Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Владан Петров, др Драгана Коларић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. С . из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. јуна 202 4. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н. С . изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 593/18 од 31. децембра 2018. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 12 /19 од 22. јануара 201 9. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. С . из Крагујевца поднео је Уставном суду, 22 . фебруара 201 9. године, преко пуномоћника Н. В, адвоката из Београда , уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 593/18 од 31. децембра 2018. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 12/19 од 22. јануара 2019. године, због повреде права на достојанство и слободан развој личности, права на ограничено трајање притвора и слободе кретања, зајемчених одредбама чл. 23, 31. и 3 9. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе суштински истиче и повреду права на образложену судску одлуку, као елемента права на правично суђење , из члана 32. Устава, како то произлази из навода саме уставне жалбе.
У уставној жалби је повреда означених уставних права и слобода аргументована , између осталог, и следећим нав одима:
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 12/19 од 22. јануара 2019. године повређен закон на тај начин што је на утврђено чињенично стање погрешно примењен закон;
- да је нејасно на који начин Апелациони суд два готово идентична решења приликом одлучивања о жалби цени на различит начин;
- да ни Апелациони суд, као ни првостепени суд, нису дали јасно објашњење каква је то јачина разлога о којој се говори и која то конкретна околност на страни окривљеног указује на оправданост продужавања мере притвора, готово по аутоматизму;
- да поново нису дати јасни разлози који указују да блажа мера неће остварити сврху спречавања окривљеног да буде поново недоступан органима гоњења или ће у кратком временском периоду поновити кривично дело;
- да Апелациони суд, пошто је једанпут укинуо, други пут потврђује решење којим се према окривљеном продужава притвор, иако свесни да таква одлука није адекватно образложена, као и да у наведеној одлуци суд није дао јасне разлоге за одбијање предлога да се мера притвора замени блажом мером.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из документације достављене уз уставну жалбу и базе судске праксе Врховног суда , утврдио:
- да је решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. П о1. 63/11 од 5. јануара 20 12. године, а које је остављено на снази решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 82/16 – Кв. По1. 527/17 од 7. новембра 2017. године, одређен притвор према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, из разлога прописаних одредбама члана 142. став 1. тач. 1 ), 3 ) и 5 ) тада важећег Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09), а по ком решењу је окривљени лишен слободе 6. новембра 201 7. године;
- да је оптужницом Тужилаштва за организовани криминал КТ. 27/11 од 26. октобра 2012. године, након основних оптужница Тужилашт ва за организовани криминал КТС. 17/09 од 12. априла 2010. године, КТС. 17/09 од 20. априла 2011. године, КТС. 17/09 од 27. јуна 2011. године, КТ . 26/10 од 22. августа 2011. године, КТ. 7/11 од 14 . октобра 2011. године и КТ. 27/11 од 26. октобра 2012. године , окривљеном Н. С . стављено на терет извршење кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. и кривичн ог дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног закона;
- да је притвор према подносиоцу уставне жалбе током предметног кривичног поступка више пута контролисан и правноснажно продужаван, а последњи пут пре доношења оспорених решења, решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 456/18 од 26. октобра 2018. године, из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку;
- да је пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године, поред остал их, окривљени Н. С . оглашен кривим због кривично г дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрог а из члана 246. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика у саизвршилаштву у продуженом трајању у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика , па му је изречена казна затвора у трајању од десет година и шест месеци, у коју казну му се, на основу члан а 63. Кривичног законика, урачунава време проведено у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По1. 63/11 од 5. јануара 2012. године, које је остављено на снази решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 82/16 – Кв. По1. 527/17 од 7. новембра 2017. године, а који му се рачуна од 6. новембра 2017. године, када је лишен слободе па надаље;
- да је, истовремено, решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године према окривљеном Н. С . био продужен притвор који му је по том решењу могао трајати до упућивања у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тач. 1 ) и 3) Законика о кривичном поступку ( „Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13).
- да је решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 270/18 од 27. децембра 2018. године, уважавањем жалбе окривљеног и његовог браниоца, укинуто решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање;
- да је оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 593/18 од 31. децембра 2018. године према окривљеном Н. С . продужен притвор који му по том решењу може трајати до упућивања у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, из разлога прописаних одр едбом члана 211. став 1. тач. 1) и 3 ) Законика о кривичном поступку;
- да је у образложењу оспореног првостепеног решења, између осталог, наведено: да је, одлучујући у поновљеном поступку, веће из члана 21. став 4. ЗКП Вишег суда уБеограду – Посебног одељења за организовани криминал, на основу одредбе члана 425а став 5. ЗКП, преиспитало разлоге за притвор након донете и јавно објављене првостепене пресуде, па је након извршеног увида у списе предмета, а узимајући у обзир све примедбе и налоге из решења Апелационог суда у Београду од 27. децембра 2018. године, донело одлуку као у диспозитиву овог решења ; да је, приликом доношења одлуке, веће из члана 21. став 4. ЗКП пре свега ценило да је окривљени С. неправноснажном пресудом оглашен кривим да је радње извршења дела предузимао као један од припадника организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, чији се поједини припадници и после више година од покретања поступка и одређивања притвора и даље налазе у бекству, затим, да постоји оправдана сумња да је организована кр иминална група од продаје дроге остварила профит од више десетина милиона евра, те да највећи део тог новца до сада није пронађен, а што указује да би управо тај новац могао бити коришћен за бекство и скривање од државних органа Републике Србије, уз то је и ова организована група према основаној сумњи, за потребе лакшег кретања својих чланова користила лажне путне исправе; да је, поред свега наведеног, веће имало у виду у чињеницу да је окривљени Н. С . био упознат да је против њега у току кривични поступак пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду и да је према њему одређен притвор, што је и сам на одржаном рочишту потврдио, те да се и поред тога дуже од пет година од момента покретања поступка, налазио у бекству и успешно избегавао лишење слободе од стране домаћих државних органа, на који начин у дужем временском периоду није могла бити реализована потерница која је уз одређени притвор, била расписана према њему, самим тим је за све време трајања кривичног поступка био недоступан органима гоњења Републике Србије, све до момента када је сам одлучио да се преда државним органима; да све наведене околности појединачно и у међусобној вези, по оцени суда, указују да у конкретном случају у односу на окр ивљеног Н . С . постоји опасност од бекства уколико би се нашао на слободи, односно да постоји опасност да би окривљени могао поново постати недоступан органима гоњења Републике Србије и тиме ометати даљи ток кривичног поступка, због чега је по оцени кривичног већа неопходно и оправдано његово даље задржавање у притвору по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП; да, веће, такође, на лази да у односу на окривљеног Н . С . и даље стоје разлози прописани чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП, с обзиром на то да постоји оправдана сумња да је окривљени припадник организоване криминалне групе и да је у оквиру те групе, која је у дужем временском периоду предузимала већи број радњи изв ршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. КЗ, имао своју улогу и задужење , како му се то оптужницом ставља на терет, поред тога и да је према извештају из казнене евиденције раније осуђиван, што говори о његовом ранијем животу и односу према закону, па суд закључује да све наведене околности представљају особите околности које у својој међусобној повезаности указују на оправдану бојазан да би окривљени у кратком временском периоду, уколико би се нашао на слободи, могао поновити исто или истородно кривично дело; да је, приликом доношења овакве одлуке, веће имало у виду и одредбу члана 189. Законика о кривичном поступку и разматрало да ли у конкретном случају постоје услови да се оптуженом Н . С . притвор, најтежа мера за обезбеђење присуства окривљеног током кривичног поступка, замени неком од законом прописаних б лажих мера, али није нашло да су услови за такву одлуку испуњени; да, наиме, веће налази да су сви напред наведени и образложени разлози за продужење притвора овом оптуженом , прописани одредбом члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП, у тој мери присутни и такве јачине да у овом тренутку још увек оправдавају његово даље задржавање у притвору; да вишегодишње успешно скривање оптуженог Н. С . од државних органа Републике Србије, поред тога што му је била позната чи њеница да се против њега пред тим судом води кривични поступак због кривичног дела из члана 346. и члана 246. КЗ, чињеница да се добровољно предао домаћим државним органима, дакле, сам одлучио када ће и где то учинити, на крају н чињеница да је према извештају из казнене евиденције раније осуђиван, а која ипак говори о њег овом односу према закону, и за веће представљају околности које су по свом карактеру адекватне, али и довољне да се према њему продужи притвор; да, самим тим, а имајући у виду све напред наведено, веће налази да се ниједном другом законом прописаном, а блажом мером, не би могло обезбедити његово присуство до правноснажног окончања овог кривичног поступка;
- да су оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 12/19 од 22. јануара 2019. године одбијене као неосноване жалбе окривљеног и његовог браниоца изјављене против првостепеног решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 593/18 од 31. децембра 2018. године;
- да је у образложењу оспореног другостепеног решења, између осталог, наведено: да је, према оцени тог суда , правилно првостепени суд према окривљеном Н. С . продужио притвор по основу законске одредбе члана 211. став. 1. тач . 1) н 3) З КП, а за своје закључке дао јасне разлоге које у свему као правилне прихвата н тај суд, следом чега су жалбе окривљеног и његовог браниоца оцењене као неосноване; да су жалбени наводи окривљеног да је он отац двоје малолетне деце, којима је потребан, те да његово задржавање у притвору води уништавању породице и његовог здравља оцењени као без утицаја на другачију одлуку суда у овој кривичноправној ствари, јер је окривљени неправноснажном пресудом оглашен кривим због извршења кривичног дела и изречена му је казна затвора у трајању од десет година и шест месеци, па код постојања разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП , који указују на опасност од бекства односно указују на то да ће окривљени у кратком временском пе риоду поновити кривично дело, личне н породичне прилике окривљеног не могу бити од утицаја на другачије одлучивање о трајању притвора; да су жалбени наводи окривљеног и његовог браниоца , којима се инсистира на томе да се окривљени предао државним органима због чега не стоје разлози за његово задржавање у притвору, оцењени као неосновани , јер из доказа у списима произлази да се окривљени Н . С . налазио у бекству дуже од пет година, па поред других околности које су прецизно и јасно образложене у побијаном решењу, првостепени суд правилно закључује да постоје околности из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, због којих је притвор према окривљеном нужно продужити, па се на темељу чињенице његове добровољне предаје након пет година скривања, не може донети другачија одлука о трајању притвора; да је, супротно жалбеним наводима браниоца окривљеног, правилно првостепени суд закључио да протеком времена околности због којих је притвор према окривљеном Н . С . одређен и продужаван још увек јесу такве јачине да је притвор , иако најтежа, једина адекватна мера за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка и након доношења непр авноснажне пресуде; да и према налажењу тог с уда и поред чињенице да је окривљени п ровео у п ритвору више од 14 месеци, правилно првостепени суд закључује да је притвор, иако најтежа , нужна и неопходна мера и да се иста сврха не може остварити изрицањем неке друге блаже мере, пре свега мере забране напуштања стана уз примену електронског надзора, а како је то предложено у изјављеним жалбам а окривљеног и његовог браниоца;
- да је, након што је Врховни касациони суд својом пресудом Кзз. ОК. 6/21 од 22. априла 2021. године укинуо, у осуђујућем делу, претходно донету другостепену пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 22/19 од 12. јуна 2020. године и предмет, у том делу, вратио Апелационом суду у Београду – Посебно одељење на поновно одлучивање , у поновљеном другостепеном поступку пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 15/21 од 16. маја 2022. године, између осталог, делимичним усвајањем жалби бранилаца окривљеног, преиначена пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године у ставу 1. тач. 1, 2, 3. и 4. тако што је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење нашао да се у радњама више окривљених и подносиоца уставне жалбе стичу сва законска обележја по једног кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика , па му је изречена казна затвора у трајању од девет година и шест месеци, у коју му се, на основу члан а 63. Кривичног законика, урачунава време проведено у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По1. 63/11 од 5. јануара 2012. године, које је остављено на снази решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 82/16 – Кв. По1. 527/17 од 7. новембра 2017. године, а који му се рачуна од 6. новембра 2017. године до 24. децембра 2021. године и у режиму забране напуштања стана, по решењу Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 15/21 од 24. децембра 2021. године, које је преиначено решењем Кж.1. По.1. 15/21 од 28. децембра 2021. године, почев од 24. децембра 2021. године, па надаље;
- да је пресудом Врховног суд а Кзз. ОК. 2/23 од 12 . јуна 202 3. године, у ставу другом изреке, одбијен као неоснован, поред осталих, захтев за заштиту законитости бранилаца окривљеног Н . С . поднет против правноснажних пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 15/21 од 16. маја 2022. године, у односу на повреде закона из члана 438. став 1. тачка 8), члана 438. став 2. тачка 1) и члана 439. тачка 2) Законика о кривичном поступку, док је у преосталом делу захтев за заштиту законитости одбачен;
- да је решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 15/21 од 24. децембра 2021. године, које је преиначено решењем Кж.1. По.1. 15/21 од 28. децембра 2021. године , мера притвора према окривљеном замењена блажом мером забране напуштања стана, почев од 24. децембра 2021. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, а да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије. (члан 39. ст. 1. и 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да приликом одређивања мера из члана 188. овог Законика, орган поступка ће водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером (члан 189. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (члан 211. став 1. тачка 1)); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3)); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (члан 216. став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (члан 216. став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. став 3.).
5. Подносилац сматра да му је оспореним решењима повређено право из члана 31. Устава. Истовремено, подносилац сматра да су му мером продужења притвора оспореним решењима повређени право на достојан ство и слободан развој личности и слобод а кретања, зајемчени одредбама чл. 23 . и 39. Устава. Имајући у виду јединственост тврдњи и аргументације којима се образлаже како повреда права из члана 31. Устава, тако и повреде права и слободе из чл. 23. и 39. Устава, а посебно имајући у виду то да је ограничење слободе кретања иманентно притвору, као најтежој мери за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка , Уставни суд је све истакнуте повреде уставних права разматрао са аспекта права из члана 31. Устава.
Повреду означеног уставног права, подносилац, у суштини, образлаже тврдњама да је нејасно на који начин Апелациони суд два готово идентична решења приликом одлучивања о жалби цени на различит начин, као и да ни првостепени ни другостепени суд нису дали јасно објашњење каква је то јачина разлога о којој се говори и која то конкретна околност на страни окривљеног указује на оправданост продужавања мере притвора, који се, по његовим тврдњама, продужава „готово по аутоматизму“.
Уставни суд је оспорено трајање притвора цени о од 6. новембра 2017. године, када је подносилац лишен слободе, до 22. фебруара 2019. године, када је поднео уставну жалбу, при томе имајући у виду и то да је 24. децембра 2021. године мера притвора према њему замењена блажом мером забране напуштања стана . Уставни суд је имао у виду и чињеницу да подносилац ни претходно ни накнадно није оспоравао решења којима је одлучивано о одређивању, односно продужењу притвора према њему .
Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да није у надлежности Суда да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Устав ом зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником о кривичном поступку није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу трајао једну годин у три месец а и 1 6 дана, рачунајући од 6. новембра 2017. године, када је лишен слободе, до 22. фебруара 20 19. године, када је поднео уставну жалбу против оспорених решења.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде права из члана 31. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Такође, Уставни суд налази да су надлежни судови за своју одлуку да према подносиоцу уставне жалбе продуже притвор дали релевантне, детаљне, веома индивидуализоване и довољне разлоге. Тачније, надлежни судови су оправданост и законитост продужења мере притвора образложили на уставноправно прихватљив начин, који, по оцени Уставног суда, није последица арбитрарног и произвољног поступања, при чему су јасно и детаљно образложили постојање притворских разлога из члана 211. став 1. тач. 1 ) и 3 ) Законика о кривичном поступку.
Уставни суд, такође, понавља да је подносилац у притвору до подношења уставне жалбе, боравио једну годин у три месец а и 16 дана, а да је за то време била донета и првостепена пресуда, која је касније преиначена пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 15/21 од 16. маја 2022. године, којом је подносилац правноснажно осуђен на казну затвора у трајању од девет година и шест месеци. Стога, Уставни суд сматра да су у конкретном случају надлежни судови поступали са великом дозом ажурности, како би трајање притвора свели на најмању могућу меру , посебно имајући у виду то да је мера притвора и пре правноснажног окончања кривичног поступка вођеног против подносиоца била замењена блажом мером.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати основаним уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемченог уставног права.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 593/18 од 31. децембра 2018. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 12/19 од 22. јануара 2019. године повређено право зајемчено одредбом члана 31. Устава.
На основу свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23), у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану , одлучујући као у првом делу изреке.
6. У односу на тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењима повређено право на образложену судску одлуку , као елемент права на правично суђење из члана 32. Устава , Уставни суд и овом приликом указује на то да обавеза образлагања судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе, а то нарочито важи за образложење одлука судова по правном леку у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижестепеног суда, које суд правног лека и потврђује, као што је случај и у конкретном поступку. За оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли су редовни судови образложили своје закључке о одлучним питањима.
Конкретно, првостепени и другостепени суд су на уставноправно прихватљив начин ценили и појединачно и у међусобној повезаности све релевантне чињенице и околности од значаја за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка. Наиме, поступајући судови су несумњиво имали у виду одредб е члана 188. ЗКП , којима су прописане мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка: позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор. При томе су у образложењу оспорених решења дали довољне и јасне разлоге зашто је према подносиоцу и даље неопходно примењивати и продуж ити притвор, те су имали у виду и одредбу члана 189. Законика о кривичном поступку која, између осталог, прописује да ће, приликом одређивања мера из члана 188. тог з аконика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером. Поступајући судови су у оспореним решењима утврдили да нема места примени наведене одредбе ЗКП, те су тврдње подносиоца о повреди права на образложену судску одлуку из члана 32. Устава очигледно неосноване.
С обзиром на то да, приликом одлучивања у поступку по уставној жалби, Уставни суд уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права по коме је један од битних елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку (видети пресуду у предмету Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године). Међутим, обавеза образложења судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (видети пресуду у предмету Van de Hurk против Холандије, од 19. априла 1994. године).
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредб ама члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду , одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.