Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Мирослав Николић и др Наташа Плавшић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. О . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. фебруара 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Д. О . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење у предмету К.По1. 145/17 (раније К.По1. 210/10).
2. Одбацује се уставна жалба Д. О . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1.По1. 11/19 од 21. јуна 2019. године , исправљене решењем тог суда Кж1.По1. 11/19 од 25. септембра 2019. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. О . из Београда поднео је Уставном суду, 22. октобра 20 19. године, уставну жалбу против пресуде означене у изреци , због повреде права на правично суђење, права на суђење у разумном року и права на једнаку заштиту права и на правно средство , гарантованих одредб ама члана 32. став 1, и члана 36. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава другостепена пресуда којом је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим због учињеног кривичног дела преваре за које му је изречена условна осуда, као и трајање кривичног поступка који је правноснажно окончан оспореном пресудом.
У уставној жалби је наведено да је изрека пресуде противречна образложењу јер је у изреци наведено да је окривљени употребом неистините исправе закључио уговор о закупу стана, а у образложењу се то демантује прихватањем навода одбране да уверење о пребивалишту није услов за закључење уговора о коришћењу стана. У уставној жалби је наведено и да је суд морао да утврди да ли је окривљени напуштао пријављено пребивалиште дуж е од 60 дана, јер једино би тада издато уверење о пребивалишту било неистинито. Повреду права на правично суђење подносилац заснива и на тврдњи да оспорена пресуда не садржи јасно образложење свих жалбених навода, на којим наводима заснива и повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Образлажући повреду права на суђење у разумном року подносилац је навео да је предметни поступак неоправдано трајао више од десет и по година.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи став први изреке оспорене пресуде у преиначујућем делу, као и да утврди право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500.000,00 динара.
2. Према члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Из наведене одредбе Устава произлази да уставна жалба није правно средство којим се преиспитује законитост појединачних аката и радњи државних органа и ималаца јавних овлашћења, већ представља изузетно и посебно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода. Стога се и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се са становишта Уставом утврђене садржине сваког од означених права или слобода, поткрепљују тврдње о њиховој повреди или ускраћивању.
3. Уставни суд је, увидом у уставну жалбу и достављену документацију, те на основу увида у списе предмета Уставног суда Уж-10781/2017 и Уж -10926/2019, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Оптужницом Окружног јавног тужилаштва у Београду – Специјано тужилаштво (касније Тужилаштво за организовани криминал) Кт.С. 2/09 од 6. августа 2009. године подносиоцу уставне жалбе и другим окривљеним лицима (укупно 32 окривљена лица, од којих је двоје у току поступка преминуло, а један постао сведок сарадник) стављено је на терет извршење 50 различитих кривичних дела (преваре, фалсификовање исправе, злоупотребе службеног положаја), с тим да је подносиоцу стављено на терет извршење кривичног дела преваре из члана 208. став 3. у вези става 1. Кривичног законика (описано у тачки 9. другог става оптужнице). Решењем Окружног суда у Београду – Посебно одељење Кв.П. 403/09 - КП. 35/09 од 6. новембра 2009. године враћена је оптужница Специјалног тужилаштва Кт.С. 2/09 од 6. августа 2009. године ради отклањања недостатака, након чега је то Тужилаштво поднело неизмењену оптужницу 12. новембра 2009. године.
Истрага је у предметном кривичном поступку спровођена на основу четири решења о спровођењу истраге истражног судије Окружног суда у Београду, и то: Ки.П. 4/09 од 12. септембра 2009. године, Ки.П. 13/09 од 7. априла 2009. године, Ки.П. 4/09 од 14. маја 2009. године и Ки.П. 25/09 од 7. јула 2009. године. Из одговора Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал К.По1. 145/17 од 28. јула 2019. године, за потребе предмета Уставног суда Уж -10781/2017, произлази да је доношењем решења о спровођењу истраге Окружног суда у Београду Ки.П. 4/09 од 12. септембра 2009. године према подносиоцу уставне жалбе започео предметни кривични поступак.
Главни претрес је започео 24. маја 2010. године, те је до подношења измењене оптужнице Тужилаштва за организовани криминал Кт.С. 2/09 од 16. јуна 2016. године, одржано је 84 наставака главног претреса, који су трајали укупно 308 започетих часова, као и 18 одложених наставака главног претреса, од чега четири претреса нису одржана због штрајка адвоката, и то: 17. октобра, 5. новембра, 26. новембра и 18. децембра 2014. године. Након подношења измењене оптужнице Тужилаштва за организовани криминал Кт. С. 2/09 од 16. јуна 2016. године па до 24. новембра 2016. године, односно до јавног објављивања првобитно донете првостепене пресуде, којом је подносилац уставне жалбе ослобођен од оптужбе, одржано је шест наставака главног претреса, који су трајали укупно 21 започети сат, док је један главни претрес, заказан за 27. јун 2016. године, одложен (утврђено из одговора Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал К.По1. 145/17 од 28. јула 2020. године).
Током првобитно вођеног првостепеног поступка расправа на главном претресу је два пута почињала изнова због промене чланова већа и једном због измена Законика о кривичном поступку, а сваки пут првоокривљени (који се теретио да је организатор групе ради вршења кривичних дела) је изнова детаљно износио своју одбрану у односу на све тачке оптужнице (50 тачака оптужнице). Такође, Уставни суд је утврдио и да је оптужница два пута мењана и прецизирана, тако што је јавни тужилац одустајао од кривичног гоњења против појединих оптужених лица, односно за поједина кривична дела.
Из одговора Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал К.По1. 145/17 од 28. јула 2020. године произлази да је у току главног претреса, поред великог броја доказних предлога изнетих у оптужници, у које је извршен је увид, додатно изведен велики број нових доказа, и писмених и усмених, које су предлагале странке у току поступка, па је тако поред испитивања бројних сведока, суд у току главног претреса, утврдивши да недостаје одређена документација, прибављао нове доказе, односно комплетирао непотпуну документацију, те је извршен одређени број вештачења (пре свих графолошка), која у току истраге нису била спроведена, те су преслушани вишесатни тонски записи прислушкиваних разговора и извршен увид у смс поруке.
Уставни суд је , увидом у Одлуку Уж-10926/2019 од 14. септембра 2019. године, утврдио да је Виши суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал у предмету К.По1. 145/17 у току трајања целокупног првостепеног поступка предузимао све расположиве мере како би обезбедио да се заказана расправа на главном претресу одржи, па је тако, не само имајући у виду године живота и здравствено стање појединих окривљених, поступак више пута раздвајао (када неки од окривљених не може да приступи) како би омогућио несметано одржавање наставка заказаног главног претреса и наставка доказног поступка, а потом раздвојене поступке спајао, када би се спорни окривљени појавио и на тај начин спречавао опструкцију спровођења доказног поступка од стране окривљених. При томе Уставни суд констатује да наведени начин обезбеђивања претпоставки за одржавање главног претреса није био чест (свега неколико пута је било потребе за прибегавањем раздвајања поступка, и то у односу на неколицину окривљених).
Уставни суд је затим утврдио и да је Виши суд у Београду – Посебно одељење за организовани криминал рочишта за главни претрес заказивао у неколико спојених дана, скоро сваког, односно сваког другог месеца, као и да су рочишта за главни претрес углавном одржавана, а само изузетно неколико пута нису постојали услови за одржавање, и то два пута због тога што су браниоци тражили време за припрему одбране по прецизираним оптужницама, једанпут је заступник јавне тужбе тражио одлагање (до доношења одлуке Врховног касационог суда поводом захтева за заштиту законитости изјављеног против друг остепене пресуде Кж1.По1. 6/17 од 16. јуна 2017. године), једанпут је био непотпун састав судећег већа на дан одржавања главног претреса, а једанпут није могао да се настави доказни поступак, јер се председник судећег већа, након отпочињања рочишта за главни претрес, осетио здравствено лоше, док главни претрес није могао да се одржи због штрајка адвоката четири пута (у 2014. години), као што је то напред наведено.
Из расположивих доказа Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе и његов бранилац нису допринели деценијском трајању предметног судског поступка, јер је подносилац уставне жалбе једанпут изостао са главног претреса (новембар 2010. године) , док је његов бранилац, заједно са браниоцима других окривљених, једанпут тражио одлагање због припремања одбране по измењеној оптужници.
Пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење K. Пo1. 210/10 од 24. новембра 2016. године, исправљеном решењем истог суда К.По1. 210/10 од 20. децембра 2016. године, подносилац уставне жалбе је ослобођен оптужбе да је извршио кривично дело преваре, која је укинута пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1. Пo1. 6/17 од 16. јуна 2017. године.
У поновном кривичном поступку, након подношења измењене оптужнице од стране Тужилаштва за организовани криминал КТ.С. 2/09 од 19. јуна 2018. године, одржано је једно припремно рочиште дана 12. јула 2018. године и пет наставака главног претреса - 13. септембра, 12. октобра, 29. октобра, 19. новембра и 10. децембра 2018. године (који су трајали укупно 13 започетих сати), док су једно припремно рочиште заказано за 20. јун 2018. године и један наставак главног претреса заказан за 21. фебруар 2018. године одложени, и то, прво, на предлог заступника јавне тужбе до доношења одлуке Врховног касционог суда, а други, на предлог одбране, јер није било д овољно времена за припрему одбране по прецизираној оптужници, како је то већ напред наведено у обазложењу ове одлуке.
Пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал K. Пo1. 145/17 од 21. децембра 2018. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим да је извршио кривично дело преваре из члана 208. став 3. Кривичног законика, за које му је изречена условна осуда.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Kжl. Пol. 11/19 од 21. јуна 2019. године, која је исправљена решењем тог суда Кж1.По1. 11/19 од 25. септембра 2019. године, у односу на подносиоца уставне жалбе, поводом жалбе Тужилаштва за организовани криминал, преиначена је првостепена пресуда, само у односу на санкцију, тако што је подносилац уставне жалбе осуђен на казну затвора у трајању од десет месеци .
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење, тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Полазећи од праксе Уставног суда, као и праксе и критеријума међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року.
Уставни суд најпре констатује да је против подносиоца уставне жалбе предметни кривични поступак покренут отварањем истраге решењем Окружног суда у Београду Ки.П. 4/09 од 12. септембра 2009. године. Како је предметни кривични поступак правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Kжl. Пol. 11/19 од 21. јуна 2019. године, то значи да је оспорени поступак у односу на подносиоца уставне жалбе трајао девет година и девет месеци.
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи, може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока, међутим, Уставни суд је имао у виду да оцена разумног трајања судског поступка зависи од низа чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, поступања судова који воде поступак, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, као и значаја права за подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је у наведеном смислу утврдио да се предметни кривични поступак водио против овде подносиоца уставне жалбе и још 31 окривљеног лица, којима су стављена на терет кривична дела против имовине, против службене дужности и против правног саобраћаја описана у 50 тачака оптужнице.
Уставни суд је утврдио да је у оспореном поступку спроведен веома обиман доказни поступак, са изразито опширним материјалним доказима, са великим бројем сведока, вештачењима и преслушавањем прислушкиваних вишедневних разговора и читањем СМС порука. Наведено несумњиво указује да су чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори у оспореном поступку такве природе да упућују на изузетну сложеност конкретног кривичног предмета, што додатно потврђује и чињеница да је оптужница два пута прецизирана, а првобитно донета првостепена пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење K. Пo1. 210/10 од 24. новембра 2016. године написана на више од 400 страница, док је пресуда К.По1. 145/17 од 21. децембра 2018. године написана је на 148 страна.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд констатује да је за време трајања поступка главни претрес заказан укупно 115 пута, од чега је одржан 95 пута, што само по себи указује да је претрес редовно заказиван и одржаван. Поред наведеног Уставни суд указује на то да је суд предузео све расположиве мере како до опструкције поступка од стране окривљених не би дошло, те тако главни претрес није могао да се одржи укупно 16 пута, и то: четири пута због штрајка адвоката, два пута на захтев бранилаца ради припреме одбране поводом прецизирања оптужног акта, два пута због спречености суда, једанпут на захтев заступника јавне оптужбе, а седам пута због недоласка по неког од окривљених (четири пута Г.М. и по једанпут подносилац уставне жалбе, Б.Л. и Д.Џ.).
Штавише, Уставни суд констатује да подносилац у уставној жалби није указао, нити је увидом у списе премета Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 145/17 утврђено да је у току поступка било дужих периода неактивности на страни поступајућих судова, нити је у уставној жалби указао на било које друге пропусте судова. Уставни суд у наведеном смислу указује да дужина трајања поступка, сама по себи, најчешће није довољан критеријум за утврђење повреде права на суђење у разумном року, већ да је потребно имати у виду и друге критеријуме, као што су сложеност чињеничних и правних питања и поступање судова који воде поступак, а које околности у конкретном случају указују да предметно трајање поступка није било неразумно.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је оценио да у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење у предмету К. По1. 145/17 (ранији број К. По1. 210/10) није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23 ), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у преосталом делу уставне жалбе, Уставни суд је из навода уставне жалбе којима се оспорава пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1.По1. 11/19 од 21. јуна 2019. године, утврдио да подносилац није навео ниједан уставноправно прихватљив разлог којим се аргументују тврдње о повреди истакнутих права, већ од Уставног суда, у суштини, тражи да поступа као инстанциони суд и још једном преиспита правилност утврђеног чињеничног стања и оцене изведених доказа. Поред наведеног, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду утврдио да она садржи довољно детаљно и јасно образложење засновано на уставноправно прихватљивој примени меродавног права. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 2. изреке.
7. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.