца у Сомбору Кт. 42/11 од 8. јула 2011. године прихваћеном од стране Тужилаштво за организовани криминал актом Кт. 3/12 од 10. фебруара 2012. године и предмет је, након правноснажности наведеног решења (20. јуна 2013. године) достављен Основном суду у Сомбору.
Решењем Основног суда у Сомбору Кв. 25/14 од 22. јануара 2014. године тај суд се огласио стварно ненадлежним за поступање по оптужници Вишег јавног тужиоца у Сомбору Кт. 42/11 од 8. јула 2011. године прихваћеном од стране Тужилаштво за организовани криминал актом Кт. 3/12 од 10. фебруара 2012. године и предмет је након правноснажности наведеног решења достављен Вишем суду у Сомбору као стварно и месно надлежном, јер из чињеничног описа оптужнице произлази да се окривљенима, међу њима и подносиоцу уставне жалбе ставља на терет извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. Кривичног законика, за које је према изменама и допунама Закона о уређењу судова које су почеле да се примењују 1. јануара 2014. године, надлежан виши суд, без обзира на висину запрећене санкције.
Дана 28. фебруара 2014. године примљен је у Вишем суд у у Сомбору предмет К-12/2014 и додељен је судији у рад.
Виши суд у Сомбору је 28. марта 2014. године иницирао сукоб надлежности пред Врховним касационим судом, који није био надлежан за решавање сукоба надлежности, о чему је тај суд обавестио Виши суд у Сомбору, вративши му списе предмета К. 12/14 дана 17. априла 2014. године. Међутим, из списа предмета произлази да Виши суд у Сомбору није иницирао потом сукоб надлежности пред заједничким непосредно вишим судом, што би у конкретном случају био Апелациони суд у Новом Саду, већ је спроводио предметни кривични поступак.
Решењем Вишег суда у Сомбору Кв. 233/14 од 9. октобра 2014. године одређено је да ће се једном од окривљених З.Ћ. судити у одсуству.
Припремно рочиште је у предмету Вишег суда у Сомбору К. 12/14 заказано први пут 29. јануара 2015. године.
Пред Вишим судом у Сомбору у предмету К. 12/14 припремно рочиште било заказано четири пута и три пута, није било одржано (29. јануара-истакнут захтев за изузеће председника судећег већа, 3. априла- суд одложио без образложења, и 11. маја 2015. године- одложено ради претходног одлучивање о одговору на оптужницу браниоца окривљеног З.Г.). У том периоду суд је расписао потерницу за једним од окривљених 30. марта 2015. године, те су се услови за одржавање припремног рочишта стекли 18. јуна 2015. године, а да је главни претрес започео 28. септембра 2015. године.
На припремном рочишту одржаном пред Вишим судом у Сомбору К. 12/14 од 18. јуна 2015. године заменик Вишег јавног тужиоца у Сомбору изложио је оптужницу Кт. 3/12 од 10. фебруара 2012. године Тужилаштва за организовани криминал, коју је прихватило Више јавно тужилаштво у Сомбору, те је у односу на подносиоца уставне жалбе и још троје окривљених промењена правна квалификација кривичних дела, па је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, док је у односу на окривљене Р.Ц и З.Р. оптужница остала иста.
Предметни кривични поступак пред Вишим судом у Сомбору у предмету К. 12/14 водио се против укупно шест окривљених лица. Главни претрес је започео 28. септембра 2015. године, наставци су били заказани 12 пута, при чему три пута нису биле испуњене процесне претпоставке за његово одржавање, које се не могу приписати подносиоцу уставне жалбе на терет.
Виши јавни тужилац у Сомбору је својим актом Кто. 18/14 од 5. новембра 2018. године изменио чињенични опис оптужнице и правну квалификацију, тако што је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет извршење кривичног дела из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. Кривичног законика, а окривљенима Р.Ц. и З.Р. стављено је на терет извршење кривичног дела из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези члана 35. Кривичног законика.
Пресудом Вишег суда у Сомбору К. 12/14 од 27. марта 2019. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим да је као саизвршилац са З.П. извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. Кривичног законика за које је осуђен на казну затвора у трајању од једне године. Истом пресудом окривљени З.П је оглашен кривим због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. Кривичног законика, окривљени П.Ч, Д.П, Р.Ц. и З.Р. оглашени су кривима да су извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у помагању из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези члана 35. Кривичног законика.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 755/19 од 30. октобра 2019. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљених, међу њима и браниоца подносиоца уставне жалбе, и потврђена је пресуда Вишег суда у Сомбору К. 12/14 од 27. марта 2019. године.
У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, наведено је да нису основани жалбени наводи окривљеног да је кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. Кривичног законика декриминализовано изменама Кривичног законика од 1. марта 2018. године, с обзиром да наведено кривично дело, иако по наведеном називу и нумерацији није предвиђено измењеним Кривичним закоником, оно има континуитет у другим кривичним делима, и то у кривичном делу злоупотреба положаја одговорног лица из члана 227. измењеног Кривичног законика и у кривичном делу преваре у обављању привредне делатности из члана 223. измењеног Кривичног законика, а имајући у виду обавезу суда да у смислу одредбе члана 5. Кривичног законика примени најблажи закон за учиниоца, то суд налази да је за окривљеног у конкретном случају блажа одредба члана 238. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. Кривичног законика, јер њоме није прописана намера учиниоца да себи или другом прибави противправну имовинску корист, што се измењеним закоником тражи, те је стога правилно применио закон који је важио у време извршења кривичног дела.
Пресудом Врховног касационог суда Кзз. 13/2020 од 25. фебруара 2020. године одбијени су као неосновани захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљених, међу њима и подносиоца уставне жалбе, поднети против правноснажних пресуда Вишег суда у Сомбору К. 12/14 од 27. марта 2019. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 755/19 од 30. октобра 2019. године, са детаљним образложењем о разлозима због којих суд ванредног правног лека оцењује да су неосноване тврдње окривљених да је изменама Кривичног законика унето потпуно ново кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. Кривичног законика, које није било предвиђено као кривично дело у време када су предузимане инкриминисане радње које се окривљенима стављају на терет.
4. Одредбама Устава, чију повреду подносилац уставне жалбе истиче , утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца. Кривична дела и кривичне санкције одређују се законом (члан 34. став 2.).
Одредба члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“ , бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09), која је била на снази до 15. априла 2013. године, гласила је: службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или не вршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казниће се затвором од шест месеци до пет година (став 1.); да ако је извршењем дела из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу преко четристопедесет хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година (став 2.); ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година (став 3.).
Изменама и допунама Кривичног законика које су објављене у „Службеном гласнику РС", број 121/12, од 24. децембра 2012. године), које су ступиле на снагу 15. априла 2013. године, било је прописано да се наслов изнад члана 234. и члан 234. мењају и гласе: „Злоупотреба положаја одговорног лица“. Члан 234. (1) одговорно лице које искоришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог овлашћења или не вршењем своје дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу противправну имовинску корист или другом нанесе имовинску штету, казниће се затвором од три месеца до три године; (2) ако је извршењем дела из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу преко четиристо педесет хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година; (3) ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до десет година (члан 22.), као и да се у члану 359. став 1. речи: "или одговорно" бришу (члан 35.).
У „Службеном гласнику Републике Србије“, број 94/16, од 24. новембра 2016. године, објављена је измена члана 234. која је ступила на снагу 1. марта 2018. године, те овај члан прописује кривично дело „недозвољена производња“, док је кривично дело „злоупотреба положаја одговорног лица“ прописано одредбом члана 227, који гласи: одговорно лице које искоришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог овлашћења или не вршењем своје дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу противправну имовинску корист или другом нанесе имовинску штету, уколико тиме нису остварена обележја неког другог кривичног дела, казниће се затвором од три месеца до три године (став 1.); ако је извршењем дела из става 1. овог члана прибављена имовинска корист која прелази износ од четристопедесет хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година (став 2.); ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до десет година (став 3.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у кривичном поступку који се водио пред Вишим судом у Сомбору у предмету К. 12/14 Уставни суд је утврдио да се трајање предметног кривичног поступка према подносиоцу уставне жалбе има рачунати од 14. априла 2011. године, када је лишен слободе, a што се у конкретном случају поклапа и са датумом доношења решења о спровођењу истраге, а да је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 755/19 од 30. октобра 2019. године, из чега следи да је оспорени кривични поступак, према њему, трајао дуже од осам и по година.
Наведено трајање кривичног поступка може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.
Испитујући сложеност оспореног судског поступка Уставни суд указује да се поступак који се води ради утврђивања постојања кривичних дела против службене дужности и кривичних дела против привреде, у начелу, може сматрати сложеним. При томе, полазећи од тога да је оптужницу Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Кт. 42/11 од 8. јула 2011. године преузело Тужилаштво за организовани криминал актом Кт. 3/12 од 10. фебруара 2012. године, што само по себи несумњиво указује на сложену чињеничну грађу на којој се оптужни акт заснива, што свакако подразумева и обиман доказни поступак, који је морао бити спроведен против шест оптужених лица. Уставни суд додатно констатује да је предметна оптужница више пута прецизирана и мењана, како у делу чињеничног описа, тако и у погледу правне квалификације кривичних дела која су окривљенима стављана на терет, те је услед измена и допуна Кривичног законика мењана и стварна надлежност поступајућег суда, што по оцени Суда указује на значајну сложеност чињеничних и правних питања која су постављена пред суд покретањем поступка и која је требало разјаснити, те сматра да сложеност предметног кривичног поступка може да оправда његово вишегодишње трајање.
Такође, Уставни суд указује и на то да је од одржавања припремног рочишта од 18. јуна 2015. године првостепена пресуда донета након три године и пет и по месеци, за које време је главни претрес био заказан 13 пута, а само три пута нису биле испуњене процесне претпоставке за његово одржавање, док је другостепени поступак трајао свега 6 месеци, што указује на то да су Виши суд у Сомбору и Апелациони суд у Новом Саду поступали ажурно у спровођењу предметног кривичног поступка.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд, најпре сматра да се четворогодишње поступање надлежних државних органа, рачунајући од подизања првобитне оптужнице Вишег јавног тужиоца у Сомбору Кт. 42/11 од 8. јула 2011. године, до отпочињања главног претреса пред Вишим судом у Сомбору 28. септембра 2015. године, не може сматрати довољно ефикасним, нарочиту пажњу усмеравајући на извесне тешкоће надлежних јавних тужилаштва у прецизном формулисању текста оптужног акта, које се огледају у вишеструким изменама и прецизирањима подигнутог оптужног акта, што је резултирало и вишеструким оглашавањем стварне и функционалне ненадлежности суда за поступање у предметном поступку. Међутим, у околностима конкретног случаја, када је од отпочињања главног претреса 28. септембра 2015. године, до правноснажног окончања двостепеног кривичног поступка, 30. октобра 2019. године, протекло четири године, Уставни суд је оценио да трајање предметног кривичног поступка, чија је сложеност очигледна, не излази из оквира разумног рока. С тим у вези Уставни суд, констатује да је спровођење детаљне, темељне, свеобухватне и квалитетне истраге важан предуслов да се спровођење доказног поступка пред судом спроведе без непотребног одуговлачења, чиме је, у конкретном случају, омогућено суду да у релативно кратком року од отварања главног претреса правноснажно оконча предметни кривични поступак. Стога Уставни суд констатује да се у поступању надлежних државних органа, не уочавају пропусти који су угрозили право подносиоца уставне жалбе да се о оптужбама против њега одлучи у разумном року сагласно гаранцијама члана 32. став 1. Устава.
Увидом у списе предмета Вишег суда у Сомбору К. 12/14 Уставни суд је утврдио да ни подносилац уставне жалбе није својим понашањем допринео вишегодишњем трајању предметног кривичног поступка, а да сложеност спорних чињеничних и правних питања која су пред надлежне државне органе постављена покретањем кривичног поступка против подносиоца уставне жалбе оправдава његово осмогодишње трајање.
С обзиром на изложено, а имајући у виду да ни у уставној жалби није наведен ниједан конкретан разлог којим би се аргументовано указало да су очигледни пропусти надлежних државних органа довели до трајања поступка које превазилази стандарде разумног трајања, Уставни суд је оценио да нису основане тврдње подносиоца да му је у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Сомбору у предмету К. 12/14 повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, због чега је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23 ), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава, као елемента права на правично суђење, гарантованог чланом 32. став 1. Устава оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 755/19 од 30. октобра 2019. године, коју подносилац заснива на повреди начела законитости утврђеног одредбом члана 34. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да се подносилац, незадовољан исходом правноснажно окончаног кривичног поступка у ком му је изречена затворска казна, само формално позива на повреду Уставом зајемчених права, понављајући у уставној жалби наводе претходно изнете у жалби изјављеној против првостепене пресуде.
Уставни суд је увидом у оспорену пресуду утврдио да је Апелациони суд у Новом Саду дао детаљно, јасно и уставноправно прихватљиво образложење да нису основани жалбени наводи окривљених, које наводе подносилац поново износи у уставној жалби, да је кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. Кривичног законика декриминализовано изменама Кривичног законика од 1. марта 2018. године, с обзиром да наведено кривично дело има континуитет у другим кривичним делима, и то у кривичном делу злоупотреба положаја одговорног лица из члана 227. измењеног Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 94/16 од 24. новембра 2016. године), а које кривично дело има правни континуитет инкриминације са кривичним делом злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 121/12 од 24. децембра 2012. године), као и у кривичном делу преваре у обављању привредне делатности из члана 223. измењеног Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 94/16, од 24. новембра 2016. године).
Уставни суд је такође утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оптужницом Вишег јавног тужиоца у Сомбору Кт. 42/11 од 8. јула 2011. године поред извршења кривичног дела злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. став 2. у вези става 1. тачка 4) и члана 33. Кривичног законика, било стављено на терет и извршење кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. у вези члана 35. Кривичног законика, а које кривично дело изменама и допунама Кривичног законика „Службени гласник РС“, број 121/12, који је ступио на снагу 15. априла 2013. године, подељено у два кривична дела према својству учиниоца и овлашћењима која му припадају и то на кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. Кривичног законика и кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. Кривичног законика, које задржава јасан правни континуитет са кривичним делом злоупотреба службеног положаја из члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05 и 72/09), као и да је задржан јасан правни континуитет инкриминације кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члан 234. Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 121/12 од 24. децембра 2012. године) са инкриминацијом кривичног дела под идентичним законским називом и са истим битним елементима и прописаном казном из члана 227. Кривичног законика које дело је у Кривични законик унето изменама које се примењују почев од 1. марта 2018. године („С лужбени гласник РС“, број 94/16, од 24. новембра 2016. године), што је и Врховни касациони суд у својој пресуди Кзз. 13/2020 од 25. фебруара 2020. године, детаљно анализирао и ценио, а на које образложење Уставни суд додатно упућује.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су очигледно неосновани наводи уставне жалбе којима се указује да је подносилац уставне жалбе оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 755/19 од 30. октобра 2019. године правноснажно оглашен кривим због извршења кривичног дела из члана 234. Кривичног законика које није било прописано у време извршења кривичног дела, а да је кривично дело из члана 238. Кривичног законика декриминализовано.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу којим се оспорава пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 755/19 од 30. октобра 2019. године као очигледно неосновану, решавајући као у тачки 2. изреке
7. Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.