Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Мирослав Николић и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. Ј, А . Б . Ј, М . М . Ј . и С . Ј . П , свих из Бачке Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. марта 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ј. Ј, А . Б . Ј, М . М . Ј . и С . Ј . П . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Комисијом за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање одузетог земљишта општине Бачка Паланка у предмету број IV-463-504/91 подноситељкама уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право Ј. Ј, А . Б . Ј, М . М . Ј . и С . Ј . П . на накнаду нематеријалне штете свакој у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. Ј, А . Б . Ј, М . М . Ј . и С . Ј . П , све из Бачке Паланке, преко пуномоћника С. С , адвоката из Новог Сада, поднеле су Уставном суду, 14. августа 20 18. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Комисијом за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање одузетог земљишта општине Бачка Паланка у предмету број IV-463-504/91.
У уставној жалб и је нав едено да је правни претходник подноситељки 25. априла 1991. године поднео првостепеном органу захтев за враћање земљишта одузетог од Г. М . и да до подношења уставне жалбе предметни поступак није правноснажно окончан.
Уставном жалбом је тражено oд Уставн oг суд a да утврди повреду означен ог права, наложи надлежним органима да у најкраћем року окончају оспорени поступак, као и утврди подноситељкама право на накнаду нематеријалне штете, свакој у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увид ом у уставну жалбу и достављену документацију, као и списе предмета број IV-463-504/91 Комисије за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање одузетог земљишта општине Бачка Паланка (даље у тексту: првостепени орган), утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
3.1. М. Ј . из Бачке Паланке поднела је првостепеном орган у 25. априла 1991. године захтев за враћање земљишта на к.п. бр. …/2 и …/4, обе у КО Бачка Паланка и к.п. бр. …/2 и … , обе у КО Обровац, укупне површине 8 кј 692 квхв , одузетог од Г. М .
С. Ј . је 8. јуна 1998. године поднео Секретаријату за послове општинске управе Општине Бачка Паланка захтев за враћање земљишта у КО Стара Паланка, које су његови правни претходници Б. Ј . и М . Ј . под принудом поклонили држави ФНРЈ и то, к.п. бр. …/2, 4, 9, 10, 18, 19, 20 и 21, к.п. број …/3 и к.п. број …/2. У захтеву је наведено да је наследник Б. Ј . син М, пок. отац подносиоца захтева, а да је наследник М. Ј . син Н . Ј, који је подносиоцу захтева усменим тестаментом оставио сву имовину. Захтевом је тражено да се на основу члана 3. Закона о враћању земљишта врати имовина која је одузета на основу уговора о поклону од 18. октобра 1947. године.
Захтев С . Ј . ј е у Секретаријату за послове општинске управе заведен под бројем III-03-463-93, а на захтев првостепеног органа да Секретаријат достави оригинал захтева , одговорено је да под тим бројем не постоји наведени предмет.
С. Ј . је у поднеску од 29. јуна 2004. године навео да се његов захтев поднет 8. јуна 1998. године Секретаријату за послове општинске управе Општине Бачка Паланка односи на земљиште у КО Стара Паланка, које су његови правни претходници Б. Ј . и М . Ј . под принудом поклонили држави ФНРЈ и предложио да се захтев што хитније достави „Комисији за решавање враћања земљишта, која је ближе описана у даровном уговору од 18. октобра 1947. године“.
С. Ј . је у поднеску од 30. септембра 2004. године навео да су „иза Ј . М . и супруге М . одузете од стране државе “, поред осталог, к.п. бр. …/2, …/4, …/2 и … у КО Бачка Паланка.
Рочиште од 26. априла 2007. године одржано је по захтеву М. Ј . и у записнику констатовано да С. Ј . „остаје код захтева од 8. јуна 1998. године“ и да је изјавио да „у вези земљишта на к.п. бр. …/2, …/4, …/2 и … у КО Бачка Паланка није било предмет поступака пред судом по приложеним одлукама“.
Рочиште од 27. марта 2008. године одржано је пред првостепеним органом по захтеву С. Ј, који је п редложио да се, ако постоје услови, донесе делимично решење за к.п. бр. …/2, …/4, …/2 и … .
Подноситељке уставне жалбе су поднеском од 21. октобра 2008. године обавестиле првостепени орган да су решењем Општинског суда у Бачкој Паланци О. 491/08 од 14. октобра 2008. године оглашене за законске наследнике С. Ј , који је преминуо 18. јула те године.
Одлучујући о захтеву правних следбеника ранијег власника „Г. Ј .“ (подноситељки уставне жалбе), првостепени орган је решењем од 20. јануара 2010. године утврдио да су к.п. бр. …/2, …/4, …/2 и … (даље у тексту: предметне парцеле) одузет е од „пок. Ј. Г.“ из Бачке Паланке (тачка 1. диспозитива) , те да су подноситељке уставне жалбе правни следбеници „Ј. Г .“ (тачка 2. диспозитива) и као накнаду за то земљиште утврдио право својине подноситељкама на другом одговарајућем земљишту означеном у решењу, које је у јавној својини Републике Србије (тачка 3. диспозитива) . У образложењу решења је констатовано да је 25. априла 1991. године М. Ј, рођена М , поднела захтев за враћање земљишта одузетог од њеног оца Г . М. Даље је наведено да је у поступку утврђено: да је од пок. Г . М . одузето земљиште на к.п. бр. …/2, …5777/4, …/2 и … ; да је Г. М . имао ћерку М . Ј; да је њен законски наследник био син Н . Ј, који је усменим тестаментом целокупну имовину завештао С. Ј; да су подноситељке уставне жалбе наследиле С . Ј; да је тај орган извршио увид у решење Општинског суда у Бачкој Паланци О. 226/70 од 17. јуна 1970. године, решење Општинског суда у Бачкој Паланци О. 409/01 од 20. јула 2001. године и решење Среске комисије за земљишни фонд Бачка Паланка број 2537/1953 од 28. августа 1953. године.
Републичко јавно правобранилаштво је против наведеног решења првостепеног органа изјавило жалбу 4. фебруара 201 0. године, у којој је наведено да се из образложења побијаног решења не може утврдити да ли је правни претходник подноситељки био власник одузетог земљишта. Решењем министарства финансија и привреде од 31. децембра 2010. године уважена је жалба, поништено побијано решење и предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање. По оцени министарства, првостепени орган је био дужан да прибави сагласност Владе за враћање предметног земљишта , односно да размотри могућност давања другог одговарајућег земљишта.
Решењем првостепеног органа од 4. септембра 2012. године усвојен је захтев за враћање обавезно откупљеног земљишта и утврђено да је предметно пољопривредно земљиште одузето од пок. Г. М . из Бачке Паланке , те да су правни следбеници пок. Г. М . подноситељке уставне жалбе. Истим решењем је обавезана Република Србија да на име о дузетог земљишта плати свакој подноситељки износ од 561.714 динара у року означеном у решењу. Републичко јавно правобранилаштво је против наведеног решења изјавило жалбу 3. октобра 2012. године. Решењем Министарства финансија и привреде од 8. априла 2013. године уважена је жалба, поништено побијано решење и предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање, јер у диспозитиву решења није означен обвезник новчане накнаде, а означен је износ новчане накнаде, иако Комисија није орган који о томе одлучује.
Подноситељке уставне жалбе су 1. децембра 2016. године изјавиле жалбу због „ћутања администрације“, у којој су навеле да првостепени орган није у року прописаном законом донео одлуку након поништавања решења тог органа од 4. септембра 2012. године. Министарство финансија је решењима од 2. фебруара и 9. августа 2017. године наложило првостепеном органу да спроведе поступак и донесе решење у року од 15 дана од дана пријема тих решења.
Решењем првостепеног органа од 14. јуна 2017. године усвојен је захтев за враћање обавезно откупљеног земљишта и утврђено да је предметно пољопривредно земљиште одузето од пок. Г. М . из Бачке Паланке, чији су правни следбеници подноситељке уставне жалбе. Истим решењем је одређено да се списи предмета доставе Основном суду у Бачк ој Палан ци ради одлучивања о висини накнаде за одузето земљиште. Државно правобранилаштво – Одељење Нови Сад је 23. јуна 2017. године против наведеног решења изјавило жалбу. године. Решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове од 8. јануара 2018. године уважена је жалба, поништено побијано решење и предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање.
Решењем првостепеног органа од 26. септембра 2019. године усвојен је захтев и утврђено да је од пок. Г. М . одузето земљиште на к.п. бр. …/2, …/4, …/2 и … и као накнада за то земљиште утврђено право својине подноситељкама на другом одговарајућем земљишту означеном у решењу, које је у јавној својини Републике Србије . У образложењу решења је констатовано: да је 21. априла 1991. године М . Ј, рођена М, поднела захтев за враћање земљишта на к.п. бр. …/2, …/4, обе у КО Бачка Паланка и к.п. бр. …/2 и … , одузетог од њеног оца Г. М; да је једини надживели законски наследник Г. М . била његова ћерка М . Ј ; да је целокупну заоставштину М. Ј . и њеног сина Н . Ј . по правном основу завештања наследио С . Ј .
Државно правобранилаштво – Одељење Нови Сад је 2. децембра 2019. године изјавило жалбу против наведеног решења, а подноситељке уставне жалбе су 3. децембра исте године оспориле тачку 5. диспозитива решења, којом је одбијен њихов захтев за накнаду трошкова поступка.
Решењем Министарства финансија број 461-02-00026/2010-13 од 19. фебруара 2020. године одбијене су жалбе Републике Србије и подноситељки уставне жалбе изјављене против решења првостепеног органа од 26. септембра 2019. године. Државно правобранилаштво – Одељење Нови Сад примило је наведено решење 14. маја 2020. године и није против истог поднело тужбу у управном спору. Подноситељке уставне жалбе су наведено решење примиле истог дана и 4. јуна 2020. године поднеле тужбу Управном суду.
Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 8669/20 од 12. октобра 2023. године одбијене су као неосноване тужбе подноситељки уставне жалбе.
3.2. У решењу Среске комисије за земљишни фонд Бачка Паланка број 2537/1953 од 28. августа 1953. године, којим је откупљено земљиште од ранијег власника Г. М, наведено је да домаћинство ранијег власника чини и Л . М, супруга.
Решењем Општинског суда у Бачкој Паланци О. 226/70 од 17. јуна 1970. године расправљена је заоставштина пок. М. Ј, чији су законски наследници М . Ј, супруга и Н . Ј, син оставиоца.
Решењем Општинског суда у Бачкој Паланци О. 409/01 од 20. јула 2001. године расправљена је заоставштина пок. М. Ј . и Н . Ј. Наведеним решењем је син Н . Ј . оглашен за законског наследника М . Ј, констатовано да Н . Ј . није имао законских наследника и С . Ј . оглашен за његовог наследника по завештању, јер је правноснажном пресудом истог суда П. 1113/97 од 20. јуна 2000. године утврђено да је Н . Ј . сачинио усмени тестамент којим је сву своју имовину оставио у наслеђе С . Ј.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда по предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона:
Чланом 13. Закона о општем управном поступку („Службени лист ФНРЈ“, број 52/56, „Службени лист СФРЈ“, бр. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 и 47/86 и „Службени лист СРЈ“, број 24/94) било је прописано да се поступак има водити брзо и са што мање трошкова и губитка времена за странку и друга лица која учествују у поступку, али тако да се прибави све што је потребно за правилно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења.
Закон о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) је у члану 14. предвидео обавезу брзог и ефикасног вођења поступка, а одредбама наведеног закона је, такође, било прописано: да кад се поступак покреће поводом захтева странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најкасније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен (члан 208. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет том органу на поновни поступак, да је у том случају другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, те да против новог решења странка има право на жалбу (члан 232. став 2. ); да ако је жалбу изјавила странка зато што првостепени орган није донео решење у прописаном року, другостепени орган ће тражити да му првостепени орган саопшти разлоге због којих решење није донесено у року, па ако нађе да решење није донесено у року из оправданих разлога, или због кривице странке, одредиће првостепеном органу рок за доношење решења, који не може бити дужи од једног месеца, а ако разлози због којих решење није донесено у року нису оправдани, другостепени орган ће тражити да му првостепени орган достави списе предмета (члан 236. став 1.); да а ко другостепени орган може решити управну ствар према списима предмета, донеће своје решење, а ако не може, сам ће спровести поступак и својим решењем решити управну ствар, а изузетно, ако другостепени орган нађе да ће поступак брже и економичније спровести првостепени орган, наложиће да то учини и да му прикупљене податке достави у одређеном року, после чега ће сам решити управну ствар (члан 23 6. став 2. ); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.) .
Важећи Закон о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18) садржи суштински исте одредбе о обавези брзог и ефикасног вођења поступка, поступању првостепеног органа у поновном поступку и поступању другостепеног органа по жалби, у члану 9. став 2. и члану 171. став 3. и члану 173, при чему, за разлику од ранијег законског решења, другостепени орган има обавезу да сам одлучи о управној ствари, а ко првостепени орган поново не изда решење у року који му је одређен.
Одредбама члана 24. став 1. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96), који је важио до 29. децембра 2009. године, било је прописано: да ако другостепени орган није у року од 60 дана или у законом одређеном краћем року донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу, странка може покренути управни спор као да јој је жалба одбијена (став 1.); да ако првостепени орган против чијег акта је дозвољена жалба није у року од 60 дана или у законом одређеном краћем року донео решење по захтеву, странка има право да поднесе захтев другостепеном органу, као и да против решења другостепеног органа странка може покренути управни спор, а може га и под условима из става 1. овог члана покренути и ако овај орган не донесе решење (став 3.). Суштински исте садржине су одредб е члана 15. и члана 19. став 1. важећег Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09).
5. Подноситељке уставне жалбе сматрају да им је повређено право на суђење у разумном року услед дугог трајања управног п оступка који је вођен пред Комисијом за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање земљишта, по захтеву М. Ј . поднетом 1991. године.
Испитујући основаност уставне жалбе изјављене због повреде означеног права из члан а 32. став 1. Устава, Суд је констатовао да се грађанима Републике Србије људска и мањинска права и слободе, међу којима је и право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење, јемче и уставносудска заштита ових права и слобода обезбеђује од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да сваки поступак пред судовима или другим надлежним органима представља јединствену целину, Суд је стао на становиште да се приликом оцене да ли се поступак у конкретном случају води у оквиру разумног рока или не, мора узети у обзир и стање на дан ступања на снагу Устава.
Уставни суд је, полазећи од стања у списима предмета, констатовао: да је М. Ј . захтевом поднетим 25. априла 1991. године тражила враћање земљишта на к.п. бр. …/2, …/4, к.п. бр. …/2 и … , одузетог од Г. М ; да се из доказа изведених у току оспореног поступка и достављених списа не може закључити да ли је М . Ј . правни следбеник Г . М ; да у предмету првостепеног органа број IV-463-504/91 није одлучивано о захтеву С. Ј . поднетом 8. јуна 1998. године, већ о захтеву за враћање к.п. бр. …/2, …/4, к.п. бр. …/2 и … , који је поднела М. Ј, чији је он правни следбеник ; да су подноситељке уставне жалбе као законски наследници С . Ј . ступиле у оспорени поступак 21. октобра 2008. године; да је решењем првостепеног органа од 26. септембра 2019. године у целини одлучено о захтеву М. Ј . поднетом 25. априла 1991. године и да подноситељке уставне жалбе нису поднеле захтев за доношење допунског решења; да је у предмету Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 8669/20 испитивана само законитост одлучивања о трошковима поступка пред првостепеним орган ом.
Уставни суд је, имајући у виду изложено, утврдио да је оспорени поступак започео 25. априла 1991. године , да подноситељке уставне жалбе имају својство странке у том поступку од 2008. године и да је он правноснажно окончан решењем Министарства финансија број 461-02-00026/2010-13 од 19. фебруара 2020. године . Чињеница да је предметни управни поступак трајао непуни х 29 годин а, сама за себе, указује на то да није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да су се у предметном управном поступку постав ила релативно сложена чињенична питања, те да је К омисија била дужна да установи ко је обвезник враћања земљишта, те да ли постоји могућност давања или обезбеђивања другог, по површини и квалитету одговарајућег земљишта.
Испитујући значај предмета поступка за подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је закључио да су оне имале значајан материјални интерес да им се врати земљиште које је пре доношења Закона о пољопривредном земљишном фонду општенародне имовине и додељивању земље пољопривредним организацијама било у власништву Г. М.
Оцењујући поступање надлежних органа који воде предметни поступак, Уставни суд је нашао да је првостепени орган одговоран због неактивности у највећем делу поступка, будући да дуже од 1 9 година није донео одлуку о предметном захтеву, те да је укупно седам година каснио са одлучивањем у поновном поступку након поништавања његових решења од стране другостепеног органа. Уставни суд наглашава да другостепени орган у управном поступку има знатна овлашћења којима може онемогућити одуговлачење поступка од стране првостепеног органа, која у предметном поступку нису коришћен а. Наиме, другостепени орган је, одлучујући по жалби поднетој због „ћутања администрације“, донео два решења којима је првостепеном органу наложио спровођење поступка и доношење решења, иако је закључио да нису били оправдани разлози за недоношење решења првостепеног органа. Другостепени орган је, такође, поништио три решења првостепеног органа, пропуштајући да, на основу овлашћења из члана 232. став 1, односно члана 171. став 5. Закона о општем управном поступку, сам реши управну ствар . Поступање другостепеног органа по жалбама изјављеним против четири решења првостепеног органа може се оценити релативно ефикасним, јер је тај орган о једној жалби одлучио у року прописаном законом, а са доношењем одлука о преостале три жалбе каснио је укупно 16 месеци. Управни суд је о одлуку о тужби подноситељки донео после три године и четири месеца, али то није утицало на трајање поступка, будући да је у предметном управном спору оцењивана само законитост коначног решења у погледу трошкова поступка .
Оцењујући понашање подноситељки уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да су оне ступиле у оспорени поступак 20 08. године, када је већ 17 година трајала неактивност првостепеног органа и да годину дана и три месеца нису поднел е жалбу због непоступања првостепеног органа по предметном захтеву. Уставни суд је имао у виду да је само противна страна изјавила три жалбе против решења првостепеног органа, те подноситељке нису имале на располагању процесноправно средство којим би убрзале одлучивање другостепеног органа, будући да је тужбу због недоношења решења у другостепеном поступку , према одредбама раније важећег Закона о општем управном поступку, могл а поднети само странк а која је изјавил а жалбу против решења првостепеног органа. Уставни суд, међутим, налази да то није утицало на остварење права подноситељки, имајући у виду укупно кашњење другостепеног органа у одлучивању о тим жалбама . С друге стране, подноситељке су имале могућност да убрзају ток поступка подношењем жалбе због непоступања првостепеног органа у поновном поступку, али су то правно средство искористиле само једном , и то три и по године након поништавања решења првостепеног органа од 4. септембра 2012. године. Иако другостепени орган није сам решио предметну управну ствар, Уставни суд је оценио да је то правно средство било релативно делотворно, јер је првостепени орган донео решење после шест месеци. С обзиром на укупно трајање оспореног поступка, Уставни суд је оценио да наведени допринос подноси тељки уставне жалбе његовом трајању не може утицати на одлуку Суда о повреди права на суђење у разумном року .
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредб и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду , одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељки уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете свако ј у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Одлучујући о висини нематеријалне штете коју су претрпе ле подноситељке уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете , а такође је имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју су подноси тељке уставне жалбе претрпе ле због наведеног поступања надлежних органа управе и Управног суда .
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.