Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Бранка Иванишевића из Палића, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. априла 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Бранка Иванишевића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1665/07 од 28. новембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бранко Иванишевић из Палића је, преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, 23. априла 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1665/07 од 28. новембра 2007. године, због „повреде чл. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. и 57. Устава Републике Србије“.
У уставној жалби је наведено да је пресудом Врховног суда Србије Рев. 1665/07 од 28. новембра 2007. године одбијена као неоснована ревизија подносиоца, „чиме су повређена његова Уставна права: право на забрану дискриминације из члана 21; право на заштиту људских и мањинских права и слобода из чл. 22; право на људско достојанство из чл. 23; право на неповредивост физичког и психичког интегритета из чл. 25; право на забрану ропства, положаја сличног ропству и принудног рада из чл. 26; право на слободу и безбедност из чл. 27; право на поступање с лицем лишеним слободе из чл. 28; право на допунска права у случају лишења слободе без одлуке суда из чл. 29; права гарантована у притвору из чл. 30; права у вези трајања притвора из чл. 31; право на правично суђење из чл. 32; право на рехабилитацију и накнаду штете из чл. 35; право на једнаку заштиту права и на правно средство из чл. 36; право на слободу кретања из чл. 39; право на уточиште из чл. 57“. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, поступајући суд је погрешно применио материјално право на штету тужиоца, овде подносиоца, кад није у целости уважио тужбени захтев.
Наиме, према наводима из уставне жалбе, суд је неосновано одбио део тужбеног захтева који се односи на накнаду нематеријалне штете по основу претрпљеног и будућег страха, повреде угледа и части, повреде слободе, повреде права личности, сматрајући да је потраживање за ове видове нематеријалне штете застарело, јер је „изгубио из вида чињеницу да је штета у конкретном случају проузрокована кривичним делом“, те је у таквој ситуацији требало да примени одредбу члана 377, а не члана 376. Закона о облигационим односима.
Подносилац је навео и да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе учињена битна повреда одредаба парничног поступка, с обзиром да је тужену Републику Србију заступао заменик Републичког јавног правобраниоца, а не сам Републички јавни правобранилац, као и да је парнични суд „повредио начело материјалне истине из чл. 7. ... (јер) при одлучивању о накнади материјалне штете (није имао) у виду зараде које тужилац потражује, јер терет доказивања у парници није само на странкама, већ је суд дужан да се стара о правилном и потпуном утврђивању чињеничног стања, па зато и има одређена овлашћења из чл. 7. ст. 3. и 4. ЗПП-а, а независно од предлога странака, сходно одлуци Савезног суда Гзс. 41/77“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
Одредбом члана 82. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) прописано је да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којом се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у писмене исправе приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је као прогнано лице из Републике Хрватске дошао у Републику Србију 20. августа 1995. године и смештен је у школу за децу са оштећеним слухом у Суботици. Припадници Министарства унутрашњих послова су га 24. августа 1995. године одвели у Полицијску станицу, а након пар сати спровели у Бачку Паланку, а затим у Центар за обуку у Ердуту, одакле је упућен на прву линију фронта у месту Тење. Због повреде задобијене експлозијом мине приликом копања рова дана 11. септембра 1995. године, превезен је у болницу у Вуковару, где му је урађена операција вађења гелера из пете. У болници је лечен до 22. септембра 1995. године. Тужилац је од момента хапшења па све до доласка кући трпео страх и присутан му је посттрауматски стресни поремећај.
Подносилац уставне жалбе је 3. фебруара 2003. године поднео тужбу против Републике Србије, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности, за претрпљене и будуће физичке болове, за претрпљене душевне болове због наружености, због повреде угледа и части, због повреде слободе, због претрпљеног и будућег страха, у опредељеним износима, све са законском затезном каматом, као и ради накнаде материјалне штете на име принудног и присилног рада, на име изгубљене зараде и на име туђе неге и помоћи, у опредељеним износима, све са законском затезном каматом.
Општински суд у Суботици је 2. фебруара 2007. године донео пресуду П. 164/03 којом је делимично усвојен тужбени захтев и обавезана тужена да тужиоцу исплати одређени износ за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности, док је део тужбеног захтева преко тог износа до траженог износа одбијен. Одбијени су и тужбени захтеви за накнаду осталих видова нематеријалне штете, као и за накнаду материјалне штете. Против ове пресуде обе парничне странке су изјавиле жалбе. Окружни суд у Суботици је 30. марта 2007. године донео пресуду Гж. 455/07, којом је делимично усвојена жалба тужиоца и усвојена жалба тужене, па је првостепена пресуда укинута у делу у којем је одбијен преко досуђеног тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете по основу душевних болова због умањења животне активности и у делу у којем је делимично усвојен тај тужбени захтев, као и у делу одлуке о трошковима поступка, а предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. У преосталом делу, жалба тужиоца је одбијена, а првостепена пресуда потврђена.
Подносилац уставне жалбе је против правноснажног дела ове пресуде Окружног суда у Суботици изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права. Одлучујући о ревизији, Врховни суд Србије је 28. новембра 2007. године донео оспорену пресуду Рев. 1665/07, којом је одбијена као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 455/07 од 30. марта 2007. године. У образложењу ревизијске одлуке је наведено: да је „правилно ... одбијен тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете ... као и захтев за накнаду материјалне штете ... због застарелости потраживања. Одредбом става 1. члана 376. Закона о облигационим односима прописано је да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећени дознао за штету и за лице које је штету учинило (субјективни рок), а према ставу 2. тог члана, то потраживање у сваком случају застарева за пет година од када је штета настала (објективни рок). Наиме, тужена за штету коју су у 1995. години претрпела избегла лица из ратом захваћених подручја Хрватске и Босне и Херцеговине због незаконитог лишења слободе од стране органа Министарства унутрашњих послова, задржавања и предаје војним и полицијским органима Републике Српске и Републике Српске Крајине, одговара на основу члана 25. Устава Републике Србије и члана 172. став 1. Закона о облигационим односима. То потраживање накнаде штете застарева у роковима из члана 376. ЗОО. Како је тужилац противправно лишен слободе и одведен у Колективни центар дана 24. августа 1995. године, а тужбу у овој парници поднео 3. фебруара 2003. године, протекло је законом одређено време у коме је тужилац могао захтевати накнаду за наведене видове штете, па је правилно одбијен тужбени захтев. Неосновано се истиче у ревизији да је у овој парници требало применити члан 377. ЗОО. Ово из разлога што рокови застаревања потраживања накнаде штете из поменутог члана теку само према учиниоцу кривичног дела коjим је штета узрокована, а не и према држави односно правном лицу које за штету одговара уместо њега, по одредби чл. 172. ЗОО“. У образложењу је, такође, наведено да у поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, нити повреда из тачке 12) истог члана, јер су нижестепене одлуке јасне, образложене и непротивречне.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале, да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите, да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да је физички и психички интегритет неповредив, да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да нико не може бити држан у ропству или у положају сличном ропству, да је облик трговине људима забрањен, да је забрањен принудни рад, да се сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра принудним радом, да се принудним радом не сматра рад или служба лица на издржавању казне лишења слободе, ако је њихов рад заснован на принципу добровољности, уз новчану надокнаду, рад или служба лица на војној служби, као ни рад или служба за време ратног или ванредног стања у складу са мерама прописаним приликом проглашења ратног или ванредног стања (члан 26.); да свако има право на личну слободу и безбедност, да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору, да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито, да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27.); да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности, да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе, да је забрањено изнуђивање исказа (члан 28.); да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати, да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору, да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем, да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (члан 32.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом, да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе, да закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (члан 35); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије, да се улазак странаца у Републику Србију и боравак у њој уређује законом, да странац може бити протеран само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку и ако му је обезбеђено право жалбе и то само тамо где му не прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи, политичког мишљења или где му не прети озбиљно кршење права зајемчених овим уставом (члан 39.); да странац који основано страхује од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења, има право на уточиште у Републици Србији, да се поступак за стицање уточишта уређује законом (члан 57.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом, да то право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете (члан 172.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева, да је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3) или кад је то посебним прописима предвиђено, да суд не може своју одлуку засновати на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне осим када законом није другачије прописано (члан 7.); да кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено, а одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено (члан 12.); да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим (члан 13.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе која су у њој означена.
Уставни суд је пошао од одредаба Закона о облигационим односима којима се регулише питање застаревања потраживања накнаде проузроковане штете и утврдио да су одредбама члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима прописани субјективни и објективни рок застарелости потраживања накнаде проузроковане штете, који износе три године од сазнања за штету и за лице које је штету причинило, односно пет година од кад је штета настала. У случају кад је, пак, штета проузрокована кривичним делом, а за то кривично дело је предвиђен дужи рок застарелости од оног наведеног у члану 376. Закона, захтев за накнаду штете према одговорном лицу у овом случају, а сагласно одредби члана 377. став 1. Закона, застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Дакле, да би се могао применити дужи рок застарелости потраживања накнаде штете од општег рока, потребно је да је штета проузрокована кривичним делом. Међутим, сагласно одредби члана 13. Закона о парничном поступку, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца, парнични суд је везан за правноснажну пресуду кривичног суда. Стога, према оцени Уставног суда, дужи рок за наступање застарелости потраживања од општег рока прописаног одредбом члана 376. Закона о облигационим односима би се могао применити само у случају да је пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела чијим је извршењем штета настала. Међутим, како и из навода уставне жалбе произилази да кривични поступак против евентуалних учинилаца кривичног дела никада није ни покренут, то се онда у конкретном случају, према налажењу Уставног суда, примењују општа правила о застарелости, утврђена одредбама члана 376. Закона о облигационим односима.
Наведени став Грађанског одељења Врховног суда Србије заузет на седници од 25. јуна 2001. године, као каснији став у односу на првонаведени став од 27. децембра 1999. године, а који је у односу на њега, према наводима подносиоца, донекле измењен, по оцени Уставног суда није од значаја за другачије решење у овој правној ствари. Наиме, наведени став односи се на постојање одговорности Републике Србије за незаконит рад органа Министарства унутрашњих послова када су штетне последице наступиле на територији Републике Српске и Републике Српске Крајине и у њему се не говори о роковима застарелости. С тим у вези, Уставни суд указује да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе утврђена одговорност државе за незаконит рад њеног органа и у случају када су штетне последице рада тог органа наступиле ван њене територије. Међутим, по оцени судова, у конкретном случају, протекао је рок у коме може принудним путем да се тражи накнада проузроковане штете.
Уставни суд указује да се и по досадашњој судској пракси застарелост потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом ценила применом члана 377. Закона о облигационим односима само у случајевима када је правноснажном осуђујућом пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела и одговорност лица за учињено дело. Изузетно, ако су постојале процесне сметње због којих је било апсолутно немогуће да се против учиниоца кривичног дела поступак покрене и оконча, било зато што је учинилац штете умро или је недоступан органима гоњења, као што је случај са кривичним делом побуне током 1991. и 1992. године, парнични суд је, као претходно питање, утврђивао да ли је штета проузрокована таквом радњом која у себи садржи елементе кривичног дела. Кад су у питању рокови застаревања потраживања накнаде штете из члана 377. Закона о облигационим односима, према правном схватању Грађанског одељења Врховног суда утврђеном на седници од 10. фебруара 2004. године, они теку само према учиниоцу кривичног дела којим је штета узрокована, а не и према држави, односно правном лицу које за штету одговара уместо њега по одредбама члана 172. Закона о облигационим односима, те због тога потраживање накнаде штете по основу одговорности државе за штету коју проузрокује њен орган, застарева у роковима прописаним одредбама члана 376. Закона о облигационим односима.
Следствено изнетом, према оцени Уставног суда, правно схватање изнето у оспореној пресуди Врховног суда Србије заснива се на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права.
У погледу навода из уставне жалбе о повреди правила заступања, Уставни суд указује да се, сагласно одредби члана 361. тачка 9. Закона о парничном поступку, на ову повреду може позивати само она странка која није била заступана сагласно одредбама закона. У погледу, пак, навода о повреди начела материјалне истине, Уставни суд указује да је наведени став Савезног суда био заузет у току примене Закона о парничном поступку из 1977. године, по коме је суд био овлашћен да и сам изводи доказе које странке нису предложиле, ако су ти докази од значаја за одлучивање. Међутим према сада важећем Закону о парничном поступку из 2004. године, а који се примењивао и у току парничног поступкa који је претходио изјављивању уставне жалбе, одредбом члана 7. је прописано да су станке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, а само изузетно је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле, ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3) или кад је то посебним прописим предвиђено. Тиме је у парници начело страначке диспозиције добило потпуну превагу над тзв. истражним начелом код утврђивања одлучних чињеница.
Уставни суд је у спроведеном уставносудском поступку утврдио и да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе било омогућено да изјави жалбу против првостепене пресуде, као и ревизију против другостепене пресуде, да су одлуке о тим правним лековима донели Уставом и законом установљени судови, који су у својим одлукама одговорили на битне наводе из изјављених правних лекова подносиоца.
На основу свега изнетог, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе нису повређена права из чл. 21, 22, 23, 32, 35. и 36. Устава.
Уставни суд је, с обзиром на предмет и садржину оспорене пресуде, нашао да оспореним актом подносиоцу уставне жалбе нису могла бити повређена права зајемчена одредбама чл. 25, 26, 27, 28, 29, 30, 31. 39. и 57. Устава.
6. Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца, изјављену против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1665/07 од 28. новембра 2007. године.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучено је као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић