Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Л . К . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. марта 202 4. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Л. К . и утврђује се да је у поступку који је вођен пред Вишим судом у Крагујевцу у предмету К. 35/13 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Л. К. из Београда поднео је Уставном суду, 24. децембра 2018 . године, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 9. јануара и 30. априла 2019. године, 23. новембра 2020. године и 7. марта 2022. године, против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 919/18 од 26. октобра 2018. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члан а 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Вишим судом у Крагујевцу у предмету К. 35/13 (раније пред истим судом у предмету К. 8/10) .
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је Апелациони суд у Крагујевцу, прихватајући наводе првостепеног суда да се не може довести у сумњу утврђено чињенично стање, да изрека пресуде садржи јасан и чињенични опис, а да су у пресуди дати јасни и непротивречни разлози, подносиоцу повредио право на независан, непристрасан и законом установљен судски поступак; да је очигледно то разлог да овај судски поступак траје од 2005. године, тачније више од 13 година, чиме је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року; да о пропустима до којих је дошло у доказном поступку првостепеног поступка могу да потврде и чињенице на које је указано жалбама другостепеном суду, који је из необјашњивих разлога пропустио да се о истима изјасни; да су раније пресуде Вишег и Апелационог суда у Крагујевцу биле предмет захтева за заштиту законитости пред Врховним касационим судом, који је донео пресуду Кзз. 113/12 од 17. јануара 2013. године и да ту том приликом укинуте пресуде првостепеног и Апелационог суда у Крагујевцу; да првостепени као ни другостепени суд није поступио по јасним налозима које је дао Врховни касациони суд у својој одлуци већ је поновио исте грешке на које је указала највећа судска инстанца; да се из наведеног лако може закључити да је првостепени суд пажљиво бирао само оне чињенице које подносиоца као оптуженог терете, а чињенице које су неспорне и које су од одлучног значаја за праведно пресуђење у овој кривично-правној ствари је избегао и да наведе у пресуди и да се о њима изјасни; да је на све наведено указано жалбама Апелационом суду у Крагујевцу који није одговорио на више тих навода.
У уставној жалби је предложено да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставн их права , у целости поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 919/18 од 26. октобра 2018. године и одреди да Апелациони суд у Крагујевцу отвори главни претрес . Подносилац уставне жалбе није предложио да му се утврди право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из документације приложене уз уставну жалбу, одговора Вишег суда у Крагујевцу К. 35/13 од 26. јануара 2022. године и увида у Портал правосуђа – Ток предмета основних, виших и апелационих судова, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Окружни јавни тужилац у Крагујевцу је против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, 1. децембра 2005. године подигао оптужницу због постојања основане сумње да је извршио кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 201. став 2. у вези са чланом 195. став 1. Кривичног закона Републике Србије. Наведена оптужница је прецизирана на главном претресу од 9. марта 2006. године, као и поднесцима Вишег јавног тужилаштва Кт. 199/05 од 24. маја 2011. године и 9. маја 2013. године, тако што је окривљеном стављено на терет извршење кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 2. у вези са чланом 289. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) .
Првом првостепеном пресудом Вишег суда у Крагујевцу К. 8/10 од 27. маја 2011. године окривљени је оглашен кривим због кривичног дела које му је прецизираном оптужницом стављено на терет и осуђен је на казну затвора у трајању од две године и шест месеци уз урачунавање времена проведеног у притвору од 15. до 18. јула 2005. године и према окривљеном је изречена мера безбедности забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од три године од дана правноснажности пресуде.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 3343/11 од 22. децембра 2011. године, поводом жалби Вишег јавног тужиоца у Крагујевцу и браниоца окривљеног, а по службеној дужности, другостепени суд је преиначио првостепену пресуду само у погледу одлуке о изреченој мери безбедности, тако што је окривљеном за кривично дело за које је првостепеном пресудом оглашен кривим изрекао меру безбедности забране управљања моторним возилом „Б“ категорије из члана 86. Кривичног законика у трајању од три године, рачунајући од дана правноснажности пресуде и одредио да се време проведено у затвору не урачунава у време трајања ове мере, док је жалбе Вишег јавног тужиоца у Крагујевцу и браниоца окривљеног одбио као неосноване и првостепену пресуду је у непреиначеном делу потврдио.
Након правноснажног окончања предметног кривичног поступка у том тренутку, подносилац ове уставне жалбе је 14. марта 2012. године, преко пуномоћника Горана Петронијевића, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу, допуњену и исправљену поднесцима од 5. јуна и 31. јула 2012. године, против наведених пресуда Вишег суда у Крагујевцу К. 8/10 од 27. маја 2011. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 3343/11 од 22. децембра 2011. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава. Та раније поднета уставна жалба истог подносиоца у истом предметном кривичном поступку је била заведена у предмету под бројем Уж-1813/2012 и у њој подносилац није истицао повреду права на суђење у разумном року. Уставни суд је Решењем Уж-1813/2012 од 23. октобра 2012. године одбацио поднету уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), јер нису биле испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
Против наведених правноснажних пресуда Вишег суда у Крагујевцу К. 8/10 од 27. маја 2011. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 3343/11 од 22. децембра 2011. године, Републички јавни тужилац подигао је захтев за заштиту законитости Ктз. 881/12 од 10. децембра 2012. године, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 11) и члана 18. став 3. Законика о кривичном поступку, са предлогом да Врховни касациони суд уважи захтев за заштиту законитости и укине правноснажне пресуде, јер су повреде закона учињене на штету окривљеног.
Пресудом Врховног касационог суда Кзз. 113/12 од 17. јануара 2013. године уважен је захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца Ктз. 881/12 од 10. децембра 2012. године, као основан, па су укинуте правноснажне пресуде Вишег суда у Крагујевцу К. 8/10 од 27. маја 2011. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 3343/11 од 22. децембра 2011. године и предмет је враћен Вишем суду у Крагујевцу на поновно одлучивање.
Након укидања првостепене и другостепене пресуде, у Вишем суду у Крагујевцу је 1. марта 2013. године примљен предмет и поступак се даље водио под бројем К. 35/13. У овом поступку укупно је био заказан 51 главни претрес, од чега није одржано 35 главних претреса, а 16 је одржано . У првој години поновног поступка, током 2013. године било је заказано пет, а одржан је један главни претрес. Потом, у 2014. години било је заказано десет, а одржан је такође један главни претрес. Такође је и у 2015. години било је заказано десет, а одржано пет главних прет реса. Током 2016. године било заказано девет главних претреса, одржана су три, а један главни претрес је био одложен на молбу браниоца окривљеног (главни претрес од 21. марта 2016. године). У 2017. години било је заказано десет главних претреса, одржано такође три, а један главни претрес је био одложен на молбу вештака (главни претрес од 10. марта 2017. године). Коначно, у 2018. години било је заказано седам главних претреса, одржано такође три, а три главн а претреса су била одложен а на молбу браниоца и окривљеног (главни претрес и од 23. фебруара и 28. и 29. марта 201 8. године).
На последњем одржаном главном претресу у поновном поступку, 4. маја 2018. године , донета је друга првостепен а пресуд а Вишег суда у Крагујевцу К. 35/13, којом је окривљени поново оглашен кривим због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 2. у вези члана 289. став 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од две године у коју казну му се има урачунати време проведено у притвору од 15. до 18. јула 2005. године и према окривљеном је изречена мера безбедности забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од две године од дана правноснажности пресуде, с тим да се време проведено у затвору не урачунава у време трајања ове мере.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 919/18 од 26. октобра 2018. године одбијене су као неосноване жалбе Вишег јавног тужиоца у Крагујевцу и окривљеног и његовог браниоца, а пресуда Вишег суда у Крагујевцу К. 35/13 од 4. маја 2018. године је потврђена. Оспорена другостепена пресуда је достављена окривљеном и његовом браниоцу 28. новембра 2018. године.
Против ових правноснажних пресуда Вишег суда у Крагујевцу К. 35/13 од 4. маја 2018. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 919/18 од 26. октобра 2018. године бранилац окривљеног је поднео захтев за заштиту законитости који је одбачен као недозвољен решењем Врховног касационог суда Кзз. 93/19 од 13. фебруара 2019. године.
Решењем Вишег суда у Крагујевцу Кв. 63/20 од 6. марта 2020. године, које је потврђено решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 194/20 од 7. априла 2020. године, одбијен је као неоснован захтев браниоца окривљеног да се утврди да је наступила апсолутна застарелост извршења казне затвора. Против наведених решења Републички јавни тужилац поднео је захтев за заштиту законитости КТЗ. 356/20 од 3. августа 2020. године, због повреде закона из члана 107. став 6. у вези става 2. у вези члана 105. став 1. тачка 5) К ривичног законика, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев за заштиту законитости, побијана решења укине или иста преиначи и утврди да је наступила апсолутна застарелост извршења казне затвора, те да се иста не може извршити.
Пресудом Врховног касационог суда Кзз. 738/20 од 15. септембра 2020. године одбијен је као неоснован захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца КТЗ. 356/20 од 3. августа 2020. године поднет против правноснажних решења Вишег суда у Крагујевцу Кв. 63/20 од 6. марта 2020. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 194/20 од 7. априла 2020. године.
У образложењу наведене пресуде је, између осталог, наведено: да одлуком Врховног касационог суда Кзз. 113/12 од 17. јануара 2013. године, односно одлуком суда по ванредном правном леку, изречена казна по раније изреченој пресуди није смањена (члан 107. став 2. Кривичног законика), већ су нижестепене пресуде укинуте и предмет је враћен на поновно одлучивање , у новом кривичном поступку, који је почео изнова; да је у поновном поступку Виши суд у Крагујевцу донео одлуку К . 35/13 од 4. маја 2018. године, којом је окривљени оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од две године, која је постала правноснажна дана 26. октобра 2018. године (пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 919/18 од 26. октобра 2018. године); да, сходно изнетом, казна затвора, чије се утврђивање наступања апсолутне застарелости тражи у конкретном случају, нема континуитет са ранијом правноснажном пресудом, нити је казна окривљеном изречена преиначењем пресуде по ванредном правном леку, већ у новом поступку од стране нижестепених судова; да у том случају рок застарелости извршења нове казне затвора, која по било ком основу нема континуитет са раније изреченом казном затвора, која је укидањем раније пресуде стављена ван правног саобраћаја, почиње да тече од дана правноснажности нове пресуде, којом је изречена нова казна затвора, односно од дана правноснажности пресуде Вишег суда у Крагујевцу К. 35/13 од 4. маја 2018. године (правноснажна дана 26. октобра 2018. године); да се Републички јавни тужилац у поднетом захтеву за заштиту законитости позива на одредбу члана 107. став 2. Кривичног законика и указује да се правилним тумачењем ове одредбе закона, иста треба применити на све ванредне правне лекове, а не само на понављање кривичног поступка, како то нижестепени судови погрешно наводе; да, по ставу Врховног касационог суда, стоје напред наведени наводи Републичког јавног тужиоца, да се одредба члана 107. став 2. Кривичног законика треба применити на све ванредне правне лекове, а не само на понављање кривичног поступка, али да се међутим, оваквим тумачењем не сме изгубити из вида наставак наведене законске формулације, која поставља посебан услов у погледу одлуке по ванредном правном леку, да је том одлуком „изречена казна смањена“, а не укинута и предмет враћен на поновно суђење, што подразумева постојање континуитета са ранијом казном; да у конкретној правној ситуацији не постоји континуитет, јер не постоји одлука суда по ванредном правном леку којом је изречена казна смањена, обзиром да је Врховни касациони суд у предмету Кзз. 113/12 од 17. јануара 2013. године усвојио захтев за заштиту законитости, побијане пресуде укинуо и предмет вратио на поновно суђење; да а псолутна застарелост извршења наведене казне затвора, наступа протеком рока од шест година од дана правноснажности пресуде којом је казна изречена (26. октобра 2018. године), у складу са одредбама члана 107. став 6. у вези става 1. у вези члана 105. став 1. тачка 5) Кривичног законика, односно протеком дана 26. октобра 2024. године.
Уставни суд је дописом Уж-14769/2018 од 4. октобра 2022. године од Вишег суда у Крагујевцу затражио да, у року од 15 дана од дана пријема тог дописа, Суду достави додатна изјашњења на наводе уставне жалбе, као и целокупне списе овог кривичног предмета, али Виши суд у Крагујевцу у остављеном року, а ни накнадно није доставио тражени одговор и списе предмета Уставном суду.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива подносилац у устав ној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
5. Уставни суд ј е, најпре, мериторно испитао основаност навода подносиоца уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року , као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбама члана 32. став 1. Устава.
С тим у вези, подносилац сматра, како то произлази из навода уставне жалбе, да му је у конкретном случају трајањем судског кривичног поступка од 2005. године, односно дуже од 13 година повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Међутим, полазећи од утврђених чињеница и околности конкретног случаја, Уставни суд констатује да не може мериторно ценити трајање иницијалног кривичног поступка који је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 3343/11 од 22. децембра 2011. године, а која је накнадно укинута пресудом Врховног касационог суда Кзз. 113/12 од 17. јануара 2013. године. Наиме, подносилац је, након правноснажно г окончањ а тог поступка , поднео уставну жалбу, к оја је одбачена Решењем Уставног суда Уж-1813/2012 од 23. октобра 2012. године, а у којој није ни истицао повреду права на суђење у разумном року у односу на тај поступак . С обзиром на то да повреду наведеног права у односу на тај поступак истиче тек у овој уставној жалби, по оцени Уставног суда, у том делу ова уставна жалба је неспорно неблаговремено поднета, с тим да Суд приликом мериторног свеобухватног одлучивања, свакако има у виду и тај правноснажно окончани иницијални кривични поступак, као део укупног поступка вођеног против подносиоца уставне жалбе као окривљеног.
Дакле, Уставни суд у конкретном случају може мериторно ценити само ток и трајање поновног кривичног поступка након укидања прве првостепене и другостепене пресуде . Овај оспорени поступак је, у конкретном случају , трајао од 1. марта 2013. године, рачунајући од дана када је у Вишем суду у Крагујевцу примљен предмет и од када је оспорени поступак даље вођен под бројем К. 35/13, па до 28. новембра 2018. године, када је оспорена другостепена пресуда достављена окривљеном и његовом браниоцу, дакле пет година, осам месеци и 28 дана.
Наведено трајање поновног кривичног поступка, само по себи, а посебно имајући у виду и претходно правноснажно окончан кривични поступак који је вођен по оптужници Окружног јавног тужиоца у Крагујевцу Кт. 199/05 од 1. децембра 2005. године, може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. При том е, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, по ступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоца.
Уставни суд налази да је конкретни кривични поступак неспорно био изузетно сложен, пре свега чињенично и да је изискивао вишеструка и комплексна вештачења, односно реконструкцију, што је све неминовно допринело његовом укупном трајању. Уставни суд је имао у виду и то да је надлежно тужилаштво мењало и прецизирало оптужни предлог, те да је првостепени суд два пута мериторно пресудио у конкретном случају, али налази да све то, у конкретном случају, није било од пресудног значаја за укупну дужину трајања тог поступка. Додатно, из увида у ток предмета произлази да је поступајући суд одржавао релативно високу динамику заказивања главних претреса, али је број неодржаних претреса неразумно висок. Додатно, Уставни суд је имао у виду и одређени допринос подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца дужини трајања оспореног кривичног поступка, с обзиром на то да су четири претреса у 2016. и 2018. години одложени на молбу окривљеног и/или његовог браниоца , али тај допринос није одлучујуће утицао на дужину трајања оспореног поновног кривичног поступка. Са друге стране, значај права о коме се у поступку расправља за подносиоца је био изузетно велики, с обзиром на то да се одлучивало о његовој кривичној одговорности за кривично дело чија је последица била смрт једне особе, као и потенцијалној казни затвора,
Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чинилаца, трајање предметног поновног кривичног поступка од пет година, осам месеци и 28 дана, и то након што је кривични поступак претходно већ трајао дуже од седам година (од 2005. до 2013. године), се не може оправдати било којим од претходно наведених чинилаца.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу , у овом делу, усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 , 10/23 и 92/23 ), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући наводе уставне жалбе којима се указује на повреду права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе своје тврдње о повреди истакнутог уставног права заснива, пре свега, на сопственом незадовољству оспореним пресудама и исходом кривичног поступка вођеног против њега, предлажући да Уставни суд у целости поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 919/18 од 26. октобра 2018. године и одреди да Апелациони суд у Крагујевцу отвори главни претрес.
С тим у вези, Уставни суд је, насупрот наводима подносиоца уставне жалбе, увидом у садржину оспорене пресуде, али и свеобухватно сагледавајући целину предметног кривичног поступка и све одлуке донете у том поступку, утврдио да оспорена пресуда садржи јасно образложење због чега су надлежни судови, у поновном поступку, подносиоца уставне жалбе огласили кривим због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 2. у вези члана 289. став 1. Кривичног законика и осудили на казну затвора у трајању од две године .
Према оцени Уставног суда образложењ е оспорен е пресуд е не мо же се сматрати ни произвољним нити арбитрарним, јер су поступајући судови, како првостепени , тако и другостепени, на уставноправно прихватљив начин образложили утврђено чињенично стање и примену релевантних одредаба материјалног прописа на такво чињенично стање. Уставни суд наводе подносиоца уставне жалбе, којима се примарно исказује незадовољство осуђујућом пресудом и последично изреченим санкцијама од надлежног суда, не може прихватити као уставноправне разлоге за тврдње о повреди означеног уставног права, већ подноси лац, у суштини, тражи да овај Суд, као инстанциони суд, оцени законитост оспоре не пресуд е, односно да исту поништи и ослободи га кривице.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да није надлежан да у поступку по уставној жалби цени законитост оспорених појединачних аката, те се стога ни наводи уставне жалбе не могу свести на поновно изношење жалбених разлога већ коришћених у поступку пред надлежним судовима. Наводи уставне жалбе се морају заснивати на уставноправним разлозима којима се са становишта садржине означеног уставног права указује на његову повреду. Задатак Уставног суда у поступку по уставној жалби није да одлучује о кривичној одговорности подносиоца уставне жалбе или о томе да ли су поступајући судови правилно оценили чињенице и применили материјално право, већ да испита да ли постоје околности које prima facie указују да су у поступку евентуално повређена Уставом зајемчена права, што у конкретном предмету није био случај .
Додатно, у односу на тврдње подносиоца да оспорена пресуде није образложена, Уставни суд је, насупрот тим наводима уставне жалбе, а увидом у садржину оспорене пресуде, утврдио да иста садрж и јас но образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, због чега је надлежни другостепени суд одбио као неосноване жалбе, између осталих, и окривљеног и његовог браниоца и потврдио првостепену осуђујућу пресуду Вишег суда у Крагујевцу К. 35/13 од 4. маја 2018. године.
С обзиром на то да приликом одлучивања у поступку по уставној жалби Уставни суд уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд у овом случају указује на став Европског суда за људска права по коме је један од битних елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку (видети пресуду у предмету Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године). Међутим, обавеза образложења судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (видети пресуду у предмету Van de Hurk против Холандије, од 19. априла 1994. године).
С тим у вези, а у односу на тврдње подносиоца да „Апелациони суд у оспореном решењу, којим одбија жалбу браниоца, уопште не даје одговор на жалбене наводе“, Уставни суд и у овом предмету поновно указује на то да образложена судска одлука, као један од елемената права на правично суђење, подразумева обавезу суда да, са довољном прецизношћу, наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку, као и да се таква одлука може испитати по жалби. Стога, оваква обавеза не значи да је суд дужан да у одлуци даје детаљне одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе, а то нарочито важи за образложење одлука судова по правном леку у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижестепеног суда.
Према оцени Уставног суда, образложење предметних пресуда се не мо же сматрати ни произвољним нити арбитрарним, јер су поступајући судови, како првостепени, тако и другостепени, како је већ закључено, на уставноправно прихватљив начин образложили своје одлуке. Уставни суд наводе подносиоца уставне жалбе, којима се примарно исказује незадовољство таквим одлукама и последично осуђујућим исходом кривичног поступка вођеног против њега, не може прихватити као уставноправне разлоге за тврдње о повреди означеног уставног права.
Уставни суд је имао у виду и остале наводе подносиоца уставне жалбе, али је оценио да подносилац, формално истичући повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемченог одредбама члана 36. Устава, у суштини и те наводе заснива примарно на истакнутој тврдњи о повреди права на правично суђење. Уставни суд указује да само позивање на одређено право зајемчено Уставом, а без навођења уставноправних разлога којима се поткрепљују тврдње о његовој повреди, уставну жалбу не чини допуштеном.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, у овом делу, уставну жалбу одбацио, сагласно о дредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да је усвајање уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року одговарајући вид правичног задовољења подносиоца уставне жалбе, имајући у виду да подносилац у уставној жалби, као ни у допунама, није поставио захтев за накнаду штете .
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.