Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, Гордана Ајншпилер Поповић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби О. С . из Мионице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. априла 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба О. С . и утврђује да је решењем Основног суда у Ваљеву Су. V-35 број 40/18 од 25. маја 2018. године, решењем Жалбене комисије судова број 112-01-00048/2018-01 од 27. јула 2018. године и пресудом Управног суда У. 14577/18 од 4. маја 2020. године повређено право подноситељке уставне жалбе на рад, зајемчено одредбама члана 60 . ст. 1. и 3. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда У. 14577/18 од 4. маја 2020. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Жалбене комисије судова број 112-01-00048/2018-01 од 27. јула 2018. године.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. О. С . из Мионице поднела је Уставном суду, 18. јуна 2020. године, уставну жалбу против решења Основног суда у Ваљеву Су. V-35 број 40/18 од 25. маја 2018. године, због повреде права на рад зајемченог чланом 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено: да је подноситељка уставне жалбе остала нераспоређена по ступању на снагу Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Основном суду у Ваљеву; да је на упражњено радно место 2012. године распоређена В . Б . са образложењем да има предност због искуства у раду са земљишн ом књиг ом; да је земљишна књига, међутим, престала да важи крајем децембра 2010. године, ступањем на снагу Закона о државном премеру и катастру, те да то није могло пресудно утицати да наведено лице има предност приликом распоређивања; да је подноситељка за последње три године које су претходиле доношењу наведеног правилника била оцењена највишим оценама, док је распоређено лице било оцењено само за једну годину највишом оценом, а за остале две године није оцењено; да је последица стицања статуса нераспоређеног државног службеника био престанак радног односа подноситељке.
Подноситељка је п редложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорено решење Основног суда у Ваљеву од 25. маја 2018. године и наложи том суду да је распореди на ближе описане послове. Тражила је и накнаду материјалне штете због изгубљене нето минималне зараде, за период од 31. августа 2010. до 30. јуна 2020. године, у опредељеном новчаном износу.
Уставни суд је из навода уставне жалбе закључио да подноситељка, такође, оспорава решење Жалбене комисије судова број 112-01-00048/2018-01 од 27. јула 2018. године и пресуду Управног суда У. 14577/18 од 4. маја 2020. године, који су донети у поступку оцене законитости оспореног решења Основног суда у Ваљеву од 25. маја 2018. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из непотпуних списа предмета Основног суда у Ваљеву Су. V-35 број 40/18, обавештења тог суда Су. VIII 93/23 и Су . VIII 107/23 од 10. и 28. марта 2023. године , уверења Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Ваљево број 951-3-013-7633/2023 од 22. марта 2023. године, као и из целокупне документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће:
3.1. Чињенице које се односе на распоређивање подноситељке уставне жалбе:
Решењем Основног суда у Ваљеву V Су. 39/10-6 од 25. јануара 2010. године одређено је да је подноситељка уставне жалбе, државни службеник у Општинском суду у Мионици, привремено нераспоређена, почев од 1. јануара 2010. године, те је преузета у Основни суд у Ваљеву, до доношења Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места (у даљем тексту: Правилник) , када ће коначно бити одлучено о њеном радноправном статусу.
Решењем Основног суда у Ваљеву V Су. 39/10-49 од 14. јуна 2010. године одређено је да је подноситељка, као државни службеник у Основном суду у Ваљеву, остала нераспоређена, почев од 1. јула 2010. године, као и да јој престаје радни однос, ако у року од два месеца не буде премештена у други државни орган.
Решењем Жалбене комисије судова број 112-01-00477/2010-01 од 24. септембра 2010. године поништено је наведено првостепено решење и предмет враћен на поновни поступак , из разлога што се из достављених списа предмета и образложења побијаног решења није видело да ли су приликом распоређивања државних службеника по новом Правилнику поштоване одредбе члана 133. Закона о државним службеницима.
У даљем току поступка, решења Основног суд а у Ваљеву V Су. број 35-21/12 од 30. априла 2012, Су. V-35 107/17 од 28. јула 2017. и Су. V-35.132/17 од 18. децембра 2017. године, којима је одређено да је подноситељка нераспоређена, почев од 11. јуна 2010. године, поништена су решењима Жалбене комисије судова , те је предмет враћен на поновни поступак.
Другостепени орган је указао на то да у ситуацији када постоји само једно непопуњено радно место „референт у земљишној књизи“, за које двоје привремено нераспоређених државних службеника - подноситељка уставне жалбе и В . Б . испуњавају услове и имају идентичне оцене, критеријум на основу кога се врши распоређивање не може бити то да је једна од њих морала остати нераспоређена, већ се мора навести одлучна чињеница која је определила да се на непопуњено радно место распореди управо В. Б, а не подноситељка уставне жалбе.
Такође су донете пресуде Управног суда У. 10951/12 од 25. децембра 2014. и У. 6740/15 од 18. маја 2017. године, којима су уважене тужбе подноситељке и поништена коначна решења Жалбене комисије судова. Првом пресудом из разлога што суду нису достављени комплетни списи предмета, а другом пресудом зато што није утврђено на ком радном месту је В. Б . била распоређена до 31. децембра 2009. године, те да ли је и којом оценом је оцењена пре 2007. године, с обзиром на то да је оцењивање државних службеника уведено одредбом члана 133. став 1. Закона, који је ступио на снагу 1. јуна 2006. године.
У наредном решењу Основног суда у Ваљеву Су. V-35-36/18 од 15. марта 2018. године, којим је одлучено на исти начин као и у претходним решењима тог суда, први пут је наведено да је на распоређивање В. Б . на упражњено радно место пресудно утицало то што је раније била распоређена на послове и задатке водиоца земљишне књиге, што значи да има искуство и у раду у земљишној књизи.
Другостепени орган је решењем број 112-01-00030/2018-01 од 20. априла 2018. године поништио наведено првостепено решење. То је образложено тиме да првостепени орган није правилно спровео поступак распоређивања подноситељке, имајући у виду да В. Б . није била оцењена за две од последње три године које су претходиле доношењу новог Правилника, нити се из стања у списима предмета може утврдити да је подноситељки у недостатку одговарајућег радног места понуђено ниже радно место које одговара њеној стручној спреми.
Оспореним решењем Основног суда у Ваљеву Су. V-35 број 40/18 од 25. маја 2018. године поново је одређено да је подноситељка уставне жалбе нераспоређена, почев од 11. јуна 2010. године. У образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да је Правилник I Су. број 9/10-3 од 20. маја 2010. године ступио на снагу 11. јуна 2010. године, када су се стекли услови за распоређивање запослених који су до тада били у статусу привремено распоређених, односно привремено нераспоређених државних службеника , према Привременом правилнику број 110-00-00079/2009-03 од 7. октобра 2009. године; да је Правилником систематизовано 35 радних места са 176 извршилаца; да је в.ф. председника суда донела решења о распоређивању на 175 „ извршилачких позиција“ , која су постала правноснажна, тако да подноситељка на њих не може бити распоређена ; да је накнадно утврђено да је остала непопуњена једна „извршилачка позиција“ на радном месту „референт у земљишној књизи“; да је за распоређивање на то радно место за једног извршиоца узето у обзир осам привремено нераспоређених државних службеника који су испуњавали услове ; да су подноситељка уставне жалбе и В . Б , пре наведеног распоређивања, радиле на радном месту „ уписничар“, чији послови су најсличнији пословима радног места на које се распоређује , и да су у последње три године, у периоду од 2007. до 2009. године , идентично оцењене; да је подноситељка за 2007, 2008. и 2009. годину оцењена са највишом оценом, док је В . Б . за 2008. годину оцењена највишом оценом, а 2007. и 2009. године се налазила на породиљском одсуству због чега није оцењена за те године (за 2006. годину је добила оцену нарочито се истиче); да је увидом у решење Општинског суда у Љигу I Су. 14/92 од 31. јануара 1992. године утврђено да је В. Б . била распоређена на послове и задатке водиоца земљишне књиге, што значи да има искуство и у раду у земљишној књизи; да је у току био поступак обједињавања земљишне књиге и катастра непокретности, те је било неопходно да се на то радно место распореди службеник са искуством у тој области, што је пресудно утицало да В . Б . буде распоређена на радно место „референт у земљишној књизи“, а да подноситељка остане нераспоређена; да чињеница да се В . Б . налазила на породиљском одсуству 2007. и 2009. године и да није оцењена за те године, није могла бити искоришћена да се подноситељки да предност по том основу, јер би то значило дискриминацију В . Б; да су на све систематизоване „извршилачке позиције“ распоређени државни службеници, чија решења о распоређивању су постала правноснажна још током јуна 2010. године, па би било правно немогуће да првостепени орган донесе решење којим би се одлучило о распоређивању подноситељке на неко радно место; да чак и у случају да првостепени орган није правилно спровео поступак распоређивања (који закључак не стоји), не постоји правна могућност за другачију одлуку.
Оспореним решењем Жалбене комисије Владе број 112-01-00048/2018-01 од 27. јула 2018. године одбијена је као неоснована жалба подноситељке изјављена против наведеног првостепеног решења.
Подноситељка је у тужби поднетој против наведеног другостепеног решења, као и у претходним жалбама, оспорила разлог због кога је В . Б . дата предност приликом распоређивања на непопуњено радно место, истичући да је земљишна књига до тог распоређивања престала да постоји.
Оспореном пресудом Управног суда У. 14577/18 од 4. маја 2020. године одбијена је тужба подноситељке. У образложењу оспорене пресуде је наведено да су приликом доношења побијаног решења отклоњени недостаци на које је указано пресудом од 18. маја 2017. године, будући да су узети у обзир послови које су подноситељка и В . Б . обављале пре распоређивања и што је с тим у вези наведено зашто је овој другој дата предност. Оцењујући навод тужбе да је земљишна књига престала са радом у 2010. години, те да се априла 2012. године није могло донети решење о распоређивању В . Б . на радно место „референт у земљишној књизи“, која не постоји, Управни суд је навео да је предмет управног спора оцена законитости акта о нераспоређивању подноситељке уставне жалбе, а не акта о распоређивању В . Б, што је могло евентуално бити предмет другог управног поступка и управног спора.
Подноситељки уставне жалбе је као нераспоређеном државном службенику, по сили закона, престао радни однос, у складу са одредбом члана члан 131. став 1. тачка 3) Закона о државним службеницима.
3.2. Чињенице које се односе на распоређивање државног службеника В. Б:
В. Б . је до 31. децембра 2009. године била распоређена на радно место „уписничар“ у Општинском суду у Љ игу, а потом је од 1. јануара 2010. године преузета у Основни суд у Ваљеву као привремено нераспоређена до доношења Правилника. По доношењу новог Правилника, остала је нераспоређена почев од 1. јула 2010. године. Након поништаја решења којим је одређено да је нераспоређена, Основни суд у Ваљеву је донео решење V Су. број 35-23/12 од 30. априла 2012. године којим је распоређена на радно место „референт у земљишној књизи“, у звању „референт“, с тим што је дужна да ступи на рад у року од осам дана од дана коначности решења. У том решењу је наведено да је В. Б . у последње три године пре доношења новог Правилника имала идентичне оцене као и подноситељка уставне жалбе, али да је једна од њих две морала остати нераспоређена.
В. Б . није фактички радила у Основном суд у у Ваљеву у периоду од 1. јула 2010. до ступања на рад по решењу од 30. априла 2012. године. На радном месту „референт у земљишној књизи“ је била распоређена све до 10. фебруара 2016. године, када је распоређена на радно место за пријем, оверу и експедицију поште, у складу са новим Правилником.
3.3. У Правилнику о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Основном суду у Ваљеву I Су. број 9/10-3 од 20. маја 2010. године под бројем 26. систематизовано је радно место „референт у земљишној књизи“, са следећим описом послова: израђује решења по земљишно-књижним предметима, врши упис стварних права, спроводи забележбе, предбележбе, брисање терета, проводи пријавне листове кроз земљишне књиге, издаје изводе из земљишне књиге, разне потврде и уверења, сређује предмете по жалбама и доставља другостепеном суду, обавља и друге послове по налогу шефа земљишне књиге, земљишно књижног судије и председника суда.
Према обавештењима Основног суда у Ваљеву Су. VIII 93/23 и Су . VIII 107/23 од 10. и 28. марта 2023. године, послови земљишне књиге су се у том суду обављали до јануара 2012. године, а након тога, запослени на радном месту „референт у земљишној књизи“ су били распоређени као референти на пословима у парничној, ванпарничној, кривичној и извршној писарници, као и на радним местима за пријем и експедицију поште, који послови одговарају њиховој стручној спреми.
У уверењу Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Ваљево број 951-3-013-7633/2023 од 22. марта 2023. године је наведено да су последњи земљишно-књижни улошци преузети од Основног суда у Ваљеву у марту и априлу 2012. године и да се од тада рачуна да је окончан поступак излагања и оснивања катастра непокретности.
4. У конкретном случају су релевантне одредбе члана 60. ст. 1. и 3. Устава којима је утврђено да се јемчи право на рад, у складу са законом и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места.
Законом о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09), у тексту који је важио у време када је утврђено да је подноситељка нераспоређена, било је прописано: да државни службеник има право жалбе на решење којим се одлучује о његовим правима и дужностима, ако жалба овим законом није изричито искључена (члан 16. став 1.); да је одговарајуће радно место оно чији се послови раде у истом звању као послови радног места са кога се државни службеник премешта и за које државни службеник испуњава све услове (члан 91.); да државном службенику престаје радни однос по сили закона ако је нераспоређен а не буде премештен на друго радно место - наредног дана од протека два месеца откад је постао нераспоређен (члан 131. став 1. тачка 3)); да ако Правилник буде тако измењен да нека радна места буду укинута или број државних службеника смањен, прекобројни државни службеници премештају се на друга одговарајућа радна места, а предност имају они са бољим оценама у последње три године (члан 133. став 1.); да ако одговарајуће радно место не постоји, прекобројни државни службеник може, уз своју сагласност, бити премештен на ниже радно место које одговара његовој стручној спреми, а ако ни такво радно место не постоји постаје нераспоређен (члан 133. став 2.); да се у случају доношења новог Правилника, сви државни службеници распоређују на одговарајућа радна места, при чему руководилац води рачуна о томе на којим су пословима радили пре распоређивања (члан 134. став 1.); да ако новим Правилником нека радна места буду укинута или број државних службеника буде смањен, на прекобројне државне службенике примењују се одредбе овог закона које важе за случај измене Правилника (члан 133. овог закона) (члан 134. став 2.); да ако државни орган буде укинут а његов делокруг преузме други државни орган, он преузима и државне службенике из укинутог државног органа, решењима која доноси руководилац државног органа који је преузео делокруг (члан 135. став 1.); да до доношења новог Правилника у државном органу који је преузео делокруг, преузети државни службеници настављају да раде послове које су радили, а право на плату остварују према дотадашњим решењима (члан 135. став 2.); да се после доношења новог Правилника примењују одредбе овог закона које важе за случај кад је нов Правилник донесен само ради промене унутрашњег уређења државног органа (члан 134. овог закона) (члан 135. став 3.); да жалбене комисије одлучују о жалбама државних службеника на решења којим се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужностима и о жалбама учесника интерног и јавног конкурса, те да жалбене комисије примењују закон којим се уређује општи управни поступак (члана 142.); да против одлуке жалбене комисије може да се покрене управни спор (члана 143. став 3.).
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС", бр. 18/16, 95/18 - аутентично тумачење и 2/2023 - одлука УС) прописано је: да орган поступа на основу закона, других прописа и општих аката, да када је законом овлашћен да одлучује по слободној оцени, орган одлучује у границама законом датог овлашћења и сагласно циљу због кога је овлашћење дато (члан 5. ст. 1. и 2.); да је орган дужан да правилно, истинито и потпуно утврди све чињенице и околности које су од значаја за законито и правилно поступање у управној ствари (члан 10. став 1.); да у случају када је одлучено по слободној оцени, образложење садржи и пропис који орган овлашћује на то, разлоге којима се руководио при одлучивању и у којим границама и с којим циљем је применио овлашћење да одлучује по слободној оцени (члан 141. став 4.).
5. Подноситељка уставне жалбе истиче да искуство у раду у земљишној књи зи није могло пресудно утицати на распоређивање другог државног службеника на непопуњено радно место, јер је земљишна књига у време доношења решења о распоређивању престала да постоји, као и да је последица такве одлуке за њу била стицање статуса нераспоређеног државног службеника, а потом и престанак радног однос а.
Полазећи од тога да је решење којим је одређено да је подноситељка нераспоређени државни службеник непосредно утицало на њен радноправни статус тиме што јој је радни однос престао, по сили закона, протеком два месеца откад је постала нераспоређена, Уставни суд је ове наводе уставне жалбе испитивао са становишта истакнуте повреде права на рад из члана 60. Устава, и то одредбе става 1, којом се јемчи право на рад, у складу са законом, и одредбе става 3, којом се свима, под једнаким условима, јемчи доступност свих радних места. Уставни суд указује да се одредбама члана 60. ст. 1. и 3. Устава државним службеницима у поступку распоређивања, након доношења новог акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места , јемчи право да се испитају све Законом прописане претпоставке за распоређивање на радна места за која испуњавају услове и да се према њима једнако поступа применом објективних критеријума, уз обезбеђивање делотворне правне заштите.
Уставни суд је пошао од тога да је подноситељка уставне жалбе била један од осам привремено нераспоређених државних службеника у Основном суду у Ваљеву који су узети у обзир приликом распоређивања на једино непопуњено радно место „референт у земљишној књизи“, за једног извршиоца, предвиђено Правилником , који је ступио на снагу 11. јуна 2010. године. У поступку распоређивања је оцењено да два привремено нераспоређена државна службеника – подноситељка уставне жалбе и В . Б, у једнакој мери испуњавају све критеријуме за распоређивање, прописане одредбама Закона о државним службеницима, с обзиром на то да је утврђено да је реч о одговарајућем радном месту (послови се обављају у истом звању као и на радним местима на којима су претходно биле распоређене и за које испуњавају све услове), да су послови радног места на које се распоређује по садржини и комплексности најсличнији пословима које су радиле непосредно пре распоређивања и да су биле идентично оцењене у последње три године. Првостепени орган је, при таквом стању ствари, предност за распоређивање дао В. Б , уз оцену да је једна од њих две морала остати нераспоређена. Међутим, другостепени орган није прихватио такву оцену првостепеног органа, указујући да то не може бити критеријум на основу кога се врши распоређивање, већ се мора навести који разлог је определио да се распореди управо наведени државни службеник, а не подноситељка. У таквој ситуацији, првостепени орган је био у обавези да образложи којим додатним критеријумима се руководио када је утврдио да баш подноситељка остане нераспоређена.
У решењу Основног суда у Ваљеву од 15. марта 2018. године први пут је као пресудан разлог за распоређивање државног службеника В. Б . на непопуњено радно место наведено то што је у време распоређивања у току био поступак обједињавања земљишне књиге и катастра непокретности, те је било неопходно да се распореди државни службеник са искуством у тој области, које је поменуто лице неспорно имало. Подноситељка је у свим правним средствима изјављеним у даљем току поступка оспорила наведени разлог, истичући да се у то време послови земљишне књиге више нису обављали у Основном суду у Ваљеву и да је окончан поступак обједињавања са катастром непокретности. Међутим, Жалбена комисија судова није посебно оценила тај навод, док је Управни суд сматрао да таква тврдња не може бити предмет оцене у поступку у коме је одлучивано о распоређивању подноситељке, већ евентуално у поступку у коме је одлучивано о распоређивању државног службеника В. Б.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је цитираним одредбама Закона о државним службеницима прописано да државни службеник има право жалбе на решење којим се одлучује о његовим правима и дужностима и да жалбена комисија доноси одлуку против које се може покренути управни спор. Дакле, подноситељка уставне жалбе је могла да изјави жалбу само на решење којим је одлучено о њеном нераспоређивању, које јој је једино и достављено, а потом и да поднесе тужбу у управном спору против коначног решења по жалби, што је и учинила. При томе је одлука о распоређивању, односно нераспоређивању неког од државних службеника могла бити донета само применом истих критеријума и међусобним упоређивањем. Стога је подноситељка имала непосредан правни интерес да оспор и разлог због кога је наведеном државном службенику, а не њој, дата предност приликом распоређивања на непопуњено радно место, од чега је зависила оцена законитости решења којим је одлучено о њеном нераспоређивању. Такође, чињеница да је решење о распоређивању државног службеника В. Б . од 30. априла 2012. године постало правноснажно, на коју се позвао Основни суд у Ваљеву, није могла бити од утицаја на оцену законитости решења о нераспоређивању подноситељке, нити на правне последице евентуалног поништаја тог решења.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да је Управни суд из уставноправно неприхватљивих разлога пропусти о да испита наводе подноситељке уставне жалбе којима је оспорила одлучни разлог за распоређивање другог државног служб еника на непопуњено радно место. У том смислу, у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе није утврђено да ли су се послови непопуњеног радног места, предвиђени тада важећим Правилником, у време када је вршено распоређивање, и даље обављали у Основном суду у Ваљеву. У вези са тим , уколико се у то време на наведеном радном месту нису обављали послови предвиђени Правилником, било је потребно узети у обзир садржај послова које је државни службеник стварно обављао по распоређивању и у односу на те послове оценити коме је требало дати предност за распоређивање.
Сагласно наведеном, Уставни суд је нашао да разлози дати у образложењима оспорених одлука не указују на то да су у конкретном случају испуњене Законом прописане претпоставке да се подноситељки утвр ди статус нераспоређеног државног службеника, нити да је према њој једнако поступано у остваривању права на распоређивање на одговарајуће радно место. Стога је Уставни суд утврдио да је оспореним одлукама подноситељки повређено право на рад у делу у коме се сваком јемчи остваривање тог права у складу са законом и доступност под једнаким условима сваког радног места из члана 60. ст. 1. и 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23) , усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се отклањање штетних последица подноситељки уставне жалбе у овом уставносудском поступку може остварити једино поништавањем оспорене пресуде Управног суда У. 14577/18 од 4. маја 2020. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука по тужби подноситељке поднетој против решења Жалбене комисије судова број 112-01-00048/2018-01 од 27. јула 2018. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Уставни суд напомиње да није надлежан да утврђује да ли су били испуњени услови за распоређивање подноситељке уставне жалбе, нити се овом одлуком прејудицира одлука надлежног органа о томе, под претпоставком да се постојање тих услова утврди и оцени у поступку који је у складу са законом.
6. Подноситељка уставне жалбе је , такође, тражила да накнаду материјалне штете у висини изгубљене нето минималне зараде, за период од 31. августа 2010. до 30. јуна 2020. године. Уставни суд сматра да је овај захтев подноситељке преурањен, јер ће се у поступку пред надлежним судом поново одлучивати о њеној тужби поднетој против коначног решења, због чега је Суд одбацио тај захтев, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 3. изреке.
7. Полазећи од свега изнетог, на основу одредаба члана 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.