Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, Гордана Ајншпилер Поповић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Љ . Д . из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. априла 202 4. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Љ . Д . изјављена против решења Основног суда у Суботици К. 552/18 од 9. септембра 2018. године и решења Основног суда у Суботици Кв. 572/18 од 11. септембра 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љ. Д . из Суботице поднео је Уставном суду, 12. септембра 201 8. године, преко пуномоћника В . Ј . Ђ, адвоката из Суботице , уставну жалбу против решења Основног суда у Суботици К. 552/18 од 9. септембра 2018. године и решења Основног суда у Суботици Кв. 572/18 од 11. септембра 2018. г одине, због повреде права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је, супротно одредби члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, оспореним решењима образложено само да постоји могућност да би подносилац утицао на сведоке А.В. и Н.Д. ако би се нашао на слободи, јер су они његови пријатељи. У уставној жалби је, затим , истакнуто да у складу са цитираном одредбом Законика о кривичном поступку није довољно да суд закључи да постоји могућност да би окривљени утицао на сведоке ако би био пуштен на слободу, већ да Законик о кривичном поступку тражи више од тога, и то да „особите околности“ указују да ће ометати поступак утицањ ем на сведоке, те да ово није наведено ни у првостепеном, ни у другостепеном решењу . У прилог наведеног становишта, подносилац је истакао и да се не ради само о језичкој разлици, него и о суштинској, јер реч „особите“ указује на то да треба да се ради о околностима које имају знатно већу тежину и значај од околности које нису квалификоване тим описом. Полазећи од наведеног, подносилац је закључио да оспорена решења не садрже све законом прописане разлоге за притварање.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу документације достављене уз уставну жалбу, утврдио:
- да је решењем Министарства унутрашњих послова – Полицијске управе у Суботици Ку. 1838/18 од 8. септембр а 2018. године одређено задржавање у трајању до 48 сати Љ. Д , овде подносиоца уставне жалбе, и то почевши од 8. септембра 2018. године од 06,00 часова; да је у образложењу овог решења наведено да се задржавање одређује, јер је 8. септембра 2018. године, око 3.30 часова испред објекта „С .“ на адреси Ђ. Ђ . дошло до вербалног дуела између више лица, где у једном моменту Љ. Д. замахује ножем који је држао у руци и задаје једну посекотину у пределу десног лакта лицу И.Д, те да након тога, И.Д. са својим друговима трчећим кораком одлази у правцу улице В. С . којом приликом их Љ . Д . прати трчећим кораком држећи нож у руци и замахујући ножем покушава да их повреди, где након двадесет метара одустаје у томе и враћа се ка објекту „С.“, а И.Д. након тога исто пријављује полицији, те да из наведеног произлази да је осумњичени исказао невероватну упорност у вршењу кривичног дела;
- да је оспореним решењем Основног суда у Суботици К. 552/18 од 9. септембра 2018. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, на основу члана 498. став 1. у вези са чланом 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку , одређен притвор, за који је одређено да ће по том решењу трајати најдуже 30 дана од дана лишења слободе ;
- да је у образложењу оспореног првостепеног решења, између осталог, наведено: да је заменик Основног јавног тужилаштва у Суботици саслушао окривљеног због постојања основане сумње да је извршио два кривична дела лака телесна повреда из чл ана 122. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и да је предложио да се према окривљеном одреди притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку ; да је, након што је саслушао окривљеног, суд нашао да је предлог за одређивање притвора основан, као и да постоји основана сумња да је окривљени извршио кривична дела која му се стављају на терет; да је у даљем поступку у својству сведока потребно испитати лица А.В. и Н.Д, која су присуствовала предметном догађају, а са којима је окривљени био у друштву и са којима је у блиском односу, при чему сам окривљени негира извршење дела, односно износи другачију верзију догађаја од оне наведене у кривичној пријави, тврдећи да су он и његови пријатељи А.В. и Н.Д. претходно били нападнути; да би, сходно томе, „уколико би се нашао на слободи, окривљени могао ометати поступак утицањем на А.В. и Н.Д, пре њиховог испитивања у својству сведока“;
- да је оспореним решењем Основног суда у Суботици Кв. 572/18 од 11. септембра 2018. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног изјављена против решења Основног суда у Суботици К. 552/18 од 9. септембра 2018. године;
- да је у образложењу оспореног другостепеног решења, између осталог, наведено: да је према ставу већа, правилно поступајућа судија одредила притвор према окривљеном по законском основ у из члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, за који основ је дала правилне и потпуне разлоге које у свему прихвата и на њих упућује и ово веће; да је у даљем поступку у својству сведока потребно испитати лица А .В. и Н.Д, која су присуствовала п редметном догађају, а са којима је окривљени био у друштву и са којима је у блиском односу, при чему сам окривљени негира извршење дела, односно износи другачију верзију догађаја од оне наведене у кривичној пријави, тврдећи да су он и његови пријатељи А.В. и Н.Д. претходно бил и нападнути; да би, сходно томе, „уколико би се нашао на слободи, окривљени могао ометати поступак утицањ ем на А.В. и Н.Д, пре њиховог испитивања у својству сведока“; да се у предметном случају једино овом мером може обезбедити несметано вођење кривичног поступка, те да насупрот тврдњама браниоца из жалбе, нема услова за примену неке блаже мере;
- да је решењем Основног суда у Суботици К. 552/18 од 11. септембра 2018. године према окривљеном Љ. Д . укинут притвор одређен решењем истог суда К. 552/18 од 9. септембра 2018. године и наложено да се окривљени одмах пусти на слободу;
- да је у образложењу означеног решења о укидању притвора наведено да су 11. септембра 2018. године пред тужилаштвом испитани у својству сведока А.В. и Н.Д, те да више не стоје разлози због којих је према окривљеном одређен притвор, с обзиром на то да је п ритвор одређен због опасности да би окривљени боравком на слободи могао утицати на ова лица.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава, на чију повреду се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђ ени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 210. став 1. ); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указу ју да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (члан 211. став 1. тачка 2)); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоји неки од разлога из члана 211. став 1. тач. 1) до 3) овог законика или ако је окривљеном изречена казна затвора од пет година или тежа казна и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (члан 498. став 1.).
5. Уставни суд констатује да је тврдња подносиоца о повреди права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава суштински заснована на наводу да оспорена решења не садрже све разлоге за притварање прописане одредбом члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку , јер није утврђено да постоје „особите околности“ које указују да ће окривљени, овде подносилац уставне жалбе, ометати поступак утицањем на сведоке у случају да остане на слободи.
Уставни суд наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на личну слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, али да ово право није апсолутно и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставни суд затим истиче да је Уставом утврђено да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Такође, сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Уставни суд указује да је при доношењу ове одлуке имао у виду и релевантну праксу Европског суда за људска права према којој се не може позивати на опасност да оптужени може ометати правилно вођење поступка in abstracto, већ та опасност мора бити заснована на конкретним чињеницама (видети пресуду у предмету Becciev против Молдавије, представка број 9190/03, од 4. октобра 2005. године, став 59.). Ризик од утицања на сведоке може се прихватити у почетним фазама поступка (видети пресуду у предмету Jarzyński против Пољске, представка број 15479/02, од 4. октобра 2005. године, став 43.). Међутим, овај ризик се не може заснивати само на могућности изрицања строге казне, већ мора бити повезан са конкретним чињеницама (видети пресуду у предмету Merabishvili против Грузије [Вв], представка број 72508/13, од 28. новембра 2017. године, став 224.).
У конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе је у скраћеном кривичном поступку оспореним решењима Основног суда у Суботици одређен притвор на основу одредбе члана 498. став 1. у вези са чланом 211. став 1. тачка 2 ) Законика о кривичном поступку, којом је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, између осталог, постоје особите околности које указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке.
Уставни суд констатује да је оспореним решењима несумњиво утврђено да основана сумња, као један од нужних услова за одређивање притвора, у конкретном случају постоји, а што подносилац није ни оспорио у уставној жалби.
Уставни суд је, затим, оценио да су оспорена решења којима је подносиоцу одређен притвор донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка.
Наиме, у оспореним решењима је , између осталог, наведено да је у даљем поступку у својству сведока потребно испитати лица А.В. и Н.Д, која су присуствовала предметном догађају, а са којима је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, био у дру штву и са којима је у блиском односу, те да при томе окривљени негира извршење дела, тврдећи да су он и његови пријатељи А.В. и Н.Д. претходно били нападнути. Сходно томе, оспореним решењима је изведен закључак да би „уколико би се нашао на слободи, окривљени могао ометати поступак утицањем на А.В. и Н.Д, пре њиховог испитивања у својству сведока“, због чега му је одређен притвор на основу одредбе члана 498. став 1. у вези са чланом 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
Уставни суд примећује да заиста није иста ситуација када постоји могућност утицања на сведоке (формулација употребљена у оспореним решењима ) и када постоје „особите околности које указују да ће окривљени ометати поступак утицањем на сведоке“ (што је законска формулација), с обзиром на то да другонаведена формулација неспорно подразумева већи степен извесности да ће доћи до ометања поступка. Међутим, Уставни суд сматра да наведена омашка суда приликом цитирања законске одредбе у конкретном случају не може имати значај повреде уставног права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава, имајући у виду да оспорена решења, према оцени Уставног суда, свакако садрже релевантне и довољне разлоге за одређивањ е притвора у складу са одредбама члана 498. став 1. и члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку. Наиме, оспорена решења су заснована на неспорно утврђеним чињеницама да подносилац уставне жалбе познаје сведоке и да је са њима био у друштву предметном приликом, при чему је наведено и да подносилац негира извршење дела, тврдећи да су он и његови пријатељи, сведоци, претходно били нападнути. Дакле, према оцени Уставног суда, напред наведено представља уставноправно прихватљиво и довољно образложење за постојање особитих околности које указују на оправдану бојазан да би окривљени, да му није одређен притвор , могао ометати кривични поступак.
Уставни суд, при томе, додаје да је трајање притвора у конкретном случају сведено на минимум, с обзиром на то да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 8. септембра 2018. године у 06,00 сати, а да му је притвор укинут 11. септембра 2018. године, одмах након саслушања сведока А.В. и Н.Д.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносиоца о повреди права из члана 27. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, п олазећи од одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.