Преглед документа Уж-7360/2019

Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Д. Ћ, из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 11. априла 2024. године, донео је

 

О Д Л У К У

 

Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Ћ. изјављена против радњи Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду у предмету Ктн. 14/19 и решења Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 100/19 од 7. јуна 2019. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

1. Д. Ћ. из Новог Сада, преко пуномоћника Б, поднела је Уставном суду, 15. јула 2019. године, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 2. децембра 2021. године и 23. марта 2022. године, против решења Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктн. 14/19 од 15. маја 2019. године и решења Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 100/19 од 7. јуна 2019. године, због повреде права на живот и права на неповредивост психичког и физичког интегритета, зајемчених одредбама чл. 24. и 25. Устава Републике Србије.

Подноситељка уставне жалбе, суштински, оспорава радње Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду у предмету Ктн. 14/19, односно радње Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду у предмету Ктпо. 100/19, а у којим предметима су донети и оспорени акти.

Подноситељка уставне жалбе је, у предметном поступку, као мајка покојног М. И, имала својство оштећене.

У уставној жалби и накнадним допунским поднесцима подноситељка истакнуту повреду права на неповредивост психичког и физичког интегритета, поткрепљује, између осталог, следећим тврдњама:

- да је у послеподневним сатима 2. маја 2018. године М. И. био приведен у просторије Полицијске управе у Новом Саду због наводног нарушавања јавног реда, и то најпре у Полицијску станицу у Д, а затим у Полицијску испоставу за дежурство, интервенције и обезбеђење одакле је отпуштен сутрадан, 3. маја 2018. године, око шест часова ујутро;

- да је током задржавања у полицији, М. И. задобио физичке повреде, због којих је током вечери 2. маја 2018. године био прегледан од стране лекара у просторијама Полицијске управе у Новом Саду, а потом и вођен у Ургентни центар Клиничко-болничког центра В. у пратњи полицијских службеника Полицијске управе у Новом Саду на специјалистички преглед и ушивање;

- да је, након пуштања из полиције, 3. маја 2018. године, М. И. у пратњи мајке Д. Ћ. приступио у Полицијску станицу у Д, а потом и у Полицијску испоставу за дежурство, интервенције и обезбеђење, подносећи усмену кривичну пријаву да је претходне вечери и ноћи, за време трајања задржавања, био злостављан од стране полицијских службеника Полицијске управе у Новом Саду;

- да су М. И. полицијски службеници којима је поднео усмену кривичну пријаву упутили да поднесе писану притужбу на рад полицијских службеника Полицијске управе у Новом Саду, што је он одбио;

- да телесне повреде за које је М. И. тврдио да их је задобио злостављањем полицијских службеника Полицијске управе у Новом Саду никада нису биле службено документоване у складу са правилима Истамбулског протокола, нити су полиција и надлежни јавни тужилац затражили, односно наредили њихово документовање;

- да је, упркос многобројним пропустима у истраживању навода о злостављању М. И. од стране полицијских службеника Полицијске управе у Новом Саду током вечери и ноћи између 2. и 3. маја 2018. године, заменик вишег јавног тужиоца у Новом Саду поклонио поверење тврдњама полицијских службеника Полицијске управе у Новом Саду;

- да је оштећена, овде подноситељка уставне жалбе, у приговору против решења о одбацивању кривичне пријаве истакла многобројне пропусте учињене у истраживању навода о злостављању њеног сина, тврдећи да истрага тих навода није задовољила услове независности, благовремености, ефикасности и, уопште, делотворности;

- да је 25. и 26. јануара 2019. године вршено полиграфско испитивање полицијских службеника Полицијске управе у Новом Саду и да су, према извештајима, сви полиграфски испитивани службеници одговарали негативно на постављена питања и нико од њих није манифестовао психофизиолошке реакције које су типичне за лагање;

- да Апелационо јавно тужилаштво није темељно испитало наводе оштећене из поднетог приговора, те да је услед многобројних пропуста Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду начињених у периоду од маја 2018. године до доношења решења о одбацивању кривичне пријаве, и пропуста Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду у испитивању навода из приговора против решења о одбачају кривичне пријаве, дошло до повреде права из члана 25. Устава која се састоји у томе што о наводима о злостављању њеног сина М. И. није спроведена делотворна истрага (процесни аспект повреде) и што надлежни државни органи нису пружили уверљиво објашњење о начину настанка повреда на телу њеног сина које је неспорно задобио док је био задржан у просторијама Полицијске управе у Новом Саду током вечери и ноћи између 2. и 3. маја 2018. године (материјални аспект повреде).

Подноситељка у уставној жалби и накнадним допунским поднесцима посебно образлаже истакнуту повреду права на живот наводећи, између осталог, и следеће:

- да је у раним јутарњим сатима 4. маја 2018. године, нешто пре шест часова, беживотно тело М. И. пронађено у Новом Саду, у дворишту између стамбених зграда;

- да увиђај на месту проналаска тела М. И. није вршио тужилац из Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду, већ да је вршење увиђаја поверио службеницима Полицијске управе у Новом Саду;

- да заменик Вишег јавног тужиоца у Новом Саду није темељно, ефикасно ни благовремено истражио све чињенице и околности у вези са сумњивом смрћу М. И, тако што је лично начинио или толерисао многобројне пропусте полиције и запослених у центру за судску медицину Клиничког центра В;

- да на темељу налаза и мишљења Судско-медицинског одбора Факултета медицинских наука у К. заменик Вишег јавног тужиоца није предузео ниједну радњу, већ је донео решење о одбачају кривичне пријаве, погрешно интерпретирајући садржај мишљења одбора из К;

- да се Апелационо јавно тужилаштво није осврнуло ни на један од навода из приговора против решења о одбацивању кривичне пријаве;

- да су и Више јавно тужилаштво и Апелационо јавно тужилаштво тенденциозно погрешно интерпретирали садржај налаза Судско-медицинског одбора Факултета у К;

- да начин настанка смрти сина оштећене није у довољној мери истражен и да је дошло до повреде права из члана 25. Устава у материјалном и процесном аспекту.

Допуном уставне жалбе од 23. марта 2022. године, која је Уставном суду достављена дописом Управног суда Инт.26621/22 од 23. марта 2022. године, подноситељка је, у прилогу те допуне, доставила фотокопију Извештаја са препорукама Заштитника грађана 3122-2256/21 дел. бр. 6722 од 14. марта 2022. године.

Подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, утврди право на накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због смрти блиског лица у опредељеном износу од 50.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате и објави одлуку у „Службеном гласнику Републике Србије“.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

Из наведене одредбе Устава произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе и та да је изјављује лице о чијим правима и обавезама је одлучивано појединачним актом који се оспорава уставном жалбом, односно лице према коме је предузета оспорена радња. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију достављену уз уставну жалбу и допуне уставне жалбе, у фотокопију извештаја са препорукама Заштитника грађана 3122-2256/21 дел. бр. 6722 од 14. марта 2022. године, као и у дописе Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктн. 14/19 од 4. јула 2022. године и Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 100/19 од 11. јула 2022. године, између осталог, утврдио:

Оштећена, овде подноситељка уставне жалбе, је иницијалним поднеском од 29. маја 2018. године, као и накнадним поднесцима, од којих је последњи од 22. априла 2019. године, поднела кривичну пријаву против НН лица припадника Полицијске управе у Новом Саду (у даљем тексту: ПУ Нови Сад) због основа сумње да су извршили кривично дело убиства из члана 113. у вези члана 33. Кривичног законика, на штету њеног покојног сина М. И, на начин да су истог злостављали и применили физичку силу у полицијској испостави Д. и у притворској јединици ПУ Нови Сад, којом приликом је исти задобио телесне повреде од којих је у ноћи 3/4. мај 2018. године преминуо у Новом Саду између зграда у ул. К. … и Г. … .

Заменик јавног тужиоца у Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду је, поступајући по сазнању да је пронађено беживотно тело покојног сина оштећене, а касније и по поднетој кривичној пријави, најпре сачинио Службену белешку Ктр. 524/18 од 4. маја 2018. године у којој је констатовао, између осталог, да је мртвозорник одбио да изда умрлицу, јер је леш пронађен на јавној површини, а на лешу постоје и одређене повреде и да је наредио да леш превезу на обдукцију у Центар за судску медицину Клиничког центра В. и овластио Групу за увиђаје да изврши увиђај и дао упуте оперативном раднику о даљем поступању.

Поступајући тужилац је, у току предметног поступка, издао наредбу за изузимање релевантних видео снимака, прибавио иницијалне и накнадне извештаје о хемијско-токсиколошкој анализи узорака крви, урина, бриса носа, мозга, жучи и желудачног садржаја и о експертизи алкохола покојног М. И, прибавио обдукциони записник за преминуло лице и допуну тог записника, записник о увиђају места догађаја, записник о вештачењу, службене белешке, криминиалистичко-техничку документацију, извештај о форензичком прегледу лица места, два ЦД-а са изузетим снимцима безбедносних камера у близини лица места, затим извештаје Министарства унутрашњих послова – ПУ Нови Сад – Одељење криминалистичке полиције – Одсек за сузбијање општег криминалитета – Група за сузбијање крвних, сексуалних и саобраћајних деликата и Сектора унутрашње контроле, као и налаз и мишљење Одбора за судско-медицинска вештачења Факултета медицинских наука Универзитета у К. Тужилаштво је, такође, обавило разговоре са пет полицајаца и два лекара, о чему је сачинило и сопствене службене белешке.

Поступајући у овом поступку, Министарство унутрашњих послова – ПУ Нови Сад – Одељење криминалистичке полиције – Група за спровођење крвних, сексуалних и саобраћајних деликата је Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду поднело захтев за издавање наредбе за изузимање видео снимака број: 31-01 сд: 83/18 од 8. маја 2018. године. Истог дана јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду донео је две наредбе Ктр. 524/18 од 8. маја 2018. године којима је наредио одговорном лицу, односно председнику скупштине станара, да са две адресе одмах предају радницима Министарства унутрашњих послова – ПУ Нови Сад видео снимке са спољних безбедносних камера за дан 4. мај 2018. године, јер постоји вероватноћа да су забележени трагови кривичног дела или починиоца.

У извештају лабораторије о хемијско-токсиколошкој анализи узорака крви, урина, бриса носа, мозга, жучи и желудачног садржаја М. И, који је сачинио Центар за судску медицину, токсикологију и молекуларну генетику Клиничког центра В. (у даљем тексту: КЦ В.) ХТА-8174/18 СП-311/18 од 15. маја 2018. године, између осталог је наведено да је у узорку крви идентификован анксиолитик диазепам (0,16µг/мл) и његов метаболит нордазепам (0,41 µг/мл), оба у оквирима терапијских концентрација, да је у узорку желудачног садржаја и мозга идентификован анксиолитик диазепам и његов метаболит нордазепам, да у узорку бриса носа није утврђено присуство дрога, лекова и пестицида, да је у узорку урина идентификован анксиолитик диазепам и његови метаболити и метаболит анксиолитик бромазепама, а да је у узроку жучи идентификован анксиолитик диазепам и његови метаболити и анксиолитик бромазепам и његов метаболит. У извештају је наведено и то да је анализа урађена применом чврсто-течне екстракције, гасне хроматографије и масене детекције са одговарајућом базом масених спектара за идентификацију присутних компоненти, а мишљење је да налаз указује да је М. И. у организам унео анксиолитике диазепам и бромазепам. У посебном извештају о експертизи алкохола Центра за судску медицину, токсикологију и молекуларну генетику КЦ В, број АК-182/18 СП-311/18, од 4. маја 2018. године, стоји да су аналитичке вредности алкохола у крви 0,68 мг/мл и у урину 1,10 мг/мл, а као закључак је наведено: да су узорци крви и урина анализирани методом гасне хроматографије и да протекло време од пријема узорака до анализе не утиче на вредност резултата.

Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду је 24. маја 2018. године достављен обдукциони записник СП: 311/18 од 23. маја 2018. године из кога произлази да је смрт М. И. насилна и да је наступила као последица конзумације алкохола (етанол) и лекова за смирење (даизепам, бромазепам), а да нађене повреде, појединачно и збирно, представљају лаку телесну повреду и да су настале тупином, као дејственим принципом.

Заменик јавног тужиоца у Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду је дописом Ктр. 524/18 од 25. маја 2018. године наложио ПУ Нови Сад – Одељење криминалистичке полиције да, како до тог дана нису били послали записник о увиђају са криминалистичко-техничком документацијом, то учине у што краћем року. Министарство унутрашњих послова – ПУ Нови Сад – Одељење криминалистичке полиције је поступајућем тужиоцу доставило извештај Пу. 545/18 од 28. маја 2018. године, са записником о увиђају места догађаја, записником о вештачењу, службеном белешком, копијама наредбе за изузимање снимака, криминиалистичко-техничком документацијом, извештајем о форензичком прегледу лица места и два ЦД-а са изузетим снимцима безбедносних камера у близини лица места, у прилогу.

Заменик јавног тужиоца у Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду је дописом Ктр. 524/18 од 4. јуна 2018. године од ПУ Нови Сад – Одељење криминалистичке полиције – Група за крвне деликте захтевао прикупљање потребних обавештења, достављајући у прилогу тог дописа поднесак оштећене. Поступајући по том захтеву, Министарство унутрашњих послова – ПУ Нови Сад – Одељење криминалистичке полиције – Одсек за сузбијање општег криминалитета – Група за сузбијање крвних, сексуалних и саобраћајних деликата је тужилаштву доставило извештај Пу. 545/18-2 од 21. јуна 2018. године.

Дописом Ктр. 524/18 од 25. јула 2018. године, заменик јавног тужиоца у Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду се обратио Медицинском факултету у Н. С. – Одбору за судскомедицинска вештачења, достављајући списе предмета тог тужилаштва Ктр. 524/18 и тражећи да се Одбор изјасни да ли је кадровски и временски у могућности да прихвати вештачење преминулог М. И. на околности узрока смрти, нанетих лаких телесних повреда, повреда аркаде и да формира комисију вештака. У одговору на тај допис, Одбор за судскомедицинска вештачења Медицинског факултета у Н. је својим актом број 04-470/186 од 15. августа 2018. године обавестио заменика јавног тужиоца у Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду да је обдукција покојног М. И. извршена у Центру за судску медицину КЦ В, као и на околност да у раду Одбора за судскомедицинска вештачења Медицинског факултета у Н. С. учествују лекари истог Центра, те су замолили да за вршење вештачења у овом случају одреди другу установу.

Наредбом заменика јавног тужиоца у Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду Ктр. 524/18 од 3. септембра 2018. године, наложено је Факултету медицинских наука у К. – Судскомедицинском одбору да изврши судскомедицинско вештачење преминулог М. И. на околности узрока смрти, нанетих лаких телесних повреда, повреда аркаде.

Дописом Факултета медицинских наука у К, Судскомедицински одбор број 01-10040 од 17. септембра 2018. године, који је примљен у Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду 19. септембра 2019. године, обавештен је поступајући тужилац да се није могуће егзактно изјаснити о узроку смрти на основу обдукционог записника Центра за судску медицину КЦ В. и констатованог узрока смрти у обдукционом записнику (конзумација лекова за смирење – анксиолитика и алкохола, а чије дозе не одговарају леталним, односно смртним дозама), те да би за потребе конкретног вештачења било неопходно прегледати калупе за хистопатолошки преглед од стране стручњака Судскомедицинског одбора Факултета медицинских наука у К, а који су начињени након наведене обдукције и који се налазе на Институту за судску медицину у Н. С, као и да је Судскомедицински одбор Факултета медицинских наука у К. мишљења, имајући у виду постављена питања од стране тужиоца, да то тужилаштво треба да затражи ексхумацију и реобдукцију тела М. И. у циљу разјашњавања спорних чињеница у конкретном случају.

Наредбом заменика јавног тужиоца у Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду Ктр. 524/18 од 18. октобра 2018. године наложено је Центру за судску медицину КЦ В. да Одбору за судскомедицинска вештачења Факултета медицинских наука у К. омогући преглед калупа за хистопатолошки преглед, који су сачињени након судскомедицинске обдукције од 4. маја 2018. године покојног М. И. Након тога, дописом Центра за судску медицину, токсикологију и молекуларну генетику КЦ В. дел. бр. 71/18 од 29. октобра 2018. године, обавештено је Више јавно тужилаштво у Новом Саду да, како у мају текуће године (у време вршења обдукције и у време сачињавања обдукционог записника СТ-311/18), хемијско токсиколошка лабораторија Центра за судску медицину КЦ В, услед недостатка одговарајућег стандарда за специфичну анализу (наркоаналгетик бупренорфин), није била у могућности да процесуира узете узорке са обдукције покојног М. И. за ову сврху, а како је то сада у могућности, доставили су резултате накнадно извршене анализе, као и коначно мишљење о узроку смрти именованог лица, уз напомену да мишљење о том питању суштински није измењено, него је само допуњено. У прилогу овог дописа је достављен нови извештај Центра за судску медицину, токсикологију и молекуларну генетику КЦ В, Лабораторије о хемијско-токсиколошкој анализи, бр. ХТА-2453/18 СП: 311/18 од 29. октобра 2018. године, у коме је наведено да је у узорцима желудачног садржаја, крви, урина и мозга идентификован наркоаналгетик бупренорфин у концентрацији 2,20 нг/мл, 0,30 нг/мл, 0,10 нг/мл и 0,25 нг/мл, као и допуњен обдукциони записник СП: 311/18 од 29. октобра 2018. године са мишљењем да је смрт М. И. насилна и да је наступила као последица конзумације нарконалгетика бупренорфина, алкохола (етанол) и лекова за смирење – анксиолитика (диазепам, бромазепам), а да нађене повреде, појединачно и збирно, представљају лаку телесну повреду.

У току овог поступка Више јавно тужилаштво у Новом Саду је обавило више разговора са одређеним лицима, ради давања потребних обавештења о повредама које је покојни син оштећене задобио 2. маја 2018. године. Више јавно тужилаштво у Новом Саду је о тим радњама сачинило службене белешке о обвавештењу примљеном од грађана, и то: службена белешка Ктр. 524/18 од 16. јула 2018. године (обавештења прикупљена од полицајца А.С.); службена белешка Ктр. 524/18 од 16. јула 2018. године (обавештења прикупљена од полицајца С.М.); службена белешка Ктр. 524/18 од 16. јула 2018. године (обавештења прикупљена од лекара Е.С.); службена белешка Ктр. 524/18 од 18. октобра 2018. године (обавештења прикупљена од полицајца Б.П.); службена белешка Ктр. 524/18 од 18. октобра 2018. године (обавештења прикупљена од полицајца М.Ч.) и службена белешка Ктр. 524/18 од 18. октобра 2018. године (обавештења прикупљена од лекара Х.Ш.).

Дописом заменика јавног тужиоца у Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду Ктр. 524/18 од 20. новембра 2018. године Универзитету у К, Факултету медицинских наука – Одбору за судско-медицинска вештачења у К. су достављени на увид калупи за хистолошки преглед и извештај лабораторије о хемијско-токсиколошкој анализи Центра за судску медицину КЦ В. од 29. октобра 2018. године, те допуњени обдукциони записник од 29. октобра 2018. године, захтевајући да тужиоца то тело хитно обавести да ли и даље сматра да је за егзактно изјашњавање о узроку смрти М. И. неопходно извршити ексхумацију и реобдукцију и да се изјасни да ли ексхумацију и реобдукцију тужилац може поверити Центру за судску медицину Клиничко болничког центра Б, с обзиром на то да је М. И. сахрањен на гробљу у Р. код Б.

Одбор за судско-медицинска вештачења Факултета медицинских наука Универзитета у К. се није изјаснио на упит заменика јавног тужиоца у Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду о могућности поверавања ексхумације и реобдукције Центру за судску медицину Клиничко болничког центра Б, већ је својим дописом бр. 01-1235 од 6. фебруара 2019. године доставио налаз и мишљење. У првој тачки овог мишљења Судско-медицинског одбора Факултета медицинских наука у К. је наведено да, након детаљне анализе доступне медицинске документације, обдукционог записника, првобитно и накнадно обављене токсиколошке анализе, детаљне патохистолошке анализе и објављених научних радова из поменуте области који говоре о токсичном деловању наркоаналгетика бупренорфина у садејству са етил алкохолом, уколико се искључи траума (јер у обдукционом записнику нема знакова прелома костију нити повреда на унутрашњим органима), дозе бупренорфина које су терапијске и испод терапијских у садејству са етил алкохолом могу довести до едема плућа и дифузних крварења у плућним алвеолама, која су и констатована приликом патохистолошког прегледа исечака плућног ткива узетих приликом обдукције (микрофотографије плућног ткива), чиме је плућна функција озбиљно компромитована и у крајњем исходу довела до респираторне депресије и смртног исхода. У другој тачки мишљења је наведено да описана повреда на челу изнад леве обрве (аркада) представља рану типа раздерине, тачније прскотину која је третирана од стране лекара (хируршки ушивена са три шава), да је ова повреда могла настати дејством тупине механичког повредног средстава било кретањем тела према механичком повредном средству (падом) или механичког повредног средства ка телу (удар), да се не може искључити да је наведена повреда настала палицом, али да је узимајући у обзир врсту и локализацију наведене повреде највероватније настала кретањем главе према повредном средству (падом), као и да наведена повреда, у моменту наношења својим дејством, не доводи живот у опасност нити доводи до знатног или трајног ослабљења функције важног дела тела или органа, нити доводи до трајног и тешког нарушавања здравља, нити доводи до унакажења, те има особине лаке телесне повреде. У трећој тачки мишљења, наведено је да описане повреде у десном слепоочном пределу у виду нагњечине (крвни подлив и огуљотина) и крвног подлива десног слепоочног предела, крвног подлива средње трећине усана, као и огуљотине на врху десног рамена, припадају групи механичких повреда, тзв. озледа, да овакве механичке повреде нису специфичне нити карактеристичне за извесну врсту механичког оруђа, већ могу бити произведене разним врстама механичког оруђа, а и неким другим повредним средствима, било кретањем тела према механичком повредном средству (падом) или механичког повредног средства ка телу (удар) и да наведене повреде, у моменту наношења својим дејством, не доводе живот у опасност нити доводе до знатног или трајног ослабљења функције важног дела тела или органа, нити доводе до трајног и тешког нарушавања здравља, нити доводе до унакажења, те имају особине лаке телесне повреде. У четвртој тачки мишљења је наведено да, на основу спољашњег и унутрашњег прегледа леша (обдукционог записника) покојног М. И. и микроскопског прегледа исечака органа узетих приликом обдукције, изузев описаних на телу нису констатоване друге повреде. У петој тачки мишљења, између осталог, изнет је став да се, уважавајући комплетну медицинску документацију, претходно и накнадно обављену токсиколошку анализу, патохистолошки преглед исечака органа узетих приликом обдукције покојног М. И. који објашњавају узрок смрти у конкретном случају, поклања поверење извештају са обдукције (нема повреда нити прелома у унутрашњем прегледу органа и костију), као и резултатима токсиколошких анализа (узајамно фатално садејство бупренорфина и етил алкохола), а уколико се као такав став од стране тужилаштва не прихвата, одговор се може добити ексхумацијом и реобдукцијом леша покојног М. И. са узимањем очуваних меких ткива за хемијско токсиколошку анализу.

Оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктн. 14/19 од 15. маја 2019. године одбачена је кривична пријава оштећене, поднета 22. априла 2018. године (у решењу је очигледном омашком наведена 2019. година) против НН лица, због основа сумње да су извршили кривично дело убиство из члана 113. Кривичног законика, на штету њеног сина покојног М. И, јер не постоје основи сумње да је извршено наведено кривично дело или неко друго кривично дело које се гони по службеној дужности. У разлозима за такво решење, Више јавно тужилаштво у Новом Саду је, поред осталог, навело: да је одмах по проналаску мртвог лица старости око 20 година тужилац обавестио дежурног инспектора ПУ Нови Сад, у Групи за сузбијање крвних и сексуалних деликата С.М, те са истим изашао на лице места; да су на лице места, по налогу тужиоца изашли и радници Групе за увиђајно оперативне послове, као и инспектори Групе за сузбијање крвних и сексуалних деликата С.М. и Б.Б, те доктор Хитне помоћи Дома здравља Н. М.М; да је након консултације са истима, тужилац наредио да после завршеног увиђаја леш буде превезен на обдукцију у Центар за судску медицину КБЦ В. и вршење хемијско-токсиколошке анализе покојника; да је од ПУ Нови Сад – Групе за сузбијање крвних и сексуалних деликата тужилац затражио прикупљање потребних обавештења о конкретном догађају; да је 4. маја 2018. године извршена идентификација пронађеног леша, те је утврђено да је покојни М. И, рођен 1989. године; да је, поред више усмених и писмених ургенција, Центар за судску медицину доставио обдукциони записник бр. CП: 311/18 са извештајем лабораторије о хемијско-токсиколошкој анализи тек 24. маја 2018. године; да је 21. јуна 2018. године ПУ Нови Сад тужиоцу доставила извештај о сумњивој смрти покојног М. И. (на појединим местима у оспореном решењу очигледном омашком презиме је навођено као Ил.) из којег произлази да исти није физички малтретиран у Полицијској испостави Д, у коју је приведен након нарушавања јавног реда и мира, заједно са Н.С. и Ј.Ј; да из извештаја, такође, произлази да према покојнику није примењена физичка сила ни у јединици притвора, већ да је исти у наведеној јединици сам себи нанео повреде у пределу главе изнад леве аркаде, тако што се бацио са клупе на под; да је, према наведеном извештају, покојни М. И. прегледан од стране лекара Хитне помоћи Дома здравља Н. доктора Е.С. у Полицијској испостави Д. и од стране доктора др Х. Ш. у полицијској јединици - притвор; да је поступајући тужилац, у циљу прикупљања потребних обавештења 8. маја 2018. године донео наредбу о изузимању снимака са сигурносних камера на лицу места где је пронађен покојни М. И, што је истог дана и урађено; да, пошто тужилац није био задовољан извештајем ПУ Нови Сад и налазом и мишљењем лекара обдуцената проф. др П.С. и доцента др М.М, о узроку смрти, позвао је у Више јавно тужилаштво у Новом Саду на информативни разговор сва лица која су имала сазнања о кретању покојника у периоду од његовог довођења у Полицијску испоставу Д. па до проналаска истог на јавној површини у ул. Г. бр. … у Новом Саду; да је тужилац, такође донео наредбу о судско-медицинском вештачењу на околности утврђивања узрока смрти по судско медицинском одбору Медицинског факултета у Н; да су у информативним разговорима полицајци С.М. и А.С. који су покојног М. И. привели у Полицијску испоставу (ПИ) Д, навели да нису видели да је било ко од полицајаца у ПИ Д. применио физичку силу према покојнику; да је у информативним разговору доктор Е.С, која је по позиву Полицијске испоставе Д, у просторијама исте прегледала Н.С, Ј.Ј. и М. И, који су у ПИ заједно приведени због нарушавања јавног реда и мира, навела да приликом прегледа на покојном М. И. није констатовала никакве телесне повреде; да је тужилац, у преткривичном поступку, обавио информативни разговор и са доктором Х.Ш, која је прегледала покојника у притворској јединици ПУ Нови Сад и да је том приликом иста изјавила да је 2. маја 2018. године око 19,46 часова, прегледала сада покојног М. И. који је имао повреду изнад левог ока, да је исти био у свесном стању, покретан, да јој је рекао да је тог дана конзумирао пиво и ракију и да му је пружила најхитнију медицинску помоћ, а затим је исти упућен у КБЦ В, у присуству два полицајца, посебно наводећи да су код покојника биле карактеристичне широке симетричне зенице, док ништа друго није искакало од нормалног налаза; да је разговору са доктором Х.Ш присуствовао и правни заступник породице покојника, коме је омогућен увид у цео спис; да је на околности задобијања наведене повреде обављен и информативни разговор са полицајцима М.Ч, припадником интервентне јединице ПУ Нови Сад и Б.П, припадником интервентне јединице ПУ Нови Сад, који је дана 2. маја 2018. године радио у притворској јединици; да су наведени полицајци изјавили да покојни М. И. није имао повреда по телу, од палице или неких других средстава, када је доведен у притворску јединицу, а да је повреду изнад леве слепоочнице задобио, у једном тренутку када је пао са клупе на којој је седео у ходнику притворске јединице, након чега је полицајац Б.П. одмах позвао хитну помоћ; да је 16. августа 2018. године Одбор за судско медицинска вештачења Медицинског факултета у Н, обавестио тужилаштво да за вештачење одреди другу установу, јер су чланови одбора за судско медицинска вештачења и лекари Центра за судску медицину у Н;  да је тужилац 3. септембра 2018. године донео наредбу којом је судско медицинско вештачење узрока смрти покојног М. И, поверио судско медицинском одбору Факултета медицинских наука у К; да је 19. септембра 2018. године Судско медицински одбор Факултета медицинских наука у К, обавестио тужилаштво да се на основу обдукционог записника и хемијског налаза не могу егзактно изјаснити о узроку смрти, јер количина конзумираног алкохола и дозе конзумираних лекова за смирење не одговарају леталним, односно, смртним дозама и затражили су преглед калупа за хистолошки преглед, што је Судско медицинском одбору Факултета Медицинских наука у К. и достављено; да је том одбору, поред наведених калупа достављен и допунски обдукциони записник и нови извештај лабораторије о хемијско токсиколошкој анализи Центра за судску медицину КБЦ В, као и цео спис, те фотографије са лица места и фотографије покојника у колору које је доставила мајка покојног М. И; да је у поступку прикупљања потребних обавештења тужилац ангажовао и Сектор унутрашње контроле Министарства унутрашњих послова Републике Србије, које је доставило извештај; да је из тог извештаја видљиво да је покојни М. И. напустио притворску јединицу ПУ Нови Сад 3. маја 2018. године у 5,40 часова и да се истог дана око 8,00 часова М. И. са својом мајком Д. Ћ. појавио у просторијама Притворске јединице ПУ Нови Сад, где су примљени од главног полицијског инспектора Н.К. којом приликом су се жалили да је покојни добио батине у притворској јединице од стране неименованих полицијских службеника; да је том приликом М. И. одбио да поднесе притужбу на записник и да је у 8,30 часова напустио притворску јединцу; да прегледом сигурносних камера од стране инспектора Н.К, заменика командира М.Н. и помоћника командира М.И. и С.Ћ, није утврђено непрофесионално и незаконито поступање полицијских службеника према покојном М. И; да су око 9,30 часова, И. и мајка Д. Ћ. (на појединим местима у оспореном решењу очигледном омашком име је навођено као Д.), дошли у ПИ Д, где их је примио заменик командира Д.К. који их је упознао са поднетом прекршајном пријавом и разлозима задржавања покојног М. И. и да су након обављеног разговора и упознавања са детаљима догађаја, исти напустили просторије ПИ Д, а да том приликом нису поднели притужбу на рад и поступање полицијских службеника; да је Сектор унутрашње контроле МУП-а, Републике Србије, извршио и полиграфско испитивање свих лица, Полицијске управе у Новом Саду, који су у критично време имали било какав контакт са покојним М. И, те да ни једно од испитиваних лица није манифестовало психофизиолошке реакције које су типичне за лагање на основу чега се може закључити да нису нанели повреде покојном М. И; да је према прикупљеним обавештењима ПУ Нови Сад, покојни М. И. остали део дана 3. маја 2018. године па до смрти провео у друштву са метадонским овисницима, са којима је конзумирао алкохол и психотропне супстанце и са којима се дружио већ један дужи период; да је из записника и мишљења Судско медицинског одбора Факултета медицинских наука у К, видљиво да је доза бупренорфина у садејству са етилакохолом, довела до едема плућа и дифузних крварења у плућним алвеолама, чиме је плућна функција озбиљно компромитована и у крајњем исходу довела до респираторне депресије и смртног исхода; да повреда на челу изнад леве аркаде представља рану типа раздерине, тачније, прскотину и да је констатована повреда лака телесна повреда, која је највероватније настала кретањем главе према повредном средству (падом), те да наведена повреда није довела живот у опасност, нити је довела до знатног или трајног ослабљења функције важног дела тела или органа; да повреда на глави у десном слепоочном пределу у виду нагњечина н крвног подлива представља лаку телесну повреду која није довела живот покојног М. И. у опасност, нити је довела до знатног или трајног ослабљења функције важног дела тела или органа, те да друге телесне повреде, покојни М. И. није имао; да је на основу изложеног поступајући тужилац нашао да не постоје основи сумње да је учињено кривично дело које се гони по службеној дужности, па је решено ка о у диспозитиву овог оспореног решења.

Против оспореног решења Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктн. 14/19 од 15. маја 2019. године оштећена је искористила своје право из члана 51. Законика о кривичном поступку и преко пуномоћника адвоката поднела приговор.

Оспореним решењем Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 100/19 од 7. јуна 2019. године одбијен је као неоснован приговор пуномоћника оштећене поднет против оспореног решења Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктн. 14/19 од 15. маја 2019. године о одбачају њене кривичне пријаве.

У образложењу овог оспореног решења, између осталог, је наведено: да је, након извршеног увида у достављену документацију, заменик апелационог јавног тужиоца нашао да је Више јавно тужилаштво у Новом Саду извршило свеобухватне провере навода кривичне пријаве, те је на основу истих донело правилну и закониту одлуку да кривичну пријаву оштећене Д. Ћ, поднету против НН лица, због кривичног дела убиство из члана 113. Кривичног законика, у вези са чланом 33. Кривичног законика, на штету њеног сина покојног М. И, у конкретном случају одбаци, из разлога непостојања основа сумње да је извршено наведено кривично дело или неко друго кривично дело које се гони по службеној дужности; да и Апелационо јавно тужилаштво у Новом Саду сматра да је Више јавно тужилаштво у Новом Саду за своју одлуку дало јасне и довољне разлоге, па је стога одлучено као у диспозитиву овог оспореног решења.

Актом Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктн. 14/19 од 10. јуна 2019. године пуномоћнику оштећене је, у прилогу, достављено решење Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 100/19 од 7. јуна 2019. године.

Дописима Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктн. 14/19 од 4. јула 2022. године и Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 100/19 од 11. јула 2022. године, којима су Уставном суду достављени одговори тих тужилаштава на наводе уставне жалбе, Уставни суд је обавештен и о томе да је примерак оспореног решења Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 100/19 од 7. јуна 2019. године достављен пуномоћнику оштећене 13. јуна 2019. године, а оштећеној 20. јуна 2019. године.

Извештајем са препорукама Заштитника грађана 3122-2256/21 дел. бр. 6722 од 14. марта 2022. године, који је у фотокопији Уставном суду достављен у прилогу допуне уставне жалбе од 23. марта 2022. године, Заштитник грађана је, разматрајући наводе притужбе Д. Ћ. од 15. децембра 2021. године, којом је, између осталог изражено незадовољство како поступањем полицијских службеника Полицијске управе у Новом Саду – Дирекције полиције и Сектора унутрашње контроле, тако и поступањем органа у конкретном случају, поред осталог, утврдио да Министарство унутрашњих послова није покренуло дисциплинске поступке према полицијским службеницима сходно Извештају Сектора унутрашње контроле 06/3 број 5988/Ц од 30. јануара 2019. године, те да је у међувремену наступила застарелост покретања дисциплинских поступака против одговорних полицијских службеника ПУ у Новом Саду, као и против тадашњег начелника ПУ у Новом Саду М.Ш. због теже повреде службене дужности из члана 207. став 1. тачка 23) Закона о полицији, односно због непоступања по наложеним мерама Сектора унутрашње контроле за отклањање утврђених незаконитости, те да игнорисање предлога интерног контролног механизма – Сектора унутрашње контроле – представља пример лоше управе. У наведеном извештају Заштитник грађана је Министарству унутрашњих послова упутио, између осталих, и препоруку да поводом учињених пропуста у раду, упути писано извињење грађанки Д. Ћ.

4. Релевантним одредбама Устава, на чију повреду се позива подноситељка у уставној жалби, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.).

Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14, 35/19, 27/21 (Одлука Уставног суда) и 62/2021 (Одлука Уставног суда)) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да: овај законик утврђује правила чији је циљ да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које прописује кривични закон, на основу законито и правично спроведеног поступка (члан 1. став 1.); да је кривични поступак покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге (члан 296.) (члан 7. став 1. тачка 1)); да је основно право и основна дужност јавног тужиоца гоњење учинилаца кривичних дела (члан 43. став 1.); да је, ако јавни тужилац, за кривично дело за које се гони по службеној дужности, одбаци кривичну пријаву, обустави истрагу или одустане од кривичног гоњења до потврђивања оптужнице, дужан да у року од осам дана о томе обавести оштећеног и да га поучи да може да поднесе приговор непосредно вишем јавном тужиоцу (члан 51. став 1.); да оштећени има право да поднесе приговор у року од осам дана од дана када је примио обавештење и поуку из става 1. овог члана и да, ако оштећени није обавештен, може да поднесе приговор у року од три месеца од дана када је јавни тужилац одбацио пријаву, обуставио истрагу или одустао од кривичног гоњења (члан 51. став 2.); да ће, непосредно виши јавни тужилац у року од 15 дана од дана пријема приговора из става 2. овог члана одбити или усвојити приговор решењем против којег није дозвољена жалба ни приговор, а да ће решењем којим усваја приговор јавни тужилац издати обавезно упутство надлежном јавном тужиоцу да предузме, односно настави кривично гоњење (члан 51. став 3.); да државни и други органи, правна и физичка лица пријављују кривична дела за која се гони по службеној дужности, о којима су обавештена или за њих сазнају на други начин, под условима предвиђеним законом или другим прописом (члан 280. став 1.); да се кривична пријава подноси надлежном јавном тужиоцу, писмено или усмено или другим средством (члан 281. став 1.); да ће јавни тужилац решењем одбацити кривичну пријаву ако из саме пријаве проистиче да пријављено дело није кривично дело за које се гони по службеној дужности, ако је наступила застарелост или је дело обухваћено амнестијом или помиловањем или постоје друге околности које трајно искључују гоњење, као и ако не постоје основи сумње да је учињено кривично дело за које се гони по службеној дужности  (члан 284. став 1.); да се истрага се покреће: 1) против одређеног лица за које постоје основи сумње да је учинило кривично дело; 2) против непознатог учиниоца када постоје основи сумње да је учињено кривично дело (члан 295. став 1.); да се истрага покреће наредбом надлежног јавног тужиоца (члан 296. став 1.).

Одредбама члана 113. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19) прописано је да ће се, ко другог лиши живота, казнити се затвором од пет до петнаест година). 

5. Подноситељка уставне жалбе, иако формално као оспорене акте означава решење Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктн. 14/19 од 15. маја 2019. године и решење Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 100/19 од 7. јуна 2019. године, суштински оспорава пре свега радње Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду у предмету Ктн. 14/19, односно Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду, а у ком предмету је донето и оспорено решење Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 100/19 од 7. јуна 2019. године.

Подноситељка у уставној жалби, као повређена уставна права, истиче право на живот и право на неповредивост психичког и физичког интегритета, који су зајемчени одредбама чл. 24. и 25. Устава и одвојено износи наводе који се односе на две међусобно непосредно неповезане ситуације у вези са њеним сином, покојним М. И. Прву ситуацију од 2. маја 2018. године и повреде покојног М. И. подноситељка доводи у везу са повредом права на неповредивост психичког и физичког интегритета из члана 25. Устава, а друга ситуација и смрт њеног сина М. И. од 4. маја 2018. године у уставној жалби се доводи у везу са повредом права на живот из члана 24. Устава. Уставни суд је, најпре, разматрао тврдње и наводе подноситељке уставне жалбе којима се поткрепљује истакнута повреда права на живот.

Уставни суд је имао у виду и то да је подноситељка експлицитно истакла повреду и материјалног и процесног аспекта права на живот, али је, с обзиром на наводе уставне жалбе, којима се искључиво указује на поступак истраге узрока смрти њеног сина, Суд постојање повреде овог уставног права ценио у светлу повреде процесног аспекта права на живот из члана 24. став 1. Устава.

5.1. Из тврдњи и навода подноситељке изнетих у уставној жалби, а који се односе на истакнуту повреду права на живот, произлази да она сматра да јој је, у конкретном случају, повређен процесно-правни аспект права оштећене на делотворну и ефикасну истрагу.

Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, најпре, указује на то да је, иако Устав не гарантује право да ће се кривични поступак против трећих лица водити, у конкретном случају од одлучујућег значаја чињеница да је реч о поступку који се води у вези са повредом права на живот, које је зајемчено чланом 24. Устава.

Према ставу Европског суда за људска права, право на живот спада у тзв. „тврдо језгро“ људских права која се јемче сваком лицу, у свим околностима и на свим местима и не може да буде предмет било каквог ограничења или дерогирања. Реч је о једном од права које утемељује слободу и чије постојање подразумева позитивну обавезу државе да предузме све потребне мере како би се заштитио живот лица које је под њеном надлежношћу (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету L.C.B. против Уједињеног Краљевства, представка број 14/1997/798/1001, од 9. јуна 1998. године, извештај 1998-III, став 36.). Ова позитивна обавеза државе обухвата два аспекта: материјалноправни и процесноправни аспект.

Са материјалноправног аспекта, позитивна обавеза државе подразумева предузимање свих неопходних мера како до насилне смрти не би дошло, а то претпоставља успостављање правног оквира који треба да пружи ефикасну заштиту од претњи усмерених на право на живот (видети, mutatis mutandis, пресуду Европског суда за људска права Osman против Уједињеног Краљевства, број представке 87/1997/871/1083, од 28. октобра 1998. године, извештај 1998-VIII, ст. 115. и 116.). Због тога је неопходно постојање делотворних кривичноправних и других норми које би одвраћале од вршења кривичних дела против живота лица, као и процесних механизама за спречавање, сузбијање и кажњавање повреда тих норми (видети пресуду Европског суда за људска права Streletz, Kessler и Krenz против Немачке, представке бр. 34044/96, 35532/97 и 44801/98.49 ILM 811(2001), од 22. марта 2001. године, став 86.). Ова обавеза се проширује и на предузимање превентивних мера ради заштите живота, посебно у односу на опасне делатности које потенцијално представљају ризик за живот (у том смислу видети и пресуду Европског суда за људска права Oneryildiz против Турске, представка број 48939/99, од 30. новембра 2004. године, став 107.).

Посматрана са процесноправног аспекта, на који подноситељка у уставној жалби експлицитно и указује, позитивна обавеза државе се, у случају када је неко лице лишено живота, начелно састоји у спровођењу независне и делотворне истраге (видети пресуду Европског суда за људска права McKerr против Уједињеног Краљевства, представка број 28883/95, од 4. маја 2001. године, став 111.), што, посебно ако повреда права на живот или лични интегритет није изазвана намерно, подразумева постојање ефикасног судског система у оквиру којег ће бити спроведен поступак који не мора нужно по свом карактеру да буде кривични (видети пресуде Šilih против Словеније [GC], представка број 71463/01, од 9. априла 2009. године, став 194. и Mastromatteo против Италије [GC], представка број 37703/97, од 24. октобра 2002. године, став 90.).

Уставни суд у оваквим предметима нарочито има у виду и успостављену праксу Европског суда за људска права у случајевима са смртним исходима и са тим у вези заузете ставове тог суда. Наиме, у погледу обавеза држава према члану 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), а које су суштински садржане и у члану 24. Устава, од државе се захтева не само да се уздржи од „намерног” одузимања живота, већ и да предузме одговарајуће кораке да заштити животе оних који су под њеном јурисдикцијом (видети пресуде Calvelli and Ciglio против Италије [GC], представка број 32967/96, од 17. јануара 2002. године, став 48. и Hiller против Аустрије, представка број 1967/14, од 22. новембра 2016. године, став 47.).

У том смислу, Уставни суд указује да је и у својој Одлуци Уж-4527/2011 од 31. јануара 2013. године, поред осталог, истакао: да обавеза заштите живота према члану 24. став 1. Устава захтева постојање неке врсте делотворне званичне истраге када су појединци убијени услед сумње у употребу силе, било од стране државних службеника или од стране приватних лица (видети, на пример, пресуду Европског суда за људска права Бранко Томашић и други против Хрватске, представка број 46598/06, од 15. јануара 2009. године, став 62.); да та истрага мора бити делотворна у смислу да може довести до идентификације и кажњавања одговорних (видети Oğur против Турске, представка број 21594/93, од 20. маја 1999. године, став 88.); да то није обавеза циља, већ обавеза средстава, што значи да су надлежни државни органи у обавези да предузму све разумне мере које су им на располагању како би обезбедили доказе у вези са тим догађајем, укључујући, поред осталог, и узрок смрти; да сваки недостатак у „истрази“ који подрива њену способност да се кроз њу утврди узрок смрти или одговорна особа може представљати ризик да наведени стандард неће бити задовољен (видети, поред осталих, Bazorkina против Русије, представка број 69481/01, од 27. јула 2006. године, став 118.); да постоји имплицитни захтев за хитношћу и разумном експедитивношћу (видети: Yaşa против Турске, представка број 63/1997/847/1054, од 2. септембра 1998. године, извештај 1998-VI, ст. 102-04. и Mahmut Kaya против Турске, представка број 22535/93, од 28. марта 2000. године, ст. 106. и 107.); да се, иако могу постојати стварне потешкоће које спречавају напредовање одређене истраге, брзо реаговање власти у ситуацијама које укључују употребу смртоносне силе, може генерално сматрати суштинским за очување поверења јавности у владавину права и спречавање сваке појаве завере или толерисања незаконитих радњи (видети Jularić против Хрватске, представка број 20106/96, од 10. јануара 2011. године, став 43.); да из истих разлога мора постојати довољан елемент јавне контроле истраге или њених резултата како би се осигурала одговорност за полагање рачуна и у пракси и у теорији и да степен јавне контроле који се тражи може бити различит од предмета до предмета, као и да блиски рођаци жртве морају учествовати у поступку у свим предметима у мери која је потребна како би се чували њихови легитимни интереси (видети Shanaghan против Уједињеног Краљевства, представка број 37715/97, од 4. маја 2001. године, ст. 91. и 92.).

5.2. Примењујући наведене начелне ставове на конкретни уставносудски предмет у погледу, пре свега, процесноправног аспекта и позитивне обавезе државе у вези са правом на живот, Уставни суд констатује чињеницу да се у предметном случају водио предистражни поступак чији је основни задатак да јавном тужиоцу пружи материјал којим ће или поткрепити сумњу да је неко лице евентуално извршило кривична дела која се гоне по службеној дужности (и тако испунити један од услова за отварање истраге), или ће довести до одбацивања кривичне пријаве. Уставни суд сматра да је обавеза државног органа и органа поступка – јавног тужилаштва, била да управо у оквиру таквог предистражног поступка делотворно истражи околности под којима се догађај одиграо и да прикупи потребне доказе и податке о учешћу евентуално осумњиченог или осумњичених лица у критичном догађају.

Уставни суд посебно напомиње да према важећем ЗКП, предистражни поступак суштински и de facto има значај истраге, не само зато што формална истрага (која подразумева доношење наредбе надлежног јавног тужиоца) није обавезна, јер је могуће под одређеним Закоником прописаним условима, поднети и непосредну оптужницу, исто као што формалне истраге нема ни у скраћеном поступку, већ примарно зато што предистражни поступак има одговарајући истражни карактер, што је основна и суштинска карактеристика сваке кривичне истраге.

Наиме, предистражни поступак суштински представља врсту „истраге“, јер иако се терминолошки тако не означава, нити се доноси било каква формална одлука којом предистражни поступак започиње, попут наредбе о спровођењу истраге, сврха предистражног поступка је да се „истражи“ потенцијално кривично дело, што значи да кривични поступак Републике Србије у ствари познаје две истражне фазе: 1) неформалну истрагу – предистражни поступак и 2) истрагу, која се спроводи на основу формалне одлуке (наредба јавног тужиоца). У ствари, предистражни поступак има изразито истраживачки карактер у кривичнопроцесном смислу, у пракси чак и знатно више, него формална истрага. Ово је тако и стога што се предистражни поступак води на нивоу постојања основа сумње, а то је исти процесно релевантан степен сумње који је потребан и за вођење формалне истраге, која започиње формалном наредбом јавног тужиоца, било у погледу непознатог учиниоца, било када се ради о истрази усмереној против познатог осумњиченог. Тако је и зато што предистражним поступком формално руководи јавни тужилац, уз могућност да у тој фази на адекватан начин користи полицију за прикупљање релевантних информација, која могућност је у конкретном случају и коришћена, а јавни тужилац такође води и формалну истрагу. Поред тога, предистражни поступак се, исто као и истрага, може водити само у погледу кривичних дела за која се кривично гоњење предузима по службеној дужности.

Дакле, тиме што је у конкретном случају вођен предистражни поступак, у потпуности је испуњена обавеза државе да спроведе независну и делотворну истрагу, када се ради о смртном исходу, што произлази како из Уставом зајемченог права на живот, те на њему утемељеној пракси самог Уставног суда, тако и из претходно изнетих ставова Европског суда за људска права.

С обзиром на наведено, Уставни суд је закључио да позитивну обавезу државе у заштити права садржаног у члану 24. Устава, а која подразумева брзо и ефикасно испитивање предмета конкретног случаја, без непотребног одлагања, треба ценити у оквиру процесноправног аспекта права на живот, и то пре свега у односу на радње Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду у предмету Ктн. 14/19. 

5.3. Испитујући, даље, постојање Уставом и Законом о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23) (у даљем тексту: Закон) утврђених претпоставки за одлучивање о овој уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на живот из члана 24. Устава, а полазећи од одредаба члана 170. Устава и члана 82. Закона, као и од досадашње праксе Уставног суда и правних ставова у поступању по уставним жалбама који су усвојени на седницама Суда од 30. октобра 2008. године и 2. априла 2009. године, Суд налази да је потребно испитати постојање три претпоставке за одлучивање о овој уставној жалби, и то: 1) да ли је уставна жалба допуштена ratione personae; 2) да ли су пре изјављивања уставне жалбе исцрпљена сва правна средства; и 3) да ли је уставна жалба благовремена.

1) Испитујући постојање прве претпоставке, односно допуштеност уставне жалбе ratione personae, Уставни суд је пошао од гаранција које Устав предвиђа у одредби члана 24. и констатовао да Устав јемчи да је људски живот неприкосновен. Право на живот је неприкосновено људско право зајемчено Уставом. По оцени Уставног суда, ово право подразумева, како је већ претходно и наведено, позитивну обавезу државе да предузме све потребне мере како би се заштитили животи лица која су под њеном надлежношћу (видети горе наведене пресуде Европског суда за људска права у предметима: L.C.B. против Уједињеног Краљевства, број представке 14/1997/798/1001, од 9. јуна 1998. године, Извештај 1998-III, став 36; Guerra и други против Италије, број представке 116/1996/735/932, од 19. фебруара 1998. године, Извештај 1998-I; Botta против Италије, број представке 21439/93, од 24. фебруара 1998. године, Извештај 1998-I).

Такође, Уставни суд истиче да постоји изграђена пракса Европског суда за људска права који је представке сродника лица која су лишена живота разматрао с аспекта права на живот из члана 2. Конвенције, јер није спроведена делотворна и ефикасна истрага у вези са смрћу тих лица (видети, поред осталих, и поред горе наведене пресуде Шилих против Словеније и Mc Kerr против Уједињеног Краљевства и пресуду Akdeniz и други против Турске, представке бр. 41139/15 и 41146/15, од 31. маја 2001. године). Имајући у виду да је одредбом члана 18. став 3. Устава утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење, Уставни суд је, следећи  наведену праксу у конкретној ситуацији, закључио да је уставна жалба, изјављена од стране сродника преминулог лица, односно његове мајке, допуштена ratione personae.

2) Разматрајући питање исцрпљености правних средстава пре изјављивања уставне жалбе Уставни суд подсећа да ће се, према ставу Уставног суда, у поступку испитивања и одлучивања о уставној жалби, сматрати да је, пре изјављивања уставне жалбе у кривичном поступку, исцрпљено последње правно средство доношењем одлуке о жалби против првостепене, односно другостепене пресуде, односно решења. Такође, за радњу је почетак рока везан за дан предузимања или престанка радње, а рок се рачуна од дана сазнања подносиоца уставне жалбе о предузимању или престанку радње.

Подноситељка уставне жалбе је, поводом смрти свог покојног сина која је наступила 4. маја 2018. године, имала својство оштећене у поступку  у коме је истог дана, 4. маја 2018. године, надлежно тужилаштво предузело одређене радње.

Након одбачаја поднете кривичне пријаве оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктн. 14/19 од 15. маја 2019. године подноситељка је, на основу одредбе члана 51. став 2. ЗКП, преко пуномоћника – адвоката, поднела приговор Апелационом јавном тужилаштву у Новом Саду, о коме је одлучено оспореним решењем тог тужилаштва Ктпо. 100/19 од 7. јуна 2019. године. Тиме је искористила правно средство које јој је, као оштећеној, учињено доступним позитивним кривично - процесним законодавством Републике Србије.

Уставни суд напомиње да је у својој досадашњој судској пракси у оваквим, с овим предметом упоредивим чињеничним и правним ситуацијама, прихватао да су доношењем решења надлежног јавног тужилаштва и одлучивањем о приговору оштећених исцрпљена правна средства која су подносиоцима стајала на располагању на основу релевантних одредаба ЗКП, пре подношења уставне жалбе, те не види ниједан разлог да од тог става одступи у овом предмету.

Уставни суд је и у овом уставносудском предмету имао у виду и ставове заузете у новијим одлукама Европског суда за људска права. Најпре, став да Европски суд за људска права полази од обориве претпоставке да је било који од правних поступака доступних оштећеним подносиоцима у правном систему, посебно парнични поступак у коме је могуће добити грађанскоправно обештећење, у принципу адекватан да испуни обавезу државе према члану 2. Конвенције да обезбеди ефикасан правосудни систем (видети пресуду Lopes de Sousa Fernandes против Португала, представка број 56080/13, од 19. децембра 2017. године, став 137.). Уставни суд, штавише, препознаје да Европски суд за људска права одбацује представке сличног чињеничног и правног стања као у овом уставносудском предмету, уколико утврди да је: прво, расположиво правно средство у парничном (грађанском) поступку било ефикасно у теорији и пракси у релевантно време, односно да је то правно средство било доступно, способно да пружи обештећење у вези са жалбом подносилаца и да је нудило разумне изгледе за успех и, друго, да у суштини нема исти циљ као и искоришћено правно средство у кривичном поступку, односно да правно средство у парничном (грађанском) поступку додаје неке суштинске елементе који су недоступни у случају употребе само правног средства у кривичном поступку (видети одлуку Dumpe против Летоније, представка број 71506/13, од 16. октобра 2018. године, став 61.). Коначно, према ставу Европског суда за људска права, неуспео покушај покретања кривичног поступка подношењем кривичне пријаве надлежним органима и накнадном жалбом против одлуке о непокретању кривичног поступка, не може бити довољан да се сматра да су национална правна средства исцрпљена, посебно када, на основу конкретних чињеница, прво, не постоје елементи кривичног дела и никада није покренут кривични поступак и, друго, о томе одмах буду обавештени подносиоци пријаве (видети одлуку V.P. против Естоније, представка број 14185/14, од 10. октобра 2017. године, став 57.). Чак и у случајевима када циљ подносилаца никада није ни био да добију новчану накнаду подношењем грађанско-правног захтева (тужбе) против евентуално одговорног лица, Европски суд за људска права је заузео став да, без обзира на то да ли се досуђивање накнаде штете сматра примарним циљем грађанске тужбе, парнични (грађански) судски поступак такође неизбежно претпоставља утврђивање чињеница у предмету, откривање узрока смрти и – ако је оправдано – утврђивање одговорности оних који су потенцијално одговорни (видети претходно наведену одлуку V.P. против Естоније, став 59.).

Имајући у виду све претходно наведено, трагичне околности конкретног случаја и посебно уважавајући велики значај који предметно правно питање има за подноситељку уставне жалбе, Уставни суд је оценио да у конкретном случају ипак нису примењиви претходно изнети ставови Европског суда за људска права, нити је неопходно да Суд у овом тренутку одступи од своје успостављене судске праксе мериторног одлучивања у оваквим предметима, без обзира на чињеницу да подноситељка уставне жалбе јесте исказала као свој иницијални захтев и захтев за накнадом штете и такав захтев је и поднела у опредељеном износу. Стога, Уставни суд у конкретном случају није нашао да је неопходно да in abstracto испитује, прво, да ли је подноситељки било доступно неко правно средство у парничном (грађанском) поступку које би било ефикасно у теорији и пракси у релевантно време, односно које би било доступно, способно да пружи обештећење у вези са њиховом жалбом и које би нудило разумне изгледе за успех и, друго, да ли такво доступно правно средство у парничном поступку у суштини има исти циљ као и искоришћено правно средство у кривичном поступку, или, пак, грађанско-правно средство можда додаје неке суштинске елементе који су недоступни у случају употребе само кривично-процесног правног средства. Европски суд за људска права је и сам указао на сувишност in abstracto оцене адекватности правних средстава, експлицитно исказујући став да би чак сама процена да ли би одређено национално грађанско-правно средство пружило адекватно обештећење у специфичним околностима неког случаја, била могућа само када би у том конкретном случају подносиоци и (ис)користили то правно средство (видети такође претходно наведену одлуку V.P. против Естоније, став 60.).

Уставни суд је, у односу на и за разлику од упоредиве праксе Европског суда за људска права, у конкретном уставносудском предмету, одлучио да остане при свом досадашњем правном становишту да су доношењем решења надлежног јавног тужилаштва и одлучивањем о приговору оштећене исцрпљена сва правна средства пре подношења уставне жалбе, те да се стичу услови да Суд, након утврђивања благовремености, приступи мериторној анализи навода уставне жалбе и (не)постојања темељне, хитне и делотворне истраге, односно да ову уставну жалбу не одбаци због неисцрпљивања правних средстава.

3) Оцењујући питање благовремености уставне жалбе, Уставни суд је имао у виду да је у конкретном случају истакнута повреда права на живот, која се у свом процесноправном аспекту исказује као обавеза државе да поступа темељно, независно и стварно, приликом истраге сумњивих смртних случајева, као и да се овај аспекат права на живот не може заштити ни у једном другом поступку осим у поступку пред Уставним судом. Са друге стране Уставни суд напомиње да из документације приложене уз уставну жалбу произлази да је оспорено решење Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 100/19 од 7. јуна 2019. године, којим су исцрпљена правна средства у конкретном поступку, подноситељки уставне жалбе достављено у прилогу акта Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктн. 14/19 од 10. јуна 2019. године, као и да је тај акт са прилогом достављен пуномоћнику оштећене 13. јуна 2019. године, а оштећеној 20. јуна 2019. године, те да је уставна жалба изјављена 15. јула 2019. године, дакле у оквиру рока од 30 дана предвиђеног одредбом члана 84. став 1. Закона. Имајући у виду да се подноситељка уставне жалбе определила да заштиту својих права прво тражи пред надлежним тужилаштвом, те да се, након доношења и достављања оспореног решења Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 100/19 од 7. јуна 2019. године у року прописаном Законом, обратила Уставном суду, Суд је оценио да је уставна жалба благовремена у погледу процесног аспекта права из члана 24. став 1. Устава.

Сагласно свему наведеном, Уставни суд сматра да у конкретном случају у овом тренутку постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за мериторно одлучивање о овој уставној жалби, у делу у коме је истакнута повреда права на живот.

5.4. Полазећи од навода и разлога уставне жалбе, као и утврђеног чињеничног стања, а примењујући наведене опште принципе на околности конкретног случаја, Уставни суд констатује да је син подноситељке уставне жалбе преминуо 4. маја 2018. године и да се, као спорно за подноситељку, поставило питање да ли је начин настанка смрти њеног сина у довољној мери истражен.

Уставни суд даље констатује да је, поводом критичног догађаја, одмах након смрти сина подноситељке уставне жалбе започет поступак и да је надлежно јавно тужилаштво предузело поједине истражне радње у правцу утврђивања евентуалног постојања битних елемената било ког кривичног дела које се гони по службеној дужности.

У овом, као и сваком другом, предистражном поступку надлежно тужилаштво настоји да открије кривично дело, односно да се прикупе и обезбеде трагови и предмети који могу да послуже као доказ, да се пронађе евентуални учинилац, односно учиниоци кривичног дела и да се спречи да се он сакрије или да побегне. Циљ тог поступка је и да се омогући покретање формалне кривичне истраге за кривична дела за која се гоњење предузима по службеној дужности, уколико за то има основа, али наравно, само када се ради о кривичним делима у погледу којих се не води скраћени поступак, јер тада формалне истраге и нема. Циљ предистражног поступка може бити и подношење непосредне оптужнице, онда када за то постоје ЗКП-ом прописан услови, те стога, као што је претходно већ детаљније изложено, сам предистражни поступак свакако има одговарајући истражни карактер (чак по правилу, знатно више него формална истрага), те се може сматрати фактичким видом кривичне истраге у њеном есенцијалном смислу. Са друге стране, надлежни јавни тужилац је овлашћен да решењем одбаци кривичну пријаву ако пријављено дело није кривично дело за које се гони по службеној дужности, ако је наступила застарелост кривичног гоњења или је дело обухваћено амнестијом или помиловањем или постоје друге околности које трајно искључују гоњење или ако не постоје основи сумње да је учињено кривично дело за које се гони по службеној дужности, а како је то прописано чланом 284. став 1. ЗКП.

За једну годину, један месец и три дана, колико је трајао предметни поступак (рачунајући од 4. маја 2018. године када је предузета прва радња од поступајућег тужиоца до 7. јуна 2019. године – када је решењем Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 100/19 правноснажно одбачена кривична пријава подноситељке уставне жалбе), надлежно јавно тужилаштво је наредило обдукцију преминулог лица, овластило Групу за увиђаје да изврши увиђај, давало упуте оперативним радницима о поступању, изузело релевантне видео снимке, прибавило иницијалне и накнадне извештаје о хемијско-токсиколошкој анализи узорака крви, урина, бриса носа, мозга, жучи и желудачног садржаја и о експертизи алкохола покојног М. И, прибавило обдукциони записник за преминуло лице, а потом, пошто није било задовољно квалитетом тог записника, прибавило и допуну обдукционог записника, прибавило записник о увиђају места догађаја, прибавило записник о вештачењу, као и службене белешке, криминиалистичко-техничку документацију, извештај о форензичком прегледу лица места, два ЦД-а са изузетим снимцима безбедносних камера у близини лица места, затим извештаје Министарства унутрашњих послова – ПУ Нови Сад – Одељење криминалистичке полиције – Одсек за сузбијање општег криминалитета – Група за сузбијање крвних, сексуалних и саобраћајних деликата и Сектора унутрашње контроле, а потом и налаз и мишљење Одбора за судско-медицинска вештачења Факултета медицинских наука Универзитета у К. Тужилаштво је, истовремено и паралелно са претходним радњама, обавило разговоре са четири полицијска службеника и два лекара, о чему је сачинило и сопствене службене белешке, те је након свега тога у оспореном решењу констатовано да је видљиво да је доза бупренорфина у садејству са етилалкохолом, довела до едема плућа и дифузних крварења у плућним алвеолама, чиме је плућна функција преминулог М. И. била озбиљно компромитована и у крајњем исходу довела до његове респираторне депресије и смртног исхода.

Уставни суд констатује да су поступајућа тужилаштва, након прибављања многобројне документације и више налаза и мишљења стручних лица, те након прикупљања обавештења од одређених лица, правилно и потпуно утврдила, образложивши на уставноправно прихватљив начин, како чињенично стање, тако и зашто у конкретном случају, на штету сина подноситељке уставне жалбе, покојног М. И, не постоје основи сумње да је извршено кривично дело убиство из члана 113. Кривичног законика или неко друго кривично дело које се гони по службеној дужности, а које образложење прихвата и сам Уставни суд. При томе, Уставни суд није уочио да је било периода неактивности надлежног тужилаштва, нити било каквих значајнијих застоја у поступању по поднетој кривичној пријави. Уставни суд није уочио ни да је надлежно јавно тужилаштво очигледно немарно спроводило поступак, већ напротив, да је предметни и изузетно комплексан поступак започет промптно након проналаска преминулог лица, да је трајао мало дуже од једне године, а за које време је, поред испитивања одређених лица, спроведено и више вештачења и анализа, међу којима и финално вештачење, и то од једне од најеминентнијих стручних институција у тој области у Републици Србији – Одбора за судско-медицинска вештачења Факултета медицинских наука Универзитета у К.

Уставни суд је оценио да је основна сврха овакве „истраге“, која је требало да осигура делотворно спровођење закона који штите право на живот, обезбеђена, односно да су надлежни органи спровели хитну и делотворну „истрагу“ у смислу заштите права на живот. При томе, Уставни суд понавља и подвлачи, да не би требало изгубити из вида да је, када се анализира „истрага“ у светлу повреде права на живот, обавеза државних органа обавеза средства, а не обавеза циља.

Уставни суд и у овом предмету посебно напомиње да, осим у случајевима очигледне произвољности или грешке, што у конкретном предмету ни prima facie није био случај, улога Суда није да доводи у питање чињеничне налазе надлежних органа, посебно када су у питању научне и/или стручне процене, које по дефиницији захтевају специјализовано и детаљно познавање материје, што је у складу и са праксом Европског суда за људска права (видети одлуку Počkajevs против Летоније, представка број 76774/01, од 21. октобар 2004. године).

С обзиром на све претходно наведено, Уставни суд је утврдио да су предметни поступак надлежна тужилаштва водила и спровела темељно, хитно и делотворно, те је оценио да није дошло до повреде процесноправног аспекта права на живот подноситељке уставне жалбе, те је уставну жалбу, у овом делу, одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона, одлучујући као у првом делу изреке. 

6. Испитујући постојање Уставом и Законом утврђених претпоставки за одлучивање о уставној жалби у делу у коме подноситељка, као повређено уставно право, истиче право на неповредивост психичког и физичког интегритета, зајемченог одредбама члана 25. Устава, а поткрепљујући истакнуту повреду тог права тврдњама које се односе на ситуацију од 2. маја 2018. године и повреде њеног покојног сина М. И, Уставни суд, како је већ и претходно наведено, а полазећи од одредаба члана 170. Устава и члана 82. Закона, као и од своје досадашње праксе и правних ставова у поступању по уставним жалбама који су усвојени на седницама Суда од 30. октобра 2008. године и 2. априла 2009. године, налази да је најпре потребно испитати да ли је уставна жалба у овом делу допуштена ratione personae.

Испитујући допуштеност уставне жалбе ratione personae, Уставни суд је пошао од тога да подноситељка, као своје повређено уставно право, истиче право на неповредивост психичког и физичког интегритета, зајемчено одредбама члана 25. Устава. Међутим, за разлику од гаранција које Устав предвиђа у одредби члана 24, као и за разлику од праксе Европског суда за људска права који је представке сродника лица која су лишена живота разматрао с аспекта права на живот из члана 2. Конвенције, Уставни суд налази да се ти принципи допуштености не могу проширити и на случајеве када сродник преминулог лица истиче повреду права на неповредивост психичког и физичког интегритета, у односу на догађаје пре смрти тог лица, а које је преминуло независно од евентуалних последица наводних повреда психичког и физичког интегритета тог лица.

Како подноситељка уставне жалбе не наводи да је смрт њеног сина од 4. маја 2018. године ни посредно ни непосредно била у вези са ситуацијом од 2. маја 2018. године и тог дана задобијеним лакшим телесним повредама сада  покојног М. И, а то не произлази ни из спроведеног предистражног поступка, Уставни суд је, крећући се у оквирима навода уставне жалбе, закључио да је уставна жалба, изјављена од стране сродника преминулог лица, односно његове мајке, у овом делу, недопуштена ratione personae. Како је уставна жалба недопуштена ratione personae, Уставни суд се није упуштао у даљу оцену критеријума допуштености уставне жалбе у делу у коме је као повређено уставно право, истакнуто право на неповредивост психичког и физичког интегритета, зајемченог одредбама члана 25. Устава.

Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона, уставну жалбу у овом делу одбацио, решавајући као другом делу изреке.

7. Следом свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

 

 

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Снежана Марковић, с.р.

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ

СУДИЈЕ ДР ТИЈАНЕ ШУРЛАН

У односу на Одлуку Уставног суда у предмету Уж-7360/2019 од  11. априла 2024. године

 

Издвојено мишљење започећу констатацијом да ова одлука Уставног суда, усвојена на пленарној седници, припада категорији обимнијих одлука; тачка 3. образложења написана је са доста података и заиста може да делује свеобухватно. Међутим, чињеница је да поред тога што јесте обухваћено, остаје и доста тога што није, остављајући дилеме изнете у уставној жалби и посебно у допунама уставне жалбе неразјашњеним.

Уставни суд питање делотворности истраге у односу на истакнуту повреду права на живот, превасходно ставља у контекст вођења предистражног поступка, закључујући да је „тиме што је у конкретном случају вођен предистражни поступак, у потпуности испуњена обавеза државе да спроведе независну и делотворну истрагу, када се ради о смртном исходу“. Не могу да се сложим са оваквим ставом, јер управо делотворност је захтев квалитета целокупне истраге, а не самог њеног постојања.

Међутим, разлог због кога сам се одлучила да оставим писани траг свом неслагању са усвојеном одлуком, односи се на онај део одлуке у коме је усвојен  став, те као такав подложан понављању и у другим ситуацијама, у делу одбацивања уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права зајемченог чланом 25. Устава.

Наиме, Уставни суд је заузео став да je уставна жалба недопуштена ratione personae за подноситељку уставне жалбе, мајку преминулог М.И. у односу на повреду права на неповредивост психичког и физичког интегритета  зајемченог одредбама члана 25. Устава. Као основ за овакав став, Уставни суд истиче да  „за разлику од гаранција које Устав предвиђа у одредби члана 24. Устава, као и за разлику од праксе Европског суда за људска права који је представке сродника лица која су лишена живота разматрао са аспекта права на живот из члана 2. Конвенције, Уставни суд налази да се ти принципи допуштености не могу проширити и на случајеве када сродник преминулог лица истиче повреду права на неповредивост психичког и физичког интегритета, у односу на догађај пре смрти тог лица, а које је преминуло независно од евентуалних последица наводних повреда психичког или физичког интегритета тога лица“.

 Не слажем се са оваквим ставом.

Статус подносиоца уставне жалбе, а који није лице које је непосредно изложено тортури, не доводи директно до одбацивања уставне жалбе/представке. 

Начелно, није неопходно да постоји директна веза између повреде права на  неповредивост психичког и физичког интегритета односно забране тортуре и права на живот да би оба била мериторно разматрана.

У овом предмету конкретно, кривична пријава за кривично дело убиства јесте конципирана у контексту злостављања и примене физичке силе у полицијској испостави и притворској јединици. У кривичној пријави оштећена износи своје виђење - да је смрт наступила као последица злостављања услед којих је њен син задобио телесне повреде од којих је потом преминуо. Решење о одбацивању кривичне пријаве Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду, потврђено решењем Апелационог јавног тужилаштва у Новом Саду, а које је оспорено уставном жалбом, јесте обухватило и догађаје од 2. маја 2018. године, који су претходили смрти 4. маја 2018. године.

У уставној жалби подноситељка је истакла наводе о повреди права на живот и права на неповредивост психичког и физичког интегритета, што Уставни суд констатује и опредељује да се једна ситуација односи на догађај од 2. маја 2018. године и везује за повреду права из члана 25. Устава, а друга у односу на смрт њеног сина од 4. маја 2018. године у вези са повредом права из члана 24. Устава (тачка 5. Одлуке).

Сматрам да је Уставни суд морао мериторно одлучити о наводима о повреди права на неповредивост психичког и физичког интегритета, односно забрани тортуре.

Уставни суд је констатовао да: „Према ставу Европског суда за људска права, право на живот спада у тзв. „тврдо језгро“ људских права“, те да је: „Реч о једном од права које утемељује слободу и чије постојање подразумева позитивну обавезу државе да предузме све неопходне мере како би се заштитио живот лица које је под њеном надлежношћу“. Ја бих овоме додала да право на забрану тортуре, за разлику од права на живот које није апсолутно право, спада у категорију апсолутних права, да се ради о норми која је перемпторног карактера, те да је обавеза заштите овог права постављена са још вишим доњим прагом обавеза које држава има при оцени повреде овог права. Овакав карактер норме о забрани тортуре потврђен је у јуриспруденцији (тврдој и мекој) свих међународних тела надлежних за заштиту људских права и широко анализиран и потврђен у теорији.

Како су и одлука Уставног суда и уставна жалба, са допунама, у доброј мери поткрепљене ставовима Европског суда за људска права и њих следе у свом резоновању и ја ћу употребити исти метод за даље образлагање става о неопходности мериторног одлучивања. 

По питању да ли се допуштеност представке може проширити на сродника директне жртве тортуре Европски суд за људска права каже следеће: „Суд је у својој судској пракси увек био осетљив на дубок психолошки утицај озбиљног кршења људских права на чланове породице жртве који су подносиоци представке пред Судом. Међутим, да би се утврдило засебно кршење члана 3. Конвенције у односу на сроднике жртве, требало би да постоје посебни фактори који њиховој патњи дају димензију и карактер различит од емоционалног стреса који неизбежно проистиче из саме горе поменуте повреде. Релевантни фактори укључују близину породичне везе, посебне околности везе, степен у којем је члан породице био сведок дотичних догађаја и умешаност подносилаца представке у покушаје да добију информације о судбини њихових рођака“ (предмет Janowiec and Others v. Russia, представке бр. 55508/07 и 29520/09, пресуда од 21. октобра 2013. године, став 177). 

У предмету пред Уставним судом подноситељка уставне жалбе је мајка, дакле блиска је породична веза, која јесте била директно умешана у предузимање мера заштите права свог сина, током јединог дана када је он сам могао покренути механизам сопствене заштите за догађаје у вече 2. маја,  јер је потом у ноћи између 3. и 4. маја преминуо. Мајка је после смрти свог сина наставила поступак започет 3. маја у односу на догађаје од претходног дана, захтевајући даљу истрагу. Посебан фактор који утиче на патњу сродника, у овој ситуацији је свакако околност да је после догађаја у полицијској испостави и притворској јединици дошло до смрти, а да је при том остало неразјашњено шта се тачно догодило током догађаја 2. маја.

Као пример неразјашњеног аспекта догађаја од 2. маја навешћу повреду на аркади - није разјашњено како је настала, јер око тога има различитих исказа полицијских службеника, почев од тога да ли је настала пре или после привођења, до тога да је настала у тучи, да је настала тако што се после привођења М.И. бацио са клупе, да се сам ударио, да је лупио главом о зид, да је шутирао врата, лупио главом о врата, да је ударио главом о под када су га спустили да га вежу, до тога да када је устао везан да се затетурао, изгубио равнотежу, пао па повредио главу.  У извештају лекара стоји да пацијент наводи да је претучен од стране полиције. Један сведок је навео и описао како је полиција поступала (опис ударања), док други сведок није саслушан. Снимци са камера аутоматски су обрисани после 30 дана. Само овај аспект (а има их још) по мом схватању довољан је да поткрепи постојање посебног фактора услед којих мајка може засновати статус оштећене и тврдити да је она сама жртва патње услед неразјашњених догађаја у вези са њеним сином.

У уставној жалби јасно су истакнути и образложени наводи о повреди материјалноправног и процесноправног аспекта повреде члана 25. Устава – непостојање делотворне истраге и непостојање уверљивог објашњења како су настале повреде, констатоване у лекарским извештајима.

По мом схватању Уставни суд је требало да одговоре на ове наводе образложи у мериторној одлуци. Читав је низ аспеката који се разматрају у односу на повреду права на забрану тортуре, почев од тога под који аспект забране одређени догађај потпада – тортура, нехумано, понижавајуће или окрутно понашање, до тога да ли истрага задовољава критеријум делотворности, експедитивности и ефикасности.

Европски суд, у односу на процесноправни аспект резонује на следећи начин:

 „116.(…), одредбе члана 3. имплицитно налажу постојање неке врсте делотворне званичне истраге када лице изнесе кредибилну тврдњу да је подвргнуто поступању супротном члану 3. од стране, између осталог, полиције или других сличних органа.

(…)

118. Опште говорећи, да би нека истрага била делотворна, институције и лица која их спроводе морају бити независни од оних чије се поступање истражује. То подразумева не само непостојање било какве хијерархијске или институционалне везе међу њима, већ и практичну независност.

119. (…) Такође, треба да буде довољно широка како би истражним органима омогућила да узму у обзир не само поступке службених лица која су непосредно применила силу, већ и све друге околности.

120. Премда се ова обавеза не односи на резултате које треба остварити већ на средства која треба применити, свака мањкавост истраге којом се нарушава њена подобност да утврди узрок повреда или идентитет одговорних лица доводи ту истрагу у опасност да неће задовољити потребан стандард делотворности.

121. Услов везан за брзину и разумну експедитивност подразумева се у овом контексту. Премда могу постојати препреке или тешкоће које осујећују напедак истраге у одређеној ситуацији, у начелу се може сматрати да је брза реакција државих органа током истраге о тврдњама о злостављању од суштинског значаја за очување јавног поверења у њихово поштовање владавине права и спречавање настанка било каквог утиска о саучесништву у незаконитим поступцима или њиховом толерисању.

(…)

123. Коначно, истрага мора бити темељна, што значи да власти увек морају улагати озбиљне напоре како би сазнале шта се догодило и не би требало да се ослањају на брзоплете или неосноване закључке како би закључиле своју истрагу“. (предмет Бујид против Белгије (Bouyid v. Belgium), представка бр. 23380/09, пресуда од 28. септембра 2015. године; преведена на српски језик).

Европски суд наведене ставове понавља у низу пресуда; приказани приступ је утемељен у великом броју предмета у којима је разматрана повреда члана 3. Конвенције. Но, разлог због кога сам се опеределила управо за ову пресуду лежи у чињеници да је преведена на српски и као таква доступна и разумљива свима који не владају другим језицима и у резону који је у њој употребљен у односу на материјалноправни аспект повреде члана 3. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода.

Наиме, у овом предмету радње полицијских службеника на које су се притуживали подносици представке, биле су шамарање. Европски суд резонује на следећи начин:

„102. Држава у овом предмету није тврдила да шамари на које су се два подносиоца представке жалила представљају прибегавање физичкој сили која је заиста била неопходна због њиховог понашања; једноставно је порицала да је и један шамар ударен. Заправо, на основу списа предмета чини се да је сваки шамар представљао импусливни чин услед става који је перципиран као неучтив, што је сигурно недовољно за утврђење такве неопходности. Суд стога закључује да је достојанство подносилаца представке унижено и да је прекршен члан 3. Конвенције.

103. У сваком случају, Суд наглашава да шамар који лице које спроводи закон опали неком лицу које се у потпуности налази под његовом контролом представља озбиљан напад на достојанство тог лица.

(…)

112. С обзиром на то да су подносиоци представке помињали само лакше телесне повреде и нису доказали да су претрпели тешку физичку или психичку патњу, поступање о којем је реч не може се описати као нечовечно или, a fortiori, мучење. Суд стога закључује да се у овом предмету ради о понижавајућем поступању.

113. Према томе, дошло је до повреде материјалног аспекта члана 3. у погледу оба подносиоца представке.“ 

О квалитету усклађивања резона Уставног суда са резоном Европског суда за људска права већ сам изнела своје мишљење у Издвојеном мишљењу у односу на Одлуку у Уж-7951/2015 од 27. јануара 2022. године. И у том предмету разматрана је повреда члана 25. Устава. Овом приликом поновићу да имамо доста лош рекорд пресуда Европског суда у предметима против Србије, у погледу заштите права на забрану тортуре, те да би стога уставносудско разматрање повреде овог права морало бити скрупулозније.

Додаћу и да не разумем зашто се у овој одлуци позивало на ставове Европског суда у односу на право на живот, а не и у односу на право на забрану тортуре. Мишљења сам да је требало пратити управо кораке, приказане кроз наведене делове пресуде и одлучити да ли је до повреде дошло или није. Ставом о недопуштености уставне жалбе мајке као оштећене, у ситуацији када је Уставни суд имао прилику да се доследно пратећи ставове Европског суда упусти у мериторно решавање и да одговор на наводе изнете у уставној жалби, по мом мишљењу није се приступило на начин на који би се морало приступити када се разматра повреда апсолутно заштићеног права.

Иако сматрам да за потребе главне теме овог издвојеног мишљења није целисходно да се детаљније упуштам у чињеничне појединости, тезу о неопходности мериторног разматрања, за које сматрам да је важно због будућих сличних случајева, поткрепићу још једним аспектом читавог поступка.

Мајка се, борећи се за своју правду и тражећи одговор на питања „шта се догодило“ и „ко је крив“, обратила и Заштитнику грађана. Наиме, Заштитник грађана се упустио у поступак и сачинио Извештај са препорукама на околности поступања полицијских службеника. Утврђено је да Министарство унутрашњих послова није покренуло дисциплински поступак, те да је у међувремену наступила застарелост; да наведено поступање код грађана ствара осећај потпуно произвољног доношења одлука о томе да ли ће бити покренути дисциплински поступци због повреде службене дужности полицијских службеника; да игнорисање предлога интерног контролног механизма представља пример лоше управе. С обзиром на то да је извршеним проверама Сектора унутрашње контроле утврђено да постоје пропусти у раду, Заштитник грађана је упутио препоруке. Једна од препорука је упућивање писаног извињења грађанки Д.Ћ. поводом учињених пропуста у раду.

Да се Уставни суд упустио у мериторно одлучивање можда је могао и сам да констатује да није спроведена делотворна, темељна, брза и експедитивна истрага. Стога сматрам да је зарад будућих сличних случајева потребно упустити се у разматрање, јер као и у овом предмету можда би исход ипак био  да је дошло до повреде апсолутно заштићеног права на забрану од тортуре.

*

*    *

Изложено разматрање, правнички хладно и безлично о потреби мериторног разматрања апсолутно заштићеног људског права, у себи садржи један једноставан људски захтев – добити објашњење. Одбацивањем се остаје без објашњења. Мериторном одлуком мајци би било објашњено. Какав год да је исход мериторног одлучивања – одбијање или усвајање, пуно објашњење било би дато. Када имамо у виду да је Уставни суд последња инстанца комуникације са сопственом државом, то је понајмање што се може пружити.

 

Др Тијана Шурлан

Судија Уставног суда