Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Владан Петров, Гордана Ајншпилер Поповић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва „I.“ д.о.о. Ваљево, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. маја 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба привредног друштва „I.“ д.о.о. Ваљево и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 4059/20 (15) подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво „I .“ д.о.о. Ваљево је, 7. априла 2022. године, преко пуномоћника Д. Г , адвоката из Београда, Уставном суду изјавило уставну жалбу, због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 4059/20 (15), као и против пресуде Управног суда У. 4059/20 (15) од 16. новембра 2021. године, због повреде начела и права из чл. 32. и 58. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је управни спор трајао дуже од шест годин а, а без одржавања јавне расправе пред Управним суд ом, због чега је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року; д а је у поступку који је претходио управном спору утврђена непријављена обавеза пореза на додату вредност , без правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, а да је Управни суд у оспореном спору одбио извођење доказа као непотребних, заснивајући своју пресуду на првостепеном и другостепеном решењу, односно на погр ешно утврђеном чињеничном стању; да је Управни суд донео пресуду без одржавања усмене јавне расправе и да није образложио разлоге за неодржавање јавне расправе ; да је имовина подносиоца одузета плаћањем пореза без основа у закону, на основу горе изнетих навода. Подносилац уставне жалбе је поставио захтев за накнаду материјалне штете у ближе одређеним износима по пореским пријавама и на име наплаћеног на име пореског дуга и увећања пореског дуга. Подносилац није поставио захтев за накнаду нематеријалне штете због, по његовом мишљењу, неразумно дугог трајања предметног управног спора.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу , као и у списе предмета Управног суда У. 4059/20 (15), утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 22. октобра 2015. године поднео Управном суду тужбу против коначног управног акта којим му је наложено плаћање пореске обавезе, на начин и у износу ближе наведеним у првостепеном пореском решењу.
Решењем Управног суда У. 14629/15 од 29. августа 2019. године подносиоцу је наложено уређење тужбе у смислу достављања оригинал пуномоћја за заступање потписаног од стране лица овлашћеног за заступање са доказом да је то лице законски заступник тужиоца, односно лице овлашћено за заступање тужиоца (извод из Агенције за привредне регистре).
Управни суд је решењем У. 14629/15 од 17. септембра 2019. године поново наложио пуномоћнику тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, да поступи по наведеном, јер није било доказа о уредној достави. Наиме, у повратници, која се суду вратила као доказ о уручењу наведеног решења од 29. августа 2019. године, као прималац је назначено лице за које суд није могао да утврди да ли је овлашћено за пријем писмена.
Пуномоћник подносиоца је поступајући по поновљеном решењу суда, доставио суду уз допис Извод из АПР и поново копију пуномоћја у боји, који садржи потписе директора В.В и М.Р. и копију пуномоћја у боји, која је већ била првобитно достављена уз поднету тужбу, која садржи копије потписа директора И.В. и А.Т, из којих разлога је пуномоћнику подносиоца и дат налог да достави оригинал пуномоћника.
Управни суд, имајући у виду да пуномоћник подносиоца, поступајући по налогу суда, није отклонио недостатке које спречавају рад суда, донео Решење судије појединца У. 14629/15 од 4. октобра 2019. године, којим се тужба одбацује.
Поводом приговора подносиоца изјављеног на решење којим се тужба одбацује, п осебно веће Управног суда – Одељење у Крагујевцу је донело решење Ув. 447/19 од 24. децембра 2019. године, којим је приговор уважен и пони штено решење Управног суда У. 14629/15 од 4. октобра 2019. године, а поступак пред Управним судом по тужби од 22. октобра 2015. године настављен. Ово из разлога што је посебно веће Управног суда нашло да судија појединац није правило поступио, будући да није било доказа да је пуномоћнику подносиоца уручено решење којим му се поново налаже отклањање недостатака поднете тужбе.
Управни суд је поново решењем од 14. маја 2020. године наложио пуномоћнику да достави оригинал пуномоћја за заступање, те је подносилац поступио по донетом налогу и доставио тражено 12. јуна 2020. године.
Оспореном пресудом Управног суда У. 4059/20 (15) од 16. новембра 2021. године одбијена је тужба подносиоца.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи .
5. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта садржине Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе 22. октобра 2015. године поднео тужбу против коначног управног акта, а да је Управни суд о тужби одлучио оспореном пресудом У. 4069/20 (15) од 16. новембра 202 1. године, односно након шест година.
Уставни суд оцењује да је само трајање конкретног управног спора прекорачило стандард поступања у разумном року. Полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања, понашања подносиoцa уставне жалбе, поступања надлежног суда у управном спору, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка пред тим судом.
Уставни суд констатује да је подносилац имао легитиман интерес да се о његовој тужби одлучи у разумном року, имајући у виду да је тужбом побијана законитост другостепеног пореског решења којим је подносиоцу коначно утврђена непријављена обавеза пореза на додату вредност са каматом у износима ближе означеним у диспозитиву првостепеног решења и наложена уплата утврђене обавезе и камате .
Оцењујући поступање надлежног суда у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је Управни суд о тужби, без одржавања усмене расправе, одлучио тек након шест година. У наведеном периоду, Управни суд је, тек након скоро четири године, налазећи да тужба није уредна, подносиоцу наложио уређење исте, па је решењем У . 14629/15 од 4. октобра 2019. године исту одбацио , јер је оценио д а пуномоћник тужиоца поступајући по налогу суда није отклонио недостатке тужбе које спречавају рад суда. Решењем Управног суда – Одељење у Крагујевцу Ув. 447/19 од 24. децембра 2019. године уважен је приговор подносиоца изјављен против наведеног решења судије појединца и предмет враћен на поновно одлучивање. По налогу Управног суда од 14. маја 2020. године подносилац је тужбу уредио поднеском од 12. јуна 2020. године. Оспореном пресудом У. 4059/20 (15) од 16. новембра 2021. године тужба подносиоца је одбијена као неоснована.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да је допринео дужем трајању поступка, с обзиром на то да је поводом првог налога од 29. августа 2019. године, уредио тужбу у смислу достављања оригинал пуномоћја за заступање, као недостатка поднете тужбе, тек 12. јуна 2020. го дине, односно скоро годину дана касније.
Полазећи од свега наведеног, односно да је Управни суд о тужби одлучио тек након шест година, Уставни суд је утврдио да је у предметном управном спору повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава и усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23 ).
6. Како подносилац уставне жалбе није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд констатује да је само доношење Одлуке вид правичног задовољења подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
7. Уставни суд констатује да је подносилац уставну жалбу изјавио и против пресуде Управног суда У. 4059/20 (15) од 16. новембра 2021. године и нижестепених аката , због повреде права из чл. 32. и 58. Устава.
Детаљно образложеном уставном жалбом подносилац уставне жалбе указује на наводне недостатке спроведеног поступка пред органима управе и судом, који су, по његовом мишљењу, имали за последицу да у управносудском поступку чињенично стање није правилно и потпуно утврђено, а из чега је произашла уставноправно неприхватљива примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе.
У погледу изнетих навода уставне жалбе којима се оспорава утврђено чињенично стање и оцена доказа изведених у пореском поступку, Уставни суд указује на то да није надлежан да као инстанциони суд преиспитује закључке и оцене пореских органа и суда у погледу утврђеног чињеничног стања у управном поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је, увидом у оспорену пресуду, утврдио да садржи јасно и детаљно образложење зашто се одбија тужба подносиоца као неоснована, те шта чини суштинске разлоге због којих је тако одлучено. У оспореној пресуди је дата детаљна оцена свих навода тужбе, поред осталог, да је, полазећи од одредби члана 28. Закона о порезу на додату вредност, утврђено да су правилно порески органи утврдили да нису испуњени услови за одбитак претходног пореза, јер је један од услова који кумулативно морају бити испуњени да би се стекло право на одбитак претходног пореза исказаног у рачуну, да промет добара, односно услуга мора бити извршен, а како према утврђеном чињеничном стању промет добара по оспореним рачунима, односно фиктивним рачунима, није извршен, то подносилац нема право на претхо дни порез по истим. Такође је утврђено и да су издаваоци спорних фактура, односно рачуна привредна друштва која су основана са циљем издавањем фиктивне документације ради прикривања реалних односно стварних промета између контролисаног правног лица и осталих правних лица.
Подносилац уставне жалбе повреду означених права види и у томе што је Управни суд одлучивао без одржавања усмене јавне расправе. У вези са овим наводима, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду утврдио да је Управни суд дао уставноправно прихватљиво образложење због чега у конкретном случају није држана усмена расправа. Наиме, Уставни суд констатује, да је сагласно одредби члана 33. став 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, бр. 111/09), Управни суд решио предмет спора без одржавања усмене расправе, сматрајући да је предмет спора такав да не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања.
Имајући у виду све изложено, Уставни суд је оценио очигледно неоснованим наводе подносиоца о повреди права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
Како повреду права на имовину из члана 58. Устава подносилац суштински изводи из повреде права на правично суђење, Уставни суд, полазећи од претходно изнетог, ове наводе није посебно разматрао.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу као очигледно неосновану, решавајући као у другом делу изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.