Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби A. П. из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 11. априла 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. П. изјављена против пресуде Вишег суда у Новом Пазару Кж1. 150/21 од 10. децембра 2021. године у односу на истакнуту повреду права из члана 46. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. П. из Новог Пазара је, 23. фебруара 2022. године, преко К. п, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде означене у изреци због повреде права на правично суђење, посебних права окривљеног и слободе мишљења и изражавања, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 33. и члана 46. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац је истакао и повреду права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чије постојање повреде Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Уставном жалбом се оспорава другостепена пресуда којом је одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против пресуде Основног суда у Новом Пазару К. 140/21 од 31. марта 2021. године, којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због учињеног кривичног дела увреде из члана 170. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и осуђен на новчну казну у износу од 50.000,00 динара.
У уставној жалби је наведено да је подносилац као грађанин био забринут за јавно здравље у Новом Пазару и као дугогодишњи грађански активиста није имао другог начина да се обрати приватном тужиоцу, који је уједно и јавни функционер, одлучио се за друштвену мрежу, јер је приватни тужилац више пута реаговао због објава на друштвеним мрежама и тако показао да прати шта се тамо пише, те да је то био једини начин да се провокациојом скрене пажња на проблем и да се позове на одговорност директор О. болнице Н. У уставној жалби је наведено да у оспореним пресудама није наведено на који начин и на основу којих доказа је утврђено да је код подносиоца уставне жалбе, као окривљеног, постојала намера омаловажавања, као и да судови нису сагледали контекст читаве изјаве поднсиоца уставне жалбе, већ су само издвојили реч „бедници“ као реч подобну да повреди углед оштећеног.
У уставној жалби је наведено и да у оспореној пресуди нису испитана одлучна питања и да судови нису спровели тзв. троделни тест, како би се утврдило да ли је мешање државе у слободу изражавања подносиоца уставне жалбе засновано на закону, да ли тежи легитимном циљу, а посебно да ли је неопходно у демократском друштву.
Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права, поништи оспорену другостепену пресуду и утврди право подносиоцу уставне жалбе на накнаду штете у износу од 3.000,00 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Основног суда у Новом Пазару К. 140/21 од 31. марта 2021. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим што је на друштвеној мрежи „Ф.“ увредио приватног тужиоца М.М. тако што је јавно објавио у циљу омаловажавања тужиоца увредљиве речи садржине: „Ви бедници, М. и Ђ.“.
У образложењу првостепене пресуде, подред осталог, наведено је да из изведених доказа произлази да оптужени не критикује рад приватног тужиоца, нити је бранио неко право, а ни штитио оправдани интерес, јер и само окривљени тврди да је дугогодишњи грађански активиста, па му је сигурно познат начин исправног изношења критике и остваривања права и заштите интереса, а то свакако није наведеним речима упућених приватном тужиоцу, где се из начина извршене објаве, па и из околности начина правдања окривљеног за своје радње, види да је намера била управо да се приватни тужилац омаловажи. Приликом одмеравања казне суд ранију осуђиваност окривљеног за кривично дело недавање издржавања из члана 195. Кривичног законика, није ценио као нарочито отежавајућу, а присуство олакшавајућих околности, да је породичан човек, отац четворо деце, суд је ценио као нарочито олакшавајуће, па је окривљеном изрекао новчану казну у износу испод границе законског минимума за кривично дело за које је оглашен кривим.
Из образложења првостепене пресуде Уставни суд је утврдио да је спорни текст на фејсбук профилу подносиоца уставне жалбе у целини гласио: „Ви бедници, М. и Ђ. Као и сви остали који сте одговорни у кризном штабу. Да сад не спомињем читав кризни штаб јер су многи само фигуре у том кризном штабу и њих овог пута не помињем, већ само оне на врху, најодговорније. Обзиром да будним оком пратите шта ко пише на друштвеним мрежама, ако чујете неке болесне дезинформације да круже друштвеним мрежама од којих се леди крв у жилама, а везане су за нови талас епидемије који најављују, огласите се, демантујте то да би грађани били упућени, јер ће у противном ускоро у најмању руку народ почети јавно да вам псује све по списку. А распитајте се лијепо о чему се шушка по чаршији“.
У првостепеној пресуди суд је оценио да се не може прихватити одбрана окривљеног да су наведене речи имале за циљ да упозоре надлежне на дешавања у О. болници, нити суд прихвата одбрану окривљеног у погледу значења речи „бедници“. Из копије записника о главном претресу Основног суда у Новом Пазару К. 140/21 од 31. марта 2021. године произлази да је подносилац уставне жалбе суду објаснио да према исламској култури реч „бедник“ означава лице које је „мило Богу“, односно лице које може да погреши али му се не замера, као лице које није вичан и спретан у свом послу. У првостепеној пресуди је оцењено да овакво значење речи није прихватљиво и да је таква одбрана усмерена на умањење кривице и побољшања кривичноправног положаја окривљеног.
У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, наведено је да речи које је окривљени јавно објавио на друштвеној мрежи превазилазе оквире друштвено прихватљиве озбиљне критике лица које врши послове руководиоца јавне установе, јер се у самом значењу речи „бедник“ негира се или се потцењују вредности које чине част једног лица и та реч значи: човек који доноси несрећу, мизерија, лош човек и слично, па се ради о вербалној увреди, те се у описаним радњама стичу сва законска субјективна и објективна обележја кривичног дела увреда из члана 170. став 2. у вези става 1. Кривичног законика.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1. ); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (члан 46. став 1.); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46. став 2.).
Одредбама члана 33. Устава утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.); да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (став 4.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.); да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (став 7.); да сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (став 8.).
Одредобм члана 23. Устава, која је од значаја за решавање ове уставноправне ствари утврђено је да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите.
Одредбама Евроспке конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) утврђено је: да свако има право на слободу изражавања, да ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе, те да овај члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и биоскопских предузећа (члан 10. став 1.); да пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства (члан 10. став 2.); да се ништа у овој конвенцији не може тумачити тако да подразумева право било које државе, групе или лица да се упусте у неку делатност или изврше неки чин усмерен на поништавање било ког од наведених права и слобода или на њихово ограничавање у већој мери од оне која је предвиђена Конвенцијом (члан 17.).
За доношење одлуке у овој правној ствари од значаја су и одредбе Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05 и др.), којима је прописано да ко увреди другог, казниће се новчаном казном од 20 до 100 дневних износа или новчаном казном од 40.000 до 200.000 динара (члан 170. став 1.).
5. Уставни суд је, разматрајући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди слободе мишљења и изражавања, пошао од гаранција које Устав предвиђа у одредби члана 46. став 1. Устава и констатовао да Устав сваком лицу јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Уважавајући праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), који је у својим одлукама слободу изражавања оквалификовао као „један од основних услова за напредак демократских друштава и развој сваког појединца“ (видети: пресуду ЕСЉП Handyside против Уједињеног краљевства, број представке 5493/72, од 7. децембра 1976. године, став 49.), Уставни суд констатује да под условима предвиђеним ставом 2. члана 10. Конвенције, слобода изражавања обухвата не само „информације“ и „идеје“ које се примају благонаклоно или се сматрају неувредљивим или је јавност према њима равнодушна, него исто тако слобода изражавања подразумева и обавезу друштва да толерише индивидуална гледишта, чак и у случајевима када она шокирају већину, односно када вређају или узнемиравају државу или неки део популације. Такви су захтеви плурализма, толеранције и отворености ума, без којих нема демократског друштва (видети пресуде ЕСЉП у предметима Handysidе против Уједињеног краљевства, број представке 5493/72, од 7. децембра 1976. године, став 49. и Nilsen and Johnsen против Норвешке, представка број 23118/93, од 25. новембра 1999. године, став 43.). Слобода изражавања обухвата, поред осталог, право на непристрасне, добронамерне информације од јавног интереса, чак и када предметна публикација подразумева штетне изјаве о појединцима (видети нпр. пресуду ЕСЉП у предмету Лепојић против Србије, представка број 13909/05, од 2. октобра 2007. године, став 74.).
С друге стране, слобода изражавања односи се на саоштавање и ширење како чињеница, тако и вредносних судова, при чему чињенице подлежу доказивању, а вредносни судови и мишљења не (о разлици имеђу чињеница и мишљења/вредносних судова видети пресуду ЕСЉП у предмету Jerusalem против Аустрије, представка број 26958/95, од 27. фебруара 2001. године, ст. 42. и 43.). Уставни суд додатно указује на то да је граница прихватљиве критике шира уколико се информације саопштене јавности односе на политичаре или јавне личности (ЕСЉП, случај Lingens против Аустрије, по представки број 9815/82, пресуда од 8. јула 1986. године, став 42, и пресуда у предмету Бодрожић против Србије, представка број 32550/05, од 2. јуна 2009. године, став 54.). Стога, наведена лица морају да имају већи степен толеранције на критике које се односе на њих, у односу на појединце чији рад није јаван, нити изложен јавном мњењу.
Дакле, остваривање слободе изражавања повлачи за собом дужности и одговорности, јер слобода изражавања није апсолутна. Најпре одредбама члана 17. Конвенције обезбеђена је заштита квалитета правилног остваривања зајемчених права, тако што је изричито забрањена злоупотреба права, како државних органа, као носилаца моћи у односу на појединца, тако и појединцу у односу на друге појединце. Слобода изражавања се мора користити сходно начелу владавине права, дакле, не кршећи тиме права других. Наиме, остваривање одређеног права или слободе ограничено је пре свега коришћењем основних људских права и слобода од стране других појединаца. Устав Републике Србије је у члану 46. став 2. утврдио ограничења слободе изражавања, која изричито морају бити прописана законом, а она се односе на заштиту права и угледа других, чување ауторитета и непристрасности суда и заштиту јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности земље, те морају бити неопходна ради остваривања утврђених легитимних циљева. Придев „неопходан“ у смислу члана 46. став 2. Устава подразумева постојање „нужне друштвене потребе“ што, пре свега, значи да ограничење слободе изражавања мора бити пропорционално легитимном циљу који се жели постићи. Пропорционалност у колизији слободе изражавања и заштите легитимног циља мора бити одмерена разумним степеном толеранције. Мешање које није сразмерно легитимном циљу не може се сматрати нужним у демократском друштву и представљаће повреду права из члана 46. став 1. Устава.
Стога је у оцени да ли је подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом ускраћена слобода мишљења и изражавања у мери да се крши члан 46. Устава, потребно утврдити: прво, да ли је дошло до мешања државе у слободу мишљења и изражавања подносиоца уставне жалбе, и друго, да ли је то мешање дозвољено са аспекта садржине става 2. члана 46. Устава.
Полазећи од тога да је оспореном пресудом подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим и новчано кажњен због јавно израженог мишљења о приватном тужиоцу, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају оспореним пресудом дошло до мешања државе у остваривање права на слободу изражавања подносиоца уставне жалбе.
Да би се дошло до одговора на питање да ли та врста ограничења представља истовремено и повреду права (недозвољено мешање у слободу изражавања), односно да ли је оспореном пресудом испуњени услови за дозвољено ограничење слободе изражавања подносиоца уставне жалбе утврђени ставом 2. члана 46. Устава, неопходно је испитати испуњеност три услова: први, да ли је мешање засновано на закону; други, да ли је ограничење слободе изражавања извршено у циљу заштите једног или више других вредности таксативно наведених у члану 46. став 2. Устава, односно да ли је тежило легитимном циљу и трећи, да ли је мешање државе у слободу изражавања било неопходно у демократском друштву.
Испитујући испуњеност првог услова – да ли је то мешање прописано законом, Уставни суд је утврдио да је ограничење слободе изражавања подносиоца било засновано на примени одредаба члана 170. Кривичног законика које су, по оцени Уставног суда, довољно прецизне и предвидиве као кривичноправне норме прописане законом.
Оцењујући испуњеност другог услова: да ли је наведено мешање у слободу изражавања подносиоца било оправдано – засновано на легитимном циљу, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом суд ограничио слободу изражавања подносиоца, правдајући то заштитом части и угледа другог лица. Дакле, из образложења оспорене пресуде произлази да је ограничење слободе изражавања подносиоца уставне жалбе служило заштити Уставом утврђених права и интереса приватног тужиоца.
С тим у вези, Уставни суд је оценио да заштита части и угледа другог лица, као циљ ограничења слободе изражавања, представља Уставом дозвољен основ за такво ограничење. Такође, Уставни суд је утврдио да је у оспореној пресуди суд довољно образложио због чега је ограничење слободе изражавања подносиоца уставне жалбе било у функцији заштите части и угледа приватног тужиоца у кривичном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе.
Приликом испитивања трећег услова – да ли је наведено ограничење слободе изражавања неопходно у демократском друштву, Уставни суд је примењујући принцип пропорционалности, оцењивао да ли је овакво мешање у слободу изражавања подносиоца уставне жалбе, а ради заштите части и угледа другог лица, заиста било и неопходно у отвореном и демократском друштву. Наиме, у ситуацији када постоје два или више супростављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак је редовних судова да, ценећи околности конкретног случаја, успоставе равнотежу између тих супростављених права, или да, уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права.
У том смислу, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе у току кривичног поступка, па ни у уставној жалби, није оспорио да је, преко друштвених мрежа, на свом „F.“ профилу јавно објавио текст у којем је приватног тужиоца називао бедником. Уставни суд констатује да је приватни тужиулац имао својство јавног функционера – руководилац О. болнице у Н, као и да из доказа достављених уз уставну жалбу произлази да је наведена објава подносиоца уставне жалбе дата у току масовних грађанских протеста који су се месецима одржавали испред Д. з. Н. и да је подносилац уставне жалбе изабрао да се приватном тужиоцу обрати преко друштвених мрежа, јер је то, како наводи и у уставној жалби, био једини начин да га приватни тужилац чује, јер је имао сазнања да он прати све што се објављује на друштвеним мрежама. Из наведеног би се могло закључити да је подносилац уставне жалбе јавно желео да изнесе политичку критику поступања приватног тужиоца као члана кризног штаба у време пандемије. Међутим, полазећи од садржине целокупне спорне објаве на друштвеној мрежи „F.“, Уставни суд сматра уставноприхватљивим став кривичног суда да контекст у коме је подносилац уставне жалбе критиковао приватног тужиоца, као и начин на који се оправдава у својој одбрани пред судовима опште надлежности, упућује на закључак да је подносилац уставне жалбе имао намеру да омаловажи и увреди приватног тужиоца, јер он не критикује рад приватног тужиоца као јавног функционера и члана кризног штаба у време пандемије, већ називајући га „бедником“ карактерише његову личност у увредљивом контексту користећи у свом изражавању термин који искључује озбиљно политичко излагање и превазилази оквире друштвено прихватљиве критике лица које врши јавну функцију – руководилац јавне здравствене установе, те се не може сматрати да је таква изјава дата у одбрани права грађана и заштити оправданих интереса.
Поред наведеног, Уставни суд је утврдио да је за кривично дело увреде запрећена новчана казна у распону од 10.000 до 200.000 динара, а да је подносилац уставне жалбе осуђен на новчану казну у износу од 50.000 динара, те стога, по оцени Уставног суда изречена кривична санкција сразмерна је конкретном легитимном циљу и не може имати „застрашујући ефекат“ на остваривање слободе изражавања. Уставни суд сматра да су, с обзиром на тежину учињеног кривичног дела, наведена осуда и висина изречене казне довољни да се убудуће одбварате јавни критичари да користе погрдне епитети у било ком обраћању, а нарочито у обраћању већем броју људи, а да реакција државе на неприхватљиво излагање кроз конкретну осуђујућу пресуду, неће никога обесхрабрити да се у будућности критикују поступци јавних функционера и владајућа политика, на начин који је прихватљив у цивилизованом демократском друштву.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да су првостепени и другостепени суд у оспореној пресуди, у циљу успостављања правичне равнотеже између супротстављених права приватног тужиоца и окривљеног (овде подносиоца уставне жалбе), ценио околности конкретног случаја и да је другостепени суд за своју одлуку дао релевантне и довољне разлоге када је утврдио да је првостепени суд правилно нашао да су инкриминисаним радњама подносиоца уставне жалбе остварена објективна и субјективна обележја кривичног дела увреда из члана 170. став 1. КЗ, односно да су изговорене речи оптуженог, овде подносиоца биле првенствено усмерене на морално омаловажавање приватног тужиоца, а не на критичку оцену његовог јавног деловања, како подносилац тврди у уставној жалби. С тим у вези Уставни суд не оспорава тачност тврдњи да су границе критике шире када су у питању јавне личности, и да јавне личности морају показати већи степен толеранције према јавно изнетој критици. Међутим, Уставни суд, најпре, указује да се наведено односи искључиво на друштвено прихватљиву критику, јер слобода изражавања, ни у делу који се односи на омогућавање широке и отворене расправе о политичким питањима од јавног интереса, није апсолутне природе и подлеже законским ограничењима и не ужива заштиту када је критика изнета искључиво у намери вређања и омаловажавања личности, а не у доброј намери и у вези са стварном потребом јавне критике за коју постоји оправдани јавни интерес. Стога, имајући у виду да је у кривичном поступку несумњиво утврђено и у оспореној пресуди уставноправно прихватљиво образложено да се речју „бедници“, превазилазе оквири друштвено прихватљиве критике и да су дати искључиво у намери омаловажавања личности приватног тужиоца, Уставни суд је оценио нису основане тврдње подносиоца уставне жалбе да су предметне објаве на друштвеној мрежи „F.“ биле усмерене на критику јавног деловања приватног тужиоца као јавне личности, а да нису биле усмерене на њега лично.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да је ограничење слободе изражавања подносиоца уставне жалбе било неопходно ради заштите части и угледа другог лица, као и да оспорена пресуда садржи довољно детаљно образложење разлога који су оправдавали да се ограничи слобода изражавања подносиоца уставне жалбе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама права оба лица.
Како је у предметном кривичном поступку успостављена правична равнотежа и пропорционалност између две супротстављене вредности – права на слободу изражавања и заштите части и угледа појединца, то по оцени Уставног суда, наводи уставне жалбе нису основани.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом подносиоцу уставне жалбе није повређена слобода зајемчена одредбом члана 46. став 1. Устава, па је уставна жалба у овом делу одбијена као неоснована, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 44/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), и одлучено као у првом делу изреке.
6. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде Уставом зајемченог права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова, те да одлучујући о уставној жалби, не може оцењивати правилност закључака редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, начина на који су судови дали оцену тих чињеница, и начина на који су применили меродавно право, уколико из разлога наведених у уставној жалби и садржине оспорених аката не произлази да је закључивање редовних судова било очигледно произвољно или арбитрарно. Другим речима, у поступку по уставној жалби не врши се контрола оцене доказа или примене закона од стране редовних судова, осим ако су докази цењени очигледно на штету странке која је поднела уставну жалбу, односно ако је уочљива грешка у тумачењу права заснована на начелно нетачном гледишту које је од значаја за остваривање и заштиту неког људског права и има посебну тежину у свом материјалном значењу за конкретан правни случај.
Што се тиче околности предметног случаја, Уставни суд констатује да подносилац у уставној жалби понавља наводе изнете у жалби изјављеној против првостепене пресуде, која је била предмет разматрања другостепеног суда, те да је другостепени суд дао довољно аргументовано и јасно образложење у погледу примедби које је подносилац истицао, а које је засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени релевантног права.
Уставни суд додатно указује на то да према пракси ЕСЉП, обавеза образложења судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати одговори на све изнете аргументе (видети пресуду Van de Hurk против Холандије, број представке 16034/90, од 19. априла 1994. године, став 61.). То нарочито важи за образложења одлука судова правног лека у којима су прихваћени разлози изнети у одлукама нижестепених судова, јер мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да уставна жалба не садржи наводе којима би била доведена у сумњу правичност кривичног поступка који је правноснажно окончан оспореном пресудом, Уставни суд је оценио да нису испуњене Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за мериторно одлучивање у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
7. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на истакнуту повреду посебних права окривљеног из члана 33. Устава, Уставни суд указује на то да формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, без адекватног образложења у чему се наведена повреда права састоји, уставну жалбу не чини допуштеном.
Како уставна жалба не садржи ниједан навод који се заснива на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине права из члана 33. Устава, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању, Уставни суд је и у овом делу оценио да нису испуњене Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за мериторно одлучивање у односу на истакнуту повреду посебних права окривљеног из члана 33. Устава, па је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ДР ТАМАША КОРХЕЦА (Dr. KORHECZ TAMÁS)
у вези са Одлуком Уставног суда број Уж-2006/2022
Уставни суд, на седници од 11. априла 2024. године, у предмету Уж-2006/2022, већином гласова одбио је уставну жалбу подносиоца уставна жалбе и потврдио уставност пресуде Вишег суда у Новом Пазару Кж1. 150/21 од 10. децембра 2021. године којом је А.П. из Новог Пазара оглашен кривим због учињеног кривичног дела увреде и изречена му је новчана казна у износу од 50.000 динара.
Не могу да се сложим са Одлуком Уставног суда и сматрам да је подносиоцу пресудама судова повређено право на правично суђење и слобода мишљења и изражавања из члана 32, став 1. односно члана 46. став 1. Устава Републике Србије. У првом делу издвојеног мишљења, желим да кратко укажем на општи значај слободе изражавања као темеља демократског поретка, као и на праксу Уставног суда у заштити ове уставне слободе. У другом делу издвојеног мишљења указаћу на пропусте и неутемељене закључке судова у кривичном поступку који је окончан осуђујућом пресудом и кажњавањем подносиоца, а посебно да укажем на конкретне околности које нису оцењене приликом одлучивања и које говоре у прилог усвајања уставне жалбе. На крају издвојеног мишљења формулисаћу свој закључак.
I.
О СЛОБОДИ МИШЉЕЊА И ИЗРАЖАВАЊА ОСВРТОМ НА ПРАКСУ УСТАВНОГ СУДА
Слобода мишљења и изражавања спада у права прве генерације људских права, и према многим теоретичарима, ово право представља темељ демократског друштва, али и напретка човечанства и цивилизације генерално. Непроцењиви значај заштите овог права признат је пре више стотина година, посебно од усвајања првог амандмана на Устав Сједињених Америчких Држава, 1791. године. Од тада, за ово људско право се везује и богата судска заштита ове слободе, преко које су унапређени стандарди заштите, и уобличавало се заштићено језгро ове слободе. Слобода изражавања није апсолутно право, она се може уставно ограничити у јавном интересу, а нарочито због заштите права других лица, чија права, као што су част, углед и достојанство могу бити повређена изражавањем мишљења. У тој комплексној једначини, посебан значај има заштита изражавања у склопу политичких расправа, у склопу контроле и критике власти, односно политичких моћника. Мешање државе у ово право, када се оно користи као инструмент критике политичких функционера представља најосетљивије питање, а заштита тог права, заштита могућности да се критикују носиоци власти представља посебну вредност овог права. Функционери, који врше власт у име народа и државе само изузетно би требали бити заштићени од критике која се односи на њихову делатност коју врше често уз ауторитативну власт државе. Носиоцима, пре свега извршне власти, на располагању су моћни механизми преко којих они оправдавају и промовишу, а некад и величају своју делатност, стога изречена јавна критика њихове делатности представља коректив, преко којег се успоставља одговорна власт. Нормално је, да оштра, а некад и необјективна критика функционера истима не прија, некада уме и да пара уши, заправо квари идеалну, пажљиво стварану слику о власти. Ипак, онемогућавањем или санкционисањем такве критике може да се угрози и обесмисли суштина ове слободе. Или, како је то велики Џорџ Орвел написао, суштина слободе јесте рећи људима оно што не желе чути.
Ограничење овог права, као и заштита у случају повреде се неретко нашла и пред Уставним судом Републике Србије, посебно у случају одлучивања о уставним жалбама грађана. Можемо рећи да ово право спада у ону групу уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода у вези којих Уставни суд има релативно богату праксу. Додуше, ова права се не разматрају свакодневно пред Судом, али, истовремено слобода изражавања не спада ни у она права која се скоро никада не разматрају у пракси нашег Суда. Анализа праксе Уставног суда открива да приликом одлучивања о повреди слободе изражавања овај Суд се трудио да своје ставове и закључке утемељи на релевантној пракси Европског суда за људска права (у даљем тексту Европски суд). Када је реч о овој групи уставносудских предмета, за њих је карактеристично да је Уставни суд углавном одобрио и прихватао закључке, резоновање и коначну оцену о повреди, односно о ограничењу овог права, које су изнели и заузели судови опште надлежности у својим пресудама. Било је неких изузетака, али претежно, Уставни суд је потврдио уставност ових судских одлука.
Неки значајни уставносудски предмети у вези овог права су настали из спорова између добро познатих актера домаћег политичког живота. У овим споровима судови су процењивали да ли је изјавама политичара, којима су они оштро и грубим речима критиковали своје политичке противнике повређена част, углед и достојанство критикованих политичара. Поступајући судови су у релативно сличним ситуацијама некад различито одлучили. У једном случају судови су закључили да је опозициони политичар изашао из оквира прихватљиве критике политичког функционера на власти, док у другом, оштру критику политичара из редова владајуће политичке већине изречену према политичару из редова тадашње опозиције су оценили као правно заштићено изражавање мишљења. Види одлуке Уставног суда Уж 26/2012 од 2. априла 2015. године и Уж 9205/2018 од 13. фебруара 2020. године. Без обзира на крајњи иход, оно што је у овим предметима било заједничко да су се поступајући судови суочили са изјавама који су садржавале најогавније увреде личне природе. Пљуштале су речи као што су шеф криминалне групе, батинаш, силеџија, лопов, разбојник, итд.
Некада су ове увреде санкционисане од стране поступајућих судова, што је прихваћено и од стране Уставног суда, док у другим ситуацијама, које су на први поглед биле веома сличне, судови нису санкционисали овакве критике, а Уставни суд је потврдио уставност и тих ставова. Уставни суд је своје одлуке у овим предметима засновао на неким ситним, али за оцену случаја битном специфичностима ових одлука. Верујем да је чињеница да су у горе цитираним случајевима судови пресудили у корист политичара из владајућих структура, јесте случајност, што уосталом потврђује и одлука Европског суда који је прихватио ставове домаћих судова, укључивши и Уставни суд (Уж 9205/2018). Види одлуку Европског суда, Пајтић против Србије, представка бр. 33776/2020 од 28. марта 2023.године.
II.
ПРОПУСТИ ПОСТУПАЈУЋИХ СУДОВА, РЕЗОНОВАЊЕ У ПРИЛОГ УСВАЈАЊА УСТАВНЕ ЖАЛБЕ
Одлуку Уставног суда са којим је одбијена уставна жалба А.П. из Новог Пазара нисам могао подржати, из два, једнако важна разлога. Као прво, поступајући судови су применили закон и изрекли кривичну санкцију, а да при томе нису размотрили да ли се изрицањем кривичне санкције доводи до неуставног мешања уставом зајемченог права окривљеног. Са друге стране, сматрам да одлуком судова, па и Уставног суда, у конкретном случају није заштићена уставом зајемчена слобода изражавања, иако је то требало учинити у складу са европским стандардима заштите говора и изражавања са којом се критикује рад политичких функционера на власти.
Што се тиче првог резона, поступајући судови, у овом кривичном поступку нису препознали да се ради о мешању у уставно право, нити су судови применили домаће и међународне стандарде заштите тог права приликом оцене кривичне одговорности подносиоца уставне жалбе. У образложењу судских пресуда не можемо прочитати ништа у вези тога да би осуда А.П. довела до мешања у уставно право, нема ништа о томе да се ради о изражавању мишљења која је посебно заштићена одговарајућим међународним и домаћим стандардима људских права и слобода, нити о неопходности постизања равнотеже између заштићеног права и санкције, или о равнотежи између заштите права тужиоца, и заштите права окривљеног. При оваквим чињеницама Уставни суд својом одлуком покушава да “испегла” наведене недостатке првостепене и другостепене судске одлуке, односно укупно поступање судова. Зашто је овакав приступ погрешан? Укратко зато, јер на овај начин Уставни суд потврђује уставност судских одлука са којима је дошло до мешања у уставно право, а да исти ти судови ову чињеницу нису уважили приликом примене права. На овај начин, Уставни суд, уместо да својим ауторитетом укаже судовима да су дужни да суде на основу Устава, да штите људска права, и да примене домаће и међународне стандарде за заштиту људских права, Уставни суд покушава да размотри и утврди и вреднује битне чињенице које нису доказане, нити размотрене пред поступајућим судовима. Уставни судови, у многим европским државама приликом оцене уставности судске одлуке са којом је дошло до мешања у право на изражавање, на првом месту утврђују, да ли је поступајући суд приликом примене релевантних закона водио рачуна о уставном праву који се односи на конкретан судски спор, да ли се спроведен тест сразмерности мешања у уставно право. Ово је посебно значајно, јер само суд, који током поступања води рачуна о заштити и садржини људског права приликом примене закона може утврдити све релевантне чињенице, да сагледа све релевантне аспекте конкретног спора. У конкретном случају поступајући судови нису имали у виду да осуђујућом пресудом долази се до мешања у људско право, нити су утврдили и размотрили одлучујуће околности на основу којих су требали утврдити оправданост мешања у људско право А.П. из Новог Пазара. Сматрам да све ово Уставни суд, није могао учинити уместо поступајућих судова, који и нису сматрали потребним да размотре суштину, садржину и зрачење људског права на изражавање у конкретном случају.
Када је реч о другом разлогу за моје неслагање са одлуком Уставног суда, потребно је прво указати на оне конкретне чињенице и околности које су одлучујуће за оцену да ли је дошло до уставноправно прихватљивог мешања у слободу изражавања А.П. у конкретном случају, или је дошло до повреде уставног права. За правилан одговор у вези повреде права на изражавање, потребно је размотрити разне релевантне околности. Можемо се сложити са ставом, који је у својој одлуци изразио Уставни суд Републике Словачке Број II. ÚS 152/8 од 15.12.2009.године. Према овој одлуци међашу Уставног суда Словачке приликом оцене повреде права на изражавање мишљења, потребно је утврдити границе између заштићених права, између слободе изражавања и заштите достојанства личности других, али и размотрити и следеће; ко, о коме, шта, где, како и када је рекао односно објавио. Све те околности заједно треба да определе одлуку о постојању или непостојању повреде људског права, односно, одлучити о томе ком праву треба дати превагу у конкретном случају. Управо у овоме можемо препознати недостатке одлуке Уставног суда. Наиме, Уставни суд је након спровођења троделног теста оправданости мешања државе, - у овом случају судова - у слободу изражавања закључио да “у предметном кривичном поступку успостављена правична равнотежа и пропорционалност између две супротстављене вредности – права на слободу изражавања и заштите части и угледа појединца” а Уставни суд се сложио са закључком судова “да се речју „бедници“, превазилазе оквири друштвено прихватљиве критике и да су дати искључиво у намери омаловажавања личности приватног тужиоца”.
Међутим, ова кључна и завршна констатација судова, и Уставног суда није заснована на пажљивом разматрању горе наведених околности (ко, о коме, шта, где, како и када је рекао, односно објавио). Наиме, поступајући судови и Уставни суд су требали да размотри и оцене следеће важне околности:
- да је подносилац уставне жалбе грађански активиста, организатор протеста грађана, учесник јавног живота, те због тога, његово изражавање и критика рада функционера представља посебно заштићено изражавање,
- да је саопштење у коме је коришћена реч “бедници” подносилац објавио на друштвеној мрежи у склопу својих разноврсних активности којима је критиковао делатност кризног штаба у сузбијању пандемије изазване ширењем корона вируса. Дакле подносилац уставне жалбе израз је користио искључиво у оквиру критике, која није била усмерена на приватан живот функционера, него на његово деловање у вези питања од великог и општег друштвеног значаја.
- да је оштећени, који је покренуо кривични поступак функционер, који ужива слабију, мању заштиту у односу на остале грађане када се изражавањем и јавном критиком меша у његово право на заштиту личног достојанства, нарочито када је изражавање искључиво усмерено на његову делатност, као функционера.
- да реч “бедник” може да повреди достојанство функционера, али да изрицање таквог вредносног суда и у тим случајевима остаје заштићен правом на слободу изражавања ако не задире у суштину права на достојанство личности, ако је достојанство повређено у склопу јавне критике политичке или друге јавне делатности тог лица.
- да реч „бедник“ има вишеструко и широко значење у српском језику: јадник, паћеник, сиромах, недаћа, убожник, безочник, безобзиран, бесрамник, варалица, итд. Судови су без образложења прихватили да од великог броја значења ова реч у конкретном случају имала значење које је највише увредљиво за функционара, а да при томе су одбили да размотре аргументе одбране да у оквиру муслиманске културе, којој припадају и тужилац, и окривљени, ова реч нема изразито негативно значење.
- да је Уставни суд је у својој пракси заштитио изражавање у форми критике јавне делатности политичког функционера приликом које су коришћени изрази и квалификације које су неспорно оштрије и увредљивије од речи коришћене у овом конкретном случају. (види одлуку Уж 9205/2018 од 13. фебруара 2020.).
- да из доказа који су изведени у кривичном поступку не произилази да је А.П. датом изјавом имао намеру да повреди лично достојанство оштећеног тужиоца, а не да критикује његов рад у кризном штабу. Такав закључак поступајућих судова и Уставног суда је у супротности са садржином објављеног текста на друштвеној мрежи, са изјавом окривљеног, као и са чињеницом да окривљени и оштећени се нису познавали од раније, као и да окривљени није имао никакав конкретан разлог да понизи личност и достојанство оштећеног. Сам окривљени је изјавио да је оштар термин користио у циљу скретања пажње јавности на неодрживу ситуацију у Граду Новом Пазару у вези ширења смртоносног вируса.
III.
ЗАКЉУЧАК
У контексту свега горе наведеног, а по мом мишљењу битних и релевантних околности, који су свакако требали бити пажљиво размотрени приликом оцене о дозвољености мешања државе, можемо закључити, да је право на изражавање А.П. ограничено на неуставан начин.
Уосталом, у светлу свега написаног, могли би поставити питање, који би то негативан-увредљив израз могао користити А.П. у сличном саопштењу, а да с тиме не изађе из оквира “друштвено прихватљиве критике”? Тешко да би могли да нађемо такав оштар израз, из чега произилази да сваки термин изречен у оквиру јавне критике делатности функционера, који може да увреди достојанство личности функционера може бити кривично санкционисан, и да таква санкција, не представља недозвољено мешање судова у уставом зајемчено право људи.
Имам осећај да би судови у хипотетичном случају, у коме би АП. из Новог Пазара, на друштвеној мрежи објавио да је о његов комшија, рецимо трговац по занимању „бедник“, јер гласно слуша шунд музику у свом дворишту био једнако, али можда и блаже кажњен него у конкретном случају. При томе, у таквом хипотетичном саопштењу, не би било ни једне околности које би оправдале и заштитиле употребу оштрих израза који су способни да увреде оштећеног, не би било критике власти у вези питања од посебног друштвеног интереса, итд.
Приликом одлучивања о дозвољености или недозвољености мешања у слободу изражавања, нарочито ако су исте усмерене на критику власти и функционера, судови, а посебно Уставни суд, треба да буду свесни да санкционисање, нарочито кривично санкционисање таквог изражавања може одвратити грађане од јавне критике, да доведе то аутоцензуре приликом изражавања. Залажем се за културу дијалога и дискусије у јавном животу, за унапређење уставне и политичке културе, али имајући у виду тренутно стање у нашем друштву, нисам сигуран, да кривичним санкционисањем А.П. за саопштење на друштвеним мрежама смо дали било какав допринос у том правцу.
судија Уставног суда
др Тамаш Корхец
(Dr. Korhecz Tamás)