Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Владан Петров, Гордана Ајншпилер Поповић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. П. из Ужица, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. маја 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. П. и утврђује да је у управном поступку који се води пред Градском управом града Ужица у предмету број 580-10/11-05 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Д. П. на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. П. из Ужица је, 8. јануара 2020. године, преко пуномоћника М. К, адвоката из Ужица, Уставном суду изјавио уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који се води пред Градском управом града Ужица у предмету број 580-10/11-05. године, као и против решења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања - Сектор за пензијско и инвалидско осигурање и борачко-инвалидску заштиту број 580-03-1621/2014-11 од 30. септембра 2019. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Подносилац је у уставној жалби указао да предметни поступак није окончан у разумном року и поставио је захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 8. новембра 2011. године поднео захтев за остваривање својства ратног војног инвалида, који је одбијен као неоснован решењем Градске управе за послове органа града, општу управу и друштвене делатности града Ужица број 580-10/11-05 од 21. новембра 2011. године.
Против наведеног решења подносилац је крајем 2011. године изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Министарства рада, запошљавања и социјалне политике број 580-02-03979/2011-11 од 2. фебруара 2012. године.
Подносилац је против наведеног коначног управног акта поднео тужбу 10. априла 2012. године, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 4796/12 од 27. фебруара 2014. године, те је поништено другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање.
Решењем Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 580-02-03979/2011-11 од 23. маја 2014. године поништено је првостепено решење од 21. новембра 2011. године и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Решењем Градске управе за послове органа града, општу управу и друштвене делатности града Ужица број 580-10/11-05 од 26. августа 2014. године предметни захтев подносиоца је поновно одбијен као неоснован.
Против наведеног решења подносилац је 12. септембра 2014. године изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 580-03-01621/2014-11 од 24. октобра 2014. године.
Подносилац је против наведеног коначног управног акта поднео тужбу 20. децембра 2014. године, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 16456/14 од 23. августа 2017. године, те је поништено другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање.
Решењем Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 580-03-01621/2014-11 од 10. новембра 2017. године жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења је одбијена као неоснована.
Подносилац је против наведеног коначног управног акта поднео тужбу 29. децембра 2017. године, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 145/18 од 20. августа 2019. године, те је поништено другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање.
Оспореним решењем Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 580-03-01621/2014-11 од 30. септембра 2019. године жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења је поново одбијена као неоснована.
Подносилац је против наведеног коначног управног акта поднео тужбу 7. новембра 2019. године, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 18196/19 од 21. фебруара 2024. године, те је поништено другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС", бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка (члан 145. ст. 2. и 3.); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок (члан 174.).
5. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да му је у управном поступку који се води пред Градском управом града Ужица у предмету број 580-10/11-05 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је предметни поступак покренут 8. новембра 2011. године захтевом подносиоца, те да није правноснажно окончан. Из наведеног произлази да поступак траје више од 12 година.
Наведено трајање поступка очигледно указује да поступак није окончан у року који се може сматрати разумним за одлучивање. Међутим, имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа управе који воде поступак, односно суда у управном спору, броја донетих одлука у том поступку, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд констатује да је подносилац имао легитиман интерес да се о његовом захтеву за признавање својства ратног војног инвалида одлучи у разумном року.
Оцењујући понашање подносиоца у предметном поступку, Уставни суд констатује да подносилац није допринео дугом трајању предметног поступка, имајући у виду да није било периода неактивности у поступању органа управе, те да није било места коришћењу процесноправних средстава против ћутања управе.
Испитујући поступање органа управе и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је поступање другостепеног органа управе и Управног суда превасходно довело до дугог трајања поступка. Уставни суд је из списа предмета утврдио да су за више од 12 година у предметном поступку донета два решења првостепеног органа управе, пет решења другостепеног органа и да су вођена четири управна спора. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуду Pavlyulynets против Украјине, број 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и пресуду Цветковић против Србије, број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године). Поред тога, Уставни суд указује да је Управни суд одлуку о тужби поднетој 7. новембра 2019. године донео 21. фебруара 2024. године, односно тек након више од четири године, и то у четвртом по реду управном спору у овој управној ствари.
Уставноправна оцена поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, посебно имајући у виду да предметни поступак ни након више од 12 година није правноснажно окончан. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, док је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.500 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања другостепеног органа управе и Управног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.
7. Имајући у виду да је подносилац у уставној жалби истакао да му је решењем Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања - Сектор за пензијско и инвалидско осигурање и борачко-инвалидску заштиту број 580-03-1621/2014-11 од 30. септембра 2019. године повређено право на правично суђење, а да је пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 18196/19 од 21. фебруара 2024. године уважена тужба подносиоца, поништено наведено решење и предмет враћен на поновно одлучивање, то је Уставни суд у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.