Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, Гордана Ајншпилер Поповић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. С . из Мале Грабовнице, код Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. априла 2 024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. С . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Одељење за пензијско и инвалидско осигурање по међународним уговорима у предмету број 63161 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право М. С . на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. С . из Мале Грабовнице, код Лесковца, је 30. децембра 2020. године, преко пуномоћника Г. С , адвоката из Лесковца, Уставном суду изјавио уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Одељење за пензијско и инвалидско осигурање по међународним уговорима у предмету број 63161, као и против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 15501/17 од 5. новембра 2020. године, због повреде начела и права из чл. 21, 22, 32, 36. и 58. Устава. Подносилац се истовремено позвао на повреду права зајемчених одредбама чл. 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских пра ва и основних слобода, као и члана 1. Протокола 1 и 12 уз Европску конвенцију. Уставни суд указује да је садржина права гарантованих означеним одредбама Европске конвенције зајемчена и одговарајућим одредбама Устава, због чега Уставни суд њихову повреду испитује у односу на Устав. Ова уставна жалба је у Суду заведена под бројем Уж-69/2021.
Подносилац је у уставној жалби указао да предметни поступак није окончан у разумном року. Подносилац је поставио захтев за накнаду нематеријалне и материјалне штете, као и захтев за накнаду трошкова пред Уставним судом. Такође је навео да је у предметном поступку погрешно примењено материјално право услед погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Подносилац је, 30. децембра 2021. године , Уставном суду изјавио уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 15480/17 од 5. новембра 2020. године, због повреде начела и права из чл. 21, 22, 32, 36. и 58. Устава, као и чл. 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 и 12 уз Европску конвенцију. Ова уставна жалба је у Суду заведена под бројем Уж-70/2021.
Полазећи од тога да се наведеним уставним жалбама оспоравају акти донети у истој управној ствари, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. По словника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), спојио поступке по уставним жалбама у наведеним предметима, ради заједничког одлучивања, тако што је предмет Уж-70/2021 припојио предмету Уж-69/2021.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и у списе предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Одељење за пензијско и инвалидско осигурање по међународним уговорима број 63161, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 24. септембра 2001. године поднео захтев за признавање права на инвалидску пензију, исти је прослеђен Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање Подгорице, као месно надлежном, a према последњем осигурању подносиоца и предметни захтев је решењем број 21-1320 од 17. маја 2013. године одбијен као неоснован.
Подносилац уставне жалбе је потом 26. новембра 2012. године поднео захтев за признавање права на инвалидску пензију, који је преиначио поднеском од 23. новембра 2016. године у захтев за признавање права на старосну пензију.
Привременим решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Одељење за пензијско и инвалидско осигурање по међународним уговорима број 63161 од 31. маја 2017. године подносиоцу је утврђено право на сразмерни део старосне пензије од 26. маја 2012. године, на начин и у износу ближе наведеним у овом решењу.
Против наведеног решења подносилац је 4. јула 2017. године изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број 8039 од 24. августа 2017. године.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 15501/17 од 5. новембра 2020. године одбијена је тужба подносиоца поднета против другостепеног решења број 8039 од 24. августа 2017. године којим је одбијена жалба против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Одељење за пензијско и инвалидско осигурање по међународним уговорима број 63161 од 31. маја 2017. године.
Подносилац се, у међувремену, сматрајући да о његовом захтеву од 24. септембра 2001. године није одлучено, више пута обраћао надлежним органима управе подносећи жалбе због ћутања управе, а потом и ургенције.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 15480/17 од 5. новембра 2020. године одбијена је тужба подносиоца поднета против другостепеног решења број 8039 од 23. августа 2017. године, а којим је одбијена жалба подносиоца изјављена због недоношења одлуке у извршењу решења број 10427 од 17. марта 2016. године, имајући у виду да је решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Одељење за пензијско и инвалидско осигурање по међународним уговорима број 63161 од 31. маја 2017. године одлучено о захтеву подносиоца за признавање права на инвалидску пензију, који је преиначио поднеском од 22. новембра 2016. године у захтев за признавање права на старосну пензију.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка (члан 145. ст. 2. и 3.); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок (члан 174.).
5. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да му је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Одељење за пензијско и инвалидско осигурање по међународним уговорима у предмету број 63161 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је предметни поступак покренут 26. новембра 2012. године захтевом подносиоца, те да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 15501/17 од 5. новембра 2020. године. Из наведеног произлази да је оспорени поступак окончан за осам година.
Наведено трајање поступка очигледно указује да поступак није окончан у року који се може сматрати разумним за одлучивање. Међутим, имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа управе који воде поступак, односно суда, броја донетих одлука у том поступку, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд констатује да је подносилац имао легитиман интерес да се о захтеву за признавање права на пензију одлучи у разумном року.
Оцењујући понашање подносиоца у предметном поступку, Уставни суд констатује да је подносилац увек када је за то имао могућности, користио процесноправна средства против ћутања управе како би допринео бржем окончању поступка.
Испитујући поступање органа управе и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је поступање органа управе превасходно довело до дугог трајања поступка. Уставни суд је из списа предмета утврдио да се подносилац више пута обраћао надлежним органима управе подносећи жалбе због ћутања управе, а потом и ургенције у циљу бржег окончања поступка, али је решење првостепеног органа управе донето тек 31. маја 2017. године. Поред тога, Уставни суд констатује да је Управни суд о тужби поднетој против коначног управног акта одлучио након скоро три године.
Уставноправна оцена поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања надлежних органа управе, али и Управног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.
7. Уставни суд констатује да су уставном жалбом оспорене и пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 15480/17 и У. 15501/17, обе од 5. новембра 2020. године, због повреде начела и права из чл. 21, 22, 32, 36. и 58. Устава, као и чл. 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 и 12 уз Европску конвенцију.
Имајући у виду садржину уставне жалбе, а полазећи од надлежности Уставног суда и граница деловања Уставног суда у уставносудском поступку, Уставни суд је оценио да се наводима подносиоца од Уставног суда суштински тражи да, поступајући као инстанциони суд, испита законитост о длука донетих у претходно вођеним поступцима који су окончан и оспореним пресудама Управног суда. Подносилац у уставној жалби углавном понавља наводе које је већ истицао у поступку који је претходио уставносудском . С обзиром на наведено, Уставни суд не може прихватити наводе подносиоца као уставноправне разлоге којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Како повред у осталих начела и права подносилац, у суштини, изводи из повреде права на правично суђење, то Уставни суд, с обзиром на претходно наведено, ове наводе није посебно разматрао.
С обзиром на наведено, Уставни суд је у преосталом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решивши као у другом делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду , нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом , а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.