Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Арпада Балинта из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. маја 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Арпада Балинта изјављена против решења Већа за прекршаје у Новом Саду Вп. 6265/08 од 24. јуна 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Арпад Балинт из Суботице је 30. октобра 2008. године, преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, поднео уставну жалбу против решења Већа за прекршаје у Новом Саду Вп. 6265/08 од 24. јуна 2008. године, због повреде права на судску заштиту, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 22, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је оспореним решењем „одбијена жалба његовог браниоца, те потврђено решење Општинског органа за прекршаје у Суботици Уп. 14-2761/06 од 21. априла 2008. године“. Сматра „да је приликом доношења оспореног решења Веће за прекршаје у Новом Саду пропустило да утврди да је улагање жалбе у том поступку на решење Уп. 14-2761/06 од 20. септембра 2007. године било неопходно и да је изазвано незаконитим и неправилним радом Општинског органа за прекршаје, што потврђује и решење Већа за прекршаје у Новом Саду Вп. 10191/07 од 4. децембра 2007. године.“ Истиче „да Општински орган за прекршаје није донео незаконито решење Уп. 14-2761/06 од 20. септембра 2007. године, он не би преко адвоката морао на њега да улаже жалбу“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и својом одлуком поништи побијано решење, те да “досуди подносиоцу трошкове ове уставне жалбе“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбама члана 22. Устава утврђено је да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (став 1.) и да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (став 2.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава зајемчена је једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.) и утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе вођен је прекршајни поступак пред Општинским органом за прекршаје у Суботици у предмету Уп. 14-2761/06 који је окончан доношењем решења о кажњавању. Против решења о кажњавању, бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјавио је жалбу која је решењем Општинског органа за прекршаје у Суботици Уп. 14-2761/06 од 20. септембра 2007. године одбачена као неблаговремена. Веће за прекршаје у Новом Саду је решењем Вп. 10191/07 од 4. децембра 2007. године уважило жалбу браниоца изјављену против решења о одбачају жалбе, преиначило решење Општинског органа за прекршаје у Суботици Уп. 14-2761/06 од 20. септембра 2007. године тако што је жалбу браниоца третирало као благовремену, и одлучујући о истој, потврдило решење о кажњавању окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе.
Подносилац уставне жалбе је потом преко адвоката поднео Општинском органу за прекршаје у Суботици захтев за накнаду трошкова прекршајног поступка, и то трошкова претходне жалбе која је одбачена као неблаговремена. Решењем Уп. 14-2761/06 од 21. априла 2008. године, Општински орган за прекршаје у Суботици је овај захтев одбио као неоснован, јер је поступак окончан доношењем решења о кажњавању, те стога бранилац окривљеног има право за награду за уложену жалбу од свог брањеника а не од Општинског органа за прекршаје. Веће за прекршаје у Новом Саду је оспореним решењем Вп. 6265/08 од 24. јуна 2008. године потврдило првостепено решење, наводећи да је првостепени орган правилно одлучио када је одбио као неоснован захтев адвоката – браниоца окривљеног за накнаду трошкова прекршајног поступка, јер је „сходно члану 151. став 2. Закона о прекршајима прописано да трошкове поступка за прекршај по коме је поступак обустављен сноси првостепени орган за прекршаје који је поступак водио, а да је у конкретном случају првостепени поступак окончан решењем о кажњавању, које је потврђено решењем Већа за прекршаје.“
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности поднете уставне жалбе од значаја одредбе Закона о прекршајима ("Службени гласник СРС", број 44/89 и "Службени гласник РС", бр. 21/90, 11/92, 6/93, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98, 65/01 и 55/04), који је важио у време одлучивања о спорном правном питању, а којим су у целини били уређени трошкови прекршајног поступка.
Одредбом члана 150. став 2. овог Закона (у даљем тексту: ЗОП) било је прописано да су трошкови прекршајног поступка - трошкови за сведоке, вештаке и тумаче (тачка 1)); трошкови увиђаја (тачка 2)); подвозни трошкови окривљеног (тачка 3)); издаци за довођење окривљеног (тачка 4)); подвозни и путни трошкови службених лица (тачка 5)); нужни издаци оштећеног, односно његовог законског заступника и награда и нужни издаци његовог пуномоћника (тачка 6)); награда и нужни издаци браниоца (тачка 7)); паушални износи (тачка 8)).
Према одредбама члана 151. ЗОП, трошкови прекршајног поступка падају на терет лица које је оглашено одговорним за прекршај (став 1.), док трошковe поступка за прекршај по коме је поступак обустављен сноси првостепени орган за прекршаје који је поступак водио (став 2.).
Чланом 79. ЗОП било је прописано да окривљени има право да се брани сам или уз стручну помоћ браниоца.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и Закона, Уставни суд је утврдио да је оспорено решење, донето од стране законом установљеног органа, који је у спроведеном поступку утврдио чињенично стање које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучио применом меродавних одредаба Закона о прекршајима, за шта је навео уставноправно прихватљиве разлоге. Наиме, Општински орган за прекршаје у Суботици, а потом и Веће за прекршаје у Новом Саду, као другостепени орган који је решавао о жалби, одлучили су да све трошкове прекршајног поступка, који је окончан доношењем решења о кажњавању лица против кога је поступак вођен, сноси лице које је оглашено одговорним за прекршај и да у конкретном случају бранилац окривљеног има право на накнаду трошкова за уложену жалбу од свог брањеника, а не од Општинског органа за прекршаје. По оцени Уставног суда, изнето правно становиште се не може сматрати произвољним тумачењем закона од стране надлежних органа, нити неприхватљивом применом права. Изјављена жалба против првостепеног решења којим је жалба окривљеног била одбачена као неблаговремена, те коју је другостепени орган за прекршаје уважио утолико што је ранију жалбу третирао као благовремену, али ју је у меритуму одбио као неосновану, није од значаја за другачију коначну одлуку о трошковима поступка која је донета, јер право на накнаду трошкова произлази из крајњег исхода прекршајног поступка, који је у конкретном случају окончан доношењем решења о кажњавању. Стога, Уставни суд сматра да оспореним решењем није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава. У односу на истакнуту повреду права на судску заштиту, гарантовану уставним начелом о заштити људских и мањинских права и слобода из члана 22. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе ову повреду заправо заснива на повреди права на правично суђење, због чега се изнета оцена Уставног суда о неоснованости уставне жалбе односи и на ову истакнуту повреду.
Подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, из разлога што је подносилац уставне жалбе искористио право на жалбу против првостепеног решења Општинског органа за прекршаје у Суботици Уп. 14-2761/06 од 21. априла 2008. године којим је одбијен његов захтев за накнаду трошкова прекршајног поступка, о којој је Веће за прекршаје у Новом Саду, као другостепени орган, одлучило оспореним решењем Вп. 6265/08 од 24. јуна 2008. године.
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07).
На основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић