Преглед документа Уж-11632/2020 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Н . из Алексинца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. јуна 2024. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба М. Н . и утврђује да је решењeм Националне службе за запошљавање – Филијала Ниш број УП.I 0303-10411-31 59-1/2015 од 10. августа 2015. године, решењем Националне службе за запошљавање број 0031-10412-6 94/2015 од 10. новембра 2017. године и пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 19447/17 од 1. октобра 2020. године повређено право подноси тељке уставне жалбе на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 19447/17 од 1. октобра 2020. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Националне службе за запошљавање број 0031-10412-694/2015 од 10. новембра 2017. године.

3. Усваја се уставна жалба М. Н . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Нишу у предмету У. 19447/17 подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

4. Утврђује се право М. Н . на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћуј е на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

1. М. Н . из Алексинца поднела је Уставном суду, 25. новембра 2020. године, преко пуномоћника Б. Ј , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Националне службе за запошљавање – Филијала Ниш број УП.I 0303-10411-3159-1/2015 од 10. августа 2015. године, решења Националне службе за запошљавање број 0031-10412-694/2015 од 10. новембра 2017. године и пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 19447/17 од 1. октобра 2020. године, због по вреде права на правично суђење и права на социјалну заштиту, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 69. став 3. Устава Републике Србије. Истакла је и повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у управном спору који је вођен пред Управним суд ом – Одељење у Нишу у предмету У. 19447/17. Позвала се и на повреду члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

У уставној жалби је наведено да је у поступку који је окончан оспореном пресудом одлучивано о признавању права на новчану накнаду за време незапослености подноситељки уставне жалбе, које је било условљено тиме да је износ отпремнине који је примила опредељујући се за опцију 1 Програма за решавање вишка запослених код послодавца био нижи од износа отпремнине који би био јој припао да се определила за опцију 2 Програма , према којој је висина отпремнине утврђивана у складу са Законом о раду. У том смислу је даље наведено да је било потребно тачно утврдити износ отпремнине који би подноситељка остварила по опцији 2 и упоредити га са износом отпремнине који је примила по опцији 1. Истакнуто је да Национална служба за запошљавање и Управни суд то нису учинили, јер су прихватили нетачан податак који је дао повереник стечајног управник а послодавца, који је до износа отпремнине обрачунате у складу са Законом о раду дошао тако што је правилно утврђену основицу помножио са десет, уместо са 11 навршених година стажа осигурања код послодавца. С тим у вези се указује на то да се у списима предмета налаз e докази из којих произлази да је подноситељка код послодавца остварила пуних 11 година ( и још пет месеци и девет дана) стажа осигурања . Подноситељка истиче да је Управни суд у оспореној пресуди „преписао“ ставове из другостепеног решења, не изјашњавајући се уопште на наводе тужбе, те да је изрека оспорене пресуде супротна доказима који се налазе у списима предмета , чиме јој је повређено прав о на образложену судску одлуку и прав о на непристрасно одлучивање, као елемент и права на правично суђење , те да је последица такве одлуке ускраћивање права на новчану накнаду за време незапослености, чиме јој је повређено и право на социјалну заштиту.

Повреда права на суђење у разумном року се образлаже тиме да је управни спор у предмету У. 19447/17 трајао неоправдано дуго, имајући у виду да је окончан после две године, девет месеци и десет дана, да се тицао заштите социјалног права подноситељке, што је захтевало хитност у одлучивању, да Управни суд није одржао усмену расправу и да су у истој управној ствари претходно вођен два управна спора у којима је исти суд одлучивао брже и ефикасније.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде означен их уставн их права , поништи оспорену пресуду Управног суда – Одељење у Нишу и одреди да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке поднетој против коначног решења. Тражена је и накнада нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају , са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Националне службе за запошљавање – Филијала Ниш број УП.I 0303-10411-3159-1/2015 и Управног суда – Одељење у Нишу У. 19447/17, као и целокупне документације приложене уз уставну жалбу , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

3.1. Подноситељка уставне жалбе је 9. марта 2015. године, на основу Одлуке о утврђивању Програма за решавање вишка запослених у процесу приватизације за 2015. годину (у даљем тексту: Програм), дала писану изјаву да се неопозиво опредељује за опцију 1 у наведеном програму, према којој се отпремнина обрачунава у висини динарске противвредности 200 евра по години стажа осигурања, по средњем курсу на дан достављања спискова вишка запослених од стране послодавца. Отпремнина обрачуната на начин утврђен Законом о раду била је предвиђена опцијом 2 Програма. У изјави је напоменуто да право на новчану накнаду у складу са прописима о запошљавању могу остварити она лица чија је укупна висина исплаћене отпремнине, у складу са овом одлуком, мања или иста у односу на висину отпремнине утврђене у складу са Законом о раду.

Подноситељки је 30. јуна 2015. године престао радни однос код послодавца „Б.“ а.д. Алексинац, због престанка потребе за радом у процесу приватизације, на основу одредбе члана 179. став 5. тачка 1) Закона о раду.

У потврди послодавца број 794/2 од 30. јуна 2015. године, издатој у сврху регулисања права на новчану накнаду код Националне службе за запошљавање, наведено је да је подноситељки по опцији 1 Програма исплаћена отпремнина у износу од 288.359,32 динара, док би износ отпремнине по опцији 2 Програма (на начин утврђен Законом о раду) био 312.656,43 динара.

Подноситељка је 2. јула 2015. године Националној служб и за запошљавање – Филијала Ниш поднела захтев за остваривање права на новчану накнаду за време незапослености, у коме је, поред осталог, навела да је код последњег послодавца била у радном односу у периоду од 21. јануара 2004. до 30. јуна 2015. године, прилажући као доказе за ту тврдњу копију радне књижице и уверење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Служба филијале Алексинац од 1. јула 2015. године.

Оспореним решењем првостепеног органа УП.I 0303-10411-3198-1/2015 од 10. августа 2015. године одбијен је као неоснован наведени захтев подноситељке. Првостепени орган је закључио да је износ накнаде који је подноситељка примила по опцији 1 Програма већи од износа отпремнине који би био утврђен у складу са одредбама Закона о раду (без навођења тог износа ), због чега не испуњава услове за остваривање права на новчану накнаду, у смислу одредбе члана 67. став 1. тачка 1. подтачка 1) Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености.

У даљем току поступка, решења Националне службе за запошљавање (у даљем тексту: другостепени орган) број 0031-10412-694/2015 од 29. септембра 2015. године и број 0031-10412-694/2015 од 7. јуна 2016. године, којима је одбијена као неоснована жалба подноситељке изјављена против наведеног првостепеног решења, поништена су пресудама Управног суда – Одељење у Нишу У. 15682/15 од 8. априла 2016. године и У. 9937/16 од 31. августа 2017. године, те је предмет враћен на поновно одлучивање . Управни суд је нашао да није јасно како су управни органи дош ли до закључка да је износ отпремнине који је подноситељка примила већи од износа отпремнине који би јој припао у складу са Законом о раду . Наиме, том суду је био споран начин на који је утврђена основица за обрачун отпремнине према Закону о раду, с обзиром на то да је у релевантном периоду од три месеца која претходе месецу у којем се исплаћује отпремнина, зарада исплаћена једино за април, док је за март и мај 2015. године обрачунат само допринос за обавезно осигурање за случај незапослености . С тим у вези је указа но на поменуту потврду послодавца број 794/2 од 30. јуна 2015. године, као и на мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 011-00-7/30/2015 од 4. марта 2015. године, које се односи на утврђивање основице за обрачун отпремнине у ситуацији када запослени није примио зараду за одређени месец, у ком случају се узима у обзир обрачуната, а неисплаћена зарада коју је запослени остварио и коју је послодавац био дужан да исплати.

Поступајући у извршењу пресуде од 31. августа 2017. године, другостепени орган је прибавио изјашњење повереника стечајног управника послодавца број 57/17 од 17. октобра 2017. године , у коме је, у тачки 10, наведено да просечна бруто месечна зарада подноситељке за последња три месеца која претходе месецу у коме је исплаћена отпремнина, износи 85.269,94 динара, да је 1/3 те зараде 28.423,31 динара, да је навршила десет година „радног стажа у радном односу“ код послодавца и да би стога отпремнина обрачунат а према Закону о раду износила 284.233,10 динара. У изјашњењу је наведено да се у његовом прилогу налази уверење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Служба филијале Алексинац од 18. октобра 2017. године, које се не налази у списима предмета .

Оспореним решењем другостепеног органа број 0031-10412-694/2015 од 10. новембра 2017. године одбијена је као неоснована жалба подноситељке изјављена против првостепеног решења од 10. августа 2015. године. Другостепени орган је чињенично стање утврдио на основу изјашњења повереника стечајног управника од 17. октобра 2017. године, те је применом релевантних одредаба закона, оценио да је правилно поступио првостепени орган када је одбио захтев подноситељке.

Подноситељка је у тужби од 21. децембра 2017. године истакла : да је правилно повереник стечајног управник а утврдио њену просечну зараду за три месеца која претходе месецу у којем је исплаћена отпремнина, али да је 1/3 тог износа погрешно помножио са десет, уместо са 11 навршених година стажа осигурања код послодавца, чиме би се дошло управо до износа наведеног у потврди послодавца број 794/2 од 30. јуна 2015. године; да другостепени орган у оспореном решењу, за разлику од претходна два поништена решења (у којима је њен стаж осигурања код послодавца утврђен у трајању од 12 година, један месец и 27 дана), није утврдио њен стаж осигур ања код послодавца, нити је то утврђено у оспореном првостепеном решењу. Уз тужбу је приложила ново уверење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Служба филијале Алексинац од 12. децембра 2017. године о навршеном стажу осигурања.

Списи предмета и одговор на тужбу су достављени Управном суду 9. фебруара 2018. године.

Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 19447/17 од 1. октобра 2020. године одбијена је тужба подноситељке поднета против оспореног другостепеног решења. Управни суд је нашао да је правилно поступио тужени орган када је одбио као неосновану жалбу подноситељке , оцењујући да се нису стекли услови за признавање права на новчану накнаду за време незапослености, у смислу одредбе члана 67. став 1. тачка 1. подтачка 1) Закона о запошљавању и осигурања за случај незапослености.

3.2. Уставни суд констатује да је Одлуком Уж-4435/2016 од 21. децембра 2017. године усвојио уставну жалбу Јелиде Банковић и утврдио да јој је ближе означеним актима повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , те је поништио пресуду Управног суда и одредио да исти суд донесе нову одлуку о њеној тужби поднетој против коначног решења. Наведеној подноситељки уставне жалбе је, такође, престао радни однос као вишку запослених код послодавца „Б.“ а.д. Алексинац, пошто јој је претходно исплаћена отпремнина по опцији 1 Програма. Наиме, у оспореним актима није била утврђена одлучна чињеница о томе који износ отпремнине би наведеној подноситељки био обрачунат по опцији 2 Програма, на начин прописан Законом о раду. Конкретно, споран је био начин утврђивања тромесечног просека зараде наведене подноситељке, с обзиром на то да јој је, као и подноситељки ове уставне жалбе, зарада у релевантном периоду исплаћена само за април 2015. године.

У поступку извршења наведе одлуке Уставног суда, Управни суд је поништио решење другостепеног органа, који је потом поништио решење првостепеног органа. Правноснажним решењем првостепеног органа број 0303-10411-3198-2/2015 од 29. јуна 2018. године наведеној подноситељки је признато право на новчану накнаду за време незапослености у трајању од шест месеци, у опредељеном новчаном износу.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подноситељка, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Уставни суд констатује да се одредба члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликује од одредбе члана 32. став 1, којом се јемчи право на правично суђење, те је наводе уставне жалбе о повреди тог права ценио у односу на одговарајућу одредбу Устава.

За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари, поред наведене уставне одредбе, релевантне су и следеће законске одредбе:

Одредбом члана 67. став 1. тачка 1. подтачка 1) Законом о запошљавању и осигурању за случај незапослености ( „Службени гласник РС“, бр. 36/09, 88/10, 38/15 , 113/17, 113/2017 – др. закон и 49/21 ) прописано је да незапослени има право на новчану накнаду у случају престанка радног односа или престанка обавезног осигурања, по основу престанка радног односа отказом од стране послодавца, у складу са прописима о раду, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла, у складу са законом, осим лица која су се, у складу са одлуком Владе о утврђивању програма решавања вишка запослених, својевољно определила за новчану накнаду или посебну новчану накнаду - у већем износу од висине отпремнине утврђене Законом о раду.

Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – Одлука УС, 113/17 и 95/18 – аутентично тумачење ) прописано је: да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. став 5. тачка 1) овог закона, запосленом исплати отпремнину у складу са овим чланом (члан 158. став 1.); да се в исина отпремнине из става 1. овог члана утврђује општим актом или уговором о раду, с тим што не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу код послодавца код кога остварује право на отпремнину (став 2.); да се з арадом у смислу члана 158. овог закона сматра просечна месечна зарада запосленог исплаћена за последња три месеца која претходе месецу у којем се исплаћује отпремнина (члан 159.); да з апослени коме послодавац после исплате отпремнине из члана 158. овог закона откаже уговор о раду због престанка потребе за његовим радом остварује право на новчану накнаду и право на пензијско и инвалидско осигурање и здравствену заштиту, у складу са прописима о запошљавању (члан 160.); да запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. став 5. тачка 1)).

Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10 ), који се примењивао до 31. маја 2017. године, било је прописано: да се у поступку морају утврдити правилно и потпуно све чињенице и околности које су од значаја за доношење законитог и правилног решења (одлучне чињенице) (члан 8.); да к оје ће чињенице узети као доказане одлучује овлашћено службено лице по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 10.); да (…) образложење решења садржи: кратко излагање захтева странака, утврђено чињенично стање, по потреби и разлоге који су били одлучни при оцени доказа, разлоге због којих није уважен који од захтева странака, правне прописе и разлоге који с обзиром на утврђено чињенично стање упућују на решење какво је дато у диспозитиву (…) (члан 199. став 2.).

Одлуком о утврђивању Програма за решавање вишка запослених у поступку приватизације за 2015. годину („Службени гласник РС“, бр. 9/15, 84/15 и 109/ 15), у одељку III под називом Начин решавања вишка запослених, предвиђен о је да запослени који је утврђен као вишак у 2015. години, може добровољно да се определи за једну од опција, која је за њега најповољнија, и то за: 1) отпремнину у висини динарске противвредности 200 евра за сваку навршену годину рада у радном односу, по средњем курсу, на дан достављања спискова вишка запослених од стране послодавца, с тим да укупна висина отпремнине не може бити већа од 8.000 евра у динарској противвредности; 2) отпремнину обрачунату на начин утврђен Законом о раду с тим да укупна висина отпремнина не може бити већа од 8.000 евра у динарској противвредности, а висина средстава за сваку навршену годину рада у радном односу код последњег послодавца не може бити већа од 500 евра у динарској противвредности, по средњем курсу, на дан достављања спискова вишка запослених од стране послодавца; 3) отпремнину у износу од шест (6) просечних зарада по запосленом у Републици Србији, према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике – за запослене који имају више од 15 навршених година рада у радном односу.

5. Подноситељка уставне жалбе истиче да у оспореној пресуди Управног суда није оцењен навод тужбе којим је указано на то да је у другостепеном решењу износ отпремнине који би примила у складу са Законом о раду, обрачунат на основу нетачно утврђених година стажа осигурања код послод авца код кога јој је престао радни однос , што је имало за последицу да јој се не призна право на новчану накнаду за време незапослености.

Уставни суд је ове наводе уставне жалбе испитао са становишта истакнуте повреде права на образложену одлуку, као саставног дела права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Када се законитост коначног управног акта оцењује на подлози чињеница утврђених у управном поступку, тада не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у том поступку адекватно оцењени. У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе је поменути навод могла да истакне тек у тужби поводом које је донета оспорена пресуда, јер је питање навршених година стажа осигурања код последњег послодавца за њу постало спорно доношењем оспореног решења другостепеног органа од 10. новембра 2017. године. Уставни суд је испитао да ли је изнети навод подноситељке могао бити од утицаја на исход поступка и да ли је стога било неопходно да се посебно оцени у оспореној пресуди.

Полазећи од наведених одредаба закона, Уставни суд констатује да лице ко ме је радни однос престао као вишку запослених услед технолошких, економских и организационих промена код послодавца може остварити право на новчану накнаду за време незапослености уколико се, у складу са одлуком Владе о утврђивању програма решавања вишка запослених, својевољно определи ло за новчану накнаду или посебну новчану накнаду (отпремнину) у износу који је мањи или једнак висини отпремнине утврђене Законом о раду. У том случају, наведено лице остварује и право на отпремнину и право на новчану накнаду за случај незапослености. Право на новчану накнаду нема само онај ко је у складу са наведеном одлуком Владе остварио отпремнину чији је укупан износ већи од Законом о раду утврђене минималне висине отпремнине. Циљ одредбе члана 67. став 1. тачка 1. подтачка 1) Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености је остваривање права запослених у субјектима приватизације на начин који је за њих најповољнији, а којим с е неће угрозити јавне финансије. Прихватање опције која запосленом обезбеђује већи износ отпремнине од законског минимума, а на уштрб накнаде за незапосленост, је последица процене самог тог лица шта је за њега најповољније (видети Решење Уставног суда IУз-67/2020 од 13. октобра 2022. године ).

У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе се од три понуђене опције за исплату отпремнине предвиђене Програмом својевољно определила за опцију 1 – у износу од 200 евра по години стажа осигурања , у одговарајућој динарској противвредности . Отпремнина обрачуната на начин утврђен Законом о раду била је предвиђена опцијом 2 Програма. С обзиром на то да је критеријум за остваривање права подноситељке на новчану накнаду за време незапослености висина укупно исплаћене отпремнине у односу на висину отпремнине која би јој припала по Закону о раду, у спроведеном поступку је било потребно утврдити да ли је исплаћени износ већи од оног који је превиђен наведеним законом.

Законом о раду су прописана два параметра за израчунавање отпремнине запосленом коме престаје радни однос као вишку . Први параметар је трећина просечне месечне зараде запосленог исплаћене за последња три месеца која претходе месецу у којем се исплаћује отпрем нина, а други су навршене године рада у радном односу код послодавца код кога се остварује право на отпремнину.

До доношења оспореног решења другостепеног органа од 10. новембра 2017. године споран је био први параметар, односно начин утврђивања тромесечног просека зараде подноситељке . Након што је у наведеном решењ у другостепеног органа основица за обрачун отпремнине утврђена у висини која више није била спорна за подноситељку, као следеће спорно поставило се питање навршених година рада у радном односу код послодавца .

С тим у вези, Уставни суд указује на то да је реч о календарском времену које је проведено у радном односу код послодавца који исплаћује отпремнину, те се рачуна само свака цела година рада у радном односу. Према Закону о раду, меродаван је период које је лице провело у радном односу код послодавца, а не стаж осигурања које је стекло по том основу. Ипак, и у случају да се узму у обзир навршене године стажа осигурања, а не године рада у ра дном односу, такав пропуст није од утицаја на утврђивање висине отпремнине, уколико се наведени периоди не разликују.

Приликом утврђивања висине отпремнине коју би подноситељка остварила у складу са Законом о раду, узет је у обзир стаж осигурања навршен код послодавца који је исплатио отпремнину. Међутим, податак о навршеном стажу осигурања подноситељке није наведен у оспореним решењима и оспореној пресуди, иако га управни органи и Управни суд сматрају битним за утврђивање висине поменуте отпремнине. У изјашњењу повереника стечајног управника послодавца од 17. октобра 2017. године, који је био кључни доказ у поступку, висина отпремнине је израчуната на основу стажа осигурања у трајању од десет година. Претходно је у поништеним решењима другостепеног органа од 29. септембра 2015. и 7. јуна 2016. године наведено да подноситељка има више од 12 година стажа осигурања код послодавца. Подноситељка тврди да је навршила више од 11 година стажа осигурања код послодавца, што је поткрепила доказима (копија радне књижице и уверења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање) које је приложила још уз захтев за остваривање права на новчану накнаду за време незапослености од 2. јула 2015. године, а потом и уз тужбу од 21. децембра 2017. године. При таквом стању ствари, Управни суд је у образложењу оспорене пресуде само цитирао тај навод подноситељке, али га није посебно ценио, пре свега са становишта свих доказа у списима предмета управног органа, као и оних приложених уз тужбу.

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд сматра да је на Управном суду било да у довољној мери размотри поменути навод тужбе и да на њ ега одговори на начин који би отклонио сумњу у арбитр арну примену меродавног права. Пропуштање управних органа да у оспореним решењима утврде навршене године рада подноситељке у радном односу код послодавца код кога је остварила право на отпремнину , као и Управног суда да у оспореној пресуди у вези са тим оцени релевант ан навод тужбе, по схватању Уставног суда, указује на то да је подноситељки уставне жалбе повређено право на образложену одлуку, као саставни део права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.

Имајући у виду природу учињене повреде права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемченог права могу отклонити једино поништавањем пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 19447/17 од 1. октобра 2020. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука по тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Националне службе за запошљавање број 0031-10412-694/2015 од 10. новембра 2017. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.

Уставни суд напомиње да није надлежан да утврђује да ли су били испуњени услови да се подноситељки уставне жалбе призна право на новчану накнаду за случај незапослености, нити се овом одлуком прејудицира одлука надлежног органа о томе, под претпоставком да се постојање тих услова утврди и оцени у поступку који је у складу са законом.

6. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је подноситељка искључиво доводи у везу са трајањем управног спора који је покренут тужбом од 21. децембра 2017. године и окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 19447/17 од 1. октобра 2020. године . Из наведеног следи да је оспорени управно-судски поступак трајао две године и нешто дуже од девет месеци.

Поред саме дужине трајања поступка, Уставни суд је, при оцењивању да ли је период одлучивања надлежног суда био разуман, узео у разматрање и следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца као странке у поступку, поступање надлежног суда, као и то о ком праву подносиоца је одлучивано.

Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд налази да предмет управног спора није био сложен, јер се основаност тужбе могла испитати на основу доказа у списима предмета. Подноситељка уставне жалбе је имала значајан материјални интерес да се поступак правноснажно оконча у најкраћем року, имајући у виду да се предмет тицао остваривања права чија је сврха заштита запосленог услед губитка запослења. При томе, она својим понашањем није допринела трајању предметног управног спора.

Уставни суд је нашао да је споро поступање Управног суда искључиво довело до дугог трајања управног спора које се у конкретном случају не може оправдати, нарочито јер је био у питању трећи управни спор у истој управној ствари, због чега се од тог суда очекивало да о тужби одлучи посебно ажурно.

Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава, у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Нишу у предмету У. 19447/17, одлучујући као у тачки 3. изреке.

7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељки уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је претрпела подноситељка уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове накнаде штете, посебно дужину трајања предметног управног спора. Суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подноситељка уставне жалбе претрпела због наведеног поступања надлежног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, овај суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.

8. Имајући да је утврдио повреду права на правично суђење као последицу необразложености оспорених аката и поништио оспорену пресуду, као и да је утврдио повреду права на суђење у разумном року и у вези са тим накнаду нематеријалне штете, Уставни суд није разматрао уставну жалбу у делу у коме се истиче повреда права на непристрасан суд, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, и права на социјалну заштиту из члана 69. став 3. Устава .

9. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.