Преглед документа Уж-5403/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Н . из Белољина код Прокупља , на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. априла 2024. године, донео је

1. М. Н . из Белољина код Прокупља поднео је Уставном суду, 21. маја 2019. године, преко пуномоћника М . Ф, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 13523/18 од 6. децембра 2018. године и пресуде Врховног касационог суда Узп. 55/2019 од 28. марта 2019. године, због повреде права на правично суђење, као и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.

У уставној жалби је наведено: да је подносиоцу престао радни однос у Министарству унутрашњих послова због наступања безбедносних сметњи, односно покретања кривичног поступка за кривично дело за које се гони по службеној дужности; да је подносилац потом правноснажно ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело које му је стављено на терет; да је доношењем правноснажне ослобађајуће пресуде потврђено да је подносилац без основа био оптужен; да је на основу наведене пресуде поднео предлог за понављање поступка престанка радног односа из разлога прописаних одредбама члана 239. тач. 1) и 5) раније важећег Закона о општем управном поступку; да је Министарство унутрашњих послова одбило наведени предлог, што су као правилно и законито прихватили судови у управном спору.

Повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава образлаже се, пре свега, разлозима који се односе на претходно окончани поступак престанка радног односа. У том смислу, подносилац је, поред осталог, истакао да је покретање кривичног поступка за кривично дело за које се гони по службеној дужности против полицијског службеника истовремено било разлог за престанак његовог радног односа, у смислу члана 168. раније важећег Закона о полицији, али и за његово привремено удаљење из службе, у смислу члана 165. став 1. истог закона, те да је требало применити ову другу меру која је за њега била повољнија. С тим у вези, сматра да је члан 168. ранијег Закона о полицији био непрецизан и да га је надлежно министарство произвољно примењивало. Навео је и да му пре доношења решења о престанку радног односа није било омогућено да учествује у поступку и да брани своја права, позивајући се на члан 7. Конвенције Међународне организације рада број 158.

Повреду права на једнаку заштиту права и права на правно средство из члана 36. Устава, подносилац образлаже тиме да судови у управном спору нису ценили наводе тужбе и захтева за преиспитивање судске одлуке, нити су дали адекватно образложење и разлоге за њихово одбијање. Тиме је, по мишљењу подносиоца, обесмишљено постојање правних средстава, чији је смисао да се отклоне неправилности учињене током поступка.

Уставни суд је из садржине уставне жалбе оценио да подносилац поред наведених пресуда, оспорава и решење Министарства унутрашњих послова – Кабинет министра број 118-18/2015-1 од 12. јуна 2018. године.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су оспореним пресудама подносиоцу повређена означена уставна права, поништи оспорене пресуде и обавеже Републику Србију – Министарство правде да подносиоцу надокнади трошкове поступка по уставној жалби према адвокатској тарифи.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова број 118-18/2015-1 и документације приложене уз уставну жалбу , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Подносилац уставне жалбе је био полицијски службеник у Министарству унутрашњих послова - Полицијска управа у Прокупљу – Полицијска станица Блаце .

Више јавно тужилаштво у Прокупљу је подигло оптужницу Кт. 66/10 од 11. новембра 2010. године против подносиоца уставне жалбе и М.М, такође полицијског службеника, због кривичног дела примање мита у саизвршилаштву из члана 367. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, у износу од пет евра. Оптужница је ступила на правну снагу 15. децембра 2010. године.

Решењем Министарства унутрашњих послова – Кабинет министра број 118-1-18/11 од 1. априла 2011. године подносиоцу је престао радни однос у Министарству, због безбедносних сме тњи, на основу члана 168. став 1. раније важећег Закона о полицији. На основу предлога начелника Полицијске управа у Прокупљу број 118-11 од 16. децембра 2010. године, образложеног предлога директора полиције број 118-1-18/11 од 7 . марта 2011. године, безбедносне провере Полицијске управе у Прокупљу „О“ стр. пов. број 1-74/10 од 14. децембра 2010. године и акта Вишег јавног тужилаштва у Прокупљу Кт. 66/10 од 19. јануара 2011. године којим је Министарство обавештено о подизању оптужнице, утврђено је да се против подносиоца води кривични поступак за кривично дело за које се гони по службеној дужности, па су настале безбедносне сметње из члана 111. Закона о полицији, због којих са њим не би ни био заснован радни однос у МУП, да су постојале у време заснивања.

Члан 168. Закона о полицији, на основу кога је подносиоцу престао радни однос, престао је да важи 8. децембра 2011. године.

Пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 5324/11 од 8. марта 2012. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног решења, док је пресудом Врховног касационог суда Узп. 300/12 од 30. новембра 2012. године одбијен захтев подносиоца за преиспитивање судске одлуке – побијане пресуд Управног суда .

Решењем Уставног суда Уж-165/2013 од 9. децембра 2014. године одбачена је уставна жалба подносиоца изјављена против наведених аката донетих у поступку престанка радног односа. Уставни суд је том приликом оценио да пресуде Управног суда и Врховног касационог суда из 2012. године садрже јасно, детаљно и аргументовано образложење о томе због чега је подносиоцу радни однос у државном органу престао на законит начин. Поред тога, указао је на правну оцену коју је изнео у Решењу IУз-13/2008 од 15. јула 2010. године, којим није прихваћена иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 168. тада важећег Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05). Уставни суд је тада оценио да прописивање престанка радног односа због тога што је у току његовог трајања против полицијског службеника покренут кривични поступак за кривично дело за које се гони по службеној дужности, не представља кршење претпоставке невиности, већ легитиман разлог да такво лице не може, док кривични поступак траје, засновати радни однос, односно остати у радном односу у државном органу који у обављању послова заштите безбедности људи и имовине управо треба да ради на пословима откривања или на пословима у вези са откривањем учинилаца кривичних дела и пружања других видова заштите грађана и имовине. Такође је указано да се у поступку решавања о престанку радног односа полицијског службеника не утврђује, нити сугерише његова кривица за кривично дело које му се ставља на терет пре него што се она не утврди правноснажном пресудом.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1. 534/13 од 23. децембра 2013. године, након одржаног претреса, п односилац уставне жалбе и М.М. су правноснажно ослобођен и од оптужбе јер није доказано да су учинили кривично дело за које су оптужени.

Подносилац је 11. марта 2014. године Министарству унутрашњих послова – Кабинет министра поднео предлог за понављање поступка окончаног решењем од 1. априла 2011. године, на основу одредаба члана 239. тач. 1) и 5) раније важећег Закона о општем управном поступку. У предлогу је навео: да правноснажна ослобађајућа пресуда од 23. децембра 2013. године представља нову чињеницу и околност , у смислу одредбе члана 239. тачка 1) раније важећег Закона о општем управном поступку, која би да је била позната или употребљена у раније вођеном поступку свакако довела до другачијег решења, повољнијег за подносиоца; да је истом пресудом решено претходно питање, у смислу одредбе члана 239. тачка 5) наведеног закона, које је решењем о преста нку радног односа прејудицирано; да је доношењем ослобађајуће пресуде потврђено да је подносилац без основа и „ван закона“ оптужен, те није било основа да му , према члану 168. став 1. Закона о полицији , престане радни однос.

Решењем Министарства унутрашњих послова – Кабинет министра број 118-18/2015 од 3. јула 2015. године одбијен је као неоснован наведени предлог за понављање поступка.

Пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 13781/15 од 27. априла 2017. године уважена је тужба подносиоца и поништено наведено решење из разлога што тужени орган у образложењу побијаног решења није оценио да ли су испуњени услови за понављање поступка и на основу члана 239. тачка 5) раније важећег Закона о општем управном поступку, већ је ценио само испуњеност услова из члана 239. тачка 1) Закона.

Оспореним решењем Министарства унутрашњих послова – Кабинет министра број 118-18/2015-1 од 12. јуна 2018. године, донетим у поновном поступку, одбијен је као неоснован предлог за понављање поступка. У том решењу је наведено: да су покретањем кривичног поступка против подносиоца уставне жалбе за кривично дело за које се гони по службеној дужности, настале безбедносне сметње због којих са њим не би био заснован радни однос да су у време заснивања постојале, чиме је настао основ за престанак радног односа; да се чињеница да је подносилац правноснажном пресудом накнадно ослобођен од оптужбе да је извршио такво кривично дело, не може користити као нова и непозната чињеница у смислу члана 239. тачка 1) раније важећег Закона о општем управном поступку, из разлога што се основ за престанак радног односа везује за чињеницу постојања кривичног поступка, а не за постојање кривичне одговорности; да нема места понављању поступка ни из разлога прописаног чланом 239. тачка 5) истог закона, с обзиром на то да кривична одговорност није била претходно питање у поступку престанка радног односа подносиоца, у смислу члана 168. Закона о полицији, па ни накнадно донета ослобађајућа кривична пресуда није од утицаја на законитост решења о престанку радног односа.

Подносилац уставне жалбе је у тужби против наведеног решења , а потом и у захтеву за преиспитивање судске одлуке, у суштини изнео наводе које је поновио у уставној жалби.

Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 13523/18 од 6. децембра 2018. године одбијена је тужба подносиоца поднета против решења Министарства од 12. јуна 2018. године. Управни суд је нашао да је тужени орган у поновном поступку правилно оценио, у смислу наведених одредаба члана 239. Закона, да накнадно донета пресуда Апелационог суда у Нишу не представља нову чињеницу, односно нови доказ који би сам или у вези са другим доказима, довео до другачијег решења управне ствари, нити се ради о претходном питању које је надлежни орган , у конкретном случају Апелациони суд у Нишу, решио другачије, јер накнадно донета ослобађајућа кривична пресуда није од утицаја на законитост решења о престанку радног односа донетог применом одредбе члана 168. Закона о полицији. У з то је оцењено да пресуда Европског суда за људска права Милојевић и други против Србије, од 12. јануара 2016. године, на коју се подносилац позвао у тужби, није разлог за понављање поступка у складу са одредбама члана 239. раније важећег Закона о општем управном поступку.

Оспореном пресудом Врховног касационог суда Узп. 55/2019 од 28. марта 2019. године одбијен је захтев подносиоца за преиспитивање судске одлуке – наведене пресуде Управног суда. Оцењујући законитост побијане пресуде, Врховни касациони суд је, након што је изложио разлоге садржане у образложењу побијане пресуде, нашао да је она донета без повреде правила поступка и уз правилну примену материјалног права, те да су њоме оцењена сва питања и околности које су могле да буду од утицаја на законитост решења Министарства, при чему је Управни суд навео јасне и одређене разлоге којима се руководио при оцени законитости наведеног решења, које је у свему прихватио и касациони суд.

4.1. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подноси лац, утврђено је: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); свакоме је зајемчена једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе (члан 36. став 1.); свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.) .

За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих прописа:

Одредбама члана 239. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01, „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године, било је прописано да ће се поступак окончан решењем против кога нема редовног правног средства у поступку (коначно решење) поновити ако се сазна за нове чињенице, или се нађе или стекне могућност да се употребе нови докази који би, сами или у вези са већ изведеним и употребљеним доказима, могли довести до друкчијег решења да су те чињенице, односно докази били изнесени или употребљени у ранијем поступку (тачка 1)) и ако се решење органа који је водио поступак заснива на неком претходном питању, а надлежни орган је то питање доцније решио битно друкчије (тачка 5)).

Oдредбама Закона о полицији („Службени гласник РС“ бр. 101/05 и 63/09), који је био на снази у време доношења решења о престанку радног односа подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да се у радни однос за обављање послова у министарству не може примити лице које је осуђивано због кривичног дела које се гони по службеној дужности или против кога се води кривични поступак за такво кривично дело или које је осуђивано на безусловну казну затвора у трајању дужем од три месеца или коме је служба у државном органу или правном лицу са јавним овлашћењима престала због теже повреде службене дужности правоснажном одлуком надлежног органа (члан 110. став 3.); да полиција може о лицу које жели да заснује радни однос у министарству ради извршавања задатака у полицији да прикупља податке уз писмену сагласност тог лица, као и податке на основу којих утврђује безбедносне сметње за извршење задатака у полицији (члан 111. став 1.); да безбедносна провера из става 1. овог члана обухвата проверу података утврђених прописима о условима за добијање оружаног листа, као и података које кандидат за заснивање радног односа даје у поступку засн ивања радног односа (члан 111. став 2. ); да запослени у Министарству може бити привремено удаљен уз службе када је против њега покренут кривични поступак за кривично дело за које се гони по службеној дужности (…) (члан 165. став 1.); да удаљење из службе из става 1. овог члана може трајати до окончања дисциплинског поступка а најдуже шест месеци (члан 165. став 2); да полицијском службенику, односно другом запосленом радни однос престаје и ако током његовог рада у министарству настану безбедносне сметње из члана 111. овог закона због којих са њим радни однос не би ни био заснован да су у време заснивања постојале, да у случају безбедносних сметњи из става 1. овог члана, решење о престанку радног односа полицијског службеника, односно другог запосленог доноси министар, на образложени предлог директора полиције, односно функционера у чијој надлежности је обављање одређених послова и задатака, а уз предлог се прилаже и безбедносна провера из члана 111. став 2. овог закона, као саставни део предлога и да жалба против решења из става 2. овог члана није допуштена, али се може покренути управни спор (члан 168.).

Чланом 46. Закона о изменама и допунама Закона о полицији објављеним у „Службеном гласнику РС“ број 92/2011, који је ступио на снагу 8. децембра 2011. године, брисан је члан 168. Закона о полицији. У образложењу Предлога наведеног закона је наведено да је вишегодишња примена закона указала на одређене нејасноће и недостатке у одредбама које се тичу привременог удаљења и престанка радног односа у МУП-у, а које су неминовно условиле предложене измене.

Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01, 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), које су се примењивале до 30. септембра 2013. године, било је прописано: да кад је прописано да покретање кривичног поступка има за последицу ограничење одређених права, ове последице, ако законом није другачије одређено, наступају ступањем оптужнице на правну снагу, а за кривична дела за која је прописана као главна казна новчана казна или затвор до три године од дана кад је донесена осуђујућа пресуда, без обзира да ли је постала правноснажна (члан 22.); да оптужница ступа на правну снагу кад је приговор одбијен, а ако приговор није поднесен или је одбачен даном кад се веће, разматрајући захтев председника већа (члан 281), сложило са оптужницом, а ако таквог захтева није било - даном кад је председник већа одредио главни претрес, односно протеком рока из члана 281. став 2. овог законика (члан 282.).

Одредбом члана 4. Конвенције Међународне организације рада број 158 о престанку радног односа на иницијативу послодавца („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, бр. 4/84, 7/91) предвиђено је да раднику радни однос неће престати ако за такав престанак не постоји ваљан разлог везан за способност или понашање радника или за оперативне потребе предузећа, установе или службе. Према члану 7. Конвенције радни однос радника неће престати због разлога везаних за понашање радника или његов рад пре него што му се омогући да се брани од изнетих навода, осим ако се с разлогом не може очекивати да му се пружи та могућност.

Европски кодекс полицијске етике, који је усвојио Комитет министара Савета Европе 19. септембра 2001. године, са истовременом Препоруком (2001) 10 Комитета министара државама чланицама, прописује: да се лица која су осуђена за тешка кривична дела дисквалификују за полицијски рад (члан 24.); да ће јавни органи подржавати припаднике полиције који су изложени неутемељеним оптужбама у вези обављања својих дужности (члан 34.).

4.2. Уставни суд је на овом месту изложио ранију законску регулативу у погледу престанка радног односа запосленог у Министарству унутрашњих послова због вођења кривичног поступка за кривична дела која се гоне по службеној дужности , као и судску праксу овог суда и Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) у вези са тим питањем.

Пре доношења Закона о полицији, који је примењ ен у конкретном случају, на снази је био Закон о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/00 и 8/01) који је у члану 45. прописивао да раднику МУП-а може престати радни однос и ако престане да испуњава, односно ако се накнадно утврди да није испуњавао неки од услова за пријем на рад у државне органе и услов из члана 34. став 1. тачка 2) овог закона, а то је, поред осталог, било да се против њега не води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности. Уставни суд Републике Србије је поводом иницијатива за оцену уставности одредаба чл. 34. и 45. Закона о унутрашњим пословима, у предмету IУ-107/2001, на седници одржаној 4. марта 2004. године, донео Решење којим није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности оспорених одредаба Закона о унутрашњим пословима. Међутим, Уставни суд је у тој одлуци констатовао: „Имајући у виду различита тумачења и проблеме које у пракси изазива недовољно прецизно формулисана одредба члана 45. Закона о унутрашњим пословима, Уставни суд је, на основу члана 62. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука, упутио писмо Народној скупштини у коме је указао на потребу да се у Закону о унутрашњим пословима прецизније уреди овлашћење министра у доношењу одлуке о престанку радног односа лица због покретања кривичног поступка, као и права тих лица када се поступак пред надлежним судом правноснажно о конча ослобађајућом пресудом“. Народна скупштина је 14. новембра 2005. године донела нови закон који регулиш е ову област – Закон о полицији. Међу посебним случајевима престанка радног односа био је прописан престанак радног односа због безбедносних сметњи. Основна разлика између члана 168. Закона о полицији и члана 45. Закона о унутрашњим пословима била је та што су прецизно уређена овлашћења министра, тако да је престанак радног односа због безбедносних сметњи, у смислу члана 168. Закона о полицији, био обавезан, док је раније, у смислу члана 45. Закона о унутрашњим пословима, био факултативан. Такође, заштита права из радног односа полицијских службеника је, доношење м Закона о државним службеницимa („ Службени гласник РС“, бр. 79/05), прешла из радноправне (пред судовима у парничном поступку) у управноправну област (пред суд овима у управном спору). Међутим, и даље нису била прописана права тих лица када се поступак пред надлежним судом правноснажно оконча ослобађајућом пресудом, на шта је претходно указао Уставни суд.

Уставни суд је Одлуком Уж-753/2008 од 19. јануара 2011. године усвојио уставну жалбу Д.С. и утврдио да је судским одлукама донетим у поступку престанка радног односа, на основу члана 45. Закона о унутрашњим пословима, подносиоцу повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Том при ликом овај суд је указао на то да је евентуална примена датог овлашћења од стране надлежног органа у МУП-у (члан 45. Закона о унутрашњим пословима) супротно циљу којем служи, или евентуална злоупотреба истог, морала бити предмет преиспитивања у поступку оцене законитости отказа уговора о раду пред надлежним редовним судовима. По оцени Уставног суда, управо је овај поступак представљао једну врсту „корективне мере“ у случају примене овлашћења супротно циљу којем служи, а нарочито у ситуацији када Закон о унутрашњим пословима није изричито садржао одредбу о томе шта се дешава са запосленим коме је по овом основу престао радни однос, а који је правноснажно ослобођен од оптужбе или против којег се одустало од оптужбе.

Уставни суд је Одлуком Уж-1757/2009 од 27. септембра 2012. године усвојио уставну жалбу Г.Р. и такође утврдио да је судским одлукама донетим у поступку престанка радног односа по истом основу повређено право на правично суђење. Суд је поновио да ниједна одредба Закон о унутрашњим пословима не даје одговор на питање последица по радноправни статус лица у односу на које касније буде донета ослобађајућа кривична пресуда.

ЕСЉП је донео пресуду у предмету Милојевић и други против Србије, представке бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07, од 12. јануара 2016. године, која се односила на примену члана 45. Закона о унутрашњим пословима из 1991. године, на основу кога су подносиоци представке отпуштени, налазећи да тај члан Закона није испунио захтев предвидљивости, због чега отказ подносилаца представке није био „у складу са законом“, како се захтева чланом 8. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те је дошло до повреде права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Европске конвенције. ЕСЉП се, при томе, позвао на релевантне делове одлука Уставног суда Уж-753/2008 од 19. јануара 2011. године и Уж-1757/2009 од 27. септембра 2012. године. У тачки 65. пресуде је наведено да члан 45. Закона о унутрашњим пословима не даје упутство у вези са последицама ослобађања полицајца од кривичне оптужбе, што је био један од његових недостатака.

ЕСЉП је на исти начин одлучио у пресуди Грбић против Србије, број представке 5409/12, од 23. октобра 2018. године.

5. Уставни суд је, разматр ајући разлоге и наводе уставне жалбе , пошао од истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. У става, која се образлаже пропуштањем надлежних судова да оцене наводе које је подносилац истицао у управном спору и да отклоне неправилности учињене приликом одлучивања управног органа о његовом предлогу за понављање поступка.

Уставни суд најпре констатује да се одредбом члана 36. став 2. Устава јемчи право да се изјављивањем жалбе или другог правног средства тражи од надлежног суда да преиспита одлуку којом је одлучено о нечијим правима, обавезама или на закону заснованом интересу и да поводом изјављеног правног средства донесе своју одлуку. Иако наведена уставна гаранција не подразумева обавезно обезбеђивање правне заштите и у поступку по ванредним правним средствима, уколико је одговарајућим процесним законом прописано неко ванредно правно средство, до повреде Уставом зајемченог права може доћи и ако се подносиоцу ускрати могућност његовог коришћења. При томе, ово уставно право се не исцрпљује у строго формалном смислу само кроз могућност изјављивања правног средства, већ подразумева делотворну правну заштиту, која означава дужност надлежног суда да о изјављеном правном средству одлучи мериторно у случају његове дозвољености, односно дужност да оцени све релевантне наводе правног средства и правично расправи и одлучи о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе.

Сагледавајући одредбе чл. 110, 111. и 168. Закона о полицији из 2005. године, које су важиле у време доношења решења о престанку радног односа подносиоца, Уставни суд је констатовао да је њима било прописано да полицијском службенику престаје радни однос уколико у току трајања радног односа настану безбедносне сметње због којих са њим радни однос не би ни био заснован да су постојале у време заснивања радног односа, а таква безбедносна сметња је била, између осталог, да се у радни однос за обављање послова у Министарству не може примити лице против кога се води кривични поступак за кривично дело које се гони по службеној дужности. Смисао решења из члана 168. Закона је био у томе да се обезбеди да услови у погледу безбедносних сметњи за рад у Министарству важе како приликом заснивања радног односа, тако и у току трајања радног односа, чиме је вршена стална провера запослених у погледу подобности за обављање најсложенијих послова у Министарству. Легитиман разлог због кога лице против кога се води кривични поступак за наведено кривично дело не може, док кривични поступак траје, засновати радни однос у Министарству унутрашњих послова, јесте тај што управо то лице треба да ради на пословима откривања или на пословима у вези са откривањем учинилаца кривичног дела и пружања других видова заштите грађана и имовине. То је био и легитиман разлог због кога ни полицијски службеник, односно други запослени у Министарству, против кога је вођен кривични поступак за такво кривично дело, није могао остати у радном односу (видети Решење Уставног суда IУз-13/2008 од 15. јула 2010. године).

Подносиоцу уставне жалбе је решењем Министарства унутрашњих послова – Кабинет министра од 1. априла 2011. године престао радни однос, на основу члана 168. Закона о полицији, јер је против њега подигнута оптужница због постојања основане сумње да је извршио кривично дело за које се гони по службеној дужности. Тиме је код подносиоца у току радног односа у Министарству настала безбедносна сметња због које радни однос са њим не би ни био заснован да је у време заснивања постојала. Решење о престанку радног односа подносиоца је донето по ступању оптужнице на правну снагу, када је, сагласно одредби члана 22. тада важећег Законика о кривичном поступку, најраније могло и бити донето. У време доношења решења о престанку радног односа на снази је била и одредба члана 165. став 1. Закона о полицији, која је прописивала да је запослени у Министарству могао бити привремено удаљен из службе када је против њега покренут кривични поступак за такво кривично дело, али надлежни орган није применио то овлашћење у конкретном случају. Поступак престанка радног односа подносиоца је окончан пресудом Врховног касационог суда од 30. новембра 2012. године, а Решењем Уставног суда Уж-165/2013 од 9. децембра 2014. године одбачена је његова уставна жалба изјављена против аката донетих у том поступку.

Подносилац уставне жалбе је правноснажном пресудом Апелационог суда у Нишу од 23. децембра 2013. године ослобођен од оптужбе због чијег ступања на правну снагу му је престао радни однос. На основу наведене пресуде је поднео предлог за понављање поступка окончаног решењем Министарства унутрашњих послова – Кабинет министра од 1. априла 2011. године, позивајући се на разлоге прописане одредбама члана 239. тач. 1) и 5) раније важећег Закона о општем управном поступку. Испитујући да ли је понављање поступка било правно средство којим се могло ставити ван снаге правноснажно решење о престанку радног односа, Уставни суд је узео у обзир специфичне околности конкретног случаја. Одредбама Закона о полицији није било прописано шта се дешава са правноснажним решењем о престанку радног односа када се кривични поступак, као у конкретном случају, накнадно правноснажно оконча ослобађајућом пресудом. При томе је члан 168. Закона, на основу кога је подносиоцу престао радни однос, брисан из текста закона, 8. децембра 2011. године, јер је његова примена, уз друге одредбе тог закона, показала одређене нејасноће и недостатке. С обзиром на то да наведеним законом није било прописано правн о средство које је подносилац у тој ситуацији могао користити у односу на правноснажно решење о престанку радног односа, те да је наведено решење донето применом одредаба раније важећег Закона о општем управном поступку, потребно је узети у обзир ванредна правна средстава прописана тим процесним законом. Подносилац је, након доношења правноснажне ослобађајуће пресуде, настојао да пред надлежним органом докаже да је престала да постоји безбедносна сметња која је била разлог за престанак радног однос а и да се у том смислу налази у истој правној ситуацији као и остали запослени у Министарству унутрашњих послова против којих није вођен кривични поступак за такво кривично дело. Имајући у виду услове и разлоге за изјављивање ванредних правних средста ва прописаних одредбама раније важећег Закона о општем управни поступку , Уставни суд је оценио да је предлог за понављање поступка, у конкретном случају, било једино правно средство подобно да надлежном органу омогући да поново изврши безбедносну проверу у погледу испуњености услова за рад подносиоца у Министарству унутрашњих послова.

Надлежни орган је одбио предлог подносиоца за понављање поступка, јер правноснажну ослобађајућу пресуду није сматрао као разлог за понављање поступка престанка радног односа, у смислу одредаба члана 239. тач. 1) и 5) раније важећег Закона о општем управни поступку, што су као правилну оцену прихватили надлежни судови у управном спору.

Уставни суд сматра да је на уставноправно прихватљивој примени одредаба меродавног процесног права заснована оцена Министарства унутрашњих послова и судова у управном спору да правноснажна ослобађајућа пресуда кривичног суда није разлог за понављање поступка из одредбе члана 239. тачка 1) наведеног закона, која се односи на нове чињенице и нове доказе који нису били изнесени или употребљени у ранијем поступку. Наиме, нове чињенице су оне чињенице које су постојале у време вођења ранијег поступка, али орган за њих није знао, а странка без своје кривице није била у стању да их изнесе, па нису узете у обзир приликом утврђивања чињеничног стања, односн о реч је о накнадно сазнатим или изнетим чињеницама , а не о чињеницама које настану тек по окончању поступка. Нови докази су они докази који се односе на релевантне чињенице за решење ствари, које су постојале у време вођења ранијег поступка, при чему су то могли бити докази који су постојали у време вођења ранијег поступка, али нису употребљени, без кривице странке, као и докази који потичу из каснијег периода . Дакле, правноснажна ослобађајућа пресуда надлежног суда, није представља ла нову чињеницу нити нови доказ , у смислу наведене законске одредбе, из разлога што чињеница да је подносилац ослобођен од оптужбе наведеном пресудом није постојала у тренутку доношења решења о престанку радног односа, већ је настала после његовог доношења.

Међутим, подносилац уставне жалбе је понављање поступка тражио и из разлога прописаног одредбом члана 239. тачка 5) раније важећег Закона о општем управном поступку, за чију примену је било неопходно да је надлежни орган касније битно друкчије решио претходно питање на коме је засновано коначно решење и да је наступила правноснажност одлуке надлежног органа о претходном питању. Уставни суд до сада није ценио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава у односу на акте донете по предлогу бившег полицијског службеника за понављање управног поступка поднетог из разлога прописаног одредбом члана 239. тачка 5) Закон.

Решење о престанку радног односа, на основу члана 168. раније важећег Закона о полицији, доносило се након настанка безбедносних сметњи из чл. 110. и 111. тог закона. Стога је за престанак радног односа по том основу претходно питање било постојање једне од прописаних безбедносних сметњи. У конкретном случају, безбедносна сметња је била вођење кривичног поступка против подносиоца за кривично дело које се гони по службеној дужности. Постојање безбедносне сметње је утврђено на основу акта насталог у кривичном поступку – оптужнице за такво кривично дело која је ступила на правну снагу и која је достављен а Министарству унутрашњих послова у коме је подносилац био запослен као полицијски службеник. Дакле, престанак радног односа подносиоца је био непосредна последица ступања на правну снагу наведене оптужнице. Кривични поступак се у време доношења решења о престанку радног односа подносиоца налазио у фази оптужења, док је основаност оптужнице тек требало утврдити на главном претресу пред првостепеним судом и на претресу пред другостепеним судом. Према томе, подносиоцу је радни однос престао пре него што му је дата прилика да се брани од оптужнице чије ступање на правну снагу је довело до престанка радног односа, односно пре него што су му у кривичном поступку обезбеђене све уставне гаранције које се односе на правну сигурност у казненом праву. Када је кривични поступак правноснажно окончан пресудом којом је подносилац ослобођен од оптужбе и којом је у цел ини решен предмет оптужбе, тада је истовремено престала да постоји безбедносна сметња која је обухватала управо вођење кривичног поступка по наведеној оптужби, те је претходно питање , у одговарајућем судском поступку, касније различито решено у односу на моменат доношења одлуке о престанку радног односа подносиоца . Правноснажна ослобађајућа пресуда кривичног суда указује на неоснованост оптужнице и неоправданост покретања и вођења кривичног поступка против подносиоца . Дејство такве пресуде је немогућност гоњења и кажњавања подносиоца за кривично дело за које је правноснажно ослобођен, као и немогућност изражавања сумње у погледу кривице подносиоца у било ком поступку. Од момента наступања правноснажности ослобађајуће пресуде престала је да постоји безбедносна сметња која је била разлог за престанак радног однос а подносиоца. По схватању Уставног суда, подносилац, коме је ускраћено право на рад због ступања на правну снагу оптужнице, а касније није оглашен кривим за кривично дело које је било предмет оптужнице, није могао трајно сносити последице у погледу свог права на рад и других права у вези са радом , након што је правноснажно ослобођен од оптужбе . У том смислу, приликом одлучивања о предлогу за понављање поступка из разлога прописаног одредбом члана 239. тачка 5) Закона било је потребно да се успо стави правична равнотежа између заштите јавног интереса који је постојао у време доношења решења о престанку радног односа и заштите права подносиоца на рад .

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да Министарство унутрашњих послова није, с обзиром на све наведене околности конкретног случаја, на уставноправно прихватљив начин испитало да ли су испуњени услови за понављање управног поступка из разлога прописаног одредбом 239. тачка 5) раније важећег Закона о општем управном поступку, што су Управни суд и Врховни касациони суд пропустили да отклоне. Стога је Уставни суд утврдио да је оспореним актима подносиоцу уставне жалбе повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, те је усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемченог права могу отклонити једино поништавањем пресуде Врховног касационог суда Узп. 55/2019 од 28. марта 2019. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука по захтеву подносиоца уставне жалбе за преиспитивање пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 13523/18 од 6. децембра 2018. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.

6. Поводом истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Суд указује на свој правни став, према коме је уставна жалба изјављена због повреде тог уставног права , ratione materiae, неспојива са садржином одлука којима је одбачен или одбијен предлог за понављање управног поступка, јер се таквим одлукама само утврђује да ли постоје процесни услови за понављање поступка, док је о правима и обавезама подносиоца предлога одлучено у правноснажно окончаном поступку чије се понављање тражи. Такав став изражен је и у предмету Европске комисије за људска права Х против Аустрије (одлука о допустивости број 7761/77 , од 8. маја 1978. године) и предмету ЕСЉП Рудан против Хрватске (одлука број 45943/99 , од 13. септембра 2001. године). Поред тога, повреда права на правично суђење образлаже се, пре свега, наводима који се односе на поступак престанка радног односа подносиоца, окончаног пресудом Врховног касационог суда од 30. новембра 2012. године, што је било предмет уставне жалбе у предмету Уж-165/2013, која је одбачена Решењем овог суда од 9. децембра 2014. године. Стога је Уставни суд оценио да с е оспорено решење Министарства унутрашњих послова, као и оспорене судске одлуке донете у управном спору покренутом против тог решења, ratione materiae, не могу довести у везу са повредом права на правично суђ ење из члана 32. став 1. Устава, нити се наводи уставне жалбе могу довести у везу са оспореним актима донетим по предлогу за понављање управног поступка.

Како подносилац уставне жалбе није доставио доказе да је Врховни касациони суд пресудом чијим доношењем су исцрпљена правна средства у конкретном случају, у истој чињеничној и правној ситуацији доносио другачије (различите) одлуке од ове одлуке која се оспорава уставном жалбом, то је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о ускраћивању једнаке заштите права подносиоцу уставне жалбе из члана 36. став 1. Устава.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је уставну жалбу у том делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Е СЉП Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.

8. Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.

9. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.