Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милутина Радовановића, Мирослава Грбића, Небојше Мишковића, Драгана Марковића, свих из Ваљева, Велибора Недељковића из Љубовије, Станоја Марковића из Горње Брезовице, Зорана Ђурђевића из Шабачке Каменице, Драгислава Ранисављевића из Уба и Миодрага Станковића из Малог Зворника, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. маја 2010. године, донео је
O Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милутина Радовановића, Мирослава Грбића, Небојше Мишковића, Драгана Марковића, Велибора Недељковића, Станоја Марковића, Зорана Ђурђевића, Драгислава Ранисављевића и Миодрага Станковића и утврђује да је решењем Врховног суда Србије Рев. II 254/08 од 6. марта 2008. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Поништава се решење Врховног суда Србије Рев. II 254/08 од 6. марта 2008. године и одређује се да Врховни касациони суд донесе нову одлуку по ревизији подносилаца уставне жалбе изјављеној против пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 246/07 од 18. октобра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милутин Радовановић, Мирослав Грбић, Небојша Мишковић и Драган Марковић, сви из Ваљева, Велибор Недељковић из Љубовије, Станоје Марковић из Горње Брезовице, Зоран Ђурђевић из Шабачке Каменице, Драгислав Ранисављевић из Уба и Миодраг Станковић из Малог Зворника, поднели су 3. јуна 2008. године, преко пуномоћника, адвоката Радомира Спасојевића из Ваљева, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 246/07 од 18. октобра 2007. године и решења Врховног суда Србије Рев. II 254/08 од 6. марта 2008. године, због повреде права на једнаку законску заштиту из члана 21. став 2. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на делотворни правни лек из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносиоци уставне жалбе истичу да је оспорена другостепена пресуда у супротности са ранијим пресудама Окружног суда у Ваљеву по жалбама у поступцима поводом истих чињеничних и правних ситуација, па сматрају да је повређено њихово право на једнаку законску заштиту и једнаку заштиту права. Наводе и да је оспореним решењем Врховног суда Србије повређено њихово право на делотворни правни лек, јер су у конкретном случају били испуњени услови за мериторно одлучивање о ревизији подносилаца уставне жалбе изјављеној против другостепене пресуде. Предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене акте.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Ваљеву П1. 847/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужиоци Милутин Радовановић, Мирослав Грбић, Небојша Мишковић, Драган Марковић, Велибор Недељковић, Станоје Марковић, Зоран Ђурђевић, Драгислав Ранисављевић и Миодраг Станковић, овде подносиоци уставне жалбе, су 1. априла 2004. године поднели Општинском суду у Ваљеву тужбу против Друштвеног предузећа за путеве “Ваљево“ из Ваљева. Тужиоци су, поред осталог, тражили од првостепеног суда да обавеже туженог као послодавца да исплати одговарајуће новчане износе на име накнаде трошкова исхране за време боравка на теренском раду.
Тужиоци су поднеском од 13. новембра 2006. године преиначили тужбу, тако што су тражили веће новчане износе на име накнаде трошкова исхране за одређени временски период, са одговарајућим законским затезним каматама.
Општински суд у Ваљеву је 30. новембра 2006. године донео пресуду П1. 847/06, којом је: ставом I изреке усвојио тужбени захтев тужиоца Милутина Радовановића и обавезао туженог да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 37.299,64 динара за период од 1. јула 2001. до 31. децембра 2003. године, са законском затезном каматом; ставом II изреке усвојио тужбени захтев тужиоца Мирослава Грбића и обавезао туженог да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 32.509,96 динара за период од 1. марта 2001. до 31. марта 2004. године, са законском затезном каматом; ставом III изреке усвојио тужбени захтев тужиоца Велибора Недељковића и обавезао туженог да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 83.972,95 динара за период од 1. маја 2001. до 31. марта 2004. године, са законском затезном каматом; ставом IV изреке усвојио тужбени захтев тужиоца Станоја Марковића и обавезао туженог да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 58.563,27 динара за период од 1. маја 2001. до 31. октобра 2003. године, са законском затезном каматом; ставом V изреке усвојио тужбени захтев тужиоца Небојше Мишковића и обавезао туженог да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 34.715,14 динара за период од 1. маја 2002. до 31. марта 2004. године, са законском затезном каматом; ставом VI изреке усвојио тужбени захтев тужиоца Зорана Ђурђевића и обавезао туженог да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 55.271,05 динара за период од 1. јула 2001. до 31. марта 2004. године, са законском затезном каматом; ставом VII изреке усвојио тужбени захтев тужиоца Драгислава Ранисављевића и обавезао туженог да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 66.260,66 динара за период од 1. маја 2001. до 31. марта 2004. године, са законском затезном каматом; ставом VIII изреке усвојио тужбени захтев тужиоца Драгана Марковића и обавезао туженог да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 100.598,39 динара за период од 1. маја 2001. до 31. марта 2004. године, са законском затезном каматом; ставом IX изреке усвојио тужбени захтев тужиоца Миодрага Станковића и обавезао туженог да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 124.223,31 динара за период од 1. маја 2001. до 31. марта 2004. године, са законском затезном каматом; ставом X изреке обавезао туженог да накнади тужиоцима трошкове парничног поступка.
Поступајући по жалби туженог, Окружни суд у Ваљеву је пресудом Гж1. 246/07 од 18. октобра 2007. године делимично одбио жалбу и ставом I изреке потврдио пресуду Општинског суда у Ваљеву П1. 847/06 од 30. новембра 2006. године у ст. III, IV, VII, VIII и IX изреке, у деловима који се односе на обавезу туженог да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцима Велибору Недељковићу, Станоју Марковићу, Драгиславу Ранисављевићу, Драгану Марковићу и Миодрагу Станковићу новчани износ за месец мај 2001. године и делимично усвојио жалбу и ставом II изреке преиначио првостепену пресуду у ст. I (у целини), II (у целини), III, IV, V (у целини), VI (у целини), VII, VIII, IX и X изреке, тако што је одбио тужбени захтев тужилаца за накнаду трошкова исхране за време боравка на теренском раду и одлучио да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.
Врховни суд Србије је 6. марта 2008. године донео оспорено решење Рев. II 254/08, којим је одбацио као недозвољену ревизију тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, изјављену против другостепене пресуде. У образложењу оспореног решења је наведено: да су поднеском од 13. новембра 2006. године тужиоци преиначили тужбу тако што су повисили тужбени захтев; да се, када у току имовинско-правног спора за новчано потраживање тужилац преиначи тужбу повећањем тужбеног захтева, дозвољеност ревизије цени према правилима парничног поступка важећим у време преиначења тужбе и да се у конкретном случају примењује Закон о парничном поступку, који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године; да, према одредби члана 394. став 2. Закона о парничном поступку, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима када се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, ако вредност предмета спора побијаног дела правоснажне пресуде не прелази 500.000,00 динара; да су тужиоци обични супарничари и да њихови појединачни захтеви не прелазе законом прописану границу од 500.000,00 динара и да ревизија у конкретном случају није дозвољена.
4. Уставна жалба је, поред осталог, изјављена због повреде права на делотворни правни лек из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Имајући у виду да се одредба члана 36. став 2. Устава садржински не разликује од одредбе члана 13. Европске конвенције, Уставни суд је постојање повреде права подносилаца уставне жалбе на делотворни правни лек ценио у односу на наведену одредбу Устава.
Одредбама Устава на чију се повреду у уставној жалби указује, утврђено је: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбом члана 491. став 4. Закона о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП) (“Службени гласник РС“, број 125/04) је прописано да ће се о ревизији изјављеној против правноснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона.
Одредбама члана 382. Закона о парничном поступку (у даљем тексту: раније важећи ЗПП) ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је важио у време подношења тужбе у овој правној ствари, је било прописано: да против правоснажне пресуде донесене у другом степену, у свим споровима странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде (став 1.); да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела правоснажне пресуде не прелази 300.000,00 нових динара (став 2.); да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази 300.000,00 нових динара (став 3.); да је изузетно, и кад се ради о тужбеном захтеву из ст. 2. и 3. овог члана, ревизија увек дозвољена: 1) у споровима о издржавању; 2) у споровима о накнади штете за изгубљено издржавање услед смрти даваоца издржавања и због изгубљене зараде или других прихода по основу рада; 3) у имовинским споровима који настану из противуставних и противзаконитих појединачних аката и радњи којима се правна или физичка лица зависно од седишта, односно пребивалишта стављају у неравноправан положај на јединственом југословенском тржишту или на други начин нарушава јединство југословенског тржишта, укључујући и спорове о накнади штете, које се тим проузрокују (став 4.).
5. Испитујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је закључио да оспореним решењем није на правилан начин одлучено о ревизији подносилаца уставне жалбе.
У конкретном случају, Врховни суд Србије је закључио да се у имовинско-правним споровима у којима тужиоци преиначе тужбу повећањем тужбеног захтева дозвољеност ревизије цени према правилима парничног поступка важећим у време преиначења тужбе, те је нашао да је ревизија подносилаца уставне жалбе недозвољена јер они представљају обичне супарничаре чији појединачни захтеви не прелазе новчани лимит прописан одредбом члана 394. став 2. ЗПП. По оцени Уставног суда, овакво правно становиште Врховног суда Србије би било уставноправно прихватљиво само у случају да се на поступак по ревизији подносилаца уставне жалбе примењивао ЗПП. Међутим, имајући у виду прелазну одредбу члана 491. став 4. ЗПП и да је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе покренут 1. априла 2004. године, Уставни суд је оценио да је Врховни суд извео погрешан закључак када је дозвољеност ревизије подносилаца уставне жалбе ценио према одредбама ЗПП и да је, у конкретном случају, постојање процесних претпоставки за поступање по наведеном ванредном правном леку морао ценити према одредбама раније важећег ЗПП. У том смислу, одредбом члана 382. став 4. тачка 2) раније важећег ЗПП је била дозвољена могућност подношења ревизије против правоснажне пресуде у споровима због изгубљене зараде или других прихода по основу рада, без обзира на вредност предмета спора. Разматрајући предмет спора који је претходио подношењу уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да су подносиоци уставне жалбе тражили накнаду трошкова исхране за време боравка подносилаца на теренском раду, што несумњиво представља приходе и материјална права по основу рада. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд сматра да је, у смислу одредаба члана 382. раније важећег ЗПП, ревизија подносилаца уставне жалбе била дозвољена и да је Врховни суд Србије морао у меритуму одлучити о овом ванредном правном леку.
Оцењујући наводе и разлоге у уставној жалби са становишта одредбе члана 36. став 2. Устава, а имајући у виду све изречене констатације, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. II 254/08 од 6. марта 2008. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правно средство. У ситуацији када је ревизија одбачена иако је о њој очигледно требало мериторно одлучивати, суштински је дошло до ускраћивања подносилаца уставне жалбе на правно средство. Наиме, Уставни суд је становишта да се право на жалбу, односно друго правно средство не исцрпљује у строго формалноправном смислу кроз могућност њиховог изјављивања, већ подразумева делотворну правну заштиту, односно да надлежан суд оцени све релевантне наводе из ревизије и правично и расправи и одлучи о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе.
6. Из изнетих разлога, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, број 109/07), те је одлучено као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино поништајем оспореног решења, како би у поновном поступку Врховни касациони суд донео нову одлуку о ревизији подносилаца уставне жалбе, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
С обзиром на то да ће Врховни касациони суд као суд највише инстанце тек заузети правни став о основаности ревизије подносилаца уставне жалбе, тј. да ће испитати да ли су поступајући судови у предметном парничном поступку правилно применили материјално право, Уставни суд сматра да је захтев подносилаца за утврђивање повреде права из члана 21. став 2. и члана 36. став 1. Устава преурањен, због чега је уставну жалбу у овом делу одбио.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић