Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и Татјана Ђуркић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . Х . из Сомбора , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. априла 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Х . и утврђује да је пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 1837/17 од 16. децембра 2020. године повређено право подноси оца уставне жалбе на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 1837/17 од 16. децембра 2020. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Војне поште 5002 Београд Уп-2 број 44-32/09 од 30. децембра 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Х . из Сомбора подн ео је Уставном суду, 3. марта 2021. године, преко пуномоћника А . К , адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против пресуде Управног суда - Одељење у Новом Саду У. 1837/17 од 16. децембра 2020. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је истакнуто да Управни суд и другостепени орган нису поступили у складу са прецизним упутством из Одлуке Уставног суда Уж-1525/2014 од 9. јуна 2016. године, према коме је било неопходно да се утврди да ли је подносилац, пре престанка службе у Војсци, испуњавао услове за заснивање радног односа на неком од пријављених слободних радних места која одговара ју његовој стручној спреми.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног уставног права, поништи оспорену пресуду и одреди Управном суду да поново одлучи о тужби.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из списа предмета Војне поште 5002 Београд Уп-2 број 44-32/09 и Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 1837/17, као и из целокупне приложене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Решењем Војне поште 3395 Батајница (у даљем тексту: првостепени орган) инт. број 03/206-10 од 8. априла 2005. године подносиоцу уставне жалбе је 10. маја 2005. године као цивилном лицу престала служба у Војсци Србије и Црне Горе, на основу одредбе члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије, без његове сагласности, због укидања радног места на које је распоређен.
Наведено решење је постало правноснажно доношењем пресуде Управног суда - Одељење у Новом Саду У. 12633/11 од 29. новембра 2013. године, којом је одбијена тужба подносиоца против коначног решења.
Одлуком Уставног суда Уж-1525/2014 од 9. јуна 2016. године, у тачки 1. изреке, усвојена је уставна жалба подноси оца и утврђено да је наведеном пресудом Управног суда повређено његово право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32 . став 1. Устава, те је у тачки 2. изреке иста пресуда поништена и одређено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења Војне поште 5002 Београд (у даљем тексту: другостепени орган) Уп-2 број 44-26/09 од 10. октобра 2011. године. Уставни суд је указао на то да је члан 144. став 1. Закона о Војсци Југославије условљавао престанак службе цивилног лица тиме да му се претходно није могло обезбедити заснивања радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми . Констатовано је да из извештаја Националне службе за запошљавање од 29. јула 2011. године произлази да је у периоду пре престанка службе подносиоца било пријављених потреба за запошљавање у његовом занимању, матурант гимназије, да је одређени број радних места попуњен и да је на евиденцији незапослених остао одређени број лица наведеног степена и врсте стручне спреме. С обзиром на то да пре престанка службе подносиоца у Војсци није покушано да му се обезбеди неко од права из члана 144. став 1. Закона, Уставни суд је указао на то да се код накнадног испитивања могућности остваривања наведених права у том периоду морао уважити значај постојања одговарајућег радног места при оцени законитости одлуке о престанку службе подносиоца. Уставни суд је нашао да је било неопходно утврдити да ли је подносилац у релевантном периоду испуњавао услове које је одредио послодавац за заснивање радног односа на радном месту за које је пријављена потреба запошљавања. Стога је оценио да су разлози Управног суда за примену меродавних одредаба Закона о Војсци Југославије засновани на произвољној оцени доказа – извештаја Националне службе за запошљавање од 29. јула 2011. године, на штету подносиоца уставне жалбе.
У тачки 3. изреке Одлуке утврђена је повреда права подносиоца на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Војном поштом 3395 Батајница у предмету инт. број 03/206-10, као и право на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате .
3.2. Управни суд – Одељење у Новом Саду је, на седници одржаној 9. септембра 2016. године, донео пресуду У. 9649/16 (2011 ), којом је уважена тужба подносиоца, поништено другостепено решење од 10. октобра 2011. године и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање. Разлози на којима је заснована наведена пресуда не одговарају у потпуности разлозима који су дати у Одлуци Уставног суда. Наиме, Управни суд је навео да из извештаја Националне службе за запошљавање од 29. јула 2011. године произлазе искључиво чињенице које су уследиле након 10. маја 2005. године, када је подносиоцу престала служба. Исти суд је оценио да у спроведеном управном поступку нису утврђене чињенице на основу којих би се накнадно испитала могућност остваривања права из члана 144. став 1. Закона о Војсци Југославије у периоду пре престанка службе , због чега подносилац не може сносити штетне последице. Управни суд није указао, као што је то учињено у Одлуци Уставног суда, да се при оцени законитости одлуке о престанку службе подносиоца морао уважити значај чињенице постојања одговарајућег радног места, те да је било неопходно утврдити да ли је подносилац у релевантном периоду испуњавао услове које је одредио послодавац за заснивање радног односа на радном месту за које је пријављена потреба запошљавања.
Решењем другостепеног органа Уп-2 број 44-32/09 од 30. децембра 2016. године, донетим у извршењу наведене пресуде Управног суда, одбијена је жалба подноси оца изјављена против првостепеног решења од 8. априла 2005. године. У образложењу решења другостепеног органа је наведено: да је Одлуком министра одбране о организацијско-мобилизацијским променама у МО и ВСЦГ стр. пов. број 904-2 од 8. априла 2005. годин е извршена измена и допуна формације којом је регулисано да се на формацијско место на које је био распоређен подносилац одреди подофицир уместо цивилног лица, што је утврђено на основу потврде Управе за организацију Сектора за политику одбране Министарства одбране број 1074-2 од 5. јула 2011. године ; да се подносиоцу пре престанка службе није могло обезбедити једно од права из члана 144. став 1. Закона о Војсци Југославије, што је утврђено на основу потврда Управе за кадрове Сектора за људске ресурсе Министарства одбране број 10767-35 од 21. октобра 2008. године и број 5052-2 од 12. јула 2011. године , као и извештаја Националне службе за запошљавање - Филијала за град Београд број 0116-052-3/2009 од 29. јула 2011. године .
Другостепени орган је у односу на своје раније решење од 10. октобра 2011. године додатно оценио да је неоснована тврдња да је Војска требало да омогући подносиоцу заснивање радног односа на слободним радним местима код другог послодавца према пријављеним потребама Националне службе за запошљавање, „јер да је било могуће одмах запослити подносиоца са занимањем матурант гимназије (IV степен стручне спреме) међу укупно 7.253 незапослених лица у Београду, колико их је било пријављено са истим занимањем , и код просечног месечног броја слободних места по незапосленом лицу од свега 0,08, сигурно Министарство одбране не би трошило паре на отпремнину“. Такође је оцењено да се одредба члана 144. став 1. Закона о Војсци Југославије односи само на заснивање радног односа у Војсци и Министарству одбране, као и на распоређивање ван Војске на дужности у државном органу, предузећу или другој организацији које се сматра службом у Војсци, у смислу одредбе члана 8. став 2. наведеног закона .
Из извештаја Националне службе за запошљавање - Филијала за град Београд број 0116-052-3/2009 од 29. јула 2011. године произлази: да је у периоду од 1. априла до 31. маја 2005. године било слободних радних места за IV степен стручне спреме, за занимање матурант гимназије , и то на неодређено време 504, а попуњено 494, на одре ђено време 681, а попуњено 616, односно укупно 1,185 слободних и 1.110 попуњених радних места; да је на евиденцији незапослених на дан 31. маја 2005. године остало укупно 7.253 лица у занимању матурант гимназије; да је просечан месечни број слободних места по незапосленом лицу у наведеном занимању у периоду од 1. априла до 31. маја 2005. године био 0,08.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 1837/17 од 16. децембра 2020. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. По оцени Управног суда, тужени орган је правилно нашао да се подносиоцу, имајући у виду наведени извештај Националне службе за запошљавање, у време престанка службе није могло обезбедити заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу, односно да је било пријављених потреба за занимање матурант гимназије и да је одређени број радних места попуњен, али да је на евиденцији незапослених на дан 31. маја 2005. године остало 7 .253 незапослених лица са тим занимањем, при чему је пуномоћницима подносиоца пружена могућност да се изјасне о наведеном доказу, на који су ставили примедбе које је тужени орган оценио као нетачне (реч је о изјашњењу пуномоћника подносилаца из 2011. године) . Стога је, по схватању наведеног суда, правилна оцена туженог органа да се подносиоцу пре престанка службе није могло обезбедити неко од права из члана 144. став 1. Закона о Војсци Југославије , те му је правилно престала служба, на основу члана 143. тачка 9) Закона. Управни суд је нашао да је тужени орган у поновном поступку поступио по налогу тог суда из пресуде од 9. септембра 2016. године, дајући детаљне и образложене разлоге за своју одлуку.
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона :
Законом о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време престанка службе подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да се службом у Војсци сматра и вршење војних и других дужности у Савезном министарству за одбрану, другом државном органу, предузећу или другој организацији које обављају професионални припадници Војске распоређени актом надлежног старешине (у даљем тексту: распоређени ван Војске) (члан 8. став 2.); да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако се укида радно место на које је распоређено или се смањује број извршилаца на једном радном месту (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми или стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)), а да цивилно лице коме се није могло обезбедити једно од наведених права, има право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате са даном престанка службе, коју је лице остварило за месец који претходи месецу у коме му престаје служба, као и новчану накнаду и друга права по прописима о запошљавању државе чланице на чијој територији је било у служби (став 2. тач. 1) и 2)).
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/2001 и "Службени гласник РС", број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године, било је прописано: да се у поступку морају утврдити правилно и потпуно све чињенице и околности које су од значаја за доношење законитог и правилног решења (одлучне чињенице) (члан 8.); да овлашћено службено лице по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка, одлучује к оје ће чињенице узети као доказане (члан 10.).
5. Подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава образлаже тиме што Управни суд и другостепени орган нису поступили у складу са оценама и ставовима изнетим у Одлуци Уставног суда Уж-1525/2014 од 9. јуна 2016. године, јер нису утврдили да ли је подносилац пре престанка службе испуњавао услове за заснивање радног односа на неком од слободних радних места пријављених код Националне службе за запошљавање која одговарају његовој стручној спреми.
Уставни суд најпре констатује да је одредбама члана 166. Устава утврђено да је Уставни суд самосталан и независан државни орган који, поред осталог, штити и обезбеђује заштиту људских и мањинских права и слобода, те да се непосредна уставносудска заштита појединца, у складу са чланом 170. Устава, обезбеђује и остварује у поступку по уставној жалби пред Уставним судом.
Одредбама члана 171. Устава је утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда, те да Уставни суд може одредити начин извршења своје одлуке, као и да је одредбом члана 104. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 9 9/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23), поред осталог, прописана обавеза државних и других органа да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке и решења Уставног суда. С тим у вези, Суд даље указује да је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, овлашћен да у поступку по уставној жалби, као начин отклањања штетних последица, поништи одлуку суда којом је повређено право на правично суђење подносиоца и одреди доношење нове одлуке од стране надлежног суда. Ово даље значи да у ситуацији када је због утврђене повреде права поништена одлука надлежног суда у управном спору и одређено доношење нове одлуке о тужби подносиоца, извршење одлуке Уставног суда не подразумева само формално доношење нове одлуке надлежног суда, већ поступање и одлучивање суда треба да буде у складу са оценама и ставовима изнетим у одлуци Уставног суда која се извршава (видети Одлуку Уставног суда Уж - 224/2013 од 6. јуна 2013. године).
Уставни суд указује да се уставна гаранција права на правично суђење , поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда. При томе, Уставни суд подсећа да није надлежан да преиспитује правилност закључака надлежних органа и судова о појединим изведеним доказима или о неприхватању њиховог извођења, нити да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су тумачени и примењени меродавни прописи. Међутим, произвољност у оцени доказа и примени прописа, на штету подносиоца уставне жалбе, може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење, те у одређеним ситуацијама које првенствено зависе од околности конкретног случаја, као и наведених уставноправних разлога, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда наведеног уставног права цени и са становишта произвољне оцене доказа и произвољне примене меродавног права.
С обзиром на то да је оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 1837/17 од 16. децембра 2020. године правноснажно окончан поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-1525/2014 од 9. јуна 2016. године, овај суд је пошао од тога да је, у складу са наведеном одлуком , утврђену повреду права на правично суђење било потребно отклонити тако што ће се утврдити да ли је постојала могућност да се подносиоцу пре престанка службе обезбеди једно од права из члана 144. став 1. Закона о Војсци Југославије. Међутим, Управни суд – Одељење у Новом Саду је, поступајући у извршењу наведене одлуке Уставног суда, пропустио да у пресуди од 9. септембра 2016. године укаже другостепеном органу да је пре престанка службе подносиоца, према извештају Националне службе за запошљавање од 29. јула 2011. године, било пријављених слободних радних места која одговарају његовој стручној спреми, те да је неопходно утврдити да ли је подносилац испуњавао услове за заснивање радног односа на неком од тих радних места. Уместо тога, Управни суд је навео да се подаци из поменутог извештаја Националне службе за запошљавање односе искључиво на период после престанка службе подносиоца, што не одговара садржини тог извештаја у списима предмета управног органа.
Другостепени орган је у поновном поступку на основу истог извештаја Националне службе за запошљавање оценио да „Министарство одбране сигурно не би трошило паре на отпремнину да је подносиоца било могуће одмах запослити“, као и да се заснивање радног односа ван Војске, у смислу одредбе члана 144. став 1. Закона о Војсци Југославије, односило на распоређивање на дужности у државном органу, предузећу или другој организацији које се сматра службом у Војсци, у смислу одредбе члана 8. став 2. наведеног закона. Управни суд је у оспореној пресуди од 16. децембра 2020. године прихватио као правилну оцену другостепеног органа.
Полазећи од изложеног, Уставни суд констатује да подносиоцу као цивилном лицу чије се радно место укида није покушано да се, пре престанка службе у Војсци, обезбеди неко од права из члана 144. став 1. Закона – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми (тачка 1.) или стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (тачка 2.). Пропуст надлежног органа да покуша да цивилном лицу обезбеди наведена права у случају укидања његовог радног места није од утицаја на одлуку о престанку службе, уколико се у поновном поступку утврди да пре престанка службе нису ни постојале могућности за остваривање тих права. Међутим, уколико се у поновном поступку утврди да је пре престанка службе цивилног лица постојала могућност остваривања неког од прописаних права, а то, супротно одредби члана 144. став 1. Закона, није покушано да му се обезбеди, наведена чињеница је од значаја за оцену законитости одлуке о престанку службе. При томе је неспорно утврђено да није постојала могућност распоређивања подносиоца на одговарајуће радно место у Војсци и Министарству одбране. Стога је задатак другостепеног органа и Управног суда био да утврде да ли је постојала могућност остваривања наведених права изван Војске и Министарства одбрана у периоду пре престанка службе подноси оца, полазећи од података садржаних у извештају Националне службе за запошљавање од 29. јула 2011. године.
Уставни суд указује на то да се без података којима располаже Национална служба за запошљавање не може испитати да ли су пре престанка службе постојале могућности за остваривање права из члана 144. став 1. Закона (видети, на пример, одлуке Уставног суда Уж-3617/2010 од 9. октобра 2013. године, Уж-4110/2012 од 2. априла 2015. године, Уж-2017/2012 од 9. априла 2015. године, Уж-6908/2012 од 15. јула 2015. године и Уж-5074/14 од 9. јуна 2016. године). Такође, у конкретном случају се радило о могућности заснивања радног односа цивилног лица на служби у Војсци, чије се радно место укида, а не о његовом распоређивању актом надлежног старешине на дужности ван Војске, које се сматрају службом у Војсци, у смислу одредбе члана 8. став 2. Закона, како то наводи другостепени орган (видети Одлуку Уж-7449/2013 од 14. априла 2016. године). Према подацима из извештаја Националне службе за запошљавање од 29. јула 2011. године, пре престанка службе подносиоца, постојала су слободна радна места која су одговара ла његовој стручној спреми . При оцени законитости одлуке о престанку службе морао се уважити значај чињенице постојања одговарајућег радног места и утврдити да ли је подносилац испуњавао услове које је одредио послодавац за заснивање радног односа. Ово из разлога што у време накнадног утврђивања чињеничног стања које је постојало у периоду до престанка службе, није било могуће проверити да ли би дошло до заснивања радног односа на слободном радном месту (видети, на пример, одлуке Уставног суда Уж-1754/2015 од 8. децембра 2016. године и Уж-7229/2015 од 22. јуна 2017. године). Будући да подноси оцу пре престанка службе у Војсци није покушано да се обезбеди остваривање права из члана 144. став 1. Закона, а у сп роведеном управном поступку није испитана могућност остваривања наведених права изван Војске и Министарства одбране , у периоду пре престанка службе, Уставни суд сматра да подноси лац не може сносити штетне последице пропушт ања управних органа да утврде релевантне чињенице, што су били дужни да учине.
С обзиром на све изложено, Уставни суд је оценио да су разлози у решењу другостепеног органа о испуњености услова за престанак службе подносиоца, које је у потпуности прихватио Управни суд у оспореној пресуди, поново засновани на произвољној оцени доказа, на штету подносиоца уставне жалбе. Стога је Уставни суд утврдио да је оспореном пресудом подносиоцу повређено право на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се отклањање штетних последица повреде права подносиоцу уставне жалбе у овом уставносудском поступку може остварити једино поништавањем пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 1837/17 од 16. децембра 2020. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука по тужби подносиоца поднетој против решења Војне поште 5002 Београд Уп-2 број 44-32/09 од 30. децембра 2016. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Уставни суд напомиње да је већ претходно утврдио да је произвољна оцена доказа довела до повреде наведеног уставног права подносиоца, те полазећи од императивне одредбе члана 171. став 1. Устава, додатно указује на обавезу судова да извршавају одлуке Уставног суда, што у конкретном случају подразумева доношење нове одлуке Управног суда , као и поступање и одлучивање тог суда у складу са оценама и ставовима изнетим у овој одлуци Уставног суда.
6. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.