Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Живомира Лукичића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. априла 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Живомира Лукичића изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 4744/06 од 23. новембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 423/08 од 9. априла 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Живомир Лукичић из Београда је 2. августа 2008. године, преко пуномоћника Гојка Шаренца, адвоката из Београда, поднео уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 4744/06 од 23. новембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 423/08 од 9. априла 2008. године, због повреде права на рад и на доступност сваког радног места под једнаким условима, зајемченог одредбама члана 60. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео да је пресудом Општинског суда у Младеновцу П1. 120/06 од 26. априла 2006. године усвојен његов тужбени захтев и поништено решење директора туженог, те је обавезан тужени да га врати на рад, али је пресудом Окружног суда у Београду Гж1. 4744/06 од 23. новембра 2007. године преиначена првостепена пресуда и одбијен његов тужбени захтев као неоснован. Подносилац даље наводи да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 423/08 од 9. априла 2008. године његова ревизија одбијена као неоснована.
Подносилац уставне жалбе сматра да је погрешан закључак Окружног и Врховног суда да је код подносиоца уставне жалбе утврђен степен алкохолисаности према налазу теренске службе туженог, с обзиром на то да теренска служба туженог није била спремна да подносиоца уставне жалбе одведе до хитне помоћи у Младеновцу да се изврши алкотест над њим, као и из разлога што право да врше алкотест имају само одређене здравствене установе.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Младеновцу П1. 120/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Општински суд у Младеновцу је 26. априла 2006. године донео пресуду П1. 120/06, којом је: у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе и поништио као незаконито решење директора туженог Саобраћајног предузећа „Ласта“ а.д. Београд, Профитна организација „Ласта“ Младеновац (у даљем тексту: СП „Ласта“ а.д. Београд, ПО „Ласта“ Младеновац) број 1471 од 5. августа 2005. године, којим је тужиоцу отказан уговор о раду број 767 од 16. маја 2002. године закључно са 7. августом 2005. године, те је обавезао туженог да тужиоца у року од 8 дана по пријему писменог отправка ове пресуде врати на рад и распореди на радно место возача ПО „Ласта“ Младеновац; у ставу другом изреке обавезао туженог да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати одговарајући новчани износ. У првостепеном поступку је утврђено: да је тужилац закључио са туженим уговор о раду број 767 од 16. маја 2002. године, којим је распоређен на радно место возача аутобуса ПО „Ласта“ Младеновац; да је одредбом члана 16 тачка х) наведеног уговора о раду предвиђено да послодавац може да откаже запосленом уговор о раду уколико запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе, и то ако долази на рад у напитом стању или употребљава алкохол или друга наркотичка средства за време рада; да је наредбом туженог број 3064 од 28. августа 2001. године прописана редовна контрола алкохолисаности свих радника; да је наредбом туженог број 4433 од 18. јуна 2002. године прописано да су сви запослени дужни да се одазову на позив Комисије за контролу алкохолисаности, која ће се вршити у складу са одредбама Колективног уговора СП „Ласта“ а.д. Београд; да је одлуком туженог број 7483 од 17. октобра 2002. године прописано да ће контролу алкохолисаности запослених вршити теренска служба; да се испитивање алкохолисаности врши „DRAGER“ ALCOTEST 7410 апаратом; да уколико се код запосленог утврди да у организму има алкохола или одбије да се подвргне испитивању алкохолисаности, истом се забрањује рад и удаљује се из предузећа; да уколико запослени сматра да није под дејством алкохола чије је присуство у организму утврђено, може се подвргнути стручном прегледу анализе крви или урина у најближој здравственој установи у року од једног часа од часа утврђивања алкохолисаности; да на стручни преглед запослени одлази са овлашћеним лицем; да је 4. маја 2005. године закључен Колективни уговор о изменама и допунама Колективног уговора број 5367 од 29. јула 2002. године и да је одредбом члана 38а тачка 15) наведеног Колективног уговора прописано да се запосленом може отказати уговор о раду због повреде радних обавеза, и то због доласка на рад у напитом стању или због употребе алкохола или другог наркотичког средства за време рада; да је 12. јуна 2005. године теренска служба послодавца извршила контролу алкохолисаности 26 радника и утврдила постојање алкохола у организму С.П, као и тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе, у вредности од 0,1133 промила, и то између две вожње, чиме је тужилац поступио противно одредби члана 16 тачка х) уговора о раду број 767 од 16. маја 2002. године, члану 38а тачка 15) Колективног уговора и члану 179. тач. 2) и 3) Закона о раду, те да је о извршеној контроли сачињен записник, који је потписао и тужилац - овде подносилац уставне жалбе; да је упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду тужени доставио 9. јула 2005. године Независном синдикату ПО „Ласта“ Младеновац, који је дао мишљење да се нису стекли услови за отказ уговора о раду; да је правној служби ПО „Ласта“ Младеновац 18. јула 2005. године уручено упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду тужиоца, те да с обзиром на то да упозорење није могло да се уручи тужиоцу ни путем поште нити лично, оно је окачено на огласној табли 25. јула 2005. године у присуству три сведока; да је решењем број 1471 од 5. августа 2005. године генерални директор СП „Ласта“ а.д. Београд отказао уговор о раду тужиоцу са даном 7. августом 2005. године. По оцени првостепеног суда, иако на основу изведених доказа произлази да је код тужиоца приликом теренске провере заиста утврђено присуство алкохола и то у средњој вредности од 0,1133 промила, нађена количина алкохола, код запосленог не представља припито стање, па тиме ни тежу повреду радне обавезе прописану чланом 16. уговора о раду, због кога се запосленом може дати отказ уговора о раду, јер представља количину која се граничи са незнатном и занемарљивом количином.
Поступајући по жалби туженог, Окружни суд у Београду је 23. новембра 2007. године донео оспорену пресуду Гж1. 4744/06, којом је преиначио пресуду Општинског суда у Младеновцу П1. 120/06 од 26. априла 2006. године и одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се поништи решење директора туженог СП „Ласта“ а.д. Београд, ПО „Ласта“ Младеновац број 1471 од 5. августа 2005. године којим је тужиоцу отказан уговор о раду број 767 од 16. маја 2002. године закључно са 7. августом 2005. године, те да се обавеже тужени да тужиоца у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде врати на рад и распореди на радно место возача ПО „Ласта“ Младеновац, као и да се обавеже тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати одговарајући новчани износ. По оцени другостепеног суда, чињеница да је према налазу теренске службе код тужиоца у току радног времена, и то између две вожње, утврђен степен алкохолисаности због конзумирања алкохола, представља довољан разлог да се то може сматрати повредом радне обавезе предвиђене уговором о раду за коју је прописана последица отказ уговора о раду. Ово посебно што је тужилац професионални возач, коме је управљање возилом основно занимање и који мора да се придржава саобраћајних прописа и то Закона о безбедности саобраћаја на путевима, којим је у члану 164. став 3. тачка 3) прописано да возач возила коме је управљање возилом основно занимање, док управља возилом вршећи послове тог занимања не сме да узима алкохолна пића, нити да отпочне управљање возилом ако у организму има алкохола или ако показује знаке алкохолне поремећености.
Одлучујући о ревизији тужиоца, Врховни суд Србије је 9. априла 2008. године донео оспорену пресуду Рев. II 423/08, којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 4744/06 од 23. новембра 2007. године. У образложењу пресуде је наведено да је правилан закључак другостепеног суда да степен алкохолисаности тужиоца није од утицаја на другачију одлуку суда, јер је постојање и најмање количине алкохола у крви тужиоца, професионалног возача, било забрањено за време рада и између две вожње. По оцени Врховног суда, тужилац је конзумирањем алкохола извршио повреду радне обавезе која представља разлог за отказ уговора о раду.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на рад, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама члана 60. Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.).
Одредбама члана 179. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01) је прописано да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то: ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду (тачка 2)); ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца (тачка 3)).
Одредбама члана 180. наведеног Закона је прописано: да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. тач. 1) - 6) овог закона запосленог писаним путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења (став 1.); да је у упозорењу из става 1. овог члана послодавац дужан да наведе основ за давање отказа, чињенице и доказе који указују на то да су се стекли услови за отказ и рок за давање одговора на упозорење (став 2.).
Одредбом члана 181. став 1. истог Закона је прописано да је послодавац дужан да упозорење из члана 180. овог закона достави на мишљење синдикату чији је запослени члан.
Одредбом члана 164. став 3. тачка 2) Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима („Службени лист СФРЈ“, бр. 50/88, 63/88, 80/89, 29/90 и 11/91, „Службени лист СРЈ“, бр. 34/92, 13/93, 16/93, 31/93, 41/93, 50/93, 24/94, 41/94, 28/96 и 3/02 и „Службени гласник РС“, број 101/05) било је прописано да возач возила којим се врши јавни превоз не сме да узима алкохолна пића нити да отпочне управљање возилом ако у организму има алкохола или показује знаке алкохолне презасићености - док тим возилом врши јавни превоз.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 60. ст. 1. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено уставно право на рад зајемчено овим уставним одредбама.
По оцени Уставног суда, Окружни суд у Београду и Врховни суд Србије су у оспореним пресудама дали уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да је подносиоцу уставне жалбе правилно отказан уговор о раду. Наиме, сагласно одредби члана 179. тачка 2) Закона о раду, послодавац може запосленом да откаже уговор о раду, ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду. Одредбама члана 38а тачка 15) Колективног уговора и члана 16 тачка х) уговора о раду на који се судови позивају, као повреда радне обавезе која даје могућност послодавцу да откаже запосленом уговор о раду, прописан је долазак запосленог на рад у напитом стању или употреба алкохола или другог наркотичког средства за време рада. Такође, сагласно одредби члана 164. став 3. тачка 2) Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима, возач возила којим се врши јавни превоз - док тим возилом врши јавни превоз, не сме да узима алкохолна пића нити да отпочне управљање возилом ако у организму има алкохола или показује знаке алкохолне презасићености. Имајући у виду да је у току радног времена, и то између две вожње, утврђено постојање алкохола у организму подносиоца уставне жалбе у вредности од 0,1133 промила, као и да је наведена повреда радне обавезе била предвиђена општим актом послодавца и уговором о раду, Уставни суд налази да је био испуњен услов из члана 179. тачка 2) Закона о раду да послодавац откаже подносиоцу уговор о раду. При томе, по оцени Уставног суда, степен алкохолисаности подносиоца није од значаја за утврђивање наведене повреде радне обавезе, имајући у виду да је подносилац уставне жалбе био возач возила којим се обавља јавни превоз, те да за време обављања вожње, сагласно одредби члана 164. став 3. тачка 2) Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима, није смео да има ни најмању количину алкохола у организму.
Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да је алкохолисаност једино могла да се утврди од стране здравствене установе, те да је послодавац одбио да подносиоца уставне жалбе одведе до хитне помоћи у Младеновцу да се изврши алкотест над њим, Уставни суд је оценио да су они неосновани. Имајући у виду природу занимања - обављање послова јавног превоза и потребу да се редовно врши контрола алкохолисаности возача аутобуса, одлуком послодавца број 7483 од 17. октобра 2002. године прописано је да ће се контрола алкохолисаности запослених вршити на радном месту од стране Комисије за контролу алкохолисаности, а да уколико запослени сматра да није под дејством алкохола чије је присуство у организму утврђено, може се подвргнути стручном прегледу анализе крви или урина у најближој здравственој установи у року од једног часа од часа утврђивања алкохолисаности, с тим да на стручни преглед запослени одлази са овлашћеним лицем. Увидом у записник о контроли алкохолисности подносиоца од 12. јуна 2005. године, који је потписао и подносилац уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је наведени записник садржавао обавештење запосленом да може да се подвргне стручном прегледу у року од једног часа од часа утврђивања алкохолисаности. Уставни суд је увидом у списе предмета такође утврдио да је на рочишту за главну расправу одржаном 26. априла 2006. године подносилац уставне жалбе изјавио да је на преглед у здравствену установу отишао сам, да није знао да треба да има налог овлашћеног лица нити да овлашћена лица послодавца пођу са њим на преглед, те да у дому здравља није обавио стручни преглед, јер није имао налог овлашћеног лица. Уставни суд констатује да је општим актом послодавца била предвиђена могућност обављања стручног прегледа у здравственој установи запослених код којих је утврђено присуство алкохола у организму, да је подносиоцу уставне жалбе та могућност била позната, али да је својом кривицом није искористио.
Уставни суд такође констатује да је послодавац испунио дужност предвиђену чланом 180. Закона о раду, с обзиром на то да је пре отказа уговора о раду упозорио подносиоца уставне жалбе писаним путем на постојање разлога за отказ уговора о раду и оставио му је рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења. Уставни суд такође налази да је послодавац испунио и дужност предвиђену чланом 181. Закона о раду, будући да је упозорење из члана 180. овог закона доставио на мишљење синдикату чији је подносилац био члан.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да оспорене пресуде садрже уставоправно прихватљиве разлоге који не представљају израз произвољног тумачења и погрешне примене материјалног права. С обзиром на изнето, Уставни суд је утврдио да наводи уставне жалбе нису основани и да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад зајемчено одредбама члана 60. Устава, те је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић