Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . С . из Српског Крстура, општина Нови Кнежевац, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. јуна 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. С . изјављена против решења Вишег суда у Зрењанину Кпп. 4/20 од 9. јануара 2020. године и решења истог суда Кв. 25/20 од 17. јануара 2020. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. С . из Српског Крстура, општина Нови Кнежевац, поднео је Уставном суду, 28. јануара 2020. године, уставну жалбу, преко пуномоћника В . Ј . Ђ, адвоката из Суботице, против решења Вишег суда у Зрењанину Кпп. 4/20 од 9. јануара 2020. године и решења истог суда Кв. 25/20 од 17. јануара 2020. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 33. став 6. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се право гарантовано означеном одредбом наведене Европске конвенције садржински не разликује од права зајемченог Уставом, то Уставни суд постојање његове повреде цени у односу на одговарајућу одредбу из члана 31. став 1. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је притвор према подносиоцу неосновано одређен и продужен; да је „у првостепеном решењу само наведено да „основаност сумње произлази из списа предмета“. Ово је само уопштена, неконкретизована и зато непроверљива тврдња, није наведено који доказ тј. који део његовог садржаја и на који начин изазива основану сумњу да је управо окривљени, овде подносилац уставне жалбе, починио ово кривично дело. То значи да није ваљано образложено постојање основане сумње према подносиоцу. Без тога притвор је неоснован, јер сумња је conditio sine qua non“; да је неосновано закључено да је М.М. у бекству, а то наводно бекство је послужило као основ за закључак да притварањем подносиоца треба спречити могући договор са М.М; да то што се неко бранио ћутањем, па на основу тога суд гради закључак да „сасвим оправдано постоји бојазан да би исти, уколико би се нашао на слободи, могао утицати на саизвршиоца“, није довољан за продужење притвора. Сама бојазан и сама могућност нису довољне, у ситуацији у којој ЗКП прописује „особите околности“. Чињеница да се неко користио својим законским правом да не изнесе одбрану не сме бити интерпретирана као основа за овакве закључке, тако да су они свакако неосновани; да се притвор користи као средство притиска на окривљеног М. С . да измени начин одбране; да поступајући суд у конкретном случају није ваљано образложио зашто се иста сврха не би мо гла постићи применом блаже мере.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, поништи оспорена решења, те да досуди подносиоцу накнаду штете због неоснованог притварања, затим трошкове одбране пред редовним судовима, као и трошкове заступања пред Уставним судом. Такође, подносилац је замолио да се хитно одлучи о уставној жалби, јер је лишен слободе или да се макар привременом мером наложи да буде пуштен на слободу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације уз уставну жалбу, између осталог, утврдио да је решењем Вишег суда у Зрењанину Кпп. 272/19 од 13. децембра 2019. године према окривљенима М. С, овде подносиоцу уставне жалбе, М.П. и М.М. одређен притвор.
Притвор се према подносиоцу рачуна од 11. децембра 2019. година, када је лишен слободе.
Решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 771/19 од 25. децембра 2019. године одбијене су жалбе Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину и бранилаца окривљених М. С . (подносиоца уставне жалбе) , М.П. и М.М. изјављена против решења Кпп. 272/19 од 13. децембра 2019. године.
Притвор према подносиоцу је продужен оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Кпп. 4/20 од 9. јануара 2020. године, на основу члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „судија за претходни поступак налази да су М. С . и М.П. основано сумњиви да су извршили кривично дело које им се ставља на терет, те да основаност сумње произлази из садржине списа предмета,…, При том, судија за претходни поступак је имала у виду чињеницу да се осумњиченима М . С . и М.П. ставља на терет да су предметно кривично дело извршили заједно са осумњиченим М.М. у односу на којег је наредбом Вишег суда у Зрењанину Кпп. 272/19 од 13. децембра 2019. године наређено издавање потернице по којој осумњичени још увек није пронађен, па самим тим није ни спроведен у притвор Окружног затвора у Зрењанину. Надаље, судија за претходни поступак је имала у виду и чињеницу да осумњичени М. С . и М.П, као и осумњичени М.М. живе у истом насељеном месту односно Српском Крстуру, где се сва лица међусобно познају, а где би и М.М, уколико би се осумњичени С. и П. били на слободи. лако могао доћи до истих односно ступити у контакт са њима, те би на тај начин осумњичени уколико би били на слободи могли међусобно комуницирати и на тај начин вршити утицај један на другог у правцу какав ће исказ дати пред тужиоцем, а потом и пред судом. Поред тога, судија за претходни поступак је имала у виду и чињеницу да је осумњичени М . С , приликом саслушања пред ВЈТ Зрењанин користио своје законско право да не износи одбрану, те у таквој ситуацији сасвим оправдано постоји бојазан да би исти, уколико би био на слободи могао утицати на саизвршиоца у правцу какав ће исказ дати током поступка. Све напред наведене околности, како појединачно, тако и у својој међусобној повезаности, по оцени судије за претходни поступак представљају особите околности које указују да би осумњичени уколико би били на слободи могли ометати поступак утицајем на саизвршиоца М.М.“.
Оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 25/20 од 17. јануара 2020. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца осумњичених М. С . и М.П. изјављене против решења Кпп. 4/20 од 9. јануара 2020. године.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „по мишљењу већа овог суда, неосновани су жалбени наводи бранилаца осумњичених којима се оспорава одлука судије за претходни поступак којом је продужен притвор према осумњиченима М. С . и М.П. из разлога предвиђених одредбом члана 211. став 1. тачка 2. Законика о кривичном поступку, с обзиром да из садржине списа предмета произлази основана сумња да су осумњичени М . С . и М.П. извршили кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 3. у вези става 2. Кривичног законика, те имајући у виду да се осумњиченима М . С . и М.П. ставља на терет да су предметно кривично дело извршили заједно са осумњиченим М.М. у односу на којег је наредбом Вишег суда у Зрењанину Кпп. 272/19 од 13. децембра 2019. године наређено издавање потернице, по којој осумњичени није још увек пронађен, па самим тим није ни спроведен у притвор Окружног затвора у Зрењанину, да осумњичени М. С, М.М. и М.П. живе у истом насељеном месту, односно Српском Крстуру, где се сва лица међусобно познају, а где би и М.М, уколико би осумњичени М. С . и М.П. били на слободи, лако могао доћи до истих односно ступити у контакт са њима, те би на тај начин осумњичени, уколико би били на слободи могли међусобно комуницирати и на тај начин вршити утицај један на другог у правцу какав ће исказ дати пред тужиоцем, а потом и пред судом. Имајући у виду наведено, правилно је судија за претходни поступак закључио да постоје особите околности које указују да би осумњичени боравком на слободи могли ометати поступак утицајем на саизвршиоца, па је одређивање притвора против осумњичених сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 2. Законика о кривичном поступку неопходна мера за несметано вођење кривичног поступка, чија сврха се у конкретном случају не може постићи другом блажом мером“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.), као и да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (члан 33. став 7.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (члан 211. став 1. тачка 2)); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. ст. 2. и 3.).
5. Пре свега, Уставни суд напомиње да је подносилац очигледном техничком омашком погрешно навео да му је повређено и пр аво из члана 33. став 6. Устава. Наиме, подносилац у уставној жалби наводи да му је решењима Вишег суда у Зрењанину Кпп. 4/20 од 9. јануара 2020. године и Кв. 25/20 од 17. јануара 2020. године повређено и право да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу. Наведено право се јемчи одредбом члана 33. став 7. Устава.
Подносилац сматра да су му оспореним решењима повређена права из члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 33. став 7. и члана 34. став 3. Устава. Уставни суд је повреду права на слободу и безбедност, посебних права окривљеног и права на правну сигурност у казненом праву ценио кроз истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава.
Подносилац у уставној жалби истиче да му је притвор неосновано продужен јер није ваљано образложено постојање основане сумње, те није адекватно образложено зашто се сврха притвора не може остварити применом блаже мере. Такође, у конкретном случају је неосновано закључено да је М.М. у бекству. Затим, подносилац наводи и да то што се неко бранио ћутањем, па на основу тога суд гради закључак да „сасвим оправдано постоји бојазан да би исти, уколико би се нашао на слободи, могао утицати на саизвршиоца“, није довољ ан за продужење притвора. Сама бојазан и сама могућност нису довољне, у ситуацији у којој ЗКП прописује „особите околности“. Чињеница да се неко користио својим законским правом да не изнесе одбрану не сме бити интерпретирана као основа за овакве закључке, тако да су они свакако неосновани.
Оцењујући наводе уставне жалбе, Уставни суд, пре свега, истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе, утемељене на релевантним доказима, представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да се не може упуштати у инстанционо одлучивање/резоновање, као и да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора, произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд наглашава да је са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења и Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године, тачка 5. образложења). Поред тога, у више својих одлука, Уставни суд је заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 1. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења).
У односу на аспект протека времена, Уставни суд истиче да је у надлежности редовних судова да осигурају да притвор окривљеног лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико поступајући суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Притворски основ на коме се заснивају оспорене судске одлуке о продужењу притвора дефинисан је Закоником о кривичном поступку у члану 211. став 1. тачка 2). Уставни суд наглашава да је суштина основа за одређивање/продужење притвора према напред наведеном члану Законика опасност по доказе. Наиме, код ових случајева, околности указују на то да ће окривљени, између осталог, ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче ( колузиона опасност). Реч је о релативно честом основу за одређивање притвора, који најчешће престаје завршетком истраге, имајући у виду да је у том моменту највећи број доказа прикупљен.
Имајући у виду напред наведене критеријуме за процену уставности решења о продужењу притвора на која се жали подносилац уставне жалбе, Уставни суд констатује да су оспорена решења Вишег суда у Зрењанину донета у складу са релевантним одредбама Устава и Законика о кривичном поступку. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Кпп. 4/20 од 9. јануара 2020. године, а које решење је потврђено ос пореним решење истог суда Кв. 25/20 од 17. јануара 2020. године, продужен за један месец, по законском основу из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП-а. Подносилац је био у притвору један и по месец рачунајући од тренутка лишења слободе 11 . децембра 2019. године, па до 28. јануара 2020. године, када је изјавио уставну жалбу.
Разматрајући навод уставне жалбе да то што се неко бранио ћутањем, па на основу тога суд гради закључак да „сасвим оправдано постоји бојазан да би исти, уколико би се нашао на слободи, могао утицати на саизвршиоца“, није довољан за продужење притвора. Сама бојазан и сама могућност нису довољне, у ситуацији у којој ЗКП прописује „особите околности“. Чињеница да се неко користио својим законским правом да не изнесе одбрану не сме бити интерпретирана као основа за овакве закључке, тако да су они свакако неосновани, Суд је оценио да је овај навод уставне жалбе неоснован.
Наиме, из образложења оспореног првостепеног решења неспорно произлази да је „судија за претходни по ступак Вишег суда у Зрењанину имала у виду чињеницу да се осумњиченима М . С . и М .П. ставља на терет да су предметно кривично дело извршили заједно са осумњиченим М .М. у односу на којег је наредбом Вишег суда у Зрењанину Кпп. 272/19 од 13. децембра 2019. године наређено издавање потернице по којој осумњичени још увек није пронађен, па самим тим није ни спроведен у притвор Окружног затвора у Зрењанину. Надаље, судија за претходни поступак је имала у виду и чињеницу да осумњичени М. С. и М .П, као и осумњичени М.М. живе у истом насељеном месту односно Српском Крстуру, где се сва лица међусобно познају, а где би и М.М, уколико би се осумњичени С. и П. били на слободи. лако могао доћи до истих односно ступити у контакт са њима, те би на тај начин осумњичени уколико би били на слободи могли међусобно комуницирати и на тај начин вршити утицај један на другог у правцу какав ће исказ дати пред тужиоцем, а потом и пред судом. Поред тога, судија за претходни поступак је имала у виду и чињеницу да је осумњичени М.С, приликом саслушања пред ВЈТ Зрењанин користио своје законско право да не износи одбрану, те у таквој ситуацији сасвим оправдано постоји бојазан да би исти, уколико би био на слободи могао утицати на саизвршиоца у правцу какав ће исказ дати током поступка. Све напред наведене околности, како појединачно, тако и у својој међусобној повезаности, по оцени судије за претходни поступак представљају особите околности које указују да би осумњичени уколико би били на слободи могли ометати поступак утицајем на саизвршиоца М.М.“. Дакле, околност да се подносилац бранио ћутањем је околност која је узета у обзир приликом продужења притвора, али која је доведена у везу са осталим околностима. Та околност није била једина нити одлучујућа околност, већ једна од околности, која је доведена у везу са осталим околностима, и која је довела Виши суд у Зрењанину до закључка да се према подносиоцу продужи притвор.
Самим тим, по оцени Уставног суда, Виши суд у Зрењанину је оспорена решења засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступио је у складу са ЗКП-ом када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд је у оспореним одлукама аргументовано образложио постојање особитих околности које указују да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли ометати поступак утицањем на саучесника М.М, а који је у бекству. Такође, разматрајући наводе уставне жалбе да је неосновано закључено да је М.М. у бекству, јер нема наредбе јавног тужиоца за његово довођење из члана 195. Законик а о кривичном поступку, Уставни суд констатује да је решењем Вишег суда у Зрењанину Кпп. 272/19 од 13. децембра 2019. године, између осталог, и према окривљеном М.М. одређен притвор, а који није реализован, те да је према њему издата и потерница, а по којој није пронађен, а што неспорно произлази из оспорених решења.
Уставни суд је утврдио да је Виши суд у Зрењанину, по службеној дужности, благовр емено, оспореним решењем Кпп. 4/20 од 9. јануара 2020. године испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлог због којег је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Уставни суд констатује да је Виши суд у Зрењанину, на уставноправно прихватљив и довољан начин оценио да је притвор неопходна мера за несметано вођење кривичног поступка, те да се сврха не може постићи неком другом блажом мером.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је надлежни суд у оспореним решењима навео исцрпне и јасне разлоге због којих је сматрао да је задржавање окривљеног у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка. Иако није изричито истакнуто у уставној жалби, суд се осврнуо и на трајање притвора према подносиоцу уставне жалбе. Уставни суд напомиње да је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Подносилац се до тренутка изјављивања уставне жалбе у притвору налазио један и по месец (рачунајући од тренутка када је лишен слободе, па до тренутка изјављивања уставне жалбе). Стога је Уставни суд оценио да се ова дужина трајања притвора објективно не може сматрати неразумно дугом.
Полазећи од свега напред наведеног и одредаба члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23 ), Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану .
6. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.