Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, Гордана Ајншпилер Поповић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . Б, М . С, Д . М , Б. Б, Ж . Б, С . Б, М . Ћ , Б. С, С . К, Ж . Д, Н . Т, М . П, Г . У, И . Г, Г . Б, В . Н, Д . В, Д. У, С. С, С. Б Ф, Д. К, М . М, Н . В, Б . М, З . Л, М . С, С . А, Р . Ђ, Ђ . Ш, Д . П, М . К, С . Б, М . М, С . Г, М . Б, М . Ј, С . М, Г . Н, М . К, Ж . А, Б . М, С . В, П . М, Г . К, Д . П, М . Б, З . Џ, Д . М, Д . С, Д . М, Ђ . И, С . К, Ђ . Н, Г . Ч, В . Н, Д . Г, Д . К, Д . Д, С . Ш . и Д . С, свих из Сремске Митровице, В . П, Д . Ј, Б . Ф, Г . В, Ж . В, Д . Д, Р . М, Р . Т, Н . К, Д . С, П . О, М . К, Р . С, Н . Г, М . Ш, Ј . В . и В . Ш, свих из Лаћарка код Сремске Митровице, Б . Ј, Д . Р . и Д. П, свих из Манђелоса код Сремске Митровице, И . Т, Ж . В, М . П, Л . Б, С . Р, Ж . Р, М . Ј, С . С . и Р . П, свих из Мачванске Митровице код Сремске Митровице, Д . С . и М . Ј, об ојице из Ноћаја код Сремске Митровице, Г . Ц . и С . Ј, об ојице из Кузмина код Сремске Митровице, Д . Т . и А . М, об ојице из Јарка код Сремске Митровице, В . Б . и С . П, об ојице из Чалме код Сремске Митровице, М . Р . из Босута код Сремске Митровице, В . Ј, С . Ј, В . Т . и Д . Л, сви х из Салаша Ноћајског код Сремске Митровице, З . П . из Дивоша код Сремске Митровице, Д . Р, В . А . и Ђ . Г, свих Мартинаца код Сремске Митровице, Ђ. Р . из Путинаца, општина Рума, З. С . из Шишатовца код Сремске Митровице, Н . Ћ . С . из Бешенова код Сремске Митровице, Д . Ђ . из Шуљама код Сремске Митровице, С . Р . из Жарковаца, општина Рума, М. Б . из Засавице код Сремске Митровице, Ђ . Р, Д . П . и П . М, свих из Руме, Б . С . из Гргуреваца код Сремске Митровице, Б . М . из Сремске Раче код Сремске Митровице и С . М . из Великих Радинаца код Сремске Митровице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. априла 2024 . године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Б, М . С, Д . М , Б. Б, Ж . Б, С . Б, М . Ћ, Б . С, С . К, Ж . Д, Н . Т, М . П, Г . У, И . Г, Г . Б, В . Н , Д. В, С. С, С . Б . Ф, Д . К, М . М, Н . В, Б . М, З . Л, М . С, С . А, Р . Ђ, Ђ . Ш, Д . П, М . К, С . Б, М . М, С . Г, М . Б, М . Ј, С . М, Г . Н, М . К, Ж . А, Б . М, С . В, П . М, Г . К, Д . П, М . Б, З . Џ, Д . М, Д . С, Д . М, Ђ . И, С . К, Ђ . Н, Г . Ч, В . Н, Д . Г, Д . К, Д . Д, С . Ш, Д . С, В . П, Д . Ј, Б . Ф, Г . В, Ж . В, Д . Д, Р . М, Р . Т, Н . К, Д . С, П . О, М . К, Р . С, Н . Г, М . Ш, Ј . В, В . Ш, Б . Ј, Д . Р, И. Т, Ж . В, М . П, Л . Б, С . Р, Ж . Р, М . Ј, С . С, Р . П, Д. С, М . Ј, Г. Ц, С . Ј, Д. Т, А . М, В. Б, С . П, М . Р, В . Ј, С . Ј, В . Т, Д . Л, З . П, Д . Р , В. А, Ђ. Г, Ђ. Р , З. С, Н . Ћ . С, Д . Ђ, С . Р, М . Б, Ђ . Р, Д . П, П. М, Б . С, Б . М . и С . М . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Сремској Митровици у предмету број 404-191-15/08 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе Ж. Р . на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, а осталих подносилаца из тачке 1. на накнаду нематеријалн е штете сваком у износу од по 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
4. Одбацује се уставна жалба Д. П . и Д. У . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Сремској Митровици у предмету број 404-191-15/08.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Б . из Сремске Митровице и о стала лица наведена у уводу и у тач. 1. и 4. изреке поднели су Уставном суду, 25. новембра 2020. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 25. јуна 2021, 26. августа 2022, 26. априла 2023. и 4. јануара 2024. године, због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, „у поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Сремској Митровици у предмету број 404-191-3/08 од 18. фебруара 2020. године, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-809/2017-01 од 20. децембра 2017. године, Уп равним судом у предмету У. 21654/18 и у време подношења уставне жалбе пред Жалбеном комисијом Владе“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који је уследио након доношења Одлуке овог суда Уж-7820/2016 од 18. октобра 2018. године, којом је утврђена повреда права подносилаца на суђење у разумном року у дотадашњем току поступка који се води поводом захтева од 29. септембра 2008. године.
У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток поступка који се води поводом захтева подносилаца, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на правично суђење и права на суђење у разумном року, наложи да се оспорени поступак што пре оконча и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, и то подносиоцима С. Б . Филиповић и Ж . Р . у износу од по 2.000 евра, а осталим подносиоцима сваком у износу од по 1.000 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу списа предмета Министарствa унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Сремској Митровици број 404-191-15/08 и целокупне приложене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Подносиоци уставне жалбе наведени у тачки 1. изреке (у даљем тексту: подносиоци уставне жалбе), као и сада пок. П. П . и А . У, поднели су 29. септембра 2008. године Министарству унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Сремској Митровици (у даљем тексту: првостепени орган) захтев за исплату трошкова превоза за долазак на посао и одлазак са посла, за последње три године до подношења захтева.
Одлуком Уставног суда Уж-7820/2016 од 18. октобра 2018. године оцењено је трајање поступка у периоду од десет година и један месец, те је усвојена уставна жалба подносилаца (изузев подноситељке С . Б . Ф . која није изјавила наведену уставну жалбу), утврђена повреда права на суђење у разумном року и право на накнаду нематеријалне штете сваком подносиоцу у износу од по 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а надлежним органима је наложено да предузму све неопходне мере како би се поступак окончао у најкраћем року. Истом одлуком је одбачена устав на жалба Ж . Р . из разлога што није користио правна средства због пропуштања првостепеног органа да одлучи о његовом захтеву, као и уставна жалба Д. П . јер није ступила у поступак као правни следбеник странке која је поднела захтев.
Непоступање првостепеног органа у извршењу решења Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 114-02-17/2017-01 од 23. јуна 2017. године , којим је поништено првостепено решење број 404-191-9/08 од 4. маја 2017. године и предмет враћен на поновни поступак, настављено је и после доношења Одлуке Уставног суда.
Поводом жалбе подносилаца због „ћутања управе“ од 6. децембра 2017. године, другостепени орган је донео решење број 120-01-809/2017-01 од 20. децембра 2017. године, у чијем диспозитиву је наведено да се усваја жалба и предмет враћа првостепеном органу на поновни поступак, док је у образложењу тог решења наведено да је у диспозитиву првостепеном органу одређен рок за доношење решења и наложено обавештавање другостепеног органа о донетом решењу.
Подносиоци су 5. јуна 2018. године поднели нову жалбу због „ћутања управе“, а потом и више накнадних захтева за доношење решења о жалби . Тужбу због „ћутања управе“ су поднели Управном суду 30. новембра 2018. године.
Решењем првостепеног органа број 404-191-3/08 од 18. фебруара 2020. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца.
Како другостепени орган о жалби изјављеној 20. фебруара 2020. године против наведеног првостепеног решења није одлучио у законом прописаном року, подносиоци су 4. новембра 2020. године поднели накнадни захтев за доношење решења о жалби.
Поднеском од 18. новембра 2020. године предложено је првостепеном органу да донесе допунско решење о захтеву Ж . Р , о коме у претходним решењима није одлучено.
Другостепеним решењем број 114-05-50/2020-01 од 28. децембра 2020. године усвојена је жалба подносилаца и поништено првостепено решење од 18. фебруара 2020. године.
У међувремену је донета пресуда Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 21654/18 од 16. децембра 2020. године, којом је уважена тужба подносилаца због „ћутања управе“ од 30. новембра 2018. године и наложено другостепеном органу да у року од 30 дана одлучи о жалби због „ћутања управе“ од 5. јуна 2018. године. Поступајући у извршењу наведене пресуде Управног суда, другостепени орган је донео закључак број 120-01-110/2021- 01 од 18. фебруара 2021. године којим је обустављен поступак по наведеној жалби.
У даљем току поступка, првостепена решења број 404-191-10/08 од 3. фебруара 2021. године (почев од наведеног решења одлучује се и о захтеву Ж . Р .), број 404-191-10/08 од 23. августа 2021. године, број 404-191-11/08 од 23. новембра 2021. године, број 404-191-12/08 од 16. маја 2022. године, број 404-191-13/08 од 19. септембра 2022. године и број 404-191-14/08 од 15. марта 2023. године су поништена другостепеним решењима број 114-05-10/2021-01 од 6. априла 2021. године, број 120-01-463/2021-01 од 10. новембра 2021. године, број 120-01-58/2022-01 од 21. априла 2022. године, број 114-05-22/2022-01 од 15. августа 2022. године, број 114-05-39/2022-01 од 1. новембра 2022. године и број 114-05-21/2023-01 од 8. маја 2023. године, те је предмет враћен на поновни поступак.
Решењем првостепеног органа број 404-191-15/08 од 10. новембра 2023. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца, који су потом изјавили жалбу другостепеном органу.
3.2. Када су у питању подноситељке уставне жалбе Д . П . и Д . У, Уставни суд је констатовао следеће:
Решењем Општинског суда у Сремској Митровици О. 48/08 од 17. фебруара 2009. године за законског наследника на заоставштини иза пок. П. П, бившег из Манђелоса, који је поднео захтев о коме се одлучује у поступку, оглашена је, поред осталих, Д. П, овде подноситељка уставне жалбе.
Решењем Основног суда у Сремској Митровици О. 486/19 од 20. августа 2019. године за законског наследника на заоставштини иза пок. А . У, бившег из Сремске Митровице, који је поднео захтев о коме се одлучује у поступку, оглашена је, поред осталих, Д. У, овде подноситељка уставне жалбе.
Решењем првостепеног органа број 404-191-10/08 од 3. фебруара 2021. године, којим је одбијен као неоснован захтев подносилаца из тачке 1. изреке, истовремено је прекинут поступак у односу на П . П . и А. У, због смрти тих странака. У свим наредним првостепеним решењима је одређено да се прекида поступак у односу на поменута лица.
Према подацима у списима предмета и достављеној документацији, подноситељке Д . П . и Д . У . нису предложиле наставак поступка који је прекинут у односу на њихове правне претходнике и нису ступиле као странке у поступак.
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16, 95/18 – аутентично тумачење и 2/23 – Одлука УС), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да кад првостепени орган није издао решење у законом одређеном року, другостепени орган захтева да му првостепени орган саопшти зашто благовремено није издао решење, да ако другостепени орган нађе да првостепени орган није издао решење у законом одређеном року из оправданог разлога, продужава рок за издавање решења за онолико колико је трајао оправдани разлог, а најдуже за 30 дана (члан 173. став 1.); да ако другостепени орган нађе да не постоји оправдани разлог због кога решење није издато у законом одређеном року, он сам одлучује о управној ствари или налаже првостепеном органу да изда решење у року не дужем од 15 дана (члан 173. став 2.); да ако првостепени орган поново не изда решење у року који је одредио другостепени орган, он сам одлучује о управној ствари (члан 173. став 3.).
Одредбом члана 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року (…) .
5. Како се свим наводима уставне жалбе образлаже искључиво повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је наводе и разлоге уставне жалбе разматрао са становишта тог елемента права на правично суђење. Суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који је уследио након доношења Одлуке Уставног суда Уж-7820/2016 од 18. октобра 2018. године, којом је ближе означеним подноси оцима утврђена повреда права на суђење у разумном року у дотадашњем току поступка, који је трајао десет година и један месец, као и право на накнаду нематеријалне штете у опредељеном новчаном износу, те је наложено окончање поступка у најкраћем року. Стога је Уставни суд, у конкре тном случају, ценио период од 17. новембра 2018. године који до одлучивања о овој уставној жалби траје пет година и пет месеци .
Уставни суд указује на то да оспорени поступак још увек није окончан из чега произлази да надлежни органи нису поступили у складу са налогом датим у поменут ој одлу ци овог суда. При одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује се, пре свега, сложеност правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање управних органа, односно судова који воде поступак, као и значај истакнутог права за подносиоца.
Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што је претходном Одлуком Уставног суда наложено окончање поступка у најкраћем року.
Уставни суд је оценио да је овај предмет у одређеној мери чињенично сложен, имајући у виду већи број полицијских службеника који имају својство странке у поступку. Са друге стране, правна питања која се постављају у току поступка су већ у довољној мери разјашњена у Одлуци Уставног суда Уж-8639/2015 од 21. фебруара 2019. године. Из наведене одлуке Уставног суда произлази: да је сврха накнаде трошкова превоза да покрије трошкове које је полицијски службеник стварно имао за долазак на рад и одласка са рада, али да се, при том, мора спречити злоупотреба овог права која може да настане ако накнаду тражи полицијски службеник који те трошкове није имао; да су управни органи дужни да утврде који докази су од значаја за одлучивање о праву на накнаду трошкова превоза и да ли постоји законска обавеза странке да их достави или се они прибављају по службеној дужности; да се одбијање захтева за накнаду трошкова превоза не може образлагати пропуштањем странке да достави доказе о постојању стварних трошкова превоза, ако од ње претходно није захтевано да то учини; да ће се од странке тражити да приложи прецизно одређене доказе о стварним трошковима превоза који се, по закону, од ње могу тражити.
Испитујући поступање управних органа и надлежног суда у овој правној ствари, Уставни суд је констатовао да је у поступку чије се трајање овде цени донето осам првостепених и седам другостепених решења којима је одлучено о жалбама против првостепених решења . Из тога се може уочити да посматрани поступак превасходно обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 171. став 2. Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (пресуда Wierciszewska против Пољске , представка број 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Допринос првостепеног органа се састоји, такође, у томе што је тек 18. фебруара 2020. године донео решење у извршењу другостепеног решења од 23. јуна 2017. године. Непоступање првостепеног органа у том периоду није прекинуто подношењем две жалбе и једне тужбе подносилаца због „ћутања управе“. При томе је управни спор по тужби због „ћутања управе“ трајао две године, иако се од суда у том спору захтева да буде посебно ажуран.
Када је у питању понашање подносилаца уставне жалбе, У ставни суд сматра да они у периоду пре доношења решења од 18. фебруара 2020. године нису могли утицати на брже одлучивање првостепеног органа ранијим подношењем правних средстава због „ћутања управе“, имајући у виду неделотворно и споро поступање другостепеног органа и надлежног суда по тим правним средствима . Што се тиче подносиоца Ж. Р , Уставни суд је констатовао да је, у поступку чије се трајање овде цени, о захтеву тог подносиоца први пут одлучено решењем од 3. фебруара 2021. године, након што је поднеском од 18. новембра 2020. године указано првостепеном органу да је претходно пропустио да одлучи о његовом захтеву, при чему наведени подносилац због тог пропуштања није подносио жалбу другостепеном органу .
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе Ж. Р . због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, а осталих подносилаца наведених у тачки 1. изреке сваком у износу од по 500 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су наведени подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају, а посебно дужину трајања предметног поступка, неефикасно и споро поступање управних органа и надлежног суда, животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.
У погледу подносиоца Ж. Р, Уставни суд је узео у обзир да је он тек поднеском од 18. новембра 2020. године ук азао првостепеном органу на пропуштање да одлучи о његовом захтеву . При томе је Одлуком Уж-7820/2016 од 18. октобра 2018. године одбачена његова уставна жалба изјављена због повреде права на суђење у разумном року у дотадашњем току поступка управно из разлога што није користио правна средства због пропуштања првостепеног органа да одлучи о његовом захтеву. Стога је накнада нематеријалне штете наведеном подносиоцу утврђена у поменутом износу.
Када је реч о подноситељки С . Б . Ф, Суд је имао у виду да она није поднела уставну жалбу у предмету Уж-7820/2016, те да је овом уставном жалбом, као и остали подносиоци, оспорила трајање поступка који је уследио након доношења Одлуке Уж-7820/2016 од 18. октобра 2018. године, због чега је Суд, крећући се у границама захтева уставне жалбе, наведеној подноситељки утврдио накнаду нематеријалне штете у износу као и осталим подносиоцима из тачке 1. изреке.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у одлукама Синђелић и други против Србије , од 19. септембра 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка. Уставни суд сматра да се изнете оцене Европског суда могу применити и на оспорени поступак у коме се одлучује о праву већег броја полицијских службеника на исплату накнаде трошкова превоза која се тражи за ограничени временски период.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
8. Разматрајући допуштеност уставне жалбе у односу на подноситељке Д. П . и Д . У , Уставни суд је утврдио да оне нису биле странке у ос пореном поступку, будући да нису ступиле у поступак као правни следбени ци пок. П . П . и пок. А. У, који су били подноси оци захтева о коме се одлучује и у односу на које је оспорени поступак прекинут.
Из одредбе члана 170. Устава произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да је изјављује лице о чијим правима и обавезама је одлучивано у поступку чије се трајање оспорава уставном жалбом.
Имајући у виду да наведене подноситељке нису активно легитимисан е за подношење уставне жалбе, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио њ ихову уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, о чему је решено као у тачки 4. изреке.
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.