Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драга Вучића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 29. априла 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драга Вучића изјављена против решења Врховног суда Србије Сгзз. 458/08 од 22. маја 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драго Вучић из Београда је 25. јула 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Сгзз. 458/08 од 22. маја 2008. године, због повреде начела и права из чл. 18, 20, 21. и 36. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је оспореним решењем одбачен његов захтев за заштиту законитости изјављен против решења Окружног суда у Београду Гж. 6612/07 од 21. новембра 2007. године као недозвољен, јер захтев није поднео адвокат. Истиче да закон не сме да утиче на суштину права зајемчених међународним уговорима, као и да је ограничење људских и мањинских права законом дозвољено само ако то допушта Устав, а да судови морају водити рачуна о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права. Сматра да му је оспореним решењем повређено уставно право на једнаку заштиту права и на правно средство и да је “дискриминисан само зато што је црногорског рода“. Предлаже да Уставни суд одложи извршење “судских решења о наплати судске таксе до доношења одлуке по овој уставној жалби“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у предмет Првог општинског суда у Београду П. 3801/05 у коме је донето оспорено решење и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Решењем Првог општинског суда у Београду П. 3801/05 од 19. марта 2007. године је одбијен предлог тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, за ослобађање од плаћања трошкова парничног поступка.
Поступајући по жалби тужиоца, Окружни суд у Београду је 21. новембра 2007. године донео решење Гж. 6612/07 којим је одбио жалбу и потврдио првостепено решење.
Тужилац је 4. фебруара 2008. године поднео Републичком јавном тужилаштву предлог за подизање захтева за заштиту законитости против решења Првог општинског суда у Београду П. 3801/05 од 19. марта 2007. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 6612/07 од 21. новембра 2007. године. Републичко јавно тужилаштво је актом Гт. I 256/08 од 3. априла 2008. године обавестило тужиоца да не постоје законски разлози за подизање захтева за заштиту законитости против наведених решења.
Након пријема акта Републичког јавног тужилаштва, тужилац је 18. априла 2008. године поднео Врховном суду Србије захтев за заштиту законитости против наведених решења. Врховни суд Србије је 22. маја 2008. године донео оспорено решење Сгзз. 458/08 којим је одбацио захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе као недозвољен, јер је овај ванредни правни лек изјавило лице које није адвокат.
4. Подносилац уставне жалбе сматра да су оспореним решењем повређена основна начела људских и мањинских права утврђена одредбама чл. 18, 20. и 21. Устава, као и његово право на једнаку заштиту права и на правно средство зајемчено чланом 36. Устава.
Одредбама члана 18. Устава је утврђено: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (став 1.); да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (став 2.); да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (став 3.).
Према одредбама члана 20. ст. 1. и 3. Устава, људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права, док при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.
Одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава је утврђено да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбом члана 84. став 2. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) је прописано да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости.
Одредбама Закона о парничном поступку, које се односе на поступак поводом захтева за заштиту законитости, било је прописано: да о захтеву за заштиту законитости одлучује Врховни суд Србије (члан 415.); да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) овог закона (члан 417.); да уколико јавни тужилац не подигне захтев за заштиту законитости у роковима предвиђеним законом, странка која је поднела предлог, овлашћена је да у року од 30 дана од дана пријема обавештења да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости сама изјави овај правни лек (члан 418.); да ако у чл. 413-420. овог закона није што друго одређено, у поступку поводом захтева за заштиту законитости сходно ће се примењивати одредбе члана 397, чл. 400-406, 410. и 411. овог закона (члан 421. став 2.).
Осталим одредбама наведеног Закона, које се сходно примењују на поступак поводом захтева за заштиту законитости и које су од значаја за решавање у овој правној ствари, је прописано: да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију, осим из члана 389. овог закона, одбацити решењем преседник већа првостепеног суда, без одржавања рочишта, а да је ревизија, поред осталог, недозвољена ако је изјави лице које није адвокат (члан 401. став 1. и став 2. тачка 2)); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем, ако то, у границама својих овлашћења (члан 401.), није учинио првостепени суд (члан 404.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије није повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права и на правно средство.
Наиме, Закон о парничном поступку је прописивањем разлога због којих се може, односно не може изјавити захтев за заштиту законитости, ограничио расправљање по овом ванредном правном леку само на правна питања, па је адвокат као правно квалификовано лице које заступа парничну странку једини овлашћен да изјави захтев уколико то не учини јавни тужилац, што је на императиван начин и предвиђено одредбом члана 84. став 2. Закона о парничном поступку. Уставни суд је у својој Одлуци IУ-193/2004 од 28. септембра 2006. године, оцењујући уставност одредаба члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, стао на становиште да се таквим прописивањем не ограничавају грађани у заштити својих права, већ се захтевом за стручним заступањем, због сложености поступка, важности спора и ефикасности суђења пред највишим судом у Републици, у поступку по ванредним правним лековима штите права странака, за чију је заштиту неопходно стручно правно знање и искуство.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да оспореним решењем нису повређена начела утврђена одредбама чл. 18. и 20. Устава, јер се одбацивањем захтева за заштиту законитости поднетог од лица које није адвокат не утиче на суштину зајемченог права на правно средство, нити је подносилац уставне жалбе ограничен у остваривању тог права. Напротив, законом прописана обавеза подношења наведеног ванредног правног средства од стране адвоката који поседује неопходно стручно знање, има управо за сврху да обезбеди неопходну заштиту права подносиоца уставне жалбе приликом изјављивања захтева за заштиту законитости.
Право на жалбу или друго правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава, пре свега, подразумева могућност преиспитивања сваке одлуке државног органа или организације којој су поверена јавна овлашћења, а којом је одлучивано о праву, обавези или на закону заснованом интересу неког лица, од стране вишег органа. Када се ради о кршењу неког људског или мањинског права зајемченог Уставом, сваком се, сагласно одредби члана 22. став 1. Устава, гарантује право на судску заштиту, односно правни лек пред судом. Ова гаранција подразумева да правни лек буде делотворан, односно адекватан и доступан, као и да омогући отклањање последица које су повредом права настале. Дакле, одредбом члана 36. став 2. Устава јемчи се двостепено одлучивање о правима и обавезама неког лица или коришћење другог правног средства ако жалба није дозвољена, али се не гарантује и право на подношење ванредних правних средстава. Случајеви у којима се могу поднети ванредна правна средства, услови и начин њиховог подношења, уређују се законом.
У парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, подносилац уставне жалбе је против решења Првог општинског суда у Београду П. 3801/05 од 19. марта 2007. године изјавио жалбу о којој је одлучивао Окружни суд у Београду, тако што је решењем Гж. 6612/07 од 21. новембра 2007. године жалбу одбио и потврдио првостепено решење. По оцени Уставног суда, подносиоцу уставне жалбе је у другостепеном парничном поступку обезбеђено право зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Испитујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је закључио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да је у поступку по захтеву за заштиту законитости на било који начин дискриминисан. Наиме, у уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази који би указали да је подносиоцу уставне жалбе због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
Такође, Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали да је оспореним решењем Врховног суда Србије повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер подносилац није пружио аргументе и одговарајуће доказе који би потврдили да је суд највише инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама донео различите одлуке.
Са изнетих разлога, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић