Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, Весна Илић Прелић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Ј . из Велике Иванче, град Београд, З. А . из села Ковачевац, град Београд, Н. Ј . из Београд а, М. Г . из села Раниловић, општина Аранђеловац, Ж. Б . и М . Е, об ојице из Младеновца, град Београд, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. априла 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Ј , З. А , Н. Ј, М. Г , Ж. Б . и М . Е . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120-5745/20-10 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије .
2. Утврђује се право Д. Ј , З. А , Н. Ј, М. Г , Ж. Б . и М . Е . на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
4. Одбија се као неоснована уставна жалба подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изјављена против пресуде Управног суда У. 10502/21 од 12. августа 2021. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ј . из Велике Иванче, град Београд, и остала лица наведена у уводу и у тачки 1. изреке поднели су Уставном суду, 2 . јула 2020. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 5. јануара 2021, 26. августа 2022. године и 5. маја 2023. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у „поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд у предмет у број 120-2776/20, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-78 /2020-01, Управним судом у предмету У. 16624/15 и у поступку који је у време изјављивања ове уставне жалбе вођен пред Жалбеном комисијом Владе“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који је уследио након доношења Одлуке Уставног суда Уж-8040/2015 од 12. октобра 2017. године, којом је утврђена повреда права подносилаца на суђење у разумном року у дотадашњем току поступка који се води поводом њиховог захтева од 3. јуна 2008. године, те је утврђено право на накнаду нематеријалне штете сваком подносиоцу у опредељеном новчаном износу и наложено окончање поступка у најкраћем року. Наведена уставна жалба је заведена под бројем Уж-6446/2020.
У тој уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток поступка који се води поводом захтева подносилаца, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца. Истакнуто је да првостепени орган не поступа по налозима другостепеног органа, да другостепени орган неће сам да спроведе поступак и реши ствар, иако је по закону то морао да уради .
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на правично суђење и права на суђење у разумном року, наложи да се оспорени поступак што пре оконча и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Подносиоци уставне жалбе су 6. октобра 2021. године, преко истог пуномоћника, поднели уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 10502/21 од 12. августа 2021. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Наведена уставна жалба је заведена под бројем Уж-14159/2021.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), спојио наведене уставне жалбе подносиоца ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд број 120-5745/20-10 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њених допуна, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставне жалбе су 3. јуна 2008. године поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог, рада на дане државних и верских празника и рада ноћу, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева.
Одлуком Уставног суда Уж-8040/2015 од 12. октобра 2017. године усвојена је уставна жалба подносилаца од 7. децембра 2015. године и утврђена повреда права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у дотадашњем току поступка који је у време одлучивања о тој уставној жалби трајао девет година и четири месеца. Истом одлуком је подносиоцима утврђено право на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 900 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате и наложено надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се конкретни поступак окончао у најкраћем року.
Жалбена комисија Владе (у даљем тексту: другостепени орган) је решењем број 120-01-317/2018-01 од 28. фебруара 2018. године поништила решење Министарства унутрашњих п ослова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд (у даљем тексту: првостепени орган) број 120-3763/17 од 24. јула 2017. године, којим је захтев подносилаца одбијен као неоснован, и предмет вратила на поновни поступак.
У даљем току поступка, првостепена решења број 120-3763/17-1 од 26. јуна 2018. године, број 120-3763/17-2 од 26. септембра 2018. године, број 120-3763/19 од 18. јануара 2019. године, број 120-2286/19 од 15. маја 2019. године, број 120-3763/19-1 од 29. августа 2019. године, број 120-3763/19-11 од 25. новембра 2019. године и број 120-2776/20 од 8. маја 2020. године, којима је захтев подносилаца одбијен као неоснован, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-1194/2018-01 од 31. августа 2018. године, број 120-01-1304/2018-01 од 5. новембра 2018. године, број 120-01-1972/2019-01 од 8. априла 2019. године, број 120-01-2286/2019-01 од 17. јула 2019. године, број 120-01-2629/2019-01 од 25. октобра 2019. године, број 120-01-78/2020-01 од 31. јануара 2020. године и број 120-01-289/2020-01 од 22. јуна 2020. године , те је предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.
Решења првостепеног органа број 120-5745/20 од 14. јула 2020. године и број 120-5745/20-1 од 23. октобра 2020. године, којима је захтев подносилаца одбачен као недозвољен, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-493/2020-01 од 11. септембра 2020. године и број 120-01-761/2020-01 од 18. децембра 2020. године, којима је предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.
Решењем првостепеног органа број 120- 5745/21 од 21. јануара 2021. године, у тачки 1. диспозитива, одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 27. јуна 2006. до 10. јуна 2008. године, док је у тачки 2. диспозитива одређено да ће о захтеву подносилаца који се односи на период од 10. јуна 2005. до 26. јуна 2006. године, као и о трошковима управног поступка, бити накнадно одлучено.
Решењем другостепеног органа број 120-01-197/2021-01 од 12. априла 2021. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Оспореном пресудом Управног суда У. 10502/21 од 12. августа 2021. године одбијена је тужба подносилаца поднета против другостепеног решења од 12. априла 2021. године. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да је првостепени орган извршио упоређивање додатних коефицијената плата подносилаца, који су таксативно наведени, а који не обухватају додатне коефицијенте за звање/чин и припадајући минули рад, са додатним коефицијентом плате упоредног радника Ј.Т, полицијског службеника распоређеног на радно место послови странаца, сузбијање илегалних миграција и трговине људима, са статусом овлашћеног службеног лица, са истом стручном спремом као и подносиоци, а без нередовности у раду; да је на основу извршеног упоређивања утврђено да су додатни коефицијенти подносилаца увећани у односу на упоредног радника за 60%; да је правилан закључак управних органа да су нередовности у раду полицијских службеника вредноване кроз додатне коефицијенте њихових радних места, а који су утврђени у складу са одредбама тада важећих Правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова и Закона о полицији, тако да је кроз редовну плату остварена накнада за прековремени рад, ноћни рад и рад у дане празника; да су без утицаја на другачије одлучивање о законитости побијаног решења наводи тужбе којима се указује да тужени орган није навео који основни коефицијент плате има упоредни радник, будући да подносиоци оспоравају додатни коефицијент, који је наведен у образложењима решења управних органа и за упоредног радника износи 4,61 а за подносиоце знатно више.
У наставку поступка се одлучује о захтеву подносилаца за исплату додатака на плату за период од 10. јуна 2005. до 26. јуна 2006. године:
Допунска решења првостепеног органа број 120-5745/21-1 од 21. маја 2021. године, број 120-5745/21-2 од 13. августа 2021. године, број 120-5745/20-3 од 10. новембра 2021. године, број 120-5745/20-4 од 1. фебруара 2022. године, број 120-5745/20-5 од 21. априла 2022. године, број 120-5745/20-5 од 30. јуна 2022. године, број 120-5745/20-6 од 22. септембра 2022. године, број 120-5745/20-7 од 4. јануара 2023. године, број 120-5745/20-8 од 31. марта 2023. године и број 120-5745/20- 9 од 24. августа 2023. године, којима је захтев подносилаца у наведеном делу одбијен као неоснован или одбачен јер није реч о управној ствари, поништена су другостепеним решењима број 120-01-311/2021-01 од 9. јула 2021. године, број 120-01-421/2021-01 од 14. октобра 2021. године, број 120-01-500/2021-01 од 22. децембра 2021. године, број 120-01-45/2022-01 од 14. марта 2022. године, број 120-01-122/2022-01 од 3. јуна 2022. године, број 120-01-207/2022-01 од 5. септембра 2022. године, број 120-01-268/2022-01 од 24. новембра 2022. године, број 120-01-61/2023-01 од 9. марта 2023. године, број 120-01-191/2023-01 од 28. јуна 2023. године и број 120-01-254/2023-01 од 19. октобра 2023. године, те је предмет враћен на поновни поступак.
Допунским решењем прво степеног органа број 120-5745/20-10 од 28. новембра 2023. године поново је одбачен захтев подносилаца, те су исти упућени да евентуално потраживање по основу права на исплату додатака на плату остваре пред судовима опште надлежности, у складу са општим правилима облигационог права.
Подносиоци су изјавили жалбу против наведеног допунског решења првостепеног органа.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде позива у устaвној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.) и да свако има право на правичну накнаду за рад (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.).
5. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који је уследио након доношења Одлуке Уставног суда Уж-8040/2015 од 12. октобра 2017. године, којом је утврђена повреда права подносилаца на суђење у разумном року у дотадашњем току поступка, право на накнаду нематеријалне штете у опредељеном новчаном износу и наложено окончање поступка у најкраћем року. Стога је Уставни суд, у конкретном случају, ценио период од 13. октобра 2017. године. Поступак по захтеву који се односи о на исплату додатака на плату за период од 27. јуна 2006. до 10. јуна 2008. године правноснажно је окончан пресудом Управног суда од 12. августа 2021. године, те је трајао три године и десет месеци. Поступак по захтеву који се односи на исплату додатака на плату за период од 10. јуна 2005. до 26. јуна 2006. године је још увек у току и до одлучивања о овој уставној жалби траје шест година и пет месеци.
Уставни суд је у овој тачки образложења ценио трајање поступка који је вођен по захтеву подносилаца који се односи на период од 27. јуна 2006. до 10. јуна 2008. године.
Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи у целини одлуче о њиховом захтеву у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што је претходном Одлуком Уставног суда наложено окончање поступка у најкраћем року.
Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ у довољној мери разјашњена у одлукама Уставног суда Уж-2608/2009 од 30. септембра 2010. године и Уж-2188/2013 од 25. фебруара 2016. године. Из наведених одлук а Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док би подносиоцима за период од 1. јула 2006. припадало право на увећање плате уколико би се утврдило да им коефицијент за обрачун плате није увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.
Испитујући поступање управних органа, Уставни суд је констатовао да је донето по 21 првостепен о и другостепено решење. Из тога се закључује да оспорени поступак обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 171. став 2. Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (ЕСЉП, пресуда Wierciszewska против Пољске, представка број 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Уставни суд је посебно имао у виду да првостепени орган почев од доношења решења од 30. јуна 2022. године одбацује захтев који се односи на период од 10. јуна 2005. до 26. јуна 2006. године са образложењем да није реч о управној ствари, иако је претходно решењем од 21. јануара 2021. године, које је постало правноснажно, одбио захтев који се односи на период од 27. јуна 2006. до 10. јуна 2008. године.
Подносиоци уставне жалбе нису допринели дугом трајању поступка по наведеном захтеву .
Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је у поступку који се води по захтеву подносилаца који се односи на период од 10. јуна 2005. до 26. јуна 2006. године, повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23 ), усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка, неефикасно поступање управних органа, животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права изражену у одлукама Синђелић и други против Србије од 19. септембра 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије од 14. јануара 2021. године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
8. Што се тиче трајања поступка који је вођен по захтеву подносилаца за исплату додатака на плату за период од 10. јуна 2005. до 26. јуна 2006. године, у предмету Министарства унутрашњих послова – Д ирекција полиције – Полицијска управа за град Београд број 120-5745/21, Уставни суд је у тачки 5. образложења констатовао да је исти трајао три године и десет месеци.
Уставни суд је оценио да се наведено трајање поступка, без обзира на то што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога је уставну жалбу у том делу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 4. изреке.
9. Испитујући уставну жалбу у делу у коме је оспорена пресуда Управног суда У. 10502/21 од 12. августа 2021. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је из садржине уставне жалбе и оспорене пресуде утврдио да су подносиоци ове уставне жалбе били у битно сличној чињеничној и идентичној правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у предмету Уж-5522/2013.
Уставни суд је на седници одржаној 14. априла 2016. године донео Одлуку Уж-5522/2013, којом је одбио као неосновану уставну жалбу М.К. из села В. код Зајечара, поднету преко истог пуномоћника, јер је утврдио да пресудом Управног суда У. 14264/11 од 18. априла 2013. године нису повређена права наведеног подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је најпре нашао да би доношење различитих одлука у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији од стране редовних судова у парничном поступку и управних органа у управном поступку, односно суда у управном спору, могло довести до повреде права на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима из члана 36. став 1. Устава. (У вези различите праксе парничних судова и суда у управном спору видети Одлуке Уставног суда Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године и Уж-8405/2013 од 4. децембра 2013. године)
У том смислу, Уставни суд је испитивао да ли у конкретном случају постоји идентитет чињеничног и правног стања у управном спору окончаном оспореном пресудом Управног суда и у парницама које су окончане пресудама достављеним уз уставну жалбу, те да ли су суд у управном спору и парнични судови донели другачије одлуке о основаности тужбе, односно тужбених захтева у тим предметима.
Уставни суд се у погледу достављених пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1457/13 од 10. јануара 2014. године и Гж1. 1460/13 од 27. јануара 2014. године изјаснио у Oдлуци Уж-5522/2013 од 14. априла 2016. године, док се у погледу достављених пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 606/16 од 3. марта 2016. године и Врховног касационог суда Рев2. 892/2015 од 10. јуна 2015. године и Рев2. 1431/2016 од 8. септембра 2016. године изјаснио у Одлуци Уж-9755/2016 од 18. априла 2019. године.
Уставни суд је нашао да се ни остале достављене судске одлуке не могу прихватити као докази о повреди означеног уставног права. Наиме, пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2699/18 од 21. августа 2018. године потврђена је пресуда Првог основног суда у Београду П1. 3356/17 од 26. априла 2018. године у делу у коме је усвојен тужбени захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, из разлога што је утврђено да додатни коефицијент тужиоца није био увећан за најмање 30% у односу на додатни коефицијент упоредног радника, који је истог степена и врсте стручне спреме, има статус овлашћеног службеног лица и обавља послове полицајца. У пресуди Врховног касационог суда Рев2. 1345/2016 од 21. децембра 2016. године је наведено да као упоредни радник не може бити узет радник са истом стручном спремом, који ради у писарници, архиви или обавља административно-техничке послове и нема статус овлашћеног службеног лица. Са друге стране, у оспореној пресуди Управног суда је наведено да су подносиоци уставне жалбе у периоду за који потражују исплату додатака на плату већ остварили право на додатне коефицијенте, на основу донетих решења, који су од 30 до 50% номинално већи од додатног коефицијента упоредног радника са статусом овлашћеног службеног лица, са истом стручном спремом као и подносиоци, без нередовности у раду.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Управног суда У. 10502/21 од 12. августа 2021. године нису повређена права подносилаца на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у том делу одбио као неосновану уставну жалбу подносилаца, одлучујући као у првом делу тачке 4. изреке. Оваква Одлука је утемељена на разлозима датим у образложењима одлука Уставног суда Уж-3827/2012 од 12. децембра 2012. године и Уж-5522/2013 од 14. априла 2016. године, које су објављена на веб-сајту Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.