Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Владан Петров, др Драгана Коларић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . М . из Лајковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. јуна 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. М . изјављена против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 237/20 од 3. децембра 2020. године због повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . из Лајковца поднео је Уставном суду, 8. јануара 2021. године, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 237/20 од 3. децембра 2020. године, због повреде права из члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац суштински истиче и повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1.Устава, како то произлази из навода саме уставне жалбе.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је подносиоцу повређено право из члана 36. став 2. Устава, јер Апелациони суд у Београду није узео у раз матрање његову жалбу поднету против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 218/10 од 5. новембра 2020. године; да је „индикативна чињеница да је Апелациони суд у Београду приликом поступања одлучивао о жалби адвоката Н. Ј . као пуномоћника адвоката М . Ж, што иначе није ни прописано као допуштено Закоником о кривичном поступку да бранилац окривљеног, у било којој процесној ситуацији, може да ангажује пуномоћника из реда адвоката, док о мојој жалби изјављеној против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 218/10 од 5. новембра 2020. године другостепени суд уопште није ни одлучивао, чиме је ускраћено право из члана 36. Устава“; да се „из судске праксе и раније донетих одлука, види да је по истом правном питању, у истој правној ствари, Апелациони суд у Београду, неједнако поступао тј. доносио различите одлуке, што доводи до трајне несигурности у казненом праву“.
Подносилац је п редложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорено решење, те одреди накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, увидом у достављену документацију и одговор Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 218/10 од 22. јануара 2024. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
- да је решењем председника Вишег суда у Београду Су. 49/15-51 - К. По.1. 218/10 од 25. фебруара 2015. године за браниоца по службеној дужности окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, постављен адвокат М. Ж;
- да је решењем председника Вишег суда у Београду VIII Су. 49/20-75 од 2. марта 2020. године подносиоцу уставне жалбе за браниоца по службеној дужности постављен и бранилац – адвокат Д. С;
- да је решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 218/10 од 5. новембра 2020. године, бранилац окривљеног М. М . – адвокат М. Ж . искључен из даљег тока поступка који се води пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење К. По.1. 218/10;
- да је адвокат М. Ж . 25. новембра 2020. године изјавио жалбу против напред наведеног решења, а преко пуномоћника – адвоката Н . Ј ;
- да је против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 218/10, дана 26. новембра 2020. године жалбу изјавио адвок ат М. Ж;
- да је подносилац М . М . 23 . новембра 2020. године изјавио жалбу , а која је здружена списима предмета К. По.1. 218/10. Наведени списи су 2. децембра 2020. године , заједно са свим жалбама , достављени Апелационом суду у Београду – Посебно одељење на даљу надлежност и одлучивање;
- да су оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 237/20 од 3. децембра 2020. године одбијене као неосноване жалбе адвоката М. Ж . и његовог пуномоћника – адвоката Н . Ј . изјављене против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 218/10 од 5. новембра 2020. године.
4. Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1.), и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту ЗКП) , између осталог, прописано је да је против решења о удаљавању окривљеног из суднице до краја доказног поступка или до завршетка главног претреса и о искључењу браниоца дозвољена жалба која не задржава извршење решења. Против решења о удаљавању из суднице, односно искључењу пуномоћника посебна жалба није допуштена (члан 375. став 1.), као и да против решења органа поступка донесених у првом степену, странке, бранилац и лица чија су права повређена могу изјавити жалбу увек када у овом законику није изричито одређено да жалба није дозвољена (члан 465. став 1.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено право на правно средство оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 237/20 од 3. децембра 2020. године. При томе наводи да Апелациони суд у Београду – Посебно одељење није узео у разматрање његову жалбу поднету против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 218/10 од 5. новембра 2020. године.
Уставни суд констатује да је чињеница да Апелациони суд у Београду – Посебно одељење као другостепени суд није узео у разматрање жалбу подносиоца М. М, већ је мериторно одлучивао о жалби М. Ж, као и о жалби његовог пуномоћника – адвоката Н . Ј. Уставни суд је оценио да је на овај начин дошло до повреде одредбе члана 375. став 3. у вези чл ана 465. став 1. ЗКП. Односно, Суд сматра да је окривљени у конкретном случају имао право да изјави жалбу, а која би била предмет разматрања од стране Апелационог суда у Београду – Посебно одељење, сходно релевантним одредбама ЗКП. Међутим, Уставни суд је утврдио да , упркос наведеном пропусту другостепеног суда , није дошло до повреде права на правно средство у конкретном случају. Наиме, Уставни суд је увидом у жалбе М. Ж, његовог пуномоћника – адвоката Н . Ј, као и увидом у жалбу М . М , установио да су оне суштински идентичне, те да су сви жалбени наводи детаљно и јасно, на уставноправно прихватљив начин, размотрени од стране другостепеног суда. Како су сви наводи жалби М. Ж . и његовог пуномоћника размотрени у оспореном решењу, а ти наводи су идентични наводима жалбе М . М, то је суштински и сам подносилац ос тварио право на правно средство, упркос пропусту другостепеног суда.
Уставни суд препознаје изузетан значај предмета поступка у коме је донето оспорено решење – искључење браниоца по службеној дужности за самог подносиоца и за његова Уставом зајемчена права (као што су право на правично суђење, на одбрану, право на правну сигурност у казненом праву,…,). Суд скреће пажњу да искључењем адвоката М. Ж . у конкретном случају нису угрожена друга људска права подносиоца будући да подносилац има и другог браниоца по службеној дужности – адвоката Д . С, а који је постављен решењем Вишег суда у Београду VIII Су. 49/20-75 од 2. марта 2020. године.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају, упркос пропусту Апелационог суда у Београду – Посебно одељење да одлучи и о жалби подносиоца М. М, није дошло до повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. У односу на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да подносилац није доставио било какве доказе којима би поткрепио своје тврдње о повреди наведеног права.
Полазећи од изнетог , Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.