Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, Гордана Ајншпилер Поповић и Весна Илић Прелић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Л . С . из Власотинца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. априла 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Л. С . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Нишу у предмету У. 5702/18 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Л. С . из Власотинца поднео је Уставном суду, 5. јула 2021. године, преко пуномоћника Д . П , адвоката из Власотинца , уставну жалб у, уређену поднеском од 21. фебруара 2024. године, против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 5702/18 од 7. маја 2021. године, због повреде „права на праведно одлучивање пред Управним судом“ и права на имовину, без ознаке одредаба Устава којима се наведена прав а јемче. Уставни суд је истакнуту повреду „права на праведно одлучивање“, у конкретном случају, сматрао као истакнуту повреду права из одредбе члана 32. став 1. Устава Републике Србије, којом се јемчи право на правично суђење .
У уставној жалби је наведено да је Управни суд донео оспорену пресуду не изводећи ниједан доказ и верујући на „реч“ Дирекцији Фонда, иако подносиоцу није вршено правилно обрачунавање и усклађивање инвалидске пензије . Подносилац сматра да му је „право на праведно суђење и одлучивање“ повређено тиме што је оспорена пресуда Управног суда донета после три године , при чему није било разлога да се одуговлачи, позивајући се, при томе, и на члан 70. Устава којим је утврђена обавеза државе да се „брине о материјалној безбедности пензионера“.
Предложено је да Уставни суд поништи решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Лесковац број 182.1.5-6/17 од 14. новембра 2017. и „9. јануара“ 2018. године, као и оспорену пресуду Управног суда, те да наложи потпуно и правилно утврђивање „стања“ и доношење законитих решења, тако што ће у потпуности поступити по решењу од 23. марта 1989. године.
Из садржине уставне жалбе и постављеног захтева произлази да подносилац поред наведене пресуде Управног суда оспорава и решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Лесковац број 182.1.5-6/17 од 14. новембра 2017. и 19. јануара 2018. године .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку из списа предмета Управног суда – Одељење у Нишу У. 5702/18 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Поступајући по захтеву подносиоца уставне жалбе од 19. септембра 2017. године, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Лесковац је донео оспорено решење број 182.1.5-6/17 од 14. новембра 2017. године , којим је подносиоцу утврђен износ инвалидске пензије на дан стицања права и усклађени износ те пензије.
Решењем Републичког фонд а за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/182.6.4 16580/17 од 29. децембра 2017. године поништено је наведено првостепено решење и предмет враћен на поновни поступак .
Оспореним првостепеним решењем број 182.1.5-6/17 од 19. јануара 2018. године подносиоцу је утврђен износ инвалидске пензије на дан стицања права , 4. јануара 1989. године, и усклађени износ и те пензије , на дан 1. фебруара 1994. и на дан 1. децембра 2017. године.
Решењем другостепеног органа број 01-02/182.6.4 1868/18 од 20. фебруара 2018. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против оспореног првостепеног решења.
Подносилац уставне жалбе је 3. априла 2018. године поднео тужбу у управном спору против наведеног другостепеног решења. Списи предмета и одговор на тужбу су достављени Управном суду 24. маја 2018. године.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 5702/18 од 7. маја 2021. године одбијена је тужба подносиоца. Управни суд је прихватио оцену туженог органа да је првостепени орган правилно утврдио износ инвалидске пензије на дан стицања права и да је правилно извршено усклађивање пензије у складу са свим законом припадајућим повећањима од дана стицања права 4. јануара 1989. до 1. децембра 2017. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац поред осталог указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) је прописано да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року , на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи.
5. Имајући у виду да се у уставној жалби повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , чији елемент је и право на суђење у разумном року , образлаже тиме што је оспорена пресуда Управног суда – Одељење у Нишу донета после три године, са чиме се без разлога одуговлачило, уз навођење датума доношења решења управних органа и оспорене пресуде, Уставни суд је оценио да подносилац указује и на повреду права на суђење у разумном року у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Нишу у предмету У. 5702/18. Уставни суд, с тим у вези, имао у виду да је Европски суд за људска права у предмету Шаћировић и други против Србије (број представке 54001/15 и три друге, пресуда од 20. фебруара 2018. године, став 12.), указао да притужбе у вези са дужином поступка обично не захтевају много испитивања, те је довољно да су се подносиоци изричито жалили, иако на сажет начин, на дужину оспореног поступка, указујући на кључне догађаје и одлуке донете у току поступка, користећи у вези са тим одговарајуће речи, што је учинио и подносилац ове уставне жалбе.
Уставни суд је констатовао да је конкретни управни спор покренут тужбом од 3. априла 2018. године и окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Нишу од 7. маја 2021. године, те је трајао три године и један месец .
Поред саме дужине трајања поступка, Уставни суд је, при оцењивању да ли је период одлучивања надлежног суда био разуман, узео у разматрање и следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца као странке у поступку, поступање надлежног суда, као и то о ком праву подносиоца је одлучивано.
Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд налази да предмет управног спора није био сложен, имајући у виду да су све релевантне чињенице биле утврђене у управном поступку, као и да су спорна правна питања била разјашњена пред управним органима. Подносилац је имао материјални интерес да му се износ инвалидске пензије утврди у већем износу. При томе, својим понашањем није допринео трајању предметног управног спора.
Уставни суд је нашао да је споро поступање Управног суда искључиво довело до дугог трајања управног спора које се у конкретном случају не може оправдати. Према становишту Европског суда за људска права, повреда права на суђење у разумном року постоји када је суђење у једном степену трајало претерано дуго (пресуда Ciccardi против Италије, број представке 46521/99, од 16. новембра 2000. године, ст. 9. и 11.).
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Нишу у предмету У. 5702/18 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у погледу наведеног Уставом зајемченог права , одлучујући као у првом делу изреке.
Уставни суд је, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, крећући се у границама постављеног захтева, нашао да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року може остварити једино утврђивањем повреде тог права из члана 32. став 1. Устава.
6. Разматрајући уставну жалбу у односу на оспорено првостепено решење Републичког фонд а за пензијско и инвалидско оси гурање – Филијала Лесковац од 19. јануара 2018. године и оспорену пресуду Управног суда – Одељење у Нишу од 7. маја 2021. године, Суд указује на то да, сагласно одредби члана 170. Устава, у поступку по уставној жалби није надлежан да након и уместо надлежних судова, односно других државних органа спроводи поступак и решава спорне односе, већ само да испитује да ли су надлежни органи појединачним актима које су донели и радњама које су предузели, а који се уставном жалбом оспоравају, подносиоцу уставне жалбе повредили или ускратили означено уставно право или слободу.
Полазећи од изложеног, а имајући у виду садржину уставне жалбе и захтев истакнут у њој, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, уставну жалбу против наведених аката одбацио због ненадлежности да по њој поступа, решавајући као у другом делу изреке.
7. Разматрајући уставну жалбу у односу на оспорено првостепено решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Лесковац од 14. новембра 2017. године, Уставни суд је констатовао да је наведено решење поништено другостепеним решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда од 29. децембра 2017. године.
Имајући у виду да је оспорено решење уклоњено из правног промета, Суд је утврдио да уставна жалба против тог решења није допуштена, те ју је у том делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.