Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. Ј . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. априла 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба И. Ј . и утврђује се да су у поступ ку по жалби на решење Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 5. децембра 2020. године подносиоцу уставне жалбе повређена права из члана 27. став 3. и члана 30. став 3. Устава Републике Србије.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба И. Ј . изјављена против решења Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 5. децембра 2020. године и Кпп. 481/20-Кв.189/21 од 18. јануара 2021. године због истакнуте повреде права из члана 30. став 1. и члана 32. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
3. Одбија се као неоснована уставна жалба И . Ј . и зјављена против решења Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 31. децембра 2020. године и Кпп. 481/20-Кв. 200/21 од 18. јануара 2021. године, због истакнуте повреде права из члана 27. став 3, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
4. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
5. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова уставносудског поступка.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. Ј . из Београда је, 3. марта 20 21. године, преко пуномоћника М. С , адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 5. децембра 2020. године, решења Вишег суда у Београду Кпп. 481/20-Кв.189/21 од 18. јануара 2021. године, решења Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 31. децембра 2020. године и решења Вишег суда у Београду Кпп. 481/20-Кв. 200/21 од 18. јануара 2021. године, због повреде права из члана 27. став 3, члана 30. ст. 1. и 3, члана 31. став 1, члана 32. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, као и начела из члана 21. ст. 1. и 3. Устава.
Подносилац уставне жалбе је истакао и повреду права из чл. 13. и 45. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чију евентуалну повреду Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је притвор против подносиоца уставне жалбе правноснажно одређен (решења Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 5. децембра 2020. године и Кпп. 481/20-Кв.189/21 од 18. јануара 2021. године), а потом и правноснажно продужен (решења Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 31. децембра 2020. године и Кпп. 481/20-Кв. 200/21 од 18. јануара 2021. године).
Подносилац у уставној жалби наводи да је о жалби његовог браниоца изјављеној против решења о одређивању притвора одлучено после његове притужбе на рад суда, а да је другостепено решење његовом браниоцу било достављено тек 47. дана од одређивања притвора, као и да је о жалби против решења о продужењу притвора суд одлучио после 21. дана , чиме је подносиоцу уставне жалбе повређено право на хитно одлучивање о жалби у притворским предметима.
Образлажући повреду права на правично суђење из члана 32. Устава, подносилац је истакао повреду права на суђење у разумном року, јер је одлука о жалби против решења о одређивању притвора његовом браниоцу била достављена 47. дана од одређивања притвора, као и право на образложену судску одлуку, наводећи да у оспореним решењима нису образложени разлози за одређивање и продужење притвора против њега, а да другостепени суд није образложио ниједан жалбени навод.
Повреду права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава подносилац образлаже наводима да он није раније осуђиван за истоврсно кривично дело, те да је одређивањем притвора према њему по основу тачке 3) члана 211. став 1. ЗКП, подносилац унапред оглашен кривим пре него што се докаже супротно.
У уставној жалби је наведено и да, будући да је ранија осуђиваност подносиоца уставне жалбе, једина околност због које му је одређен притвор, јасно је да је оспореним решењима дошло и до повреде забране дискриминације из члана 21. Устава.
Подносилац је истакао захтев да Уставни суд утврди повреду истакнутих права, те да му, због осећаја неизвесности, страха и произвољног незаконитог поступања суда утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 120.000,00 динара, а због сложености предмета истакнут је захтев за накнаду уставносудских трошкова за састав уставне жалбе од стране адвоката у износу од 45.000,00 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп. 481/20 од 5. децембра 2020. године према осумњиченом, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, који му се рачунао од 3. децембра 20 20. године у 15.00 сати , када је лишен слободе, и који је по овом решењу могао трајати најдуже 30 дана, рачунајући од дана лишења, а због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву из члана 246. став 1. у вези члана 33. Кривичног законика.
У образложењу оспореног првостепеног решења о одређивању притвора, поред осталог, наведено је да основана сумња да је осумњичени извршио кривично дело које му се наредбом о спровођењу истраге ставља на терет произлази из доказа који су уз њу приложени (таксативно су набројани докази), а имајући у виду да према начину паковања и количини произлази основана сумња да је пронађена опојна дрога била намењена даљој продаји ради стицања имовинске користи, те како је осумњичени И. Ј . раније осуђиван за кривична дела којима је такође циљ био стицање имовинске користи, судија за претходни поступак сматра да ове околности представљају особите околности које указују да би, уколико би се нашао на слободи, могао поновити кривично дело, због чега се одређивање притвора према њему на основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку показује као нужно.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против наведеног решења о одређивању притвора изјави ла жалбу 15. децембра 20 20. године, а 22. децембра 2020. године је поднет Вишем суду у Београду поднесак упућен председнику Суда насловљен као „приговор ради убрзања поступка са притужбом на рад суда“ .
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп. 481/20 од 31. децембра 2020. године према подносиоцу уставне жалбе је на основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП продужен притвор за 30 дана.
У образложењу оспореног првостепеног решења о продужењу притвора према подносиоцу уставне жалбе наведено је да и даље стоје разлози за притвор према осумњиченом, јер постоје особите околности које указују да би окривљени у кратком временском периоду могао поновити кривично дело, а које се огледају у томе да постоји основана сумња да је пронађена опојна дрога била намењена даљој продаји ради стицања имовинске користи, а како је осумњичени раније осуђиван због кривичних дела која имају за циљ стицање имовинске користи, због чега се продужење притвора према њему показује као нужна мера за несметано вођење даље истраге.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против наведеног решења о продужењу притвора изјавила жалбу 11. јануара 202 1. године ( понедељак), препорученом пошиљком, која је у суду запримљена 13. јануара 202 1. године (среда). Против предметног решења о продужењу притвора, жалбу је изјавио и бранилац саокривљеног у том поступку дана 15. јануара 2021. године (петак).
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 481/20-Кв.189/21 од 18. јануара 2021. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена 15. децембра 2020. године против решења о одређивању притвора према њему.
У образложењу оспореног другостепеног решења о одређивању притвора према подносиоцу уставне жалбе поред осталог наведено је да имајући у виду да из списа предмета произлази постојање основане сумње да су окривљени извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, а имајући у виду да је опште познато да се продајом опојне дроге стиче велика материјална добит у међусобној повезаности да чињеницом да је према сопственом казивању осумњичени И. Ј . лице без непокретне и вредније покретне имовине, као и да у списима предмета нема доказа за његове наводе да је запослен, и чињеницом да је раније осуђиван осам пута, од којих и за кривично дело против имовине, представљају особите околности које указују опасност да ће пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се његово задржавање у притвору по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку показује као нужна мера у циљу несметаног вођења кривичног поступка, која сврха се за сада не може обезбедити неком другом, блажом, мером.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 481/20-Кв.200/21 од 18. јануара 2021. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена 11. јануара 2020. године ( запримљена 13. јануара 2021. године) против решења о продужењу притвора према њему.
У образложењу оспореног другостепеног решења о продужењу притвора према подносиоцу уставне жалбе наведено је да имајући у виду да из списа предмета произлази постојање основане сумње да су окривљени извршили кривично дело неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, а имајући у виду да је опште познато да се продајом опојне дроге стиче велика материјална добит у међусобној повезаности да чињеницом да је према сопственом казивању осумњичени И. Ј . лице без непокретне и вредније покретне имовине, као и да у списима предмета нема доказа за његове наводе да је запослен, и чињеницом да је раније осуђиван осам пута, од којих и за кривично дело против имовине, представљају особите околности које указују на опасност да ће пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се његово задржавање у притвору по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку показује као нужна мера у циљу несметаног вођења кривичног поступка, која сврха се за сада не може обезбедити неком другом, блажом, мером.
Подносиоцу уставне жалбе притвор је одређен у истрази и до доношења оспорених другостепених решења (18. јануар 2021. године) трајао је један месец и 15 дана, рачунајући од 3. децембра 2020. године, када је лишен слободе.
Из одговора Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп. 481/20 од 11. октобра 2023. године утврђено је да су решења Вишег суда у Београду Кпп. 481/20-Кв. 189/21 и Кпп. 481/20-Кв.200/21, оба од 18. јануара 2021. године, подносиоцу уставне жалбе достављена 25. јануара 2021. године, а његовом браниоцу 1. фебруара 2021. године.
Решењем Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 3. фебруара 2021. године према подносиоцу уставне жалбе укинут је притвор и наређено да се осумњичени одмах пусти на слободу.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21 став 1.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. став 3.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора. Притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца. Ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („ Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 и „Службени гласник РС“ – Међународни уговори “, бр.12/10 и 10/15), на чију се повреду подносилац позива, утврђено је : да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред домаћим властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству (члан 13.); да пресуде као и одлуке којима се представка проглашава прихватљивом или неприхватљивом морају бити образложене (члан 45. став 1. ); да ако пресуда у целости или једном свом делу не представља једногласно мишљење судија, сваки судија има право да изнесе издвојено мишљење (члан 45. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19 , 27/21 – Одлука УС и 62/21 - Одлука УС) је прописано: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3)); да о одређивању притвора одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (члан 212. став 1.); да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.), да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу, да жалба не задржава извршење решења и да се одлука о жалби доноси у року од 48 часова (члан 214.).
5. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање, Уставни суд је утврдио да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредби члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института, а одредбе члана 31. Устава се односе на трајање притвора, што подразумева да је притвор претходно одређен и да се лице већ налази у притвору (видети Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године).
Стога Уставни суд констатује да нису испуњене претпоставке за мериторно одлучивање о истакнутој повреди права из члана 30. ст. 1. и 3. Устава у односу на оспорена решења о продужењу притвора према подносиоцу уставне жалбе Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 31. децембра 2020. године и Кпп. 481/20-Кв. 200/21 од 18. јануара 2021. године, па је у том телу уставну жаллбу одбацио сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23 ), решавајући као у другом делу тачке 3. изреке.
Поред наведеног, Уставни суд констаује и да нису испуњене претпоставке за мериторно одлучивање о истакнутој повреди права из члана 31. став 1. Устава у односу на оспорена решења Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 5. децембра 2020. године и Кпп. 481/20-Кв.189/21 од 18. јануара 2021. године, којима је према подносиоцу уставне жалбе притвор одређен, па је у том телу уставну жаллбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7. Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 2. изреке.
6. Уставни суд је као очигледно неосноване оценио наводе подносиоца да му је повређено право на претпоставку невиности, као једно од права којима се, сагласно одредби члана 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву. Наиме, Уставни суд је, насупрот мишљењу подносиоца уставне жалбе, утврдио да из садржине оспорених решења несумњиво произлази да Виши суд у Београду, ни у једном делу оспорених решења, није изнео тврдњу да је подносилац крив за извршење кривичног дела које је предмет кривичног поступка у којем је одлучивано о неопходности одређивања, односно продужења притвора према њему. Из образложења оспорених решења произлази да су се, образлажући постојање законског разлога за одређивање, односно продужење притвора, и првостепени и другостепени суд кретали искључиво у границама постојања основане сумње и адекватно су се дистанцирали од изражавања ставова који би указивали да окривљеног сматрају кривим за кривично дело које му је стављено на терет пре него што се његова евентуална кривица не утврди правноснажном пресудом.
Стога је Уставни суд од бацио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу делу тач . 2. и 3. изреке.
7.1. Разматрајући основаност уставне жалбе у односу на оспорена решења Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 5. децембра 2020. године и Кпп. 481/20-Кв.189/21 од 18. јануара 2021. године, којима је према подносиоцу уставне жалбе притвор одређен, Уставни суд је, пре свега, констатовао да се одредбом члана 27. став 3. Устава јемчи лицу лишеном слободе, па тиме и притвореном лицу, поред осталог, да ће суд хитно одлучити о законитости његовог лишења слободе.
Међутим, уставотворац се није задржао на наведеној гаранцији, већ је одредбом члана 30. став 3. Устава зајемчио притвореном лицу да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је осумњичени, овде подносилац уставне жалбе, жалбу против решења којим му је одређен притвор изјавио преко браниоца 15. децембра 2020. године, о којој је Виши суд у Београду одлучио 18. јануара 2021. године решењем Кпп. 418/20 - Кв. 189/21, односно 34 дана након њеног подношења.
Сагласно изложеном, Уставни суд је утврдио да су у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 5. децембра 2020. године подносиоцу уставне жалбе повређена права из члана 27. став 3. и члана 30. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду претходно утврђене повреде права, Уставни суд није посебно разматрао истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
7.2. Оценом основаности навода уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 30. став 1. и члна 32. став 1. Устава, у односу на оспорена решења о одређивању притвора према подносиоцу уставне жалбе, Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 5. децембра 2020. године и Кпп. 481/20-Кв.189/21 од 18. јануара 2021. године, Уставни суд, најпре констатује да сагласно одредбама члана 30. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда, уколико су кумулативно испуњена да услова: 1) да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и 2) да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Сагласно гаранцијама правичног суђења из члана 32. став 1. Устава, обавеза је суда да на одговарајући начин образложи своју одлуку, пре свега како је утврдио правно релевантне чињенице, јер слободна оцена доказа не дозвољава произвољност и неограничено слободно закључивање. П раво на образложену судску одлуку, чију повреду подносилац истиче, подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога. Основана сумња да је подносилац уставне жалбе учинио предметно кривично дело произлази из доказа који су прибављени у дотадашњем току поступка и који су таксативно набројани у оспореном првостепеном решењу. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима одређен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од понављања кривичног дела у кратком временском периоду. Образлажући постојање притоврског разлога суд је општепознату чињеницу да се продајом опојне дреоге, за чије се извршење подносилац основано сумњичи, стиче велика материјална добит, довео у везу са чињеницом да подносилац уставне жалбе, према сопственом казивању, не поседује непокретну, нити вреднију покретну имовину, као и да је раније осуђиван осам пута, а последљи пут због кривичног дела против имовине, закључивши да ове околности у међусобној повезаности представљају особите околности које указују на опасност да ће подносилац уставне жалбе боравком на слободи, у кратком временском периоду, поновити кривично дело.
Уставни суд је, увидом у садржину оспорених решења, утврдио да су она донета од стране надлежног кривичног суда на предлог надлежног јавног тужиоца и да су у њима детаљно цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање.
По оцени Уставног суда, заузети став кривичних судова, изражен кроз оспорена решења, не може се сматрати произвољним поступањем судова, с обзиром на то да је у образложењу оспорених решења наведено довољно конкретних околности, које међусобно посматрано оправдавају закључак о постојању особитих околности које указују на опасност да ће у кратком временском периоду поновити извршење кривичног дела, те се не могу прихватити као основане тврдње подносиоца уставне жалбе да у оспореним решењима нису наведени довољни разлози за одређивање притвора према њему.
Полазећи од наведеног Уставни суд је оценио да нису основани наводи уставне жалбе да су решењима о одређивању притвора, подносиоцу уставне жалбе повређен а пр ава из члана 30. став 1. и члана 32. став 1. Устава, па је у овом делу уставну жалбу одбио, сагласно одредби члкана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу тачке 2. изреке.
8.1. Разматрајући основаност навода уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 27. став 3. Устава у поступку одлучивања о жалби против решења о продужењу притвора према подносиоцу уставне жалбе Вишег суда у Београду Кпп. 481/ 20 од 31. децембра 2020. године, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењима притвор продужен против подносиоца уставне жалбе и још једног осумњиченог лица; да је жалба браниоца осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена 11. јануара 2021. године (понедељак) препорученом поштом , а да је у Вишем суду у Београду запримљена 13. јануара 2021. године; да је против првостепеног решења о продужењу притвора жалбу изјавио и бранилац другоосумњиченог дана 15. јануара 2021. године (петак) ; да је о обема жалбама одлучено једновремено оспореним решењем тог суда Кпп. 418/20 – Кв. 200/21 од 18. јануара 2021. године, односно три дана након пријема обе жалбе у суд, а пет дана од пријема жалбе подносиоца уставне жалбе. Оспорено решење је подносиоцу уставне жалбе достављено 25. јануара 2021. године, а његовом браниоцу 1. фебруара 2021. године, дакле након 12 дана, односно 17 дана од пријема жалбе његовог браниоца у суд.
Уставни суд констатује да, иако суд који одлучује о жалби, сагласно одредби члана 27. став 3. Устава, одлуку о законитости лишења слободе мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када дође до поступања суда који одлучује о жалби против решења о продужењу притвора, од стандарда хитности жалбеног поступка код иницијалног лишења слободе и одређивања притвора, који је утврђен одредбом члана 30. став 3. Устава. Наиме, уважавајући и праксу Европског суда за људска права према којој се притвор који је једанпут потврђен од стране суда, мора сматрати законитим и неарбитрерним чак и када је жалба дозвољена, па је „Суд мање забринут због брзине поступка пред жалбеним судом када је ожалбену притворску одлуку такође донео суд, што значи да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције“, а наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора (видети пресуду Европског суда за људска права Veliyev против Русије, број 24202/05, од 24. јуна 2010. године, став 164. и Одлуку Уставног суда Уж-2683/2010 од 3. марта 2011. године). Поред наведеног, према пракси Европског суда, питање да ли је право на хитно одлучивање поштовано одређује се у светлу околности сваког појединачног случаја , па се као и у случају одредаба о „разумном року“ из члана 6. став 1. Европске конвенције, и код члана 5. став 4. Европске конвенције мора ценити сложеност поступка, начин на који је поступак спроведен од стране домаћих органа, понашање подносиоца, као и значај поступка за самог подносиоца.
Стога Уставни суд истиче да се питање да ли је право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава било поштовано, мора утврдити у светлу чињеница сваког конкретног случаја.
Примењујући напред наведено на конкретан случај, Уставни суд, најпре, констатује да је оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 31. децембра 2020. године, притвор продужен према два лица, укључујући и подносиоца уставне жалбе, који је по том решењу могао трајати најдуже 30 дана. Уставни суд даље констатује да је бранилац подносиоца против овог решења о продужењу притвора изјавила жалбу у понедељак 11. јануара 2021. године и то препорученом поштом , тако да је у суду запримљена 13. јануара 2021. године. Против истог решења жалбу је изјавио и бранилац саокривљеног и то у петак 15. јануара 2021. године. Уставни суд је даље утврдио да је кривично ванрасправно веће Вишег суда у Београду о наведеним жалб ама јединствено одлучио доношењем оспореног другостепеног решења Кпп. 481/20-Кв. 200/21 од 18. јануара 2021. године, односно првог наредног радног дана од дана изјављивања друге жалбе. Уставни суд даље констатује да је наведено другостепено решење подносилац примио 25. јануара 2021. године, преко Управе Окружног затвора у Београду, дакле 12 дана, односно седам радних дана од дана пријема жалбе у суд , а да је ово решење његов бранилац примио 1. фебруара 2021. године.
Имајући у виду изложенe околности конкретног случаја, Уставни суд и у овом предмету препознаје да је, у одређеним случајевима, због потребе вођења јединственог и ефикасног поступка, целисходно и оправдано да се одлука о продужењу притвора / одлука о жалби изјављеној против решења о продужењу притвора доносе истовремено, једним јединственим актом, према више лица. С друге стране, Уставни суд сматра да је у таквим ситуацијама када је једним решењем одлучивано о продужењу притвор а према више лица, неопходно да надлежни суд, приликом одлучивања о жалбама изјављеним против решења о продужењу притвора, посебно има у виду императивни налог о хитном поступању и одлучивању о жалби из члана 27. став 3. Устава, као и да је притвор строго индивидуална и лична мера. То посебно значи да се налог и захтев хитног поступања и одлучивања о жалбама против решења о продужењу притвора мора поштовати појединачно у односу на свако лице према коме је јединственом одлуком продужен притвор.
У конкретном случају, истим решењем од 31. децембра 20 20. године према подносиоцу и још једном лицу је продужен притвор, који је по том решењу могао трајати најдуже 30 дана. Бранилац подносиоца је жалбу против решења о продужењу притвора изјавио у понедељак 11. јануара 20 21. године, препорученом поштом, тако да је у суду примљена два дана касније, и о тој жалби је одлучено 18. јануара 2021. године, дакле након пет дана , односно након три радна дана од пријема његове жалбе у суд. Уставни суд констатује да је суд, пре достављања на одлучивање о жалби подносиоца уставне жалбе „сачекао“ и жалбу саокривљеног, која је суду достављена два дана касније (петак), те је о обе жалбе једновремено одлучио првог наредног радног дана – у понедељак 18. јануара 2021. године.
С тим у вези, Уставни суд констатује да, иако је право на хитно одлучивање о жалби изјављеној против решења о продужењу притвора строго индивидуално и лично право, у конкретном случају период од два дана „чекања“ на жалбу преосталог саоокривљеног и његовог браниоца, нису значајно продужили трајање жалбеног поступка, а могу бити посматрани као целисходни и оправдани због потребе ефикасног вођења поступка и јединственог одлучивања.
Уставни суд сматра да је, у оваквим околностима конкретног случаја, уважавајући како временски период на који је притвор био продужен, тако и чињеницу да је жалба подносиоца оспореним другостепеним решењем била одбијена и да је потврђен већ продужени притвор, жалба браниоца подносиоца изјављена против решења о продужењу притвора била „хитно“ размотрена, како то изричито налаже одредба члана 27. став 3. Устава.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да у поступку по жалби изјављеној против решења Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 31. децембра 2020. године, у коме је донето решење истог суда Кпп.481/20-Кв.200/21 од 18. јануара 2021. године, није повређено ни ово право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу, у овом делу, одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу тачке 3 . изреке.
8.2. Оценом основаности навода уставне жалбе о истакнутој повреди права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава, у односу на оспорена решења о продужењу притвора Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 31. децембра 2020. године и Кпп.481/20-Кв.200/21 од 18. јануара 2021. године, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је, увидом у достављену документацију, утврдио да су надлежни судови, управо супротно тврдњама подносиоца , изнели врло јасне и конкретне чињенице које представљају разлоге за продужење притвора по основу одредаба члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, чиме је продужење притвора и одбијање жалби као неоснованих образложено на уставноправно прихватљив начин.
Наиме, Уставни суд је утврдио да из образложења оспорених решења произлази да је постојање основане сумње да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело која му се ставља на терет, утврђено на основу прикупљених доказа на којима се заснива наредба о спровођењу истраге, а имајући у виду да су судови чињенице да подносилац уставне жалбе, као вишестрико осуђивано лице, поред осталих и због имовинског кривичног дела, које нема непокретну, нити вреднију покретну имовину, довели у везу са опште познатом чињеницом да се продајом опојне дроге, за чије се извршење основано сумњичи, стиче велика материјална добит, сматрајући их у свеукупности особитим околностима које указују на опасност да ће се боравком на слободи подносилац у кратком временском периоду поновити кривично дело, те тако у целини, по оцени Уставног суда уставноправно прихватљиво образложили постојање свих разлога због којих се притвор према подносиоцу уставне жалбе на основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП показује као неопходна мера ради за обезбеђење његовог присуства и несметаног вођења кривичног поступка.
Надаље, за оцену навода уставне жалбе о истакнутој повреди права на ограничено трајање притвора нужно је испитати и то да ли је предметни кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је, увидом у достављену документацију, утврдио да се подносилац уставне жалбе, до доношења оспореног другостепеног решења о продужењу притвора, налазио у притвору месец и по дана, а да му је притвор укинут решењем Вишег суда у Београду Кпп. 481/20 од 3. фебруара 2021. године, односно два месеца од његовог лишења слободе.
Имајући у виду да се подносилац уставне жалбе, у току истраге која се спроводила против два лица, у притвору налазио укупно два месеца, односно месец и по дана до правноснажности оспорених решења, као и да су оспорена решења образложена на уставнопрано прихватљив начин, Уставни суд је оценио да нису основани наводи уставне жалбе да је оспореним решењима о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе повре ђено прав о из члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу, у овом делу, одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу тачке 3. изреке.
9. Што се тиче истакнуте повреде начела из члана 21. Устава, коју подносилац образлаже наводима да је до повреде забране дискриминације дошло тиме што је ранија осуђиваност подносиоца уставне жалбе, као једина околност цењена када му је притвор одређен и продужен , чиме ову поовреду везује за повреду права из члана 30. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да се одредбом члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђује начело у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, те је његова повреда акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног права, односно слободе, а што у односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 1. и члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава, на чијој повреди подносилац заснива и повреду начела забране дискриминације, није утврђено.
Стога је у овом делу Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене претпоставке за мериторно одлучивање, решавајући као у другом делу тач. 2. и 3. изреке.
10. Одлучујући о захтеву за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права на правично суђење довољно правично задовољење за подносиоца уставне жалбе. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, одбио његов захтев као неоснован, одлучујући као у тачки 4. изреке.
11. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 5. изреке.
12. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.