Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás) и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Ц . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. јуна 20 24. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. Ц . изјављена против решења Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 442/18 од 27. јуна 2018. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Ц . из Београда поднео је Уставном суду, 6. октобра 2018 . године, преко пуномоћника М. Д , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења означеног у изреци, због повреде права из члана 23. став 1, члана 24. став 1. и члана 25. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је мајка подносиоца била изричити противник обдукције, јер је била велики верник; да је, пре него што је подносилац био обавештен да је његова мајка преминула у болници, она послата на обдукцију, што је било противно њеним верским уверењима и противно захтевима породице; да су људско достојанство и права на неповредивост физичког и психичког интегритета повређени доношењем одлуке којом се одбија приговор подносиоца у поступку пред надлежним јавним тужилаштвом; да је оштећена (мајка подносиоца уставне жалбе) умрла у болници под околностима који подносиоцу дају за право да сматра да је извршено кривично дело несавесно пружање лекарске помоћи и да је доношењем одлуке надлежног јавног тужилаштва повређено и право на живот оштећене, јер је одлуком овог органа олако пређено преко чињеница и доказа који су достављени, а који стварају основе сумње да оштећена није адекватно лечена и да јој је одузето право на живот; да из образложења првостепеног и другостепеног решења произлази да државни органи нису спровели истрагу на ваљан начин; да је одлука донета на основу посредно прикупљених доказа, без саслушања подносиоца кривичне пријаве, на који начин су извршене повреде Уставом зајемчених права; да је до повреде уставних права дошло пропуштањем државног органа да својим радњама заштити оштећену и подносиоца кривичне пријава и да на ваљан начин непосредно провери и испита наводе кривичне пријаве пре него што о њој мериторно одлучи.
Подносилац је предложио да Уставни суд поништи оспорени акт.
2. Из одредбе члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да је изјављује лице о чијим правима и обавезама је одлучивано појединачним актом који се оспорава уставном жалбом, односно лице према коме је предузета оспорена радња, као и да Уставни суд у поступку по уставној жалби испитује једино постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено подразумева да наводи уставне жалбе, prima facie, указују на основану сумњу да је оспореним појединачним актом или радњом подносиоцу уставне жалбе повређено, односно ускраћено Уставом зајемчено право или слобода.
3. У поступку претходног испитивања уставне жалбе, увидом у достављену документацију и списе предмета Кт. 99/15 Првог основног јавног тужилаштва у Београду, утврђено је:
Решењем Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт . 99/15 од 27. априла 2018 године одбачена је кривична пријава оштећеног, овде подносиоца, поднета 25. децембра 2014. године против В.С.Т, С.Р.П. и Л.К због по једног кривичног дела несавесно пружање лекарске помоћи из члана 251. став 1. Кривичног законика. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено:
- да из кривичне пријаве произлази да је С. Ц . навео да је он син сада покојне А . Ц, која је била пацијенткиња у К . ц . Србије Института п, и да кривичну пријаву подноси против напред наведених лица због несавесног лечења са изазивањем превремене смрти, повређеног кодекса етике нечовечног поступања, обмане, понижавања, са верском и људском дискриминацијом, а да се догађај догодио 26. и 27. новембра 2014. године у Београду, на Седмом одељење Клинике п . КЦ Србије, те да његова мајка, сада покојна А . Ц, за време свог боравка на наведеној клиници, није примила ништа од лекарске терапије после реанимирања тог јутра када је њено стање било нимало боље; да сматра да су напред наведена пријављена лица имала очигледну намеру – превремено изазивање смрти пацијенткиње А . Ц . и из захтеване обдукције навео је да се види да „циљ оправдава средство, а начин свој злочин“; да је у напред наведеној кривичној пријави подносилац навео да је у конкретном случају драстично спроведен поступак обдукције и да је екстремно послато на институт за патологију тело његове мајке супротно закону, да су лекари знали да је потребно да њега прво обавесте и обезбеде му приступ телу преминуле мајке, на шта их је упозорио господин Д.Ђ, шеф архиве; да је нечувена и нечовечна обдукција, јер је вршена над још живим телом његове мајке која је условно упокојена; да су га пријављена лица лишила суштинског људског права да види и прими мајчин завет и у свом обећању одржи њену сахрану без обдукције; да њена последња и једина жеља у животу није испуњена након многих недаћа; да остаје нејасно зашто је примила само једну дозу инфузије за пуних 12 сати боравка на тој клиници, све до настале смрти наводно у 16:55 часова; да је нејасно зашто је дат lasix – diuretik у тој првој интервенцији, када није имала никаквих уринарних инфекција…; да је његовој мајци истекло драгоцено време пресудно за живот у који је до тада још веровала;
- да из дописа Министарства здравља, Сектора за инспекцијске послове, Одељење за здравствену инспекцију, Одсек Београд број 531 – 02 – 00390/2015 – 07 од 30. марта 2015. године произлази да је здравствени инспектор извршио инспекцијски надзор у Клиници п . КЦС, а ради утврђивања чињеница везаних за лечење сада покојне А . Ц . током 2014. године; да је увидом у историју болести број 4046/14 на име А . Ц . утврђено следеће: А . Ц . примљена је 26. новембра 2014. године у 4:30 часова у амбуланту хитног пријема, Клинике п . КЦС; да су подаци о прегледу и терапији уписани у извештај специјалисте; да је опсервација трајала до 9:15 часова, када је извршен пријем на Седмо клиничко одељење К . п . КЦС; да из наведеног извештаја произлази да су, између осталог, уписани подаци – није свесна, јако нарушено опште стање, непокретна, некомуникативна, и уписани су прегледи главе и врата, грудног коша, плућа, срца, стомака и екстремитета и извршене су и лабораторијске претраге; да је пацијенткиња прегледана од стране лекара физикалне медицине; да је спроведена терапија уписана у температурну листу; да је примаријус др З . П . навела да је смрт пацијенткиње наступила у 16:55 часова дана 26. новембра 2014. године, дакле, истог дана када је примљена на лечење, те је из тих разлога тело у јутарњим сатима дана 27. новембра 2014. године са попуњеним захтевом за клиничку обдукцију одвежено на Институт п. м . факултета у Београду ради клиничке обдукције која је истог дана извршена, а извештај о извршеној обдукцији број 836/14 налази се у историји болести; у наведеном допису од 30. марта 2015. године наведено је да је у члану 222. став 2. тачка 2) Закона о здравственој заштити утврђено да се обдукција обавезно врши на лицу умрлом пре истека 24 сата од почетка лечења у стационарној здравственој установи и да се један примерак формулара „потврда о смрти“ налази у историји болести, да је у овом формулару у рубрици „напомена“ уписан податак „клиничка обдукција је тражена“, и другим отиском машине за куцање уписани су подаци „на изричит захтев сина преминуле болеснице клиничка обдукција се сторнира“, као и „не тражи се клиничка обдукција“; да је здравствени инспектор примаријус др З. П . навела да је током надзора достављена писана изјава др С . Р . у којој се, између осталог, наводи следеће: „из личних безбедносних разлога, видевши да је на зидном сату већ 14 сати, био сам принуђен да сторнирам клиничку обдукцију наводећи да је то на изричит захтев сина“; да је такође наведено да је син преминуле долазио 28. новембра 2014. године на Клинику п . КЦС, о чему постоји писана изјава потписана од стране четири лекара и да постоји пријава због угрожавања на радном месту од 15. децембра 2014. године упућена директору за плућне болести, потписана од стране др С. Р . П; да је уз напред наведени извештај овом тужилаштву достављен и извештај лекара специјалисте КЦС за хитан пријем од 26. новембра 2014. године и историја болести са евиденцијом потрошње лекова, санитетског и осталог медицинског материјала за преминулу…; да је податке о болести дао њен син који наводи да се њено здравствено стање погоршало последња два месеца пре пријема у болницу (имала је повишену температуру, проблеме са мокрењем, малаксалост, а у том периоду је лечена због уринарне инфекције); да су се наведене респираторне тегобе и поремећај општег стања интензивирали неколико дана пре садашњег пријама у клинику; да у личној анамнези коју је дао син болеснице је наведено да она има деменцију,…, инфаркт миокарда пре 15 месеци, хипертензију, хронично – опструктивну болест плућа више година уназад; да при пријему на одељење са болесницом није било могуће остварити вербални контакт због стања свести…; да је у извештају наведено да су напред наведени потписани лекари навели да нису имали медицинску документацију о њеном претходном лечењу, да је болесница провела на одељењу мање од 24 сата, те да је узрок смрти био нејасан и тражена је клиничка обдукција; да је летални исход наступио истог дана у 16:55 часова, да је уредно послат телеграм сину о леталном исходу…; да из закључка налаза и мишљења сталног судског вештака медицинске струке од 27. фебруара 2018. године произлази да је навео да су се код А. Ц . у склопу комликација основне болести, а због њене дуготрајности и прогресивности (без могућности каузалног лечења, обзиром да не постоји лек за хроничну опструктивну болест плућа осим симптомске терапије која има за циљ само да ублажи тегобе болесника, али не утиче на њен исход, даљи ток и прогресију) већ развила и кардиоваскуларне компликације у виду такозваног хроничног плућног срца – срчане инсуфицијенције (трајне слабости срчаног мишића) узроковане патолошким супстратом на плућима тј. хроничном опструктивном болести плућа, те да је 15 месеци пре предметне хоспитализације прележала акутни инфаркт миокарда (сам срчани мишић је јасно патолошки измењен, што се види из обдукционог записника патохистолошке дијагнозе на пресецима ткива срца); да је навео да од тренутка пријема А . Ц . у хитну пулмолошку амбуланту па до коначног леталног исхода који је код оштећене наступио у току истог дана, и са становишта савремене медицинске праксе не постоји ниједан квалификаторни елемент за несавесно приступање при пружању лекарске помоћи од стране наведених лекара или пропуста у лечењу, тј. неадекватну лекарску помоћ (из нехата или умишљаја), а који би последично довели до погоршања њеног здравственог стања и наступања каснијег смртног исхода; да је у наведену установу примљена са већ развијеном компликацијом у виду тешке узнапредовале форме пурулентне пнеумоније (гнојног запаљења плућа) која је последично довела до општих и септичних компликација са коначним леталним исходом; да је опште стање организма оштећене већ било толико нарушено да је дошло до слома свих механизама њене имунобиолошке отпорности, па и поред овако изражене респираторне инфекције није била чак ни фебрилна у току пријема (није имала повишену телесну температуру као нормални одговор организма на инфекцију), и већ је била у стању кардиогеног (септичног) шока са изразитом хемодинамском нестабилности; да је непосредна causa mortis (узрок смрти) код А. Ц . фибринозно – пурулентна и делом апсцедирајућа пнеумонија (тешко гнојно запаљење плућа на основу хроничног опструктивног плућног синдрома);
- да имајући у виду напред наведено – сам извештај Министарства здравља РС, Сектора за инспекцијске послове Одељења за здравствену инспекцију, Одсек у Београду број… од 30. марта 2015. године, а увидом у комплетну напред наведену медицинску документацију, као и у налаз и мишљење сталног судског вештака од 27. фебруара 2018. године,… сматрам да у конкретном случају не постоје основи сумње да су осумњичени извршили кривично дело несавесно пружање лекарске помоћи из члана 251. став 1. Кривичног законика.
Оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 442/18 од 27. јуна 2018. године одбијен је као неоснован приговор оштећеног и потврђено је првостепено решење. У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено: да на основу свега напред реченог произлази да се у радњама пријављених лица не би стицали елементи наведених кривичних дела, да ако се узме у обзир комплетна медицинска документација, као и налаз и мишљење сталног судског вештака др М. Ј . од 27. фебруара 2018. године, произлази да је сада покојна А . Ц . раније боловала због дуготрајне компликоване узнапредовале форме хроничне опструктивне болести плућа и да је на Седмо одељење Института Клинке п . примљена са већ развијеним компликацијама које су последично довеле до општих и септичких компликација са коначним леталним исходом, да је опште стање пацијенткиње већ било у стању септичког шока са изразитом хемодинамском нестабилности и да је у конкретном случају узрок смрти тешко гнојно запаљење плућа на основама хроничног опструктивног плућног синдрома, а што се све наводи у налазу и мишљењу сталног судског вештака др М . Ј . од 27. фебруара 2018. године, као и да од тренутка пријема А . Ц . у Хитну пулмолошку амбуланту па до коначног леталног исхода који је код ње наступио у току истога дана не постоји ниједан квалификаторни елемент за несавесно приступање при пружању лекарске помоћи од стране пријављених лица, нити постоје пропусти од стране напред наведених лекара који указују на неадекватну лекарску помоћ, а који би последично довели до погоршања здравственог стања и наступања каснијег смртног исхода код А . Ц.
4. Чланом 24. Устава утврђено је да је људски живот неприкосновен, да у Републици Србији нема смртне казне и да је забрањено клонирање људских бића.
Одредбом члана 222. Закона о здравственој заштити („Службени гласник РС“, бр. 107/05, 72/09 – др. закон, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 – др. закон и 93/14) било је прописано: да се као посебна мера утврђивања времена и узрока смрти умрлих лица врши обдукција (став 1.); да се обдукција обавезно врши на лицу умрлом пре истека 24 сата од почетка лечења у стационарној здравственој установи.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на живот Устава, а полазећи од претходно утврђеног, Уставни суд констатује да Устав у члану 24. став 1. јемчи да је људски живот неприкосновен. Право на живот је једно основних људск их прав а, које је као такво зајемчено Уставом. Ово уставно право подразумева и обавезу државе да предузме све потребне мере како би се заштитио живот лица које је под њеном надлежношћу (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету L.C.B. против Уједињеног Краљевства, од 9. јуна 1998. године, извештај 1998-III, став 36.), која позитивна обавеза државе обухвата материјалноправни и процесноправни аспект.
Посматрана са процесноправног аспекта, на који подносилац у уставној жалби указуј е, позитивна обавеза државе се, у случају када је неко лице лишено живота, састоји у спровођењу независне и делотворне истраге (видети пресуду Европског суда за људска права McKerr против Уједињеног Краљевства , од 4. маја 2001. године, став 111.). У том смислу, Уставни суд указује да је у својој Одлуци Уж-4527/2011 од 31. јануара 2013. године поред осталог, истакао: да обавеза заштите живота према члану 24. став 1. Устава захтева постојање неке врсте делотворне званичне истраге када су појединци убијени услед сумње у употребу силе, било од стране државних службеника или од стране приватних лица (видети, на пример, пресуду Европског суда за људска права Бранко Томашић и други против Хрватске, од 15. јануара 2009. године, став 62.); да та истрага мора бити делотворна у смислу да може довести до идентификације и кажњавања одговорних (видети Oğur против Турске , 1999-III, став 88.); да то није обавеза циља већ обавеза средстава, што значи да су надлежни државни органи у обавези да предузму све разумне мере које су им на располагању како би обезбедили доказе у вези са тим догађајем, укључујући, пред осталог, и узрок смрти; да сваки недостатак у „истрази“ који подрива њену способност да се кроз њу утврди узрок смрти или одговорна особа може представљати ризик да наведени стандард неће бити задовољен (видети, поред осталих, Bazorkina против Русије , од 27. јула 2006. године, став 118.); да постоји имплицитни захтев за хитношћу и разумном експедитивношћу (видети: Yaşa против Турске , од 2. септембра 1998. године, Извештај 1998-VI, ст. 102-04 и Mahmut Kaya против Турске , 2000- III, ст. 106. и 107.); да иако могу постојати стварне потешкоће које спречавају напредовање одређене истраге, брзо реаговање власти у ситуацијама које укључују употребу смртоносне силе могу се генерално сматрати суштинским за очување поверења јавности у владавину права и спречавање сваке појаве завере или толерисања незаконитих радњи (видети Jularić против Хрватске, од 10. јануара 2011. године, став 43.); да из истих разлога мора постојати довољан елемент јавне контроле истраге или њених резултата како би се осигурала одговорност за полагање рачуна и у пракси и у теорији и да степен јавне контроле који се тражи може бити различит од предмета до предмета, као и да блиски рођаци жртве морају учествовати у поступку у свим предметима у мери која је потребна како би се чували њихови легитимни интереси (видети Shanaghan против Уједињеног Краљевства , од 4. маја 2001. године, ст. 91. и 92.).
Примењујући наведене опште принципе на околности конкретног случаја, Уставни суд констатује да је мајка подносиоца уставне жалбе преминула 26. новембра 2014. године, у размаку од 12 сати од тренутка када је примљена на Клинику п. К . ц . Србије .
Уставни суд даље констатује да је по кривичној пријави подносиоца од 25. децембра 2014. године, Прво основно јавно тужилаштво у Београду спровело поједине доказне радње у правцу утврђивања битних елемената по једног кривичног дела несавесно пружање лекарске помоћи из члана 251. став 1. Кривичног законика, у односу на троје осумњичених. У току трајања предистражног поступка пред надлежним јавним тужилаштвом, прибављен је извештај Министарства здравља РС, Сектор за инспекцијске послове, Одељења за здравствену инспекцију, Одсек у Београду број… од 30. марта 2015. године, извршен је увид у достављену комплетну медицинску документацију и обављено је судско-медицинско вештачење, након чега је Прво основно јавно тужилаштво у Београду одбацило кривичну пријаву. Незадовољан одлуком надлежног јавног тужилаштва, подносилац је изјавио приговор који је оспореним решењем одбијен као неоснован.
Уставни суд је из наведеног закључио да су пред надлежним тужилаштвима, у току три и по године, колико је трајао предистражни поступак, предузете све неопходне мере како би се утврдио узрок смрти мајке подносиоца уставне жалбе, те да је „истрага“ била у довољној мери хитна и експедитивна, односно, да је била темељна. Поједине доказне радње су биле спроведене одмах по пријему кривичне пријаве, а из свих прибављених доказа је утврђено да до смрти мајке подносиоца није дошло услед било каквог пропуста у њеном лечењу током боравка на Клиници п. К . ц . Србија.
Уставни суд сматра да и са материјалноправног аспекта права на живот , позитивна обавеза државе подразумева предузимање свих неопходних мера како до насилне смрти не би дошло, а то претпоставља успостављање правног оквира који треба да пружи ефикасну заштиту од претњи усмерених на право на живот (видети, mutatis mutandis, пресуду Европског суда за људска права Osman против Уједињеног Краљевства , од 28. октобра 1998. године, извештај 1998-VIII, ст. 115. и 116.). Због тога је неопходно постојање делотворних кривичноправних и других норми које би одвраћале од вршења кривичних дела против живота лица, као и процесних механизама за спречавање, сузбијање и кажњавање повреда тих норми (видети: пресуду Европског суда за људска права Streletz, Kessler и Krenz против Немачке , од 22. марта 2001. године, став 86.). Ова обавеза се проширује и на предузимање превентивних мера ради заштите живота, посебно у односу на опасне делатности које потенцијално представљају ризик за живот (у том смислу видети и пресуду Е вропског суда за људска права Oneryildiz против Турске , од 30. новембра 2004. године, став 107.). Уставни суд примећује да посматрана са процесноправног аспекта, позитивна обавеза државе се, у случају када је неко лице лишено живота, састоји у спровођењу независне и делотворне истраге (видети пресуду Европског суда за људска права McKerr против Уједињеног Краљевства , од 4. маја 2001. године, став 111.), што подразумева постојање ефикасног судског система у оквиру којег ће бити спроводен поступак који не мора нужно по свом карактеру да буде кривични.
Када је реч о праву на делотворну истрагу у вези са чл. 24. и 25. Устава, што суштински има значаја и када се ради о оцени да ли је повређен процесни аспект права на живот, али некада и у односу на друга права, попут права на телесни интегритет, заштиту од мучења итд., од значаја је став Уставног суда, изражен у неким његовим одлукама, попут О длуке Уж-5947/2018, којом је одбијена уставна жалба. У овој својој одлуци је Уставни суд посебно закључио да према важећем Законику о кривичном поступку Србије, предистражни поступак суштински и de facto има значај истраге, не само зато што формална истрага (која подразумева доношење наредбе надлежног јавног тужиоца), није обавезна, јер је могуће под одређеним Закоником прописаним условима, поднети и непосредну оптужницу, исто као што формалне истраге нема ни у скраћеном поступку, већ примарно зато што предистражни поступак има одговарајући истражни карактер, што је основна и суштинска карактеристика сваке кривичне истраге.
Наиме, предистражни поступак суштински представља врсту «истраге» у њеном есенцијалном смислу, јер иако се терминолошки тако не означава, нити се доноси било каква формална одлука којом предистражни поступак започиње, попут наредбе о спровођењу истраге, сврха предистражног поступка је да се «истражи» потенцијално кривично дело, што значи да кривични поступак Србије у ствари познаје две истражне фазе: 1) неформалну истрагу – предистражни поступак и 2) истрагу, која се спроводи на основу формалне одлуке (наредба јавног тужиоца). У ствари, предистражни поступак има изразито истраживачки карактер у кривичноправном смислу, у пракси чак и знатно више, него формална истрага. Ово је тако и стога, што се предистражни поступак води на нивоу постојања основа сумње, а то је исти процесно релевантан степен сумње, који је потребан и за вођење формалне истраге, која започиње формалном наредбом јавног тужиоца, било у погледу непознатог учиниоца, било када се ради о истрази усмереној против познатог осумњиченог. Тако је и зато што предистражним поступком формално руководи јавни тужилац, уз могућност да у тој фази на адекватан начин користи полицију за прикупљање релевантних информација, а јавни тужилац такође води и формалну истрагу. Поред тога, предистражни поступак се исто као и истрага, може водити само у погледу кривичних дела за која се кривично гоњење предузима по службеној дужности.
Дакле, тиме што је у конкретном случају вођен предистражни поступак на начин који је обезбедио његову делотворност, у потпуности је испуњена обавеза државе да спроведе независну и делотворну истрагу, када се ради о потенцијалној повреди Уставом зајемченог права на живот, што произлази како из праксе самог Уставног суда, тако и из претходно објашњених ставова Европског суда за људска права.
С обзиром на претходно наведено, Уставни суд је утврдио да су надлежни органи спровели хитну и делотворну „истрагу“ у смислу заштите права на живот, и то како са процесног, тако и са материјалноправног аспекта.
Уставни суд није посебно оцењивао истакнуту повреду права из члана 23. став 1. и члана 25. став 2. Устава, будући да је оценио да се наводи о овим повред ама заправо заснивају на повреди процесног аспекта права на живот.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 44/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23).
6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.