Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већау поступку по уставној жалби П. П . из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. марта 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба П. П . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Агенцијом за реституцију – Подручна јединица Нови Сад у предмету 46-0 00388/2014 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право П. П . на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете и захтев за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. П . из Новог Сада поднео је Уставном суду , 20. децембра 2021. године , преко пуномоћника М. М . И, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу због повреде права на с уђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку означеном у тачки 1. изреке и против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 22977/18 од 26. октобра 2021. године, због повреде права на правично суђење, права на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 58. Устава. Уставна жалба је, такође, изјављена због повреде члана 17. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и права из члана 1. Протокола 1 уз наведену Европску конвенцију.
У уставној жалби је у прилог тврдњи о повреди права на суђење у разумном року наведено да је 9. јануара 2014. године поднет захтев за враћање имовине Агенцији за реституцију, да је оспорени поступак правноснажно окончан после седам година и 11 месеци, те да је његово неоправдано дуго трајање причинило ненадокнадиву штету подносиоцу.
Уставном жалбом је предложено да Уставни суд, поред осталог, утврди повреду означених права и поништи оспорени акт. Подносилац је истак ао захтев за накнаду материјалне и нематеријалне штете због дугог трајања оспореног поступка, захтев за накнаду трошкова поступка пред овим судом, као и захтев да Суд објави одлуку о уставној жалби.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увид ом у оспорени акт и списе предмета број 46-000388/2014 Агенције за реституцију – Подручна јединица Нови Сад (даље у тексту: Агенција), утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Подносилац уставне жалбе је 9. јануара 2014. године поднео захтев Агенцији за враћање одузете имовине, односно обештећење за „стамбене и пословне зграде – салаш (штале, обори, шупе, чардаци, бунар, зграда за становање)“ на к.п. бр. …, …/1 и … /2 (нови бр. … и …), одузете од бивше власнице И. П, са напоменом да је намена објеката иста, те да су дограђени нови објекти. У захтеву је наведено: да из одлуке МНО Стари Сивац број 708/1946 произлази да се салаш налазио на једној тада остављеној парцели; да на старој копији плана салаш није уписан, „као што није био ниједан у доба Аустроугарске, када је план рађен“; да на новом плану КО Сивац такође нема ниједног салаша, јер су у то време сви били порушени, осим салаша бивше власнице, али да се на војној карти из 1930. године види предметни салаш ; да је земља која је одузета „распоредним решењем број 34/54“ враћена решењем Комисије за враћање земље општине Кул а број 05-463-26/91 од 28. октобра 1991. године, тако што су додељене неке друге парцеле због арондације земљишта око бившег салаша И . П, тада економије ДПП „Б .“; да је у изводу из распоредног решења број 34/286 наведено да се има исплатити целокупна вредност унетих зграда од 324.500 динара; да је правни основ за враћање Уредба о имовинско-правним односима и реорганизацији сељачких радних задруга („Службени лист ФНРЈ“, број 14/53) , а акт о одузимању „распоредно решење број 34 и извод из распоредног решења број 34/286 из 1954. године“; да је на салашу до 1954. године изграђено више нових објеката, па он није могао бити враћен, „већ је национализован и постао је општенародна имовина“.
Решењем Агенције од 5. октобра 2017. године одбијен је као неоснован предметни захтев подносиоца уставне жалбе, а у образложењу је констатовано: да је Државно правобранилаштво – Одељење у Суботици у поднеску од 17. фебруара 2016. године навело да су катастарске парцеле означене у захтеву биле остављене бившем власнику приликом спровођења аграрне реформе, али су касније откупљене 1954. године применом одредаба „Закона о земљишном фонду“; да је подносилац захтева у поднеску од 2. марта 2016. године истакао да су му спорне парцеле враћене 1991. године и да тражи обештећење за салаш, који „никада није био укњижен без кривице његових предака“. Агенција је даље навела да је у поступку утврђено: да је решењем Среске комисије за земљишни фонд у Сомбору број 644/53 „од 9. јула 1953. године“ о д домаћинства И . П . из Сивца у корист Фонда откупљено земљиште, поред осталог, на к.п. бр. …/2, …/1 и … /2; да је решењем Комисије за враћање земље општине Кула број 05-463-26/91 од 28. октобра 1991. године подносиоцу уставне жалбе враћено друго одговарајуће земљиште у КО Сивац на к.п. број …/1; да је распоредним решењем Комисије за уређење имовинских односа Сељачке радне задруг е „Б.“ број 34/286 од 4. фебруара 1954. године предвиђено да ће се из задружне имовине подмирити обавезе, између осталог, „разлика у вредности земљишта, односно вредности примљене зграде“ И . П . и Н . П . у износу од 324.500 динара и на име ренте 32. 771 динара; да из наведеног произлази да је И. П . накнада за салаш одређена на име разлике за мању вредност примљене зграде, што значи да јој је дата друга непокретност мање вредности , „а да је износ за исплату накнаде до пуне вредности, а не да се накнада односи на исплату за целу примљену зграду-салаш“; да је, према списку унете и враћене земље од стране Сељачке радне задруге „Б. Ђ .“ од 4. фебруара 1954. године, бивша власница унела у задругу 34 кј 200 к.вхв, а изнела 17 кј 338 кв.хв; да на к.п. бр. … и …/2 није уписан салаш, већ ораница „В.“, односно ораница у линији „В.“. Полазећи од одредаба члана 2. и члана 3. став 1. тач. 2) и 3) Закон а о враћању одузете имовине и обештећењу, Агенција је оценила да у конкретном случају не постоји акт о одузимању салаша, који би био основ за реституцију, а да се том исправом не могу сматрати распоредно решење Комисије за уређење имовинских односа сељачке радне задруге „Б.“ број 34/286 од 4. фебруара 1954. године и извод из истог.
Подносилац уставне жалбе је 13. новембра 2017. године изјавио жалбу против предметног решења Агенције, која је одбијена решењем Министарства финансија број 46-00-01684/2017-13 од 16. октобра 2018. године. Другостепени орган је прихватио разлоге Агенције за одбијање предметног захтева и оценио да подносилац није доставио обавезан доказ из члана 47. став 4. тачка 3) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, и то исправу о подржављењу, који , сагласно ставу 7. тог члана закона, мора бити приложен уз захтев. Такође је оценио да је бившој власници додељена друга непокретност и новчана накнада к ао разлика за мању вредност примљених зграда, што произлази из распоредног решења Комисије за уређење имовинских односа сељачке радне задруге „Б.“ број 34/286 од 4. фебруара 1954. године.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 22977/18 од 26. октобра 2021. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе поднета 24. децембра 2018. године против наведеног решења Министарства финансија, из разлога који су наведени у том решењу.
3.2. Одлуком МНО Стари Сивац број 708/1946 од 29. јануара 1946. године о утврђењу објеката аграрне реформе, донетом на основу Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији, власницима поседа М. П . и Н . П . остављене су на име земљорадничког максимума, поред осталог, к.п. бр. …/2, …/1 и …/2 и одлучено да им се се земљиште означено у решењу остави у целини, „јер се налази у близини салаша и ради целисходније обраде“.
Среска комисије за земљишни фонд у Сомбору је у решењу број 644/53 од 3. марта 1954. године констатовала да је на расправи одржаној 9. јула 1953. године установила да домаћинство И. П . из Сивца (бивше власнице) поседује укупно 29 кј 326 кв. хв обрадивог земљишта, те је одлучено да се у корист Земљишног фонда откупи земљиште које прелази дозвољени максимум, поред осталог, на к.п. бр. …/2, …/1 и …/2. Наведеним решењем стављено је ван снаге решење Комисије од 4. августа 1953. године.
Распоредним решењем Комисије за уређење имовинских односа Сељачке радне задруге „Б.“ број 34 од 4. фебруара 1954. године утврђена је укупна вредност имовине задруге, као и њене обавезе и предвиђено да ће се из задружне имовине подмирити, између осталог, „разлика у вредности земљишта, односно у вредности зграда“ (поред одштампаног текста дописане су речи: „П . И . и Н .“) у износу од 324.500 динара. У образложењу решења је констатовано да је од три задругара који су имали земљиште преко максимума, међу којима је и бивша власница) „комисија при народном одбору СНО-а у Сомбору“ откупила вишак земљишта.
У изводу из распоредног решења Комисије за уређење имовинских односа Сељачке радне задруге „Б.“ број 34/286 од 4. фебруара 1954. године за бившег задругара И . П, наведено је да су односи са задругом за унету земљу регулисани делимичним распоредним решењем комисије број 25/99 од 25. децембра 1953. године, које се сматра саставним делом овог распоредног решења (тим решењем је враћено бившој власници земљиште које није предмет захтева) , а да је за унете зграде у вредности од 324.500 динара враћено „/ динара“, те да ће се разлика за мању вредност примљених зграда у износу од 324.500 динара платити преко НОС-а у смислу става 4. члана 21. Уредбе о имовинским односима и реорганизацији сељачких радних задруга . Такође је наведено да потраживање за ренту износи 32.771 динара, односно укупно 357.271 динара. Наведени подаци за бившу власницу су одштампани на писаћој машини, на обрасцу документа „Извод из распоредног решења“.
У списку задругара Сељачке радне задруге „Б ., сачињеном 31. децембра 1953. године, „који потражују од задруге за унете грађевине“, наведено је да И. П . потражује 324.500 динара.
У прегледу упоређења основних средстава задруге са изворима основних средстава, сачињеном 31. децембра 1953. године, међу изворима основних средстава под бројем 3. је наведено потраживање задругара за зграде у износу од 324.500 динара, а поред тог броја је дописано име и презиме бивше власнице И . П .
Према званичним подацима Републичког геодетског завода за 16. јануар 2024. године, к.п. број … , површине 213 м2 - њива 1. класе, у јавној је својини општине Кула, а к.п. бр. …/1 и …/2, обе са површином од 691 м2 - земљиште под зградом и другим објектом, односно земљиште уз зграду, у својини су М. П .
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се, поред осталог, указуј е у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:
Законом о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник PC“, бр. 72/11…88/15) уређени су услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећења за одузету имовину, која је на територији Републике Србије применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа, на основу аката о подржављењу, после 9. марта 1945. године одузета од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (члан 1. став 1. ).
Чланом 2. наведеног закона предвиђено је да се право на враћање имовине по одредбама тог закона може остварити за имовину одузету применом прописа наведених у тачкама 1) до 41) наведеног члана, међу којима је и Уредба о имовинским односима и реорганизацији сељачких радних задруга, „Службени лист ФНРЈ “, број 14/53 (тачка 33)).
Одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу је, такође, прописано: да се под „подржављеном имовином“ подразумева имовина која је на основу прописа из члана 2. овог закона одузета и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (члан 3. тачка 2)); да се под „актом о подржављењу“ подразумева правни акт који је имао непосредно дејство, као што је пресуда, одлука, решење и други правни акт државног, односно другог надлежног органа, којим је извршено подржављење имовине (члан 3. тачка 3)); да су предмет враћања подржављене непокретности: грађевинско земљиште, пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште, стамбене и пословне зграде, станови и пословне просторије и други објекти који постоје на дан ступања на снагу овог закона (члан 15 став 2.); да се б ившим власницима враћају стамбене зграде, куће, станови, гараже и други пратећи објекти одузети применом прописа из члана 2. овог закона (члан 27 . став 1.); да захтев, поред осталог, садржи податке о одузетој имовини на коју се захтев односи - врста, назив, величина, односно површина, место где се непокретност налази, број катастарске парцеле по старом и важећем премеру, изглед и стање имовине у време одузимања и о праву својине бившег власника на одузетој имовини (члан 42 . став 3 тач. 2) и 3)); да се у з захтев прилаже, у оригиналу или овереној фотокопији, за податке из става 3. тачка 2) овог члана, између осталог, извод из регистра непокретности (члан 42. став 4. тачка 2)).
Одредбама Уредб е о имовинским односима и реорганизацији сељачких радних задруга ( „Службени лист ФНРЈ“, број 14/53) било је прописано: да у сваком случају реорганизације сељачке радне задруге, са целокупном општенародном имовином која је задрузи била дата на коришћење располаже народни одбор среза (члан 17. став 1.); да се з емљишта која су из Земљишног фонда аграрне реформе и колонизације непосредно унесена у имовину сељачке радне задруге сматрају као општенародна имовина дата задрузи на коришћење (члан 19); да се у случају кад се сељачка радна задруга реорганизује или ликвидира, образује комисија са задатком да уреди имовинске односе (члан 35. став 1.); да Ко мисија доноси решење о распореду имовине и дугова - распоредно решење (члан 36. ); да у случају реорганизације задруге распоредно решење садржи, поред осталог, податке о томе која се земља, зграде, стока и друга средства за рад враћају појединим сопственицима и колико поједини чланови задруге потражују од задруге и по ком основу (члан 3 7. тач. 1) и 4)).
Одредбама Закона о општем управном поступку ( „Службени лист СРЈ “, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС “, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења ( члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најкасније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок ( члан 208. став 1.) ; да ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен (члан 208. став 2.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.) .
Важећи Закон о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16, 95/18 – аутентично тумачење и 2/23) у члану 9. став 2, члану 145. став 3. и члану 174. садржи суштински исте одредбе о потреби брзог и ефикасног одлучивања у управном поступку, року за издавање решења и року за одлучивање о жалби.
Одредбом члана 19. став 1. Закона о управним споровима ( „Службени гласник РС “, број 111/09) прописано је да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је неделотворним поступањем органа управе и Управног суда у поступку у коме је одлучивано о његовом захтеву за враћање имовине повређено право на суђење у разумном року.
Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта означеног права, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је предметни управни поступак започео 9. јануара 2014. године, подношењем захтева подносиоца уставне жалбе за враћање имовине и да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 22977/18 од 26. октобра 2021. године. Чињеница да је оспорени поступа к трајао непуних седам година и десет месеци, може указивати на то да о захтеву подносиоца није одлучено у разумном року. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
По оцени Уставног суда, у предметном управном поступку није било посебно сложених чињеничних и правних питања.
Оцењујући поступање првостепеног органа, Уставни суд је утврдио да је одлука о предметном захтеву донета после три године и девет месеци. Другостепени орган је девет месеци каснио са доношењем решења о жалби подноси оца уставне жалбе, а о његовој тужби против тог решења Управни суд је одлучивао две године и десет месеци.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је он имао значајан правни и материјални интерес да се у разум ном року одлучи о основаности његовог захтева за реституцију.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да он у периоду који је укупно трајао четири и по године није користи о процесноправна средства против „ћутања администрације“, предвиђена одредбама Закона о општем управном поступку и Закона о управним споровима, најпре жалбу, а потом, евентуално, тужбу надлежном суду. Уставни суд је, међутим, нашао да наведени допринос подносиоца трајању поступка не може утицати на на одлуку овог суда о постојању истакнуте повреде права на суђење у разумном року.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је у овом делу усвојио уставну жалбу, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92 /23), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке .
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде означеног права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете . Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
У вези са захтевом подносиоца уставне жалбе да се одлука Уставног суда објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, Уставни суд је нашао да утврђивање повреде права на суђење у разумном року и права на накнаду нематеријалне штете представљају адекватан вид правичног задовољења подносиоца уставне жалбе.
7. Подносилац уставне жалбе, такође, сматра да му је оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 22977/18 од 26. октобра 2021. године повређено право на правично суђење, јер је Управни суд пропустио да оцени све наводе тужбе и да утвр ди да је правни основ одузимања предметне имовине Уредба о имовинским односима и реорганизацији сељачких радних задруга ( „Службени лист ФНРЈ“, број 14/53), која је обухваћена чланом 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Према тврдњи подносиоца, доказ да су одузете зграде салаша су распоредно решење Комисије за уређење имовинских односа Сељачке радне задруге „Б.“ број 34/54 од 4. фебруара 1954. године, извод из распоредног решења те Комисије број 34/286 од 4. фебруара 1954. године , списак задругара „који потражују од задруге за унете грађевине“, сачињен 31. децембра 1953. године и „преглед основних средстава задруге“ од истог датума. Подносилац, такође, истиче да је погрешан закључак органа управе и Управног суда да је бившој власници дата друга непокретност мање вредности и утврђена накнада до пуне вредности, јер то не произлази из наведеног распоредног решења.
Оцењујући ове наводе уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да из наведене одредб е члана 170. Устава произлази да наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
Из наведених одредаба Закона о враћању одузете имовине произлази да су предмет враћања, поред осталог, подржављене стамбене и пословне зграде и други пратећи објекти одузети применом прописа из члана 2. тог закона, који постоје на дан ступања на снагу Закона. Уставни суд је имао у виду да се право на реституцију може остварити и за имовину одузету применом Уредбе о имовинским односима и реорганизацији сељачких радних задруга ( „Службени лист ФНРЈ“, број 14/53), будући да је у случају реорганизације сељачке радне задруге, народни одбор среза располагао целокупном општенародном имовином која је задрузи била дата на коришћење, па и земљиштем које је из Земљишног фонда аграрне реформе и колонизације непосредно унесено у имовину сељачке радне задруге. У том случају Комисија за уређење имовинских односа између задруге и задругара доносила је решење о распореду имовине и дугова - распоредно решење, које је садржало податке о томе која се земља, зграде, стока и друга средства за рад враћају појединим сопственицима и колико поједини чланови задруге потражују од задруге и по ком основу.
Уставни суд је из достављених списа предмета утврдио да је подносилац уставне жалбе као предмет свог захтева означио „стамбене и пословне зграде – салаш (штале, обори, шупе, чардаци, бунар, зграда за становање) на к.п. бр. … , …/1 и …/2“, али да у исправама достављеним у току предметног управног поступка нису означени подаци о подржављеној имовини у смислу одредаба члана 42. став 3. тач. 2) и 3) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, односно врста, назив, величина, односно површина, место где се непокретности налазе, број катастарске парцеле, нити је достављен доказ о праву својине бивше власни це на имовини која је предмет захтева .
Полазећи од наведеног , Уставни суд сматра да је без основа тврдњ а подносиоца да је „износ обештећења требало да буде 324.500 динара, на колико су процењене унете зграде салаша од стране комисије…, јер ништа није изнето, ни исплаћено, нити је нешто дато у замену за зграде или земљиште, које је враћено на основу Закона о враћању земље из 1991. године“. Уставни суд је, с тим у вези, утврдио да распоредним решењем Комисије за уређење имовинских односа Сељачке радне задруге „Б.“, бившој власници није ни одузето пољопривредно земљиште, већ је у том решењу констатовано да је она имала вишак земљишта преко законом дозвољеног максимума и да је он откуп љен. То је учињено у корист Земљишног фонда решењем Среске комисије за земљишни фонд у Сомбору број 644/53 од 3. марта 1954. године , а враћено 1991. године на основу Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног от купа пољопривредних производа („Службени гласник РС“, бр. 18/91, 20/92 и 42/98).
Уставни суд наглашава да се у ситуацији када је подржављење имовине извршено актом надлежног органа, право на повраћај имовине и обештећење не може остварити, ако се такав акт не приложи уз захтев или не буде достављен до окончања управног поступка. Наиме, у поступку по захтеву за враћање одузете имовине и обештећењу није искључена примена начела о обавези правилног и потпуног утврђивања свих одлучних чињеница, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, али је Законом о враћању одузете имовине и обештећењу, који је lex specialis у односу на Закон о општем управном поступку, прописано да се одлучне чињенице у вези са основом, временом и предметом подржављења имовине, доказују пресудом, одлуком, решењем или другим правним актом државног, односно другог надлежног органа, којим је извршено подржављење имовине. Уставни суд је наведено становиште изразио, поред осталих, у Одлуци Уж-382/2017 од 28. новембра 2019. године, објављеној на интернет страници: www.ustavni.sud.rs.
С обзиром на чињенице утврђене у овом уставносудском спору, Уставни суд сматра уставноправно прихватљивом оцену Управног суда да подносилац уставне жалбе није доставио исправ у о подржављењу имовине која је предмет захтева у смислу одредбе члана 3. тачка 3) Закона о враћањ у одузете имовине и обештећењу. С обзиром на то да у уставној жалби нису изнети наводи који указују на повреду права на правично суђење , Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу као очигледно неосновану, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
Полазећи од наведеног, Уставни суд није посебно оцењивао наводе уставне жалбе да из Распоредног решења Комисије за уређење имовинских односа Сељачке радне задруге „Б.“ број 34/286 од 4. фебруара 1954. године не произлази да је бившој власници за унету непокретност дата друга непокретност мање вредности и утврђена накнада до пуне вредности, будући да то не би утицало на другачије одлучивање Суда.
По оцени Уставног суда, у уставној жалби се повреда права на правно средство сматра последицом истакнуте права на правично суђење, због чега Суд није посебно испитивао уставну жалбу са становишта права из члана 36. став 2. Устава.
У вези са истакнутом повредом права на имовину из члана 58. став 1. Устава, Суд најпре указује да се гаранције означеног права односе на заштиту постојеће имовине, односно потраживања у вези са којима подносилац има барем легитимна очекивања да ће стећи делотворно уживање имовинског права ( пресуда Kopecký против Словачке , број 44912/98, од 28. септембра 2004. године , ст. 45. до 52.) и да легитимно очекивање по својој природи мора бити конкретније од пуке наде, ма колико она била схватљива и мора бити засновано на законској одредби или правном акту као што је судска одлука (одлука Gratzinger and Gratzingerova против Чешке, број 39794/98, од 10. јула 2002. године, ст ав 69, као и Одлука Уставног суда Уж-4596/2011 од 20. новембра 2013. године, видети интернет страницу: www.ustavni.sud.rs.). Полазећи од наведеног, а имајући у виду оцену о истакнутој повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није имао легитимно очекивање да ће у предметном поступку бити удовољено његовом захтеву за реституцију.
Уставни суд је констатовао да се чланом 17. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода не гарантује било какво право или слобода, већ се одређује у ком смислу се не смеју тумачити одредбе Конвенције.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у преосталом делу одбацио уставну жалбу , јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући, такође, као у другом делу тачке 1. изреке .
8. У вези са истакнутим захтевом за накнаду материјалне штете, Уставни суд је оценио да наводи уставне жалбе о претрпљеној штети нису поткрепљени доказима о јаснoj узрочнoj вези између штете и радње државног органа којом је та штета проузрокована, односно између неблаговременог поступања управних органа и суда и евентуалне материјалне ш тете.
Поводом захтева подноси оца уставне жалбе за накнаду трошкова за састав уставне жалбе, Суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Уставни суд је, полазећи од наведеног , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио наведене захтев е, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) , члана 4 6. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС “, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.