Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Владан Петров , чланови Већа, у поступку по уставнoj жалби Д. В . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. јуна 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уст авна жалба Д. В . изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 454/18-Кв. 4169/21 од 8. октобра 2021. године и Апелационог суда у Београду Кж2. 2250/21 од 25. октобра 2021. године у односу на истакнут е повред е права из члана 31. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. В . из Београда поднео је Уставном суду, 26. новембра 20 21. године, преко пуномоћника З. Д . Н , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен притвор, након потврђивања оптужнице, на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је наведено да је притвор према њему произвољан и да није сведен на најкраће неопходно време, нити су државни органи показали посебну хитност у вођењу поступка на коју их усмерава члан 31. Устава; да се притвор према подносиоцу уставне жалбе продужава дуже од три године са истим стереотипним образложењима без индивидуализације притворских разлога. Подносилац је навео да да се није крио нити се дао у бекство и да није знао нити је могао да зна да ће се против њега покренути кривични поступак док је на пословном путу; да је границу прешао са важећим пасошем и да је због посла био у Републици Хрватској, као и да се на адреси његовог пријављеног пребивалишта налази центар његових животних активности где је ожењен, а да се против њега води поступка сазнао је тек када је лишен слободе у Републици Хрватској. У уставној жалби је наведено да, ако се његов боравак у иностранству у време пре покретања пост упка сматра релевантним за одлуку о притвору, онда се таква одлука заснива на претпоставци кривице, што је апсолутно неприхватљиво.
Оспоравајући постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку подносилац је навео да се ранија осуђиваност за знатно лакше и неистоврсно кривично дело за које је подносиоцу уставне жалбе изречена условна осуда не може узети као особита околност која указује на то да ће поновити кривично дело.
Предложено је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења и утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 5.000 .000,00 динара, као и да своју одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и веб страницу Минис тарства правде Републике Србије: www.portal.sud.rs и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Београду у предмету К. 454/18 је у време подношења уставне жалбе био у току кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још једног саокривљен ог лица по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. 380/18 од 30. јула 20 18. године, којом им је стављено на терет извршење кривичног дела тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114. став 1. тачка 1) у вези са чланом 33. Кривичног законика , као и извршење кривичног дела недозвољен а производња, ношење и промет оружја и експлозивних материја у саизвршилаштву из члана 348. став 4. у вези ст. 2. и 1. у вези члана 33. Кривичног законика.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду К пп. 126/18 од 2. априла 20 18. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 и др .), по којем је лишен слободе 3. јула 201 8. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 454/18-Кв. 4169/21 од 8. октобра 2021. године према подносиоцу уставне жалбе продужен је притвор на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку , због постојања оправдане сумње да је у саизвршилаштву са још једним лицем извршио кривично дело тешког убиства и кривично дело недозвољена производња, ношење и промет оружја и експлозивних материја у саизвршилаштву, која су им потврђеном оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду стављена на терет. Образлажући постојање притворских разлога према подносиоцу уставне жалбе кривично ванрасправно веће Вишег суда у Београду је у оспореном решењу навело да, имајући у виду да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да је Д. В . у саизвршилаштву са окривљеним Н.И. извршио кривична дела која су предмет оптужбе, а како се окривљени Д . В . налазио у бекству од времена када се предметни догађај десио, односно од дана 10. марта 2018. године, те да је за њим била расписана потрага јер није могао бити пронађен на адреси пребивалишта, а другу адресу није пријавио, а слободе је лишен на основу решења о одређивању притвора према њему решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 126/18 од 2. априла 2018. године, и то у Републици Хрватској , које околности указују на оправдану бојазан да ће се пуштањем на слободу дати у бекство или крити и тако постати недоступан органима кривичног гоњења. Што се тиче притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку у оспореном решењу је наведено да имајући исказану безобзирност, упорност и висок степен насиља приликом извршења кривичног дела тешког убиства на подмукао начин у међусобној повезаности са чињеницом да је Д . В . оправдано сумњив да је инкриминисане радње кривичних дела која му се стављају на терет предузео у време проверавања по условној осуди по пресуди Другог основног суда у Београду К. 1234/17 од 19. новембра 2019. године, због кривичног дела из члана 355. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, представљају особите околности које указују да ће окривљени у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду, поновити кривично дело, због чега се продужење притвора према њему показује као нужно, а како су у време одлучивања, наведене околности и даље таквог интезитета да се бекство и понављање кривичног дела од стране окривљеног, може спречити једино мером притвора, а не неком другом блажом мером.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 2250/21 од 25. октобра 2021. године од бијене су као неосноване жалбе окривљених и њихових бранилаца и потврђено решење Вишег суда у Београду К. 454/18-Кв. 4169/21 од 8. октобра 2021. године и у образложењу је наведено да, како из списа предмета произлази оправдана сумња да су окривљени извршили кривична дела која су им стављена на терет, те како се окривљени Д . В . налазио у бекству од предметног догађа – 10. марта 2018. године и за њим је била расписана потрага јер није могао бити пронађен на адреси пребивалишта, а другу адресу није пријавио, те је лишен слободе на основу решења о одређивању притвора према њему решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 126/18 од 2. априла 2018. године , и то у Републици Хрватској , које околности указују на оправдану бојазан да ће се пуштањем на слободу дати у бекство или крити и тако постати недоступан органима кривичног гоњења. Што се тиче притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку у оспореном решењу је наведено да имајући у виду исказану безобзирност, упорност и висок степен насиља приликом извршења кривичног дела тешког убиства на подмукао начин у међусобној повезаности са чињеницом да је Д. В . оправдано сумњив да је инкриминисане радње кривичних дела која му се стављају на терет предузео у време проверавања по условној осуди по пресуди Другог основног суда у Београду К. 1234/17 од 19. новембра 2019. године, због кривичног дела из члана 355. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, представљају особите околности које указују да ће окривљени у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду, поновити кривично дело, због чега се продужење притвора према њему показује као нужно, а како су у време одлучивања, наведене околности и даље таквог интезитета да се бекство и понављање кривичног дела од стране окривљеног, може спречити једино мером притвора, а не неком другом блажом мером. Другостепени суд је оценио неоснованим жалбене наводе којима се указује да је подносила ц уставне жалбе напустио земљу седам дана пре доношења наредбе о проширењу истраге према њему из чега се може закључити да није био у бекству, наводећи да из списа предмета произлази да се окривљени Д . В . у бекству налазио од времена када се критични догађај десио, па чињеница да је према њему истрага прош ирена недељу дана касније није од утицаја на доношење евентуално другачије одлуке.
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (26. новембра 2021. године) налазио у притвору три године и четири месеца , рачунајући од 3. јула 2018. године, када је лишен слободе.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11 121/12, 32/13, 45/13 , 55/14, 35/19, 27/21 – Одлука УС и 62/21 Одлука УС) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. став 1. до 3.).
Одредбама члана 211. став 1. тач . 1) и 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1 )) и – ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3 )).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Одредбом члана 114. став 1. тачка 1) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 , 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19 ), који је важио у време извршења кривичног дела, било је прописано да ко другог лиши живота на свиреп или подмукао начин казниће се затвором најмање десет година или затвором од 30 до 40 година.
Одредбама члана 348. Кривичног законика прописано је : да ко неовлашћено израђује, преправља, продаје, набавља, врши размену или држи ватрено оружје, конвертибилно или онеспособљено оружје, његове делове, муницију, експлозивне материје или минско-експлозивна средства, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном (став 1 .); да ако је предмет дела из става 1. овог члана ватрено оружје, муниција, експлозивне материје, минско-експлозивна средства или средства на бази екслозивних материја или гасно оружје чија израда, продаја, набавка, размена или држање није дозвољено грађанима, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година и новчаном казном (став 2 .); да ко неовлашћено носи предмете дела из ст. 1. и 2. овог члана, казниће се затвором од две до 12 година (став 4 .).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе Уставни суд је утврдио да подносилац повреду права из члана 27. став 3. Устава не образлаже наводима који се могу довести у везу са садржином наведеног права, као и да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, у конкретном случају не може поставити питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 1. Устава, с обзиром на то да су том одредбом утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривично-процесна мера лишења слободе, тако да се ова одредба односи на доношење решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора након подизања оптужнице, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору (вид. Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године).
Полазећи од наведеног Уставни суд је утврдио да нису испуњене претпоставке за одлучивање о истакнутим повред ама права из члана 27. став 3. и члана 30. став 1. Устава, па је у том делу уставну жалбу одбацио , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23) , решавајући као у другом делу изреке.
6. Анализом навода уставне жалбе у односу на истакнуте повреде осталих права Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1. и чл. 31. и 32. Устава у односу на оспорен а решењ а заснива на тврдњама подносиоца да ни је било основа да му се притвор, након три годин е боравка у притвору поново продужи, јер нису постој али разлози који би оправдали ову м еру, а да се повреда права на претпоставку невиности, гарантованог чланом 34. став 3. Устава, заснива на оспоравању притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП.
Уставни суд је, приликом доношења одлуке у овом уставносудском предмету, ценећи цитиране одредбе Устава и ЗКП, пошао од чињенице да је право на слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом и да физичка слобода има велики значај за појединца. Одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено је да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега се намећу два мерила законитости лишења слободе. Прво, да лишење слободе мора бити само из разлога предвиђених законом, и друго, у складу са законом прописаним поступком. Трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка главног претреса Уставом и Закоником није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. Устава и члана 216. став 3. Законика, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, те да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности, и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, те се уколико и даље разлози постоје притвор решењем продужава до даље одлуке суда. После ступања оптужнице на правну снагу, рок за испитивање разлога за притвор је по истеку свака два месеца од ступања оптужнице на правну снагу. Из наведеног произлази да уколико суд оцени да и даље постоје разлози за притвор и с тим у вези не донесе одлуку о његовом укидању, притвор као мера и даље траје све до доношења одлуке којом се притвор укида.
Из наведеног недвосмислено произлази да притвор, као законска мера којом се одузима основно људско право на слободу, представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну. Притвор се, наиме, одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица, тако да током трајања мере притвора у кривичном поступку који није правноснажно окончан, још увек у потпуности важи Уставом и Закоником утврђена претпоставка невиности.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
7. Уставни суд је у конкретном случају утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужен због постојања основане а потом и оправдане сумње да је извршио кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114. став 1 тачка 1) у вези са члана 33. Кривичног законика , за које је законом запрећена казна затвора у трајању од најмање десет година или у трајању од 30 до 40 година и кривичног дела недозвољено ношење ватреног оружја из члана 348. став 4. у вези ст. 1. и 2. Кривичног законика . Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства и опасности да ће боравком на слободи поновити кривично дело.
Уставни суд је утврдио да је притвор против подносиоца уставне жалбе одређен и продужен од стране надлежног суда, у поступку прописаном законом , да су оспорен а решењ а заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, довољно образложено, након што су судови и након готово три године од лишења слободе пажљиво испитали оправданост даљег трајања притвора према подносиоцу, као најтеже мере за обезбеђење његовог присуства ради несметаног вођења кривичног поступка.
Наиме, Уставни суд је утврдио да из достављене документације произлази да су судови размотрили све до тада прикупљене доказе, на основу којих је подносилац уставне жалбе оправдано сумњив да је извршио кривично дело тешко убиство и кривично дело неовлашћеног ношења ватреног оружја . С тим у вези, Уставни суд подсећа да количина чињеница и доказа који поткрепљују основану сумњу представља нешто о чему редовни суд води рачуна, а имајући у виду да је против подносиоца и још једног саокривљен ог лица, након спроведене истраге подигнута оптужница, по којој се , до подношења уставне жалбе, три године и четири месеца спроводи доказни поступак, Уставни суд је утврдио да образложење оспореног решења у погледу постојања основане сумње , само по себи не делује произвољно, а постојање основане сумње као conditio sine qua non за продужење притвора није оспорено ни наводима уставне жалбе.
Надаље, с обзиром на то да је Уставни суд утврдио да је до дана подношења уставне жалбе ( 26. новембар 2021. године) притвор према подносиоцу уставне жалбе трајао три године, 4 месец а и 23 дана, рачунајући од 3. јула 201 8. године, када је лишен слободе, неопходно је размотрити да ли су судови, иако су у дужем временском периоду разлоге за трајање притвора заснивали на потпуно идентичним разлозима који су постојали у време његовог одређивања, довољно брижљиво размотрили које су то околности које би, без обзира на претпоставку невиности, претегле над принципом поштовања слободе окривљеног и о правдале готово троипогодишње трајање притвора према њему.
Стога је Уставни суд утврдио да из образложења оспорених решења произлази да су судови оцењујући постојање разлога за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, имали у виду чињеницу да је подносилац уставне жалбе одмах након критичног догађаја напустио територију Републике Србије и да четири месеца од одређивања притвора и расписивања потернице није могао да буде пронађен, а да је слободе лишен на територији Републике Хрватске, које околности је суд довео у везу са тежином кривичног дела за које се оправдано сумњичи и висином запрећене казне, сматрајући да оне представљају особите околности које указују на опасност од бекства, због чега се његово даље задржавање у притвору показује као неопходно. Наиме, чињеница да се подносиоцу ставља на терет да је извршио кривично дело тешко убиство, за које му се, у случају осуде може изрећи најтежа казна затвора, која чињеница га, објективно посматрано, по оцени Уставног суда, не може оставити равнодушним у односу према органима кривичног гоњења и обавези да се одазове на позив суда. Када се наведено доведе у везу са чињеницом да је подносилац уставне жалбе одмах након критичног догађаја напустио територију Републике Србије, и у другој држави несметано боравио све док није био лишен слободе на основу решења о одређивању притвора, Уставни суд сматра да су Виши и Апелациони суд у Београду довољно јасно и аргументовано образложили све битне разлоге из којих несумњиво произлази закључак да и после три године и четири месеца од лишења слободе чињенице да је подносилац држављанин Републике Србије где има пријављено пребивалиште, нису довољна гаранција да се он пуштањем на слободу не би дао у бекство и тако поново постао недоступан органима кривичног гоњења, јер веза подносиоца уставне жалбе са другом државом могла би му олакшати бекство, уколико би се нашао на слободи , због чега се не може оценити као очигледно произвољан ни став суда да примена блаже мере не би била целисходна, јер интезитет тих околности није умањен. Уставни суд је, долазећи до оваквог закључка, додатно имао у виду и наводе уставне жалбе којима подносилац указује на то да се на адреси његовог пријављеног пребивалишта, на којем суд није могао да га пронађе, налази центар његових животних активности где живи са супругом, те стога Уставни суд оцењује да су очигледно неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да четири месеца, колико се од критичног догађаја до лишавања слободе налазио у Републици Хрватској, није сазнао да су га органи кривичног гоњења тражили на тој адреси.
Поред наведеног Уставни суд је оценио да се не може сматрати очигледно произвољним закључак кривичног суда изражен у оспореним решењима да се, у околностима конкретног случаја, ранија осуда, иако се ради о неистоврсном кривичном делу, у међусобној повезаности са чињеницом да постоји оправдана сумња да је предметно кривично дело, које је знатно теже по квалификацији, учињено у време проверавања по претходној осуди, и начином извршења предметног кривичног дела, који знатно превазилази оквире његове правне квалификације, могу сматрати особитим околностима које указују да ће подносилац уставне жалбе боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Уставни суд стога оцењује да су редовни судови постојање притворских разлога из члана 211. став 1. тач . 1) и 3) ЗКП довољно и аргументовано образложили и сматра да редовни судови нису исказали површан однос према при твору подносиоца уставне жалбе, иако су у дужем временском периоду понављали исте разлог е за продужење притвора који су послужили као почетни основ за његово одређивање, без измењених околности које би могле да се узму у обзир, јер такве околности очигледно нису ни постојале. Уставни суд указује на то да редовни судови код продужења притвора морају водити рачуна о динамичном приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се морају узети у обзир и накнадно измењене околности, а нарочито оне које се односе на сам ток кривичног поступка. Међутим, у конкретном случају, полазећи од наведеног, а имајући пре свега у виду карактер окривљеног који је одмах након критичног догађаја показао упорност и истрајност у избегавању судског поступка у којем би се испитало постојање његове одговорности за извршење кривичног дела које му је стављено на терет, те тежину запрећене санкције за кривично дело које је окривљеном стављено на терет (најмање десет година затвора или затвор од 30 до 40 година) , Уставни суд сматра да је продужење притвора према подносиоцу и после три године и четири месеца оправдано, јер постоји такав захтев од јавног интереса, који без обзира на претпоставку невиности, претеже над правом на слободу појединца ( Kudla против Пољске, број 30210/96, од 26. октобра 2000. године, став 110 .), те да су судови у довољној мери ценили све битне и за конкретан случај специфичне околности које потврђују постојање опасности од бекства подносиоца уставне жалбе и тако оправдавају продужење притвора према њему на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП.
Уставни суд надаље констатује да је за оцену основаности навода којима се указује на повреду права на ограничено трајање притвора од значаја и то да ли је суд показао потребну хитност у вођењу кривичног поступка.
С тим у вези Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (26. новембра 2021. године) налазио у притвору три године и четири месеца (рачунајући од 3. јула 201 8. године када је лишен слободе), за које време је завршена започета истрага, подигнута и потврђена оптужница против два окривљена лица због два кривична дела у саизвршилаштву, одржано припремно рочиште, а увидом у Портал судова Србије Уставни суд је утврдио да су наставци главног претреса до подношења уставне жалбе били заказани 31 пут, из чега се може закључити да се главни претрес спроводи задовољавајућом динамиком.
Поред наведеног, у погледу истакнуте повреде права на претпоставку невиности, зајемченог чланом 34. став 3. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац сматра да је суд образлажући постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП повредио његово право на претпоставку невиности тако што је уз чињеницу да је подносилац напустио територију Републике Србије одмах после критичног догађаја, сматрајући је бекством, исказао уверење да је подносилац уставне жалбе крив за извршење кривичних дела која су предмет поступка. Насупрот мишљењу подносиоца уставне жалбе Уставни суд је утврдио да из садржине оспорених решења несумњиво произлази да Виши и Апелациони суд у Београду, ни у једном делу оспорених решења, нису изнели тврдњу да је подносилац крив за извршење кривичног дела које је предмет кривичног поступка у којем је одлучивано о неопходности даљег продужења притвора према њему. Образлажући постојање законских разлога за продужење притвора и првостепени и другостепени суд се кретали искључиво у границама постојања оправдане сумње и адекватно су се дистанцирали од изражавања ставова који би указивали да окривљеног сматрају кривим за кривично дело које му је стављено на терет пре него што се његова евентуална кривица не утврди правноснажном пресудом.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 31. и члана 34. став 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу, одбио уставну жалбу као неосновану , одлучујући као у првом делу изреке.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.