Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић , др Владан Петров, др Милан Шкулић и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Ј . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. маја 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Ј . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за здравствено осигурање – Филијала за град Београд у предмету број 180.7-1/2021-148/125 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право М. Ј . на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Ј . из Београда је, 20. децембра 2021. године, преко пуномоћника Ј. Ј . Т , адвоката из Београда, Уставном суду изјавио уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који се води пред Републичким фондом за здравствено осигурање – Филијала за град Београд у предмету број 180.7-1/2021-148/125, као и против пресуде Управног суда У. 5528/18 од 15. октобра 2021. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Подносилац је у уставној жалби указао да предметни поступак није окончан у разумном року. Подносилац је поставио захтев за накнаду нематеријалне и материјалне штете. Такође је навео да пресуду Управног суда У. 5528/18 од 15. октобра 2021. године оспорава у делу којим је наложено Републичком фонду за здравствено осигурање да у року од 30 дана од дана пријема пресуде донесе одлуку по жалби тужиоца од 9. октобра 2017. године, јер сматра да је Управни суд био у обавези да одржи усмену јавну расправу, на истој утврди чињенице и предмет реши у спору пуне јурисдикције , а да је на наведени начин само продужено трајање предметног поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и у списе предмета Републичког фонда за здравствено осигурање – Испостава Вождовац , на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 8. септембра 2016. године поднео првостепеном органу управе захтев за издавање нове здравствене књижице.
Подносилац је 9. октобра 2017. године поднео жалбу због неодлучивања о његовом захтеву, а потом 28. децембра 2017. године и накнадни захтев – ургенцију. Подносилац је 2. априла 2018. године поднео тужбу због „ћутања управе“.
Управни суд је дописима од 3. августа 2018. године, 9. јануара 2019. године, 29. маја 2019. године, 5. јуна 2020. године, 16. новембра 2020. године и 23. априла 2021. године налагао другостепеном органу управе да достави суду све списе предмета, али исти није поступио по налозима суда.
Оспореном пресудом Управног суда У. 5528/18 од 15. октобра 2021. године уважена је тужба подносиоца и наложено Републичком фонду за здравствено осигурање Београд да у року од 30 дана од дана пријема пресуде донесе одлуку по жалби тужиоца од 9. октобра 2017. године.
У међувремену, решењем Републичког фонда за здравствено осигурање – Филијала за град Београд број 180.7-1/2021-148/125 од 23. јула 2021. године одбијен је предметни захтев подносиоца.
Подносилац је изјавио жалбу против наведеног решења, те је решењем Републичког фонда за здравствено осигурање Београд број 180.2-215/21 од 23. децембра 2021. године поништено првостепено решење и предмет враћен на поновни поступак.
Решењем Републичког фонда за здравствено осигурање – Филијала за град Београд број 180.7-1/2021-148/125 од 29. децембра 2021. године захтев подносиоца за издавање нове здравствене књижице одбијен је као неоснован.
Против наведеног решења подносилац је изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Републичког фонда за здравствено осигурање Београд број 180.2-215/21 од 9. маја 2022. године.
Дописом првостепеног органа управе Уставни суд је обавештен да подносилац није поднео тужбу против наведеног коначног управног акта.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка (члан 145. ст. 2. и 3.); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок (члан 174.).
Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да се управни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.).
5. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да му је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за здравствено осигурање – Филијала за град Београд у предмету број 180.7-1/2021-148/125 повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је предметни поступак покренут 8. септембра 2016. године захтевом подносиоца, те да је правноснажно окончан истеком рока за подношење тужбе против коначног управног акта, односно средином 2022. године. Из наведеног произлази да је оспорени поступак окончан за скоро шест година.
Наведено трајање поступка очигледно указује да поступак није окончан у року који се може сматрати разумним за одлучивање. Међутим, имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа управе који воде поступак, односно суда у управном спору , броја донетих одлука у том поступку, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд констатује да је подносилац имао легитиман интерес да се о његовом захтеву одлучи у разумном року.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нарочито имао у виду специфичност управног поступка, чији ток умногоме зависи од активности странке у том поступку. Уставни суд констатује да је подносилац тек након више од годину дана користио процесноправна средства против „ћутања управе“, иако је, сагласно наведеним законским одредбама, могао већ након два месеца да поднесе жалбу јер о његовом захтеву није одлучено.
Испитујући поступање органа управе и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је њихово поступање превасходно довело до дугог трајања поступка. Уставни суд је из списа предмета утврдио да је о захтеву подносиоца првостепени орган управе одлучио тек након скоро пет година од подношења захтева. Такође, другостепени орган управе није доставио списе предмета Управном суду , иако му је то наложено шест пута. Уставни суд констатује да је Управни суд о тужби поднетој због „ћутања управе“ одлучио тек након три и по године.
Уставноправна оцена поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка и допринос подносиоца . Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања надлежних органа управе, али и Управног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.
7. Уставни суд констатује да је уставном жалбом оспорена и пресуда Управног суда У. 5528/18 од 15. октобра 2021. године у делу којим је наложено Републичком фонду за здравствено осигурање да у року од 30 дана од дана пријема пресуде донесе одлуку по жалби тужиоца од 9. октобра 2017. године, јер је, по мишљењу подносиоца, Управни суд био у обавези да одржи усмену јавну расправу, на истој утврди чињенице и предмет реши у спору пуне јурисдикције, а да је на наведени начин само продужено трајање предметног поступка.
Имајући у виду да је предметни поступак правноснажно окончан, те да је утврђено да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава због неделотворног поступања органа управе и Управног суда, то је Уставни суд у преосталом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.