Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. М . из Главице код Параћина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. јуна 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. М . и утврђује се да је у поступку који је вођен пред Основним судом у Нишу у предмету К. 2930/10 (раније у предмету К. 516/08 Општинског суда у Нишу) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право З. М . на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. М . из Главице код Параћина поднео је Уставном суду, 25. новембра 2019. године, преко пуномоћника М. К, адвоката из Ниша, уставну жалбу због повреде права на достојанство и слободан развој личности и права на правично суђење и на суђење у разумном року, зајемчених чл. 23. и 32. Устава Републике Србије , у поступку који је вођен у предмету К. 2930/10 Основног суда у Нишу (раније у предмету К. 516/08 Општинског суда у Нишу).
Подносилац је у уставној жалби навео да оспорава пресуду Основног суда у Нишу К. 2930/10 од 10. септембра 2018. године и пресуду Апелационог суда у Нишу Кж.1. 170/19 од 17. јула 2019. године. Међутим, Уставни суд је из навода уставне жалбе неспорно утврдио да подносилац суштински оспорава трајање кривичног поступка, а који се водио против њега.
У уставној жалби је наведено да је оспорени кривични поступак трајао 12 година, као и да је поступак непотребно одуговлачен.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених уставних права, те да обавеже Министарство правде – Основни суд у Нишу да подносиоцу исплати износ од 450.000,00 динара због повреде права на суђење у разумном року, као и износ од 300.00,00 динара због повреде права на достојанство и слободан развој личности.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из списа предмета К. 2930/10 Основног суда у Нишу, између осталог, утврдио:
- да је решењем Општинског суда у Нишу Ки. 2159/07 од 27. децембра 2007. године одређено да се спроведе истрага против окривљених А.М, Д.С, Г.Ј, М.Б, С.Ј. и окривљеног З. М, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања основане сумње да су учинили више кривичних дела;
- да су у току истраге саслушани окривљени, испитано је више сведока, обављено је вештачење вештака економско-финансијске струке, те је више пута одлучивано о притвору окривљенима;
- да је Општинско јавно тужилаштво у Нишу поднело оптужницу Кт. 3578/07 Општинском суду у Нишу 3. марта 2008. године против окривљених А.М, Д.С, Г.Ј, М.Б, С.Ј. и З. М. Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело неосновано исказивање износа за повраћај пореза и пореског кредита из члана 173а став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији („Службени гласник РС“, бр. 80/2002, 84/2002, 23/2002, 23/2003, 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005 (други пропис), 62/2006 (други пропис) и 61/2007) у продуженом трајању у вези члана 61. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) и кривично дело пореске утаје из члана 229. став 3. у вези става 1. у продуженом трајању у вези члана 61. Кривичног законика у помагању у вези члана 35, као и кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 3. у вези ст. 1. и 2. у продуженом трајању у вези члана 61. Кривичног законика;
- да се кривични поступак водио у предмету К. 516/08 Општинског суда у Нишу;
- да је решењем Општинског суда у Нишу К. 516/08 од 17. јуна 2008. године обустављен кривични поступак који се водио против окривљеног Г.Ј. услед смрти окривљеног;
- да је до доношења пресуде Општинског суда у Нишу К. 516/08 од 18. јуна 2008. године главни претрес одржан два пута, док је три пута одложен. Наведеном пресудом, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим за кривична дела која су му стављена на терет оптужницом;
- да је решењем Окружног суда у Нишу Кж. 365/09 од 26. марта 2009. године уважена жалба окривљених, те је укинута пресуда Општинског суда у Нишу К. 516/08 од 18. јуна 2008. године, а предмет враћен на поновно суђење првостепеном суду;
- да се поступак наставио пред Основним судом у Нишу у предмету К. 2930/10;
- да је у временском периоду од 2009. године до 2013. године главни претрес одложен 14 пута;
- да је, поступајући по наредби Основног суда у Нишу К. 2930/10 од 27. новембра 2012. године, вештак економско-финансијске струке доставио свој налаз 12. фебруара 2013. године;
- да је решењем Основног суда у Нишу К. 2930/10 од 24. септембра 2013. године обустављен кривични поступак вођен против окривљеног М.Б, због смрти окривљеног;
- да је у временском периоду од 2013. године до 16. августа 2017. године, када је Основно јавно тужилаштво у Нишу актом Кт. 3578/01 прецизирало оптужни акт, главни претрес је одложен 29 пута;
- да је претрес одложен 7. септембра 2017. године, а поступајући суд је наредбом К. 2930/10 одредио вештачење од стране вештака економско-финансијске струке:
- да је до доношења пресуде Основног суда у Нишу К. 2930/10 од 10. септембра 2018. године главни претрес одржан два пута, а одложен је девет пута. Наведеном пресудом, између осталог, према подносиоцу уставне жалбе је одбијена оптужба да је извршио кривично дело неосновано исказивање износа за повраћај пореза и порески кредит из члана 173а став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији и продужено кривично дело пореске утаје из члана 229. став 2. у вези става 1. Кривичног законика у помагању у вези чл. 35. и 61. Кривичног законика. Оптужба је одбијена према подносиоцу на основу члана 422. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13), услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења;
- да је пресудом Апелационог суда у Нишу Кж.1. 170/19 од 17. јула 2019. године одбијена као неоснована жалба Основног јавног тужиоца у Нишу, а пресуда Основног суда у Нишу К. 2930/10 од 10. септембра 2018. године је потврђена.
4. Чланом 23. став 1. Устава утврђено је да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите, док је чланом 32. став 1. Устава установљено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је дванаестогодишњим трајањем кривичног поступка који се водио против њега, повређено право на достојанство и слободан развој личности, право на правично суђење, као и право на суђење у разумном року. Уставни суд је истакнуте повреде права из чл. 23. и 32. Устава ценио кроз истакнуту повреду права на суђење у разумном року, а имајући у виду наводе уставне жалбе и чињеницу да је према подносиоцу оптужба одбијена услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења, те да самим тим подносилац нема правног интереса за разматрање повреде права из чл. 23. и 32. Устава.
Испитујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. Устава, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак према подносиоцу уставне жалбе покренут 27. децембра 2007. године решењем о спровођењу истраге Ки. 2159/07, а да је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Нишу Кж.1. 170/19 од 17. јула 2019. године, из чега следи да је оспорени кривични поступак према подносиоцу трајао 11 година и седам месеци.
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи, може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. При том, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, по ступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоце. Међутим, Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чиналаца, трајање предметног кривичног поступка 11 година и седам месеци не може се оправдати било којим од претходно наведених чинилаца.
При томе, Уставни суд напомиње да је од 60 заказаних претреса одржано свега четири, при чему је Уставни суд имао у виду динамику заказивања претреса и чињеницу штрајка адвоката, а која чињеница се не може ставити на терет поступајућем суду, али ни самом подносиоцу. Уставни суд је имао у виду и чињеничну и правну сложеност кривичног поступка који се водио против више окривљених, као и то да је првостепени суд (Општински суд у Нишу односно Основни суд у Нишу) два пута мериторно пресудио. Суд нарочито напомиње да у конкретном случају постоји допринос подносиоца и његовог браниоца, а који се огледа у чињеници да су недоласцима на главне претресе допринели њиховом одлагању (подносилац није дошао на главни претрес 19 пута, док се бранилац није појавио девет пута). Међутим, Уставни суд је свестан чињенице да подносилац и његов бранилац нису одлучујуће допринели трајању поступка, будући да су претреси првенствено одлагани и због недоласка једног односно више саокривљених уз подносиоца и његовог браниоца. Уставни суд констатује да је подносилац у одређеним временским интервалима показао коректну процесну дисциплину благовремено обавештавајући поступајући суд о здравстеним разлозима из којих не може да приступи на главни претрес.
Следом наведеног, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. Устава, у поступку који се водио у предмету К. 2930/10 Основног суда у Нишу (раније у предмету К. 516/08 Општинског суда у Нишу), иако постоји одређени допринос подносиоца и његовог браниоца трајању поступка, а која чињеница је у конкретном случају, од значаја само за утврђење висине накнаде нематеријалне штете.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања кривичног поступка, чињеницу да је првостепени суд два пута мериторно пресудио, као и допринос подносиоца и његовог браниоца трајању оспореног поступка, те животни стандард у држави, чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Усклађујући своју досадашњу праксу са ставовима Европског суда, Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке (видети одлуку Уставног суда Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године).
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.